Lingvističke aktuelnosti

Аутор обрађује глаголску категорију reflexiva tantum (нпр. смејати се). Анализа у когнитивнолингвистичком приступу и на материјалу 2898 глагола типа reflexiva tantum утврђује прототипско језгро категорије и метафоричка проширења која га везују за њене периферне случајеве. Анализа представљена у овом раду замишљена је као први корак у темељитијем проучавању ове глаголске категорије.

У ра­ду се раз­ма­тра ре­ли­гиј­ски аспект Ву­ко­вих по­сло­ви­ца са лек­се­мом ђа­во / враг. С об­зи­ром на то да се тра­ди­циј­ска и ре­ли­гиј­ска стра­на дру­штве­ног жи­во­та од­ра­жа­ва и чу­ва у је­зи­ку, ва­жно је про­у­ча­ва­ти уза­јам­не од­но­се је­зи­ка и кул­ту­ре. Циљ ис­тра­жи­ва­ња је­сте при­каз ре­ли­гиј­ских ком­по­не­на­та у Ву­ко­вим по­сло­ви­ца­ма са лек­се­мом ђа­во / враг, што ће до­при­не­ти кон­стру­и­са­њу сли­ке све­та ко­ју фор­ми­ра од­ре­ђе­на је­зич­ка за­јед­ни­ца, у овом слу­ча­ју го­вор­ни­ци срп­ског је­зи­ка.

Ре­кла­ма се у Сје­ди­ње­ним Аме­рич­ким Др­жа­ва­ма и За­пад­ној Евро­пи већ де­це­ни­ја­ма ве­о­ма озбиљ­но из­у­ча­ва. Ше­зде­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка, нај­ви­ше у Са­ве­зној Ре­пу­бли­ци Не­мач­кој и Ве­ли­кој Бри­та­ни­ји, ре­кла­ма по­ста­је пред­мет лин­гви­стич­ких про­у­ча­ва­ња. На­кон рас­па­да Со­вјет­ског Са­ве­за и ве­ли­ких дру­штве­но-по­ли­тич­ких про­ме­на, у Ру­си­ји се од сре­ди­не де­ве­де­се­тих го­ди­на ХХ ве­ка ре­кла­ма ин­тен­зив­но из­у­ча­ва. У срп­ској и ју­го­сло­вен­ској лин­гви­сти­ци из­у­ча­ва­ње ре­кла­ма би­ло је по стра­ни.

У овом раду анализирају се одступања од подразумијеваног мјеста српскохрватског ак­цен­та у по­су­ђе­ни­ца­ма са за­вр­шним фо­нет­ским се­квен­ца­ма -[во­кал]нт, -[кон­со­нант­]ор, -и-[кон­со­нант­]и­ја, -[кон­со­нант­]е­ла, и -[во­кал­]нтан. Чи­ње­ни­ца да се у не­ким слу­ча­је­ви­ма ак­це­нат стра­них ри­је­чи адап­ти­ра у под­ра­зу­ми­је­ва­ну ври­јед­ност а у не­ки­ма не об­ја­шња­ва се при­су­ством по­чет­ног сло­га ис­пред мје­ста на ко­ји би се ак­це­нат пре­но­сио у пр­вом слу­ча­ју и од­су­ство те фо­но­так­тич­ке да­то­сти у по­то­њем.

Аутор у свом ра­ду, по пр­ви пут, да­је свој пред­лог адап­та­ци­је ка­шуп­ских вла­сти­тих име­ни­ца (на при­ме­ру то­по­ни­ма) у срп­ском је­зи­ку. Он то чи­ни пре­ма ме­то­до­ло­ги­ји ко­ја је пред­ло­же­на у „Пра­во­пи­су срп­ског је­зи­ка“ из 1994. го­ди­не, на­во­де­ћи по не­ко­ли­ко ка­рак­те­ри­стич­них при­ме­ра из ка­шуп­ског је­зи­ка под сва­ким зна­ком ка­шуп­ске абе­це­де, као и под сва­ком спе­ци­фич­ном гра­фич­ко-фо­нет­ском гру­пом, ко­ја об­у­хва­та два и ви­ше зна­ко­ва, раз­ја­шња­ва­ју­ћи исто­вре­ме­но ве­ли­ки број пра­во­пи­сних и пра­во­го­вор­них про­бле­ма из ка­шуп­ског је­зи­ка.

Рад ис­пи­ту­је упо­тре­бу фра­зе­о­ло­ги­за­ма у крат­ким про­зним вр­ста­ма срп­ског пи­сца Ду­ша­на Ра­до­ви­ћа. Увод­ни део ра­да са­др­жи те­о­риј­ске осно­ве на ко­ји­ма се рад за­сни­ва. У глав­ном де­лу ра­да спро­во­ди се се­ман­тич­ка и струк­тур­на ана­ли­за ода­бра­них при­ме­ра и ис­пи­ту­ју се ме­ха­ни­зми по­мо­ћу ко­јих ва­ри­ја­ци­је фра­зе­о­ло­ги­за­ма по­ста­ју сред­ство за оства­ри­ва­ње стил­ског ефек­та, у овом слу­ча­ју ху­мо­ра. У за­кључ­ку је из­нет став о стил­ским ква­ли­те­ти­ма об­ра­ђе­них при­ме­ра.

У ра­ду се го­во­ри о тер­ми­ни­ма школ­ски реч­ник и уче­нич­ки реч­ник. Оба тер­ми­на су ви­ше­знач­на. Раз­ли­ко­ва­ње школ­ског реч­ни­ка и уче­нич­ког реч­ни­ка (из­вор­ни го­вор­ни­ци – не­из­вор­ни го­вор­ни­ци, уче­ње ма­тер­њег је­зи­ка – уче­ње стра­ног је­зи­ка) до­при­не­ло би ве­ћој пре­ци­зно­сти срп­ске ме­та­лек­си­ко­граф­ске тер­ми­но­ло­ги­је, али се тер­мин уче­нич­ки реч­ник за са­да сре­ће ве­о­ма рет­ко.