Lingvističke aktuelnosti

Sreto Tanasić: Sintaksičke teme (Jovanka Milošević)

admin — Fri, 27 Jan 2012 23:05:10 +0000

Срето Танасић: СИНТАКСИЧКЕ ТЕМЕ. Београдска књига, Београд, 2009², 251 стр.

Књига Синтаксичке теме Срете Танасића, квалитетом и актуелношћу пронашла је пут до читалачке публике, на чију радост је она поново објављена. Друго издање Синтаксичких тема у некој мери је измењено у односу на прво. Избачени су радови у којима се аутор бави реченицама, а убачено је пет нових радова – рад о плусквамперфекту и радови који представљају преглед истраживања система глаголских облика неких наших истакнутих лингвиста, па је књига тематски кохерентнија.

Књига Синтаксичке теме обједињује 22 рада из области синтаксе, који су били објављени у домаћим и страним лингвистичким публикацијама. Будући да су они објављени у различитим периодима, а неки од њих и у публикацијама које нису доступне домаћим читаоцима, сабравши их у ову књигу, аутор је дао једно прегледно и тематски заокружено дело.

Синтаксичке теме започињу Предговором (првом издању, Ј. М.), у којем аутор износи концепцију своје књиге, а затим следи Предговор другом издању, у којем он читаоца упознаје са променама које су извршене у овом издању књиге. После ова два уводна поглавља следе радови о одабраним синтаксичким проблемима, углавном онима који се тичу синтаксе глаголских облика, као и радови у којима се даје преглед досадашњих проучавања система глаголских облика Љ. Стојановића, М. Стевановића, Ј. Вуковића и М. Ивић. Након тога се наводе исцрпни библиографски подаци о сваком раду, са ауторовим напоменама да ли је рад промењен у односу на претходни објављени, и у којој мери, после чега следи Литература, у којој се наводе цитирани радови домаћих и страних аутора, изводи из рецензија М. Ивић и П. Пипера, Белешка о аутору и Садржај.

Првим радом, Приступом синтакси глагола, аутор читаоца уводи у проблематику синтаксе глаголских облика, што ће бити тема наредних радова. Он наводи и разјашњава појмове о којима ће бити речи – опозиција иникатив/релатив, временска трансформација, опозиција референцијалност/нереференцијалност, глаголски вид и глаголски род, пасивна дијатеза итд. Аутор затим наводи да истраживачи глаголским облицима могу приступити на два начина – они могу проучавати сваки појединачно, што је чешће и чиме се остварује детаљан увид у њихове синтаксичко-семантичке одлике, или за предмет проучавања могу узети све глаголске облике, при чему ће се служити одређеним критеријумом (нпр. опозиција референцијалност/нереференцијалност), али и истиче да ниједан од начина није потпун и без мана.

У раду Семантика глагола и итеративност аутор истиче опозицију јединичност/ мноштво ситуација и, позивајући се на Храковског, говори о три типа остваривања мноштва ситуација: дистрибутив, мултипликатив и итератив. Аутор затим истиче да могућност итеративизације глагола зависи од семантичке класе којој он припада. Тако модални глаголи и глаголи менталних емоционалних стања исказују ситуације, стања и сл. који тешко подлежу итеративизацији, али аутор на примерима показује да је то у неким случајевима могуће захваљујући одређеним синтаксичким средствима.

Рад Збирна вишекратност као синтаксичко-семантички тип мноштва радњи тематски се надовезује на претходни. У њему С. Танасић полази од претходно помињана три типа мноштва радњи, и истиче избројиву вишекратност, која се не исказује глаголским обликом, већ се на њу указује лексичким средством (двапут, неколико пута, а у сложеној реченици је то могуће додавањем партикуле год везнику кад). Аутор пореди итератив са избројивом вишекратношћу и истиче да код избројиве вишекратности нема ограничења у употреби претериталних глаголских облика оба вида, као што је то случај код итератива.

Питањем императивности аутор се бави у раду О императиву у савременом српском језику. Он најпре разматра употребу овог глаголског облика у различитим функционалним стиловима, а затим се фокусира на његову примену у књижевноуметничком стилу. Он уочава да се императивом без негације, поред заповести и жеље, исказује и молба, савет и утеха, што је могуће учинити и императивом са негацијом, који се обично користи за исказивање забране и опомене. Аутор затим истиче да неки глаголи (гадити се, тицати се, занимати итд.) услед својих лексичко-семантичких карактеристика не могу да остваре императивне конструкције, на шта се у литератури досад није обраћала пажња. Аутор наводи да је императив без негације далеко фреквентнији од императива са негацијом, а разлог за то налази у чињеници да постоји неколико конкурентских средстава за исказивање значења које се исказује императивом са негацијом. Он се затим фокусира на императив са негацијом, и износи своја запажања да је прост облик овог императива фреквентнији од перифрастичног облика, те да се у савременом српском језику јавља тенденција да се простим императивом искаже строжа забрана, а перифрастичним блажа.

Иако се у досадашњој литератури често писало о употреби глагола требати, и даље постоји јаз између језичке праксе и језичке норме. У раду О употреби глагола требати аутор дескриптивно приступа овом проблему, с циљем да га што боље осветли и смањи постојећи јаз. Он истиче да се у језичкој пракси јављају три типа конструкција са глаголом требати који тражи глаголску допуну. Први случај је када се глагол требати јавља безлично (Треба да Марко прочита књигу, Треба да идем), што је нормативно. Друга могућност је да се глагол требати употреби са личним наставцима (Требам да отпутујем), што језичка норма не дозвољава. У језичкој пракси се јављају и конструкције Марко треба да отпутује, где је глагол требати лично употребљен, а у стручној литератури је то погрешно оцењено као безлична употреба. Услед притиска језичке праксе да се глагол требати који тражи глаголску допуну употребљава у личном облику, и непопустљивости језичке норме у том погледу, а на основу претходне конструкције, настале су конструкције трећег типа – уз безлични глагол требати јавља се субјекат (Они су требало да отпутују), које су и граматички и семантички потпуно неприхватљиве. Аутор истиче да се услед честих језичких расправа о употреби глагола требати он користи у савременом српском језику науштрб других глагола и израза који могу да га замене, чиме би се избегла његова нерегуларна употреба.

О перфекту и плусквамперфекту имперфективних глагола је рад у којем С. Танасић разматра статус плусквамперфекта у српском језику и конкурентност перфекта са њим. Аутор истиче да се у стручној литератури писало о ширењу перфекта на рачун плусквамперфекта, те повлачењу плусквамперфекта из употребе. Аутор овај проблем посматра кроз призму глаголског вида. На основу анализе пажљиво одабраних примера аутор износи закључке да плусквамперфекат перфективних глагола служи за „исказивање прошле радње чији резултат није актуелан у моменту говора јер се у међувремену десила друга радња која је поништила тај резултат“ (стр. 67) и да је услед тога плусквамперфект перфективних глагола немогуће заменити перфектом перфективних глагола. Међутим, такво значење је могуће исказати перфектом имперфективних глагола, који је краћи, самим тим и економичнији, услед чега је потиснуо из употребе плусквамперфект имперфективних глагола.

Рад Статус плусквамперфекта у савременом српском језику тематски се надовезује на претходни рад. У њему аутор даје кратак преглед неких досадашњих запажања о плусквамперфекту у литератури. Будући да је у литератури истицано да је положај плусквамперфекта у глаголском систему нестабилан и да се овај глаголски облик губи, аутор разматра да ли су ови закључци оправдани и на основу чега се дошло до њих. Анализирајући примере из дела вуковског, послевуковског и савременог периода, аутор уочава да овај глаголски облик ни раније није био често у употреби, те је логичан закључак да његова фреквентност није опала временом. Аутор говори о немогућности да се плусквамперфект перфективних глагола замени перфектом перфективних глагола, али да је то могуће учинити перфектом имперфективних глагола. Међутим, чињеница да се у савременом српском језику плусквамперфект ређе јавља од перфекта није релевантан критеријум за тврђење да се он повлачи из језика и да га писци користе само као стилско средство.

Следећих неколико радова чине својеврсну тематску целину будући да се у њима аутор бави питањем пасивне дијатезе. Предмет рада Пасивне конструкције за исказивање референцијалних и нереференцијалних садашњих радњи јесу конструкције за исказивање пасивне дијатезе садашњих радњи у зависности од опозиције референцијаност/нереференцијалност. Аутор ту истиче да се садашња референцијална радња може исказати само тзв. СЕ конструкцијом (рефлексивни пасив, Ј. М.), док се садашња нереференцијална радња може исказати на три начина: СЕ конструкцијом, конструкцијом коју чини презент глагола бити и трпни придев или која се састоји од презента глагола бивати и трпног придева (партиципски пасив, Ј. М.). Аутор наглашава да је најфреквентнија СЕ конструкција, али и истиче да је она хомонимична, тј. да се понекад могу јавити недоумице око тога да ли је у примеру реч о пасивној дијатези или активној дијатези рефлексивних глагола. У раду Пасивне конструкције за исказивање референцијалне и нереференцијалне прошлости С. Танасић се фокусира на проучавање конструкција којима се исказују прошле радње, при чему се, такође, примењује критеријум референцијалност/нереференцијалност. Аутор уочава да се прошле референцијалне радње могу исказати конструкцијама које он назива КОП конструкције (партиципски пасив, Ј. М.) и СЕ конструкције. Исказивање прошлих нереференцијалних радњи могуће је КОП и СЕ конструкцијама, али и конструкцијама – „перфекат глагола бивати + трпни придев“, „пасивни потенцијал + трпни придев“ (тзв. КОП потенцијал) и потенцијал у оквиру СЕ конструкције (тзв. СЕ потенцијал), које се користе само када је реч о нереференцијалним прошлим радњама. Радом Опозиција референцијалност/нереференцијалност и пасивна дијатеза наставља се ауторово разматрање језичких средстава за изражавање пасивне дијатезе у зависности од опозиције референцијалност/нереференцијалност, при чему се указује на постојећа ограничења у погледу глаголског вида. У раду Пасив у научном стилу аутор истиче да дела која припадају научном функционалном стилу обилују пасивним конструкцијама, што је последица инсистирања на одсуству експлицитног исказивања агенса. Анализирајући примере он указује на то да се за исказивање пасивне дијатезе користе конструкције „јесам/бити + трпни придев“ и СЕ конструкције, и посебно истиче конструкцију „бивати (у презенту) + трпни придев“ за исказивање садашњих нереференцијалних радњи, којом се избегава хомонимичност СЕ конструкције.

Рад Глаголи између реченице и речника тематски се надовезује на претходне радове, будући да се бави проблемом исказивања пасивне дијатезе хомонимичним конструкцијама, што се одражава на лексикографску обраду глагола. Анализирајући примере из Речника САНУ и Речника Матице српске, аутор се бави питањем (не)уочавања да ли у трпном придеву преовладава глаголска или придевска компонента. Он наглашава да се за илустрацију глаголског значења може употребљавати само трпни придев са глаголским значењем, док трпне придеве код којих је одстрањена глаголска компонента, тј. који имају значење правог придева треба, колико је то могуће, избегавати при илустрацији глаголског значења и обрађивати их као посебне одреднице. При њиховом разликовању од велике користи је уочавање лексичко-семантичке класе глагола, глаголског рода и других језичких елемената. Аутор истиче и да је питање хомонимичности СЕ конструкције једнако проблематично у лексикографској пракси, и да треба прецизно и тачно утврдити да ли је у примеру који се уноси у речник присутан рефлексивни пасив или повратни глагол.

У следећа два рада аутор се бави питањем декомпоновања предиката, које он назива декомпоновање глагола, јер сматра да је то прецизнији и прикладнији термин, што и образлаже. У раду Декомпоновање глагола и структура просте реченице С. Танасић разматра последице декомпоновања глагола које се огледају на синтаксичком плану реченице. Анализирајући модел „семикопулативни глагол + девербативна именица“ у простим реченицама, аутор долази до закључака да семикопулативни глагол у реченици има функцију предиката, а да девербативна именица може имати различите функције. Када је реч о активној дијатези, она има функцију ближег објекта према глаголу, а када се ради о пасивној дијатези, она има функцију субјекта. Он затим истиче да објекат недекомпонованог глагола, након декомпоновања може бити изостављен или добити неку споредну функцију (нпр. даљег објекта са значењем адресата), а да ретко има функцију субјекта или допуне ближег објекта. Рад Декомпоновање глагола у књижевноуметничком стилу доноси ауторова разматрања употребе декомпоновања глагола у књижевноуметничком стилу, што је додуше ређе него у административном, научном и публицистичком стилу, и на основу анализе примера ексцерпираних из дела савремене српске књижевности закључује да писци у својим делима декомпоновање глагола користе као средство стилизације.

Тематску целину могла би да чине и наредна два рада, у којима се С. Танасић бави питањем исказивања агенса. У раду Инструментал за живо у пасивним конструкцијама разматра се проблем исказивања агенса у пасивним реченицама, где је пасивна дијатеза исказана конструкцијом са трпним придевом. У досадашњој литератури је истицано да се у том случају агенс исказује предлошко-падежном конструкцијом „од + (стране) + генитив“. Међутим, В. Гутков скреће пажњу на употребу инструментала за живо у овим конструкцијама, при чему истиче да се њим исказује агенс. С. Танасић у раду анализира примере које В. Гутков даје као илустрацију за употребу инструментала за исказивање агенса, у којима трпни придев има глаголску и придевску вредност, и закључује да је инструментал за живо у функцији агенса ишчезао из српског језика. Инструменатлом за живо се у примерима у којима трпни придев има глаголско значење именује појам помоћу ког се остварује пасивна радња. Функција инструментала за живо у овим пасивним конструкцијама слична је функцији инструментала за неживо. Из наведеног се закључује да се агенс у овим конструкцијама ипак може исказати само предлошко-падежном конструкцијом „од + (стране) + генитив“. У раду Исказивање агенса уз девербативне именице аутор се фокусира на промене које настају на синтаксичком плану услед реченичне кондензације девербативном именицом. Његову пажњу привлаче граматичка средства којима се исказује агенс уз девербативне именице. Анализирајући примере из различитих функционалних стилова, аутор уочава да се агенс уз девербативне именице исказује предлошко-падежном конструкцијом „од + генитив“ и посесивним генитивом, којим може да се искаже и пацијенс. Будући да је посесивни генитив хомонимичан, аутор сматра да је за исказивање агенса погоднија конструкција „од + (стране) + генитив“, нарочито када је потребно исказати и агенс и пацијенс у реченици или кад се између података о радњи и агенсу жели убацити још неко обавештење (посесивни генитив се мора директно наслањати на девербативну именицу).

Питањем исказивања времена предлошко-падежним конструкцијама аутор се бави у следећа два рада. У раду Конструкција под + акузатив с временским значењем аутор истиче да се у овој предлошко-падежној конструкцији може јавити ограничен број именица (нпр. ноћ, старост, зима итд.), о чему је већ писано у досадашњој литератури (Ђ. Даничић, М. Стевановић). Аутор се фокусира на критеријуме за избор ових именица и истиче да се у предлошко-падежној конструкцији „под + акузатив“ с временским значењем могу јавити „само оне именице које означавају временски одсјек који се регуларно уклапа у већи временски период и представља посљедњу фазу тога периода или фазу која припада његовој другој половици“ (стр. 173) (италик и размак су ауторови). У раду Временска употреба конструкција на + акузатив и у + акузатив са именицама које означавају годишња доба аутор се фокусира на испитивање разлика у употреби поменутих предлошко-падежних конструкција када оне имају временско значење, при чему се ослања на опозицију референцијалност/нереференцијалност.

Аутор своје Синтаксичке теме завршава радовима у којима указује на значај истраживања синтаксе глаголских облика наших истакнутих лингвиста Љ. Стојановића, М. Стевановића, Ј. Вуковића и М. Ивић. Аутор указује на важност Стојановићевог тумачења футура II (Љубомир Стојановић о употреби глаголских облика – између језичког осјећања и науке свога времена), те истиче значај Стевановићевог проучавања пасивне дијатезе, будући да је он указао на хомонимичност трпног придева, навео начине разграничавања придевског и глаголског значења трпног придева и истакао да инструментал и предлошко-падежна-конструкција „од + генитив“ нису синонимична средства за исказивање агенса (Допринос Михаила Стевановића изучавању пасивне дијатезе у српском језику). Аутор истиче и допринос Ј. Вуковића проучавању синтаксе глаголских облика – он је указао на битну особину имперфекта и аориста да се њима исказују доживљене радње, истакао је да се футуром II означава радња која може бити антериорна, симултана и постериорна у односу на радњу управне клаузе, допринео разумевању конструкција са глаголима имати и хтети, инсистирао на уједначавању терминологије итд. (Допринос Јована Вуковића изучавању синтаксе глагола у српском језику). Последњи рад у овој групи и у књизи посвећен је М. Ивић (Допринос Милке Ивић проучавању синтаксе глагола). С. Танасић истиче да се ауторка у својим синтаксичким истраживањима најмање бавила глаголским облицима, али да резултати до којих је дошла представљају велик допринос синтаксичкој науци. Аутор даје преглед радова М. Ивић о глаголским облицима (инфинитив, презент, плусквамперфект, негирани императив итд.), те радова теоријско-методолошког карактера (нпр. о примени структуралистичког метода у проучавању система глаголских облика) и истиче њихов значај у проучавању синтаксичког система.

Књига Синтаксичке теме аутора Срете Танасића представља значајан допринос проучавању синтаксе глаголских облика, и синтаксичког система уопште. Иако је састављена од појединачних, претходно објављених радова, она представља тематски заокружену целину. Радови су богати пажљиво одабраним примерима из различитих функционалних стилова, постављени синтаксички проблем аутор разматра систематично, и износи јасне и прецизне закључке. Књига је веома драгоцена за све оне који се баве проучавањем синтаксичког система српског језика, као и за оне који би желели боље да разумеју како он функционише.

Јованка Милошевић (Београд)

Diskurs i diskursi : Zbornik u čast Svenki Savić (Nenad Ivanović)

admin — Fri, 27 Jan 2012 23:02:54 +0000

Ненад Ивановић (Београд)

ДИСКУРС И ДИСКУРСИ. ЗБОРНИК У ЧАСТ СВЕНКИ САВИЋ. Ур. Вера Васић. Нови Сад: Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду, 2010, 415 стр.^¹

Схваћена као прагматички оријентисана пракса посматрања и тумачења језика који се реализује „у употреби“ и „изван реченице“, анализа дискурса представља широко фундирану, примењену лингвистичку дисциплину, која се изграђује на укрштају лингвистике и сродних научних области (антропологије, филозофије, психологије и др). Корпусом тема које проистичу из поменуте везе, попут анализе комуникације, когнитивне и социјалне психологије и других, она заузима значајно место међу академским приступима изучавању језика и његове употребе.

Са друге стране, посматрана кроз социолошку, културолошку, верску, филозофску, политичку и теолошку проблематику, анализа дискурса се, од чисто лингвистичке, трансформише у социјално-критичку теорију која има задатак да осветли различите видове друштвене праксе (зло)употребе језика. Другим речима, у оваквом систему научног вредновања, анализа дискурса за предмет истраживања узима низ идеолошки мотивисаних појмова, попут „дискурса моћи“, „дискурса медијског утицаја“, „дискурса социјалне / полне / верске дискриминације“ и сл. Стога, предмет тако схваћене теорије више није дискурс као монолитан и суперординиран лингвистички појам, већ један у низу „дискурса“ као различитих видова оспољавања социјалне и идеолошке употребе језика, која одражава актуелно друштвено стање.

Зборник Дискурс и дискурси, посвећен Свенки Савић, својим насловом, као и структуром у њему заступљених радова, одражава описано двојство дискурса као појма који стоји између лингвистичке и социјалне сфере хуманистичких истраживања. Будући да недостатак једне кохерентне теорије која обједињује савремена истраживања дискурса има за последицу велику тематску и методолошку разнородност радова посвећених овој теми, поменути зборник, који себи поставља за задатак свестран приказ анализе дискурса у лингвистици и сродним областима научних истраживања, поред лингвистичких, захвата и широки спектар проблема из области културе, политичке теорије, медија, родне и верске равноправности и др. Овакво стање, ипак, треба узимати као предност, будући да главна сврха публикација које као тему имају анализу дискурса лежи у могућности интердисциплинарног повезивања разнородних научних приступа који су у њима заступљени.

У складу са изложеним, зборник Дискурс и дискурси садржи двадесет и два рада домаћих и страних аутора, организованих око следећих пет тематских целина: граматика и дискурс; друштво, култура и дискурс; род и дискурс; медији и дискурс; као и примењена лингвистика и дискурс. У делу који следи укратко ћемо изложити преглед сваке целине, са посебним освртом на радове лингвистичке оријентације који су у њима заступљени.

***

Прва тематска целина зборника, под насловом Граматика и дискурс, бави се питањем рецепције граматичких обележја неког језика у различитим контекстима његове употребе. Као таква, она, поред других, покреће и питање различитих теоријских приступа сагледавању језичког устројства, као и њихове трансформације под утицајем емпиријских сазнања.

У раду под насловом „Од дискурса ка граматици: развој презент перфекта (садашњег свршеног времена) у енглеском“ Дан И. Слобин повезује онтологију језичког развитка појединца са дијахроним приказом формирања граматичких обележја у енглеском језику. Ослањајући се на сазнање да морфосинтаксичке карактеристике сваког језика утичу на време усвајања његових концепата, основна идеја рада је садржана у настојању да се установе паралеле између историјских фаза обликовања садашњег перфекта као семантички сложеног глаголског времена, и когнитивних фаза усвајања овог глаголског времена код деце у различитим узрастима. Да би успоставио везу између историје и онтологије, аутор изводи елаборирану студију употребе садашњег свршеног времена у различитим дијалошким ситуацијама код деце, поредећи резултате тог истраживања са фазама историјског развоја овог глаголског облика које су фиксиране у старим текстовима.

Иако у закључку Д. Слобин истиче да, упркос томе што се дијахронијски и онтогенетски развој чине паралелним, они ипак представљају последице различитих језичких процеса, основна предност истраживања изведеног у овом раду остаје у комбиновању функционалног приступа језичкој структури са когнитивним приступом језичком развитку.

Разрађујући питање граматикализације у оквирима теорије засноване на употреби језика, Џоун Л. Бајби, у раду под насловом „Теорија заснована на употреби и граматикализација“, даје преглед механизама који су задужени за стварање нових граматичких обележја у енглеском језику. Разлажући питање граматикализације на фонетски, семантички и синтаксички ниво језичке употребе, ауторка описује процесе груписања и фонетске редукције (у којима долази до сажимања синтагми, попут нпр. going to – gonna, want to – wanna), губитка композиционалности и аналитичности (у којима, услед учестале употребе, долази до ширења семантичке структуре лексичких низова, попут нпр. in spite of), и постепене промене конституентских структура и категорија (у којима устаљена употреба лексема у оквиру поменутих лексичких низова доводи до декатегоризације њихових саставних делова, попут нпр. of у in spite of). Упућујући на везу између једносмерности граматикализације и механизама који припадају употреби језика (попут нпр. аутоматизације, прагматичке инференције и сл.), Џ. Бајби скреће пажњу на сложеност и прилагодљивост језичког система, који се непрестано изнова изграђује у интеракцији инхерентних законитости језичке употребе и говорне праксе.

Рад Урсуле Долешал под насловом „Род, граматика и дискурс: случај немачког језика“, који затвара целину посвећену граматици и дискурсу, представља пажљиво изведено и фино изнијансирано филолошко истраживање питања историјског односа природног и граматичког рода у граматикама немачког језика насталим између 16. и 19. века. Испитујући принципе дефинисања природног рода као лингвистички арбитрарног појма подложног различитим интерпретацијама, ауторка даје систематски преглед обраде овог питања у граматикама Клајуса (1578), Готшеда (1762), Аделунга (1872) и Грима (1890).

Према налазима У. Долешал, еволуција погледа на род немачких граматичара креће се од интерпретације односа родова као филозофског и антрополошког феномена, па све до енциклопедијске систематизације овог питања. У току читавог овог процеса, међутим, приметни су мање или више систематски покушаји депаралелизације односа између мушкараца и жена, који су нарочито видљиви у контексту романтичарских погледа на језик. Уколико се у истраживање укључе и стилистички приручници, у одразу овог питања у немачкој историјској граматикографији јасно се оцртава дискурс родних стереотипа.

***

Друга тематска целина зборника, под насловом Друштво, култура и дискурс, нуди преглед различитих друштвених питања која постају видљива у анализи дискурса. Радови у овој целини не само да откривају различите аспекте дискурса као друштвеног и културног појма, већ, у повратној спрези, настоје да утичу на промену гледишта у научним пољима из којих су потекли.

Највише лингвистичких новина у овој тематској целини доносе две ауторке: Весна Половина, у раду под насловом „Универзално и специфично у антрополингвистици разговорног језика“, и Стана Ристић, у раду под насловом „Дискурс псовки у српском језику“.

Враћајући се на однос између језичких универзалија и језичке релативности, и сагледавајући овај однос у светлу анализе дискурса, В. Половина, у широко заснованом и добро аргументованом раду, настоји да утврди на којим се лингвистичким нивоима јасно одражава утицај културе говорника једног језика. Ауторка стоји на линији оповргавања културних специфичности у језику као статичном систему, заступајући гледиште да се сличности и разлике између језичких и културних кодова испољавају у низу комуникативних контекста, пре него у неком изолованом скупу граматичких или лексичких обележја. Из овог разлога, тврди В. Половина, утицај културних схватања на језик, као и однос између језика и културе, треба тражити пре свега у језичкој употреби, односно, у процесу комуникације у коме се ова употреба реализује. Стога се метод анализе дискурса, закључује ауторка, показује као предност у односу на друге видове лингвистичког истраживања при утврђивању културних специфичности неког језика.

Специфичним видовима употребе језика у комуникативном дискурсу посвећен је и рад Стане Ристић, који представља систематски изведену семантичко-прагматичку анализу псовки у српском језику. У раду се анализирају лексичка, семантичка и синтаксичка структура псовки као специфичних језичких ентитета, и излаже преглед функционално-стилске раслојености њихове употребе. Засебни одељци овог рада посвећени су нелингвистичким аспектима употребе псовки у комуникацији (међу којима се издвајају психолошки, социјални, културолошки, етнолошки и други мотиватори њихове језичке реализације), нормативним аспектима употребе псовки у српском језику (на овом месту у раду се износи преглед друштвено-законских механизама потискивања псовки као облика јавног изражавања), као и опису употребе псовки у књижевном дискурсу (у коме се образлажу фреквенција и мотивација употребе опсцених израза у различитим типовима књижевних текстова). Поред дефиниције псовке, која се описује као стереотипни израз једноставне синтаксичке структуре коме у основи стоје опсцене речи, вредност рада С. Ристић лежи и у издвајању и дефинисању лингвистичких и ванлингвистичких елемената комуникативног дискурса, у којима се псовка реализује као специфичан, психолошки и културолошки мотивисан, лексички низ.

***

Трећа тематска целина зборника, под насловом Род и дискурс, обрађује питање сагледавања дискурса из родно мотивисане перспективе. Стога се у њој износе махом социолошки оријентисане студије, које, проговарајући против субординације жене и њеног постављања у инфериоран положај и фриволан став, одражавају и потребу за проналажењем аутентичне женске позиције у процесима друштвеног одлучивања и развитка.

***

Четврта тематска целина у зборнику, под насловом Медији и дискурс, доноси широк опсег емпиријских студија које се баве начином на који дискурс, садржан у различитим доменима медијског утицаја, утиче на чланове једне заједнице.

Тако је у раду Надежде Силашки „Концептуализација лепоте – критичка анализа медијског дискурса упућеног женама“ изведена комбинована анализа концептуалних метафора, које се посматрају уклопљене у идеолошки контекст њихове употребе. Разматрајући метафорички сценарио са когнитивног, емоционалног и политичког становишта, ауторка износи важну опсервацију да је употреба концептуалних метафора у медијима обично усмерена на маркетиншки дискурс, што има за последицу идеологизацију и манипулацију контекста у коме се оне користе.

Изложене наводе Н. Силашки доказује на примерима реализације метафоричког сценарија рата, који се у медијском дискурсу упућеном женама често ставља у службу очувања или побољшања физичког изгледа. Тако је, на пример, целулит представљен као непријатељ жена (у примерима: „Објавите рат целулиту“, „Кренимо у рат против целулита“, „Целулит је сало које опседа тело“, „Целулит јој је напао обе бутине“ и сл); док се препарати (или третмани) за елиминисање целулита у медијима описују као оружје или савезници у овој борби (у примерима: „Тајно оружје против целулита … је пилатес“, „Оружје за спољашњи напад на целулит су крема или гел“, „Антицелулитна крема … убија 47 посто целулита“, и сл). Концептуализовање процеса улепшавања код жена као ратног искуства не само да одражава патријархалност и маскулизираност медијског (и маркетиншког) дискурса, већ, како се напомиње у раду, ставља жену у позицију прихватања „лекова за болест која (заправо) не постоји“.

Рад Вере Васић, под насловом „Услов истинитости у медијском дискурсу“, испитује везу између анализе медијских информација и питања истинитости премиса на којима се те информације заснивају. У овом раду, питање истинитости у медијском дискурсу поставља се у први план, будући да медијски обрађене информације повлаче за собом импликатуру да је оно што се преноси истинито, иако је познато да се вести састављају не само због преношења информације, већ и ради постизања одређених типских ефеката код публике.

Питање истинистости у медијском дискурсу ауторка разматра кроз различите типове индикатора који упућују на то да ли је неки услов истинит или лажан. Тако, на пример, граматичко-лексички индикатори услова истинитости подразумевају да је за утврђивање истинитости неког медијског исказа (нпр. „Јелена Јанковић и Новак Ђоковић упознали краљицу“) потребан консензус око великог броја услова на чијој се основи се тај исказ заснива (нпр. „Велика Британија је монархија“, „на челу Велике Британије се налази краљица“, и сл.); док се под жанровском провером истинитости подразумева да је медијски исказ истинит уколико жанр у оквиру кога је пласиран не имплицира његову манипулацију (као што је то често случај са кратким вестима).

Разматрајући дискурс као индикатор услова истинитости медијски обрађене информације, В. Васић открива да постоји низ дискурсно мотивисаних прелазних случајева у којима се одређени исказ може сматрати неистинитим, али не и лажним. Ово сазнање наводи на закључак да се граница између незнања и манипулације информацијом у медијском дискурсу лако неутралише и још лакше прелази, те је стога потребно обратити пажњу на овакве случајеве у рецепцији медијских информација.

***

У петој тематској целини зборника, под насловом Примењена лингвистика и дискурс, разматрају се различити видови употребе анализе дискурса као метода у примењеној лингвистици и наставној пракси. Тако, рад Данка Шипке „Дискурс у примијењеној лингвистици“ износи практична искуства у обради кохезивних дискурсних средстава у настави српског као страног језика, као и у српско-енглеској двојезичној лексикографији; док рад Хане Скаден „Синхроно ћаскање – средство за учење? Дискурс ћаскања студената усменог превођења“ открива предности електронске комуникације, односно формирања интерактивне виртуелне заједнице, у учењу као заједничком подухвату који има упориште у друштвеном понашању.

На равни померања од апстрактних према примењеним аспектима језичке анализе настаје и рад Твртка Прћића, под насловом „Мали енглеско-српски речник прагматичких термина“. У свом главном делу овај рад садржи 270 најчешћих и најпотребнијих термина из области грајсовски оријентисане прагматике и вербалне, односно невербалне комуникације. Термини су преузети из енглеских терминолошких речника, глосара и прагматичких монографија, при чему је за сваки наведени термин на енглеском језику понуђен његов одговарајући еквивалент на српском. До еквивалентних термина у српском језику аутор је дошао разменом стручних мишљења са колегама, консултовањем преведене литературе, као и сопственим преводом.

Вредност енглеско-српског речника прагматичких термина Т. Прћића лежи и у његовој тематској организацији, која је изведена у другом делу рада. Прагматички термини разврстани су у 15 тематских гроздова, унутар којих је приказана њихова хијерархијска организација према дубини. Тако се, на пример, одредница speech act (говорни чин) тематски рашчлањује на термине: locution (локуција), illocution (илокуција), illocutinary force indicating device (индикатор илокуционе снаге), felicity condition = happines condition (1. услов прикладности, 2. услов примерености) и друге, при чему се последњи наведени термин поново дубински рашчлањује на термине: general condition (општи услов), content condition (садржински услов), preparatory condition (припремни услов) и друге. На овај начин, подухват превођења терминологије једне лингвистичке области трансформише се у нацрт њене терминолошке стандардизације, за шта аутору треба одати свако признање.

***

И да закључимо. Зборник Дискурс и дискурси, широким опсегом покренутих научних питања (у распону од лингвистичких, преко социјалних па до филозофских), великим бројем успостављених интердисциплинарних паралела, као и радовима који, поред обрађених проблема, доносе опсежан преглед литературе из својих научних области, представља вредну научну публикацију, која треба да нађе своје место на полицама лингвистичких библиотека.

1 Шира верзија овог приказа објављена је у часопису Зборник матице српске за филологију и лингвистику LIV/1, Нови Сад: 2011, стр. 354–360.

Gramatika i leksika u slovenskim jezicima : Zbornik radova s međunarodnog simpozijuma (Mirjana Adamović)

admin — Fri, 27 Jan 2012 23:02:03 +0000

ГРАМАТИКА И ЛЕКСИКА У СЛОВЕНСКИМ ЈЕЗИЦИМА : ЗБОРНИК РАДОВА С МЕЂУНАРОДНОГ СИМПОЗИЈУМА / главни уредник Срето Танасић. – Нови Сад: Матица српска, Београд: Институт за српски језик САНУ, 2011, 594 стр.

У овом приказу дате су основне информације о значају и областима рада међународног симпозијума Граматика и лексика у словенским језицима који је у организације Матице српске и Института за српски језика САНУ одржан у Новом Саду и Београду у септембру 2010. године (Матица српска 14. септембра, Инсититут за српски језик САНУ 15. и 16. септембар 2010. године). Радови референата из 15 земаља (Белорусија, Бугарска, Велика Британија, Италија, Македонија, Немачка, Пољска, Русија, САД, Словенија, Србија, Финска, Холандија, Чешка и Шведска) штампани су у зборнику Граматика и лексика у словенским језицима. Зборник сачињава 46 радова реномираних лингвиста, који си те радове писали по позиву, а позиви су, као што је и уобичајено, били упућени лингвистима од научноистраживачког искуства и угледа, што је било и гаранција квалитета њихових радова.

У зборнику након Уводне речи, следе радови подељени у две секције: секција А и секција Б. У секцију А је укључено 18 радова, а секцију Б 28 радова. Радови су писани на српском, руском, пољском, чешком, енглеском и немачком језику.

Секција А представља, у ствари, заседање Комисије за проучавање граматичке структуре словенских језика Међународног славистичког комитета. Ове комисије, у чијем су раду учествовали врло угледни слависти из више значајнијих славистичких центара, је у Србији одржавала седнице и раније (1972. и 2005. године) после којих је објављиван зборник поднетих реферата, што је и овог пута учињено.

У оквиру секције Б штампани су радови који представљају резултате истраживања већег броја сарадника на научним пројектима Матице српске, Института за српски језик САНУ у Београду и Филозофског факултета у Новом Саду.

Проблемску разноврсност радова у Зборнику показују већ наслови радова, а имена аутора и наслови њихових радова јесу: секција А – Юрий Д. Апресян, Многоактантные предикаты; Адриан Барентсен, О сходствах и различиях в употреблении ограничительных временных союзов в современных славянских языках; Игорь М. Богуславский, Леонид Л. Иомдин, Актантные свойства автодериватов; Александр В. Бондарко, Актуализационные элементы семантики грамматических категорий; Maciej Grachowski, Metaoperatory o postaci komparatiwu przysłówka; Андрея Желе, Выражение различных степеней агентивности в словенском языке; Greville G. Gorbett, Split lexems in Slavonic; Иван Куцаров, Еще раз о таксисе; Руселина Л. Ницолова, Лексические темпоральные модификаторы и их взаимоотношения с грамматическими значениями вида и времени в простом предложении; Борис Норман, Полнота/неполнота парадигмы как признак слова; Jarmila Panevová , O rezultativnosti (především) v češtině; Предраг Пипер, О изражавању истог и различитог у српском језику; Zuzana Topolinska, O przeszłości niedokonanej; Франческа Фичи, О роли наречия в конструкциях с возвратной частицей, Victor A. Friedman, Macedonian-Albanian contact-induced language change today; Виктор С. Храковский, Иерархия грамматических категорий русского глагола; Karolina Skwarska, Семантические диатезы в чешском языке в сопоставлении с русским и польским языками, Helmut Wilhelm Schaller, Die verbalsysteme der sϋdeslawischen sprachen aus der sicht der baklanlinguistik; секција Б – Миловиј Б. Алановић, Основни принципи синатаксичко-семантичке валентности каузативно-манипулативних глагола; Ивана Н. Антонић, Клаузе с нултим везником; Нада Л. Арсенијевић, О принципу егоцентризма у српском језику; Марта Ж. Бјелетић, Резултати и перспективе српске етимолошке лексикографије; Жарко С. Бошњаковић, Граматичке и лексичко-семантичке особине мета-језика у дијалекатском тексту; Vera V. Vasić, Diskursna i metatekstualna kondicionalna klauza u srpskom jeziku; Јасна Влајић Поповић, Српска етимологија између дијахроније и дијалектологије; Дојчил П. Војводић, О категоријалној семантици каузално условљених реченичних структура; Душанка С. Вујовић, Семантичка и деривациона обележја глагола отежаног кретања; Јасмина Грковић Мејџор, Развој предикативне посесије у српском језику; Рајна Драгићевић, О начинским прилозима субјекатске квалификације; Јасмина Н. Дражић, Семантичка и граматичка обележја речи у лексичким колокацијама у српском језику; Радмила Жугић, Лексикографски поступци тумачења семантике изведеница на основу односа творбене основе и творбеног форманта; Гордана М. Јовановић, Још понешто о језику Хиландарског типика; Ивана В. Лазић Коњик, Параметри за семантичку класификацију глагола са значењем човековог постојања; Биљана Марић, Употреба девербативних и деадјективних именица као допуна одређених типова предиката; Алина Ј. Маслова, Језичка реализација извињења у руском и српском језику (у поређењу); Душанка Н. Мирић, Изражавање модалности сумње у српском и руском језику; Марина М. Николић, Нетипична средства за изражавање категорије степена у савременом српском језику; Ђорђе Оташевић, Антипословице и њихова лексикографска обрада; Слободан Ј. Павловић, Иконичност у синатксичкој структури старосрпских падежних система; Јованка Ј. Радић, Нацрт категоријално-елементарне организације заменичког система у српском језику (систем категорија и елемената); Милорад Радовановић, Наташа Киш, Српски језик и фази логика (у неколико примера); Стана Ристић, Ненад Ивановић, Предлог за модернизацију рада на речнику САНУ; Владислава Ружић, Условљеност граматичко-семантичких обележја фразема српског језика; Срето Танасић, Везничка и прилошка употреба спојева тек што, само што, таман што; Гордана Р. Штасни, Семантичко-деривациони потенцијал глагола основних физиолошких стања; Гордана Р. Штрбац, Синтаксичка и лексичко-семантичка спојивост комуникативних глагола.

Пошто би појединачно приказивање свих радова штампаних у Зборнику заузело много простора, издвојићемо само неке од њих.

Гордана Р. Штрбац у свом раду Синтаксичка и лексичко-семантичка спојивост комуникативних глагола испитује синтаксичку и семантичку спојивост комуникативних глагола којима се денотира активност схваћена као произвођење, саопштавање и преношење информација природним људским језиком. Будући да комуникативна активност подразумева говорника, саговорника и поруку која се преноси, реченице са комуникативним глаголом као управним предикатом имају заједничку аргументску структуру којом су обухваћене поменуте компоненте. Ауторка најпре разврстава комуникативне глаголе према семантичким обележјима на мање скупине: глаголе говорења, у оквиру којих издваја две групе – типични глаголи говорења (говорити, рећи, казати, причати итд. и глаголе са обележеном семантиком (нпр. брбљати, лупати, гунђати, галамити); комуникативне глаголе у ужем смислу (разговарати, договорити се, преговарати, расправљати се). Затим, ауторка описује морфо-синтаксичка и лексичко-семантичка обележја допуна комуникативних глагола, утврђујући да на окружење оваквих глагола у знатној мери утиче њихово лексичко значење, односно доминантне семе њиховог семантичког садржаја, које на известан начин делују рестриктивно.

Стана Ристић и Ненад Ивановић у свом раду Предлог за модернизацију рада на речнику САНУ разматрају питања у вези са дигитализацијом постојећих лексикографских ресурса Речника САНУ ради унапређивања рада на овом речнику. На примеру одреднице - глагола видети представљен је начин могуће дигитализације у њеним најзначајнијим фазама почев од уношења грађе у базу података, преко обраде исте у бази података, па све до ревизије обрађене лексикографске јединице.

Ђорђе Оташевић у свом раду Антипословице и њихова лексикографска обрада представља начине за сакупљање, одабир и лексикографску обраду српских антипословица. Рад уједно представља и значајан допринос анализи српских антипословица и различитих трансформција полазних пословица, крилатица, афоризама, изрека, еуфемизама, фраза, познатих политичких парола којима настају антипословице у нашем језику. Сакупљање и изучавање традиционалних пословица пружило је и пружа сазнање о традиционалној народној култури, а сакупљање и изучавање њихових разноликих трансформација пружа увид, како пише аутор, у промене до којих је у „духу народа” дошло.

Предраг Пипер у свом раду О изражавању истог и различитог у српском језику разматра категорију степена на морфолошком, синтаксичком и метатекстуалном плану где се ова категорија са различитим степенима граматикализованости среће у два вида као еквивалентност и као нееквивалентност. Различити појавни облици ова два вида изражавања степенованости приказани су на богатом материјалу примера за сва три размотрена језичка нивоа.

Посматрано у целини, у радовима које доноси зборник Граматика и лексика у словенским језицима поред проблемске присутна је и теоријско-методолошка разноврсност, као и разноврсност у погледу језичке грађе која је коришћена у анализи. Примењени су различити методи, старији и новији, али увек такви да се обезбеди успешност анализе и поузданост закључака.

Граматика и лексика у словенским језицима по проблемској и теоријско-методолошкој разноврсности, актуелности и научном доприносу српској и словенској лингвистици представља изузетно значајну књигу.

Mирјана Адамовић (Београд)

Predrag Piper: Prilozi istoriji srpske slavistike: Biobibliografska građa (Marina Nikolić)

admin — Fri, 27 Jan 2012 23:00:35 +0000

Предраг Пипер: ПРИЛОЗИ ИСТОРИЈИ СРПСКЕ СЛАВИСТИКЕ: БИОБИЛИОГРАФСКА ГРАЂА. Београд, Чигоја штампа, 2011, 735 стр.

Књига академика Предрага Пипера представља својеврсни биобиблиографски речник који се састоји од мање или више исцрпних биографија и библиографија седамдесет двоје слависта (то су: Радомир Алексић, Ивана Антонић, Здравко Бабић, Александар Белић, Вера Белокапић-Шкунца, Јеврем Бјелица, Вера В. Борисенко-Свинарски, Олга Брајичић, Бранислав Брборић, Смиљка Васић, Дојчил Војводић, Александра Вранеш, Витомир Вулетић, Вјера Вулетић, Владимир Дајовић, Дара Дамљановић, Петар А. Димитријев, Вукосава Ђапа-Иветић, Нада Ђорђевић, Петар Ђорђић, Јелена Гинић, Ана Голубовић, Милка Ивић, Пер Јакобсен, Милош Јевтић, Гордана Јовановић, Маја Јончић, Драгана Керкез, Маријана П. Киршова, Ксенија Кончаревић, Верица Копривица, Мирјана Костић-Голубичић, Радован Кошутић, Владислав Лубаш, Биљана Марић, Радован Матијашевић, Љубо Милинковић, Душанка Мирић, Катарина Митрићевић-Штепанек, Јелена Михајловић, Марина Николић, Мотоки Номаћи, Марина Обижајева, Маја Павловић-Шајтинац, Тања Павловић, Јелена Пантелић-Младеновић, Сава Пенчић, Марина Петковић, Предраг Пипер, Дурија Појатић, Људмила Поповић, Милана Радић-Дугоњић, Ружица Радојчић, Вучина Раичевић, Митра Рељић, Дојчило Рудан, Герман И. Сафронов, Кирил Свинарски, Ивана Секицки, Милена Славић, Аделаида К. Смољска, Богољуб Станковић, Бранка Станковић, Марија Стефановић, Стефан Стојановић, Милосава Стојнић-Царичић, Богдан Терзић, Бранко Тошовић, Радослава Трнавац, Драго Ћупић, Егон Фекете, Иван Чарота) – претежно професора факултета у Србији и Црној Гори на којима се изучавају словенски језици. Осим лингвиста који раде у Србији или Црној Гори, књига обухвата и биобиблиографску грађу о неколико слависта из иностранства (из Граца, Минска, Катовица, Копенхагена, Москве, Петрограда, Сапора), а који су на различите начине били у додиру са српском славистиком. Зато је корисно да и та грађа буде објављена на истом месту.

У предговору аутор описује концепцију и структуру Прилога, износи мотивацију и циљеве за објављивање једног таквог дела. Књига је конципирана као биографски речник, то јест као фактографска биобиблиографска грађа у којој су прилози поређани по азбучном реду. Истичући да је реч о грађи, Пипер објашњава да таква публикација не тежи „потпуности и исцрпности ни у погледу персоналне структуре […] ни у погледу биографских и библиографских података које она обухвата,“ већ да је њен циљ стварање једног, може се слободно рећи и почетног корака у изради исцрпног биобиблиографског речника српске славистике за којим све више расте потреба, али и за који се убрзано и непрекидно шири грађа.

Иако су биографије и библиографије појединих слависта већ штампане, најчешће у зборницима радова посвећеним њима,^¹ а велики део грађе може се наћи и на интернету или у другим базама података, корист од ове књиге је у томе што су ти подаци на једном месту, обједињени и (релативно) уједначени. Све слависте о којима пише, Предраг Пипер је лично познавао, са некима је сарађивао, једни су му били професори, док је другима и сам предавао, био професор, ментор, председник комисије за избор у наставна или научна звања и др., с тим да је о свима њима већ писао „у различитим приликама и различитим поводима, o многима и више пута,“ поводом избора за наставна, односно научна звања, поводом јубилеја, промоција књига или у облику енциклопедијских чланака, некролога и сл. Текстови у књизи, дакле, представљају богату професорску архиву која је само незнатно прерађена и са врло малим допунама и изменама пренета у штампу. Једна од мана таквог поступка, које је свестан и сам аутор, јесте то што биобиблиографије нису потпуно актуализоване. Мада, питање је колико би то уопште било могуће, највише због сталног напредовања у научној каријери и високе продуктивности која краси већину поменутих слависта, а која би захтевала константну, ревизију и допуњавање.

Дугогодишње познанство са личностима о којима пише утицало је да аутор у своје текстове унесе и личну ноту, извесни субјективитет, кога се, па и намерно можда, аутор и не одриче. Стиче се утисак да на неким местима и у одређеним случајевима Предраг Пипер управо истиче, не само тај, у овом случају најважнији научни и наставни лингвистички квалитет, него и људске квалитете које ови врсни стручњаци поседују или су их за живота поседовали. У томе Пипер ипак не претерује; он то чини с мером, при том не угрожавајући основни циљ књиге – биобиблиографску фактографију.

Сматрамо да ова књига доноси многоструку корист, не само српској, него и међународној славистици. Она представља пилот једне будуће обухватније и обимније историје српске славистике или биобиблиографског речника српске славистике. Затим, врло је користан приручник за истраживаче (посебно оне младе, који немају велике сопствене библиотеке, периодику и сл.) и умногоме олакшава и убрзава научна истраживања нудећи обиље података на једном месту. Даље, професор Пипер, ослобођен сваке сујете, чини видљивим младе лингвисте који завређују пажњу лингвистичке јавности. И на крају, Професор Пипер није љубоморно сачувао своју архиву од очију јавности, већ је понудио у најбољој могућој форми генерацијама које долазе.

Марина Николић (Београд)

1 Библиографије појединих слависта, посебно оних, слободно се може рећи најзначајнијих у српској лингвистици, попут Милке Ивић или Александра Белића, због великог обима нису штампане у овој књизи. Уместо тога, описана су њихова највреднија дела, док су на крају чланака обавезно дати упути за проналажење њихових целовитих библиографија. И за остале слависте, уколико такав податак постоји, након прилога је обавезно наведен.

Predrag Piper: Prilozi istoriji srpske slavistike: Biobibliografska građa (Mirjana Adamović)

admin — Fri, 27 Jan 2012 22:58:19 +0000

Предраг Пипер: ПРИЛОЗИ ИСТОРИЈИ СРПСКЕ СЛАВИСТИКЕ: БИОБИЛИОГРАФСКА ГРАЂА. Београд, Чигоја штампа, 2011, 735 стр.

Пред нама је књига коју је приредио истакнути српски слависта Предраг Пипер са циљем да допринесе остваривању значајног научног и културног задатка српске славистике – изради биобиблиографског речника српске славистике – а за који се грађа убрзано повећава.

Књига доноси 72 биобиблиографије истакнутих слависта од којих је највећи број учетвовао или активно учествује у славистичком животу универзитета у Србији, Црној Гори где се изучавају словенски језици (Београд, Нови Сад, Ниш, Косовска Митровица, Крагујевац, Никшић), затим биобиблиографску грађу неколико слависта из иностранства (из Граца, Минска, Копенхагена, Москве, Сапора, Петрогрaда) који су на различите начине били у додиру са српском славистиком.

Место су у Прилогу добили они српски слависти који су се бавили или се баве проучавањима у различитим лингвистичким областима, са циљем да се представе њихова достигнућа, али и осветли степен проучености славистике код нас са различитих аспеката. Реч је о биографијама и библиографијама следећих аутора: Радомир Алексић, Ивана Антонић, Здравко Бабић, Александар Белић, Вера Белокапић-Шкунца, Јеврем Бјелица, Вера Борисенко-Свинарски, Олга Брајичић, Бранислав Брборић, Смиљка Васић, Вјера Вулетић, Витомир Вулетић, Дојчил Војводић, Александра Вранеш, Владимир Дајовић, Дара Дамљановић, Петар Дмитријев, Вукосава Ђапа-Иветић, Нада Ђорђевић, Петар Ђорђић, Јелена Гинић, Ана Голубовић, Милка Ивић, Пер Јакобсен, Милош Јевтић, Гордана Јовановић, Маја Јончић, Драгана Керкез, Маријана Киршова, Ксенија Кончаревић, Верица Копривица, Мирјана Костић-Голубичић, Радован Кошутић, Владислав Лубаш, Биљана Марић, Радован Матијашевић, Јелена Михајловић, Љубо Милинковић, Душанка Мирић, Катарина Митрићевић-Штепанек, Марина Николић, Мотоки Номаћи, Марина Обижајева, Јелена Пантелић-Младеновић, Маја Павловић-Шајтинац, Тања Павловић, Сава Пенчић, Марина Петковић, Предраг Пипер, Дурија Појатић, Људмила Поповић, Милана Радић-Дугоњић, Ружица Радојчић, Вучина Раичевић, Митра Рељић, Дојчило Рудан, Герман Сафронов, Ивана Секицки, Милена Славић, Богољуб Станковић, Бранка Станковић, Марија Стефановић, Стефан Стојановић, Милосава Стојнић-Царичић, Кирил Свинарски, Аделаида Смољска, Богдан Терзић, Бранко Тошовић, Радослава Трнавац, Драго Ћупић, Егон Фекете, Иван Чарота.

Приређивач је, како наводи у предговору књиге, скоро све слависте познавао лично, због чега се у биографским описима понегде назиру и лични моменти, захваљјући којима сазнајемо какве су особине личности уткане у њихов наставни и научни рад, али је библиографска фактографија ипак доминантна над есејистичким приступом.

Иако многе податке о којима читамо у књизи можемо наћи у различитим базама података претраживањем на интернету, они су ипак овде сакупљени на једном месту, обрађени, организовани и записани од стране једног аутора.

Аутор у оквиру биобиблиографског представљања настоји да напише и приказ најзначајнијег истраживачког рада у научној библиографији већине српских слависта, најчешће су то магистарски радови, докторске дисертације или значајније монографије.

Иако књига није потпун и исцрпан биобиблиографски опис српске славистике, она представља значајан корак у остваривању тог циља. Књига ће бити изузетно корисна за сваког нашег слависту, а нарочито за младе слависте-истраживаче и студенте славистике међу којима се, вероватно, налазе и они који ће у будућности учествовати у остваривању главног циља на који ова књига подстиче и указује, а то је биобиблиографски речник српске славистике.

Мирјана Адамовић (Београд)

Danko Šipka: Slogovni glosar 1, 2 (Đorđe Otašević)

admin — Fri, 27 Jan 2012 22:56:03 +0000

Danko Šipka: SLOGOVNI GLOSAR 1, 2. Alma, Beograd, 2011, 636 + 544 str.

Na osnovu svog impozantnog korpusa, koji sadrži preko 213.000 osnovnih oblika reči (na primer, infinitivi glagola, nominativ jednine imenica, nominativ jednine muškog roda prideva, itd.), Danko Šipka je uradio još jedan interesantan i vrlo koristan rečnik. Osnovna leksička lista za ovaj glosar potiče iz nekoliko autorovih projekata: Kolokvijalnog rječnika, Rječnika novih riječi, te kompjuterskog rečnika za softver NeuroTran. U ove projekte građa je unesena kako na osnovu skeniranja postojećih rečnika, tako i na osnovu analize višemilionskog korpusa novinskih tekstova iz Bosne, Hrvatske i Srbije.

Važno je napomenuti da je podela reči prema broju slogova urađena korišćenjem autorovog skripta u jeziku Perl.

Ciljna grupa su enigmate, na šta ukazuju i korice ovog rečnika na kojima se nalazi mreža ukrštenih reči. Osnovni oblici reči daju se onako kako se upisuju u enigmatske radove. To znači da su unekoliko promenjeni u odnosu na standardnu rečničku formu. Crtica kod polusloženica je izbrisana (npr. fotomodel), isto je i kod apostrofa (npr. OHara), tačaka (npr. doo), a izbrisan je i razmak kod povratnih glagola (npr. smijatise).

Osim enigmatama, rečnik će, svakako, biti veoma koristan i lingvistima.

Prva knjiga ovog rečnika sadrži jednosložne, dvosložne i trosložne reči. U drugoj knjizi su reči od četiri sloga. Treća knjiga, koju izdavač planira da objavi sledeće godine, sadržavaće petosložne slogova. Za sada neobjavljeni deo Slogovnog glosara pokazuje da su i reči od šest slogova prilično brojne, dok s daljim povećanjem broja slogova broj reči vidno se smanjuje. Kada ceo Slogovni glosar bude objavljen, lingvistima će pružiti brojne dragocene podatke.

Đorđe Otašević (Beograd)

Stana Ristić: Modifikacija značenja i leksički modifikatori u srpskom jeziku (Ivana Lazić-Konjik)

admin — Fri, 27 Jan 2012 22:54:24 +0000

Стана Ристић, Тања Самарџић, Ненад Ивановић, Александра Марковић, Милена Јакић (Београд)

ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ГРАЂЕ И УНАПРЕЂЕЊЕ РАДА НА РЕЧНИКУ СРПСКОХРВАТСКОГ КЊИЖЕВНОГ И НАРОДНОГ ЈЕЗИКА САНУ

Постојећа грађа за израду Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ (грађа даље у тексту) представља национално културно благо сама за себе. Ова колекција од око 6 милиона листића садржи податке о значењу, употреби и граматичким особинама речи српског језика који су годинама брижљиво прикупљани и складиштени и који данас представљају богат и незаменљив извор сазнања о самом српском језику.

Дефинисање потреба дигитализације грађе

Складиштење Грађе у дигиталном облику, у виду одговарајуће базе података, подухват је који захтева релативно мало улагања у односу на очекивану корист, не само за истраживачку заједницу која се бави проучавањем и стандардизацијом српског језика, већ и за друштво у целини. Наиме, грађа, која тренутно постоји искључиво у папирном облику, доступна је само релативно уском кругу стручњака. Добар део грађе је већ доста стар и склон оштећењу и приликом руковања. Дигитализација грађе би омогућила, с једне стране, њену ефикаснију експлоатацију, а с друге стране, њену физичку заштиту и очување.

Прецизније, дигитализиција би омогућила:

Лакши приступ грађи. База података која би садржала све податке из грађе могла би да се дистрибуира помоћу компакт-диска или сличног меморијског уређаја, што би значило да заинтересовани истраживачи не би морали физички да буду присутни у самој згради Института и не би морали ручно да манипулишу листићима. Ово би допринело како очувању оригиналне грађе, тако и повећању броја потенцијалних корисника.
Лакше претраживање. Грађа би у дигиталном облику била много прегледнија и лакша за претраживање него у папирном облику, пошто би се за претраживање могли користити компјутерски програми (тј. врло једноставне функције унутар програма). Такође, уноси у бази података би се много лакше сортирали, класификовали, поредили и, евентуално, бројили, што би могло да донесе значајну уштеду времена у току истраживачког рада.
Унапређење рада на Речнику. Грађа у дигиталном облику омогућила би шире и ефикасније коришћење рачунарских капацитета у рада на Речнику, што би значајно изменило и осавременило готово све аспекте технике и организације лексикографског рада, почевши од основне обраде па до контроле квалитета и припреме за штампу.

Дигитализација грађе и унапређење рада на Речнику

Припрема

Према постојећој организацији рада, пре него што може да се позабави стручном лексикографском обрадом грађе, лексикограф је дужан да припреми грађу за обраду, тј. да прегледа све листиће из дате секције и да:

1. провери да ли су правилно уазбучени;

2. провери тачност обележених граматичких својстава;

3. провери тачност скраћенице која упућује на извор датог примера;

4. формира списак будућих одредница на основу примера који се налазе у секцији;

5. сравни овај списак са додатним изворима (постојећи речници и енциклопедије) и, евентуално, дода речи које нису потврђене примерима у секцији.

Доступношћу грађе у виду адекватно осмишљене и пажљиво формиране базе података, фаза припреме била би готово у потпуности елиминисана у раду лексикографа. Тачније, послови везани за ову фазу били би укључени у процес дигитализације и тиме би били обављени за целокпуну грађу одједном, омогућивши лексикографима да више времена посвете стручној обради грађе.

Корак 1, уазбучавање, могао би у потпуности да се обави аутоматски (уместо физичког премештања листића), чиме би се не само уштедело време, већ би се и елиминисале све потенцијалне грешке. Корак 2 би и даље захтевао рад стручњака који би гарантовали тачност и поузданост података унетих у базу. За ефикаснији рад у Кораку 3 било би неопходно располагати целокупном библиотеком у форми машински претраживих докумената (текстуелни или претраживи .пдф документи). На овај начин, обрађивач (не нужно образовани лексикограф) много би брже проналазио потврде и примере у релевантним текстовима. Физичка претрага, која подразумева и физичко присуство у библиотеци, била би замењена претрагом уз коришћење програмских функција (нпр. Search у Addobe Reader-у). У Кораку 4, листа потенцијалних речничких одредница могла би да се формира аутоматски полазећи од унетих података, уз евентуално стручно надгледање. На крају, уз додатне изворе такође расположиве у форми машински читљивих докумената, разлике између добијене листе потенцијалних одредница и листе одредница у другим изворима могле би да се идентификују аутоматски (са истим предностима као и горе – брже и без грешака).

Обрада

Централна фаза у изради речника, обрада грађе, подразумева следеће кораке:

1. Сви листићи за дату одредницу треба да се прочитају.

2. Читајући примере употребе, лексикограф издваја основно значење речи (на основу стручно дефинисаних критеријума).

3. Затим се издвајају секундарна и пренесена значења.

4. На крају, издвајају се и илуструју стилски или регионално ограничене употребе.

5. Одредници се затим додају одговарајуће граматичке информације.

Уз постојање грађе у дигиталном облику и максимално коришћење рачунарских капацитета, ова фаза могла би да се осмисли као попуњавање нове, лексикографске базе података. Примери из грађе би били увезени у ову базу аутоматски. Лексикограф би могао да их прегледа и класификује према значењима тако што би поред сваке реченице која илуструје употребу дате одреднице уписао одговарајући знак (скуп знакова би могао да дефинише сваки лексикограф сам за себе, а могли би да се дефинишу општи знакови које би сви користили). Након обележавања, рачунарски систем би могао да прикаже само примере са истим знаком, на пример, у једном тренутку, што би било корисно при дефинисању значења и одабиру примера. Такође, рачунарски систем би могао да обезбеди да сви примери буду прегледани и обележени и сви значења обрађена.

База података која би се попуњавала у фази обраде садржала би унапред задату листу одредница (добијену у процесу дигитализације грађе, као што је описано у претходном одељку). Такође, ова база би садржала унапред предодређена поља у која би лексикограф уносио садржај обраде (граматички подаци, дефиниција, лексички слој, пример, референца ка другој одредници, колокације и др.), као и податке о расподели дужности (евентуално још неке управљачке податке попут, на пример, рокове за доставу података и сл.).

Подаци из грађе би могли да се увезу у одговарајућа поља ове базе аутоматски. На пример, уколико се лексикограф одлучи да искористи пример из грађе као пример у својој обради, могао би да га обележи (помоћу функције коју би дати софтвер обезбедио) и тај би пример био аутоматски смештен у одговарајуће поље у бази.

Ова база би могла да се осмисли тако да се максимално искористе већ постојеће обраде. Садржај досад завршених томова Речника био би унет у ову базу и био би лако доступан лексикографу ради провере конзистентности података као и модела обраде. Како различите класе речи захтевају различите обраде (#литература), било би могуће дефинисати посебне обрасце обраде за сваку од дефинисаних класе речи. Лексикограф би на почетку обраде дефинисао класу текуће одреднице. Систем би затим приказао само поља која је неопходно попунити за дату класу, укључивши, евенутално, и најчешће коришћене формуле или моделе уноса података.

Редиговање и припрема за штампу

Комплетна редакција обрада обављала би се у оквиру записа у лексикографској бази података. Систем би у сваком тренутку био у стању да прикаже она поља која редактор захтева, као и све друге податке који су били доступни обрађивачу. Редактор би контролисао квалитет и поузданост унетих података и могао би да на одговарајћи начин обележи све уносе који су преконтролисани и оцењени као добри (комплетни), као и оне који треба да се дораде. Систем би, такође, могао да спречи сваки даљи покушај редиговања уноса који су означени као комплетни.

У циљу ефикасније организације рада и контроле квалитета обраде, било би могуће аутоматски обележити идентитет обрађивача и редактора за сваку одредницу, као и време последње измене уноса у базу (тј. одреднице). Као што је већ споменуто у претходном одељку, свака одредница би могла да садржи и податке о роковима за завршетак основне обраде, редакције и сл.

Припрема за штампу и слагање текста речника полазећи од комлетираних података у лексикографској бази били би крајње аутоматизовани. Редослед података, тип слога и формат текста били би одређени аутоматски помоћу програма за конверзију формата текста, где би сваком пољу у бази био придружен одговарајући формат. Словне грешке би се такође све време аутоматски исправљале.

На крају, уредник би се бавио одабиром одредница за штампу, у зависности од потреба текућег издања, као и другим стриктно урединчким питањима.

Đorđe Otašević: Tematski rečnik 1, 2 (Ivana Bojović)

admin — Fri, 27 Jan 2012 22:53:01 +0000

Ђорђе Оташевић: ТЕМАТСКИ РЕЧНИК СРПСКОГ ЈЕЗИКА : ЛЕКСИЧКЕ РЕЛАЦИЈЕ И ФУНКЦИЈЕ 1, 2. Алма, Београд, 2011.

Тематски речник српског језика Ђорђа Оташевића другачији је од постојећих тематских речника. Одреднице су сложене азбучним редом. Приказани су садржински и формални односи које једна лексема може имати у лексичком систему српског језика: синонимија, хипонимија, антонимија, хомонимија, холонимија, меронимија и др. Свака лексичка релација и функција представљена је различитом ознаком.

У првој књизи аутор наводи ознаку, дефиницију и примере за:

– хиперонимију;

– синонимију;

– антонимију;

– речи и вишечлане изразе који у себи не садрже одредничку реч нити су с њом творбено повезани;

– вишечлане изразе који у себи садрже одредничку реч;

– речи и вишечланe изразe који с с одредничком речју творбено повезани;

– устаљенe, уобичајенe спојевe речи, при чему веза није одређена граматичким правилима

– фразеологизмe који садрже одредничку реч;

– фразеологизмe који не садрже одредничку реч, али су значењски с њом повезани

– пословице, изреке

Врло је практично следити ознаке: угласте заграде, изломљене заграде, обле заграде, две косе црте, једна коса црта и сл. помоћу којих аутор јасно упућује на: хомониме, синониме, видске парове глагола, везу фразеологизама и контекста, додатне информације. На пример:

Видски парови глагола раздвојени су косом цртом

унајмити/унајмљивати адвоката

Ознаке рекције или ознаке повезивања фразеологизама у контекст дате су у изломљеним заградама.

користити <нешто > као афродизијак

дати <некога > на адвоката

У другој књизи речника додате су ознаке: за фонетске и морфолошке варијанте одредничке речи или синтагме које, најчешће, не спадају у стандардну лексику, мероним(е), холоним(е), властита имена, презимена и топониме.

Речнички чланак има највише шеснаест целина (у првој књизи – десет), а најмање две. Свака тематска целина означена је посебним знаком.

Када цео речник буде завршен, индекси из свих књига биће спојени и сложени азбучним редом.

Ивана Бојовић (Београд)

Gordana Štrbac: Dopune komunikativnih glagola : sintaksičko-semantički i leksikografski opis (Svetlana Slijepčević)

admin — Fri, 27 Jan 2012 22:51:06 +0000

Гордана Штрбац: ДОПУНЕ КОМУНИКАТИВНИХ ГЛАГОЛА : СИНТАКСИЧКО-СЕМАНТИЧКИ И ЛЕКСИКОГРАФСКИ ОПИС. Филозофски факултет, Одсек за српски језик и лингвистику, Нови Сад, 2011, 223 стр.

Монографија Гордане Штрбац Допуне комуникативних глагола представља измењену верзију ауторкине докторске дисертације. Сам поднаслов Синтаксичко-семанитички и лексикографски опис указује на две основне теме ове књиге: синтаксичко понашање комуникативних глагола (1) у зависности од семантичке структуре самих глагола (2). Такође, важна целина ове монографије јесте лексикографско решење за представљање синтаксичких образаца у којима се реализују комуникативни глаголи.

Књига садржи пет поглавља: Увод (7–13), Теоријска разматрања (13–37), Синтаксичко-семантички опис комуникативних глагола (37–163), Закључна разматрања (163–171) и Речник допуна комуникативних глагола (171–203). На крају монографије, дат је и списак извора, литература, резиме на енглеском језику, а списак анализираних глагола налази се у прилогу.

У уводном поглављу издвајају се две тематске целине: О предмету и корпусу, у којој су ауторкине напомене о корпусу и самом предмету истраживања, и Претходна истраживања са кратким прегледом досадашњих истраживања о глаголским допунама уопште. У Претходним истраживањима ауторка се бавим једним од најважнијих питања синтаксе: проблемом допуњавања. Ово питање је даље и детаљније разрађено у поглављу Теоријска разматрања.

У поглављу Теоријска разматрања ауторка прати досадашња домаћа и страна истраживања везана за следеће теме: 1. Теоријски приступи допуни, 2. Рекцијска веза у допунског синтагми, 3. Глаголска рекција, 4. Објекатска допуна и 5. Реченична допуна.

Најобимније и најразуђеније по својој структури је треће поглавље које обухвата следеће мање тематске целине: 1. Терминолошка решења, 2. Принципи анализе, 3. Семантичка класификација комуникативних глагола, 4. Семантичка обележја глагола говорења, 5. Семантичка обележја комуникативних глагола у ужем смислу, 6. Синтаксичко-семантички модели, 7. Распоређивање допуна уз комуникативне глаголе, 8. Префиксација и комуникативни глаголи, 9. Морфема СЕ и комуникативни глаголи и 10. Комуникативна активност као компонента секундарног значења. Преплитањем више језичких дисциплина (нарочито, семантике, синтаксе, деривације, лексикологије) ауторка из различитих углова осветљава питање допуна комуникативних глагола.

Целина Распоређивање допуна уз комуникативне глаголе представља суштину ауторкиног истраживања, јер је у овом поглављу дат врло детаљан инвентар синтаксичких конструкција које допуњују комуникативне глаголе, те је тако уверљиво образложена хипотеза да семантичка структура комуникативних глагола диктира врсте и облике синтаксичких допуна.

Под насловом Речник допуна комуникативних глагола ауторка је дала предлог за израду речника допуна комуникативних глагола. Оваква врста речника би била преко потребна у србистичкој лингвистичкој средини, те се највећа употребна вредност ауторкиног рада огледа у њеној способности да мултидисциплинарно истраживање реализује у пракси.

Светлана Слијепчевић (Београд)

S. Ristić, T. Samardžić, N. Ivanović, A. Marković, M. Jakić: Digitalizacija građe i unapređenje rada na Rečniku srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU

admin — Fri, 27 Jan 2012 22:49:43 +0000

Стана Ристић, Тања Самарџић, Ненад Ивановић, Александра Марковић, Милена Јакић (Београд)

ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ГРАЂЕ И УНАПРЕЂЕЊЕ РАДА НА РЕЧНИКУ СРПСКОХРВАТСКОГ КЊИЖЕВНОГ И НАРОДНОГ ЈЕЗИКА САНУ

Дефинисање потреба дигитализације грађе

Прецизније, дигитализиција би омогућила:

1. Лакши приступ грађи. База података која би садржала све податке из грађе могла би да се дистрибуира помоћу компакт-диска или сличног меморијског уређаја, што би значило да заинтересовани истраживачи не би морали физички да буду присутни у самој згради Института и не би морали ручно да манипулишу листићима. Ово би допринело како очувању оригиналне грађе, тако и повећању броја потенцијалних корисника.

2. Лакше претраживање. Грађа би у дигиталном облику била много прегледнија и лакша за претраживање него у папирном облику, пошто би се за претраживање могли користити компјутерски програми (тј. врло једноставне функције унутар програма). Такође, уноси у бази података би се много лакше сортирали, класификовали, поредили и, евентуално, бројили, што би могло да донесе значајну уштеду времена у току истраживачког рада.

3. Унапређење рада на Речнику. Грађа у дигиталном облику омогућила би шире и ефикасније коришћење рачунарских капацитета у рада на Речнику, што би значајно изменило и осавременило готово све аспекте технике и организације лексикографског рада, почевши од основне обраде па до контроле квалитета и припреме за штампу.

Дигитализација грађе и унапређење рада на Речнику

Припрема

1. провери да ли су правилно уазбучени;

2. провери тачност обележених граматичких својстава;

3. провери тачност скраћенице која упућује на извор датог примера;

4. формира списак будућих одредница на основу примера који се налазе у секцији;

Обрада

Централна фаза у изради речника, обрада грађе, подразумева следеће кораке:

1. Сви листићи за дату одредницу треба да се прочитају.

3. Затим се издвајају секундарна и пренесена значења.

4. На крају, издвајају се и илуструју стилски или регионално ограничене употребе.

5. Одредници се затим додају одговарајуће граматичке информације.

Редиговање и припрема за штампу

Đorđe Otašević: Prilozi za građu leksikološke i metaleksikografske bibliografije (4)

admin — Fri, 27 Jan 2012 22:47:53 +0000

ПРИЛОЗИ ЗА ГРАЂУ ЛЕКСИКОЛОШКЕ И МЕТАЛЕКСИКОГРАФСКЕ БИБЛИОГРАФИЈЕ (4)

Јовановић Гордана: О лексици српских четворојеванђеља. НССУВД 23/2 (1993), 167–173.

Јовановић Гордана: О односу јеванђељске лексике у руској и српској редакцији. АФФ 19 (1992), 265–269.

Јовановић Гордана: Старословенски и други традиционални елементи у Вуковом речнику и у ускочкој лексици М. Станића. Дурмиторски зборник 1 (1991, Титоград), 27–33.

Јовановић З(оран) Р.: О проблему интернационализације терминологије. – у: Стандардизација терминологије [Зборник реферата[ Српска академија наука и уметности, Београд, 1996, 187–189.

Јовановић З(оран): Драгољуб Живојиновић Јапанац: Речник штампарства и издаваштва, Удружење научних и стручних преводилаца Србије, Београд 1998, стр. 643. Преводилац 3–4 (1999), 44–45.

Јовановић З(оран): Нови приручници за германисте (4). Преводилац 1–4 (2000), 86–90.

Јовановић З(оран): Ратко Стојковић: Универзални речник скраћеница, акронима и ознака, Београд 1997, 208 стр. Преводилац 1–4 (2000), 67–68.

Јовановић З., Срдић С.: Нови приручници за германисте. Преводилац 1–2 (1999), 84–97.

Јовановић Зоран Р.: Стране речи на -ист у немачком и српском језику. Преводилац 1–4 (2000), 9–14.

Јовановић Зоран: Радомир Хаџи-Ценић: Немачко-српски и српско-немачки ловачки речник, БИГЗ, Београд 1994, стр. 207. Преводилац 15/1–4 (1996), 50–51.

Јовановић Зоран: Терминологијом против Југославије. Преводилац 9/1–2 (1990), 13–20.

Јовановић Л(ариса): Упоредно проучавање српских и руских базних термина у домену банкарства и финансија. Јовановић Гордана: – у: Стандардизација терминологије [Зборник реферата[ Српска академија наука и уметности, Београд, 1996, 103–107.

Јовановић Милена: Index у војвођанској терминологији XVIII–XIX века. ЗбМСКЈ 38/2 (1990), 287–291.

Јовановић Младен: Живорад Ковачевић, Српско-енглески речник идиома, израза и изрека, „Филип Вишњић“, Београд, 1991. Преводилац 10/3–4 (1991), 66–68.

Јовановић Томислав: Стари српски народни именослов. Приредила Милена Кошутић. АП 12 (1990), 375–383.

Јовић Душан: Недељко Богдановић, О говору и именима, Ниш, 1990, стр. 1–120. КњЈ 38 (1991), 94–95.

Јовић Надежда: Називи извора према квалитету воде. ЗбМСФЛ XLIII (2000 [2001]), 279–287.

Јовићевић Радојица: Две ономастичке минијатуре. Прил 55–56/1–4 (1989–1990), 138.

Јосић Вишњић Мирослав: Азбучник придева у српској прози двадесетог века. „Књижевна фабрика „МЈВ и деца“, Београд. 1991, 344.

Јоцић Мирјана: Лексикографија у Војводини. ЗбМСФЛ 34/2 (1991), 145–157.

Јоцић Мирјана: О новинама у језику јавне комуникације. ЗбМСФЛ XLIII (2000 [2001]), 289–294.

Кајптер / Keipter Helmut: „Perye načatki latinskago jazyka” (Venecija 1767) Zaharija Orfelina i njihova terminologija. НССУВД 18/1 (1990), 127–136.

Калезић Димитрије: Православна догма и њена терминологија. Зборник радова: Основни принципи превођења религијске терминологије. Покрајински секретаријат за остваривање права националних мањина, управу и прописе. Нови Сад, 1996, 5–17.

Kaliszewska Ewa: Српска обредна терминологија – структура и проблем еквивалената у пољском језику. ППЈ 28–29 (1997–1998), 127–182.

Кашић Зорка: Неки примери укрштања романске и оријенталне лексике. НЈ 31/1–5 (1996), 141–145.

Кашић Зорка: Релација семантичке подређености и надређености у лексикону осмогодишњака. Српски језик 1/1–2 (1996), 144–148.

Кашић Јован: Адам Драгосављевић каo лексикограф и лексиколог. ХДЗ 8 (1989), 55–60.

Кијаметовић Реџеп: Дијалектологизми у роману Бихорци. Одзиви (Бијело Поље, 1990), 61–65.

Кирич Ф.: Лексические инновации в русской лексике. Сопоставительные и сравнительные исследования русского и других языков. Доклады IV международного симпозиума МАПРЯЛ (Белград – Нови Сад, 8–10. октября 1996. г.). Белград, 1997, 328–333.

Киршова Марианна: Нека запажања поводом структуре рекцијског речника. НССУВД 26/2 (1997), 433–439.

Киршова Маријана: Глаголске именице са суфиксом -ње као термини у савременом књижевном српскохрватском језику. НССУВД 18/1 (1990), 179–190.

Кишјухас Јаков: Другачије написана историја. Studia ruthenica 5 (1996–1997), 53–55. [Реч на промоцији српско-русинског речника]

Клајн Иван: Врсте романизама у савременом српскохрватском језику и путеви њиховог доласка. ЗбМСФЛ 39/2 (1997), 45–64.

Клајн Иван: Графит или жврљотина. Задужбина 20 (1992), 11.

Клајн Иван: Два правописна проблема у вези са страним речима. – у: О лексичким позајмљеницама. Зборник радова са научног скупа Стране речи и изрази у српском језику, са освртом на исти проблем у језицима националних мањина, Градска библиотека Суботица – Институт за српски језик САНУ, Суботица – Београд, 1996, 121–127.

Клајн Иван: Италијанско-српскохрватска лексикографија јуче, данас и сутра. Задужбина 13 (1991), 7.

Клајн Иван: Кад пошта није пошта. Задужбина 14 (1991), 8. [Лингвистички осврт на натписе са београдских улица]

Клајн Иван: Лексика. Српски језик на крају века. Зборник радова. Институ за српски језик САНУ – Службени гласник, Београд, 1996, 37–86.

Клајн Иван: Може ли без олимпијаде. Задужбина 15 (1991), 6.

Клајн Иван: Усамљени поштењак. Је ли богатство (и сиромаштво) у речнику одраз духовних и материјалних постигнућа, или производ случајних околности?. Задужбина 21 (1993), 7.

Клепикова Г. П.: К славяно-румынским параллелям в сфере семантической мотивации (по материалам ОКДА). ЗбМСФЛ XLIII (2000 [2001]), 295–299.

Кликовац Душанка: Научна аргументација је путовање и друге метафоре. ЗбМСФЛ 35/2 (1992), 179–184.

Кликовац Душка: Изокренута прича Бранка Ћопића или о искуственој утемељености лексичких и граматичких категорија. ЈФ 53 (1997), 173–186.

Кликовац Душка: Метафоре – дословне и фигуративне. НССУВД 23/2 (1994), 187–194.

Кликовац Душка: Појмовне метафоре и семантика предлога: о једном апстрактном значењу предлога у с локативом. ЈФ LVI/1–2 (2000 [2001]), 521–528.

Кљајић Р(анко) и др.: Потреба стандардизације научне и стручне терминологије у области ветеринарске медицине. – у: Стандардизација терминологије [Зборник реферата]. Српска академија наука и уметности, Београд, 1996, 155–156.

Ковачевић Љ(иљана): Стандардна терминологија библиотекарства. – у: Стандардизација терминологије [Зборник реферата]. Српска академија наука и уметности, Београд, 1996, 169–173.

Ковачевић М(илош): О шолској синтаксичкој терминологији. – у: Стандардизација терминологије [Зборник реферата]. Српска академија наука и уметности, Београд, 1996, 83–86.

Комадинић Гроздана: Ткачка лексика Драгачева. Научна књига, Београд, 1992, 94 стр.

Кончаревић Ксенија: Значајан прилог упоредној лексикологији (Милана Радић-Дугоњић, Међујезички хомоними и пароними у руском и српскохрватском језику, „Дечје новине“, Горњи Милановац 1991, 149 стр.). ЗбМСС 44–45 (1993), 279–289.

Кончаревић Ксенија: Значајан прилог упоредној лексикологији (Милана Радић-Дугоњић, Међујезички хомоними и пароними у руском и српскохрватском језику, „Дечје новине“, Горњи Милановац, 1991, 149 стр.). Прикази, Матица српска, Нови Сад, 1996, 269–270.

Кончаревић Ксенија: Лексички аспект високошколске наставе руског језика у српскохрватској говорној средини. Преводилац XI/1–4 (1992), 9–18.

Кончаревић Ксенија: Милица Радић-Дугоњић, Међујезички хомоними и пароними у руском и српскохрватском језику, Дечје новине, Горњи Милановац, 1991. Преводилац XI/1 (1992), 44–46.

Кончаревич К.: Русская и сербская антропонимия в лингвокультурологическом рассмотрении. – у: Сопоставительные и сравнительные исследования русского и других языков. Доклады IV международного симпозиума МАПРЯЛ (Белград – Нови Сад, 8–10. октября 1996. г.). Белград, 1997, 283–289.

Косановић Марија-Магдалена: Међујезички хомоними као узрок језичких грешака на часовима руског језика. Зборник радова Симпозијум Контрастивна језичка истраживања, 319–325.

Косановић Марија-Магдалена: О руско-српском речнику спортских термина. Славистика 1 (1997), 71–75.

Костадиновић С(ветолик), Средић Г(возден): Осврт на проблеме стручне терминологије на железници. – у: Стандардизација терминологије [Зборник реферата]. Српска академија наука и уметности, Београд, 1996, 161–163.

Костић-Голубичић Мирјана: Граматика и речник : теорија и пракса, традиционално и нетрадиционално. НССУВД 26/2 (1997), 457–463.

Костић-Голубичић Мирјана: Међујезички хомоними у настави пољског језика на београдској полонистици. Сто година полонистике у Србији, 127–131.

Костић-Голубичић Мирјана: Пољски и српски узвици у светлу међујезичке хомонимије. ЗбМСС 44–45 (1993), 205–216.

Костич-Голубичич М.: Межъязыковые омонимы (подход к теоретической интерпретации). МСССИ 4 (1996), 31–32.

Костич-Голубичич М.: Межъязыковые омонимы (подход к теоретической интерпретации). – у: Сопоставительные и сравнительные исследования русского и других языков. Доклады IV международного симпозиума МАПРЯЛ (Белград – Нови Сад, 8–10. октября 1996. г.). Белград, 1997, 290–294.

Кржишник Ерика: Teoretično zanimiva knjiga iz frazeologije. SR 38/1 (1990), 57–64.

Кризманић Вишња: Англицизми у медицинским текстовима. ЗбМСФЛ XLIII (2000 [2001]), 309–315.

Крстић Ђурђица: Вуков допринос проучавању народног права, изградњи законодавстава и правне терминологије. Дурмиторски зборник 1 (1991, Титоград), 99–103.

Крстић Зора: Српско-кинеска лексикографија. Задужбина 30 (1995), 8.

Купусовић Амина: Муслиманска имена у Опширном попису босанског санџака из 1604. године. Прилози за оријенталну филологију 40 (1990), 267–308.

Куртовић-Фолић Н(ађа), Фолић Р(адомир): Дефинисање терминологије у области одржавања и обнове зграда. – у: Стандардизација терминологије [Зборник реферата]. Српска академија наука и уметности, Београд, 1996, 109–114.

Ђорђе Оташевић (Београд)

41. skup slavista, Seminar srpskog jezika, književnosti i kulture (Olga Sabo)

admin — Fri, 27 Jan 2012 22:43:45 +0000

41. СКУП СЛАВИСТА, СЕМИНАР СРПСКОГ ЈЕЗИКА, КЊИЖЕВНОСТИ И КУЛТУРЕ (1–20. септембар 2011, Београд)

У Међународном славистичком центру на Филолошком факултету у Београду одржан је од 1. до 20. септембра 2011. године 41. скуп слависта. На скупу су учествовали студенти и професори из Немачке, Мађарске, Бугарске, Румуније, Македоније, Француске, Грчке Украјине, Русије и других европских земаља.

Тронедељни курс одвијао се у Београду и Тршићу. Студенти су имали могућност да слушају Курс савременог српског језика, Курс савремене српске књижевности или Факултативни курс за усавршавање лектора. Такође, свакога дана била су организована лекторска и конверзацијска вежбања.

Осим курсева, студенти су слушали и предавања која су држали професори Филолошког факултета.

Након предавања, студенти су имали организовани обилазак Београда, Етнографског музеја, Музеја Вука и Доситеја, Музеја Николе Тесле, Војног музеја и Музеја кинотеке и др.

Такође, студенти су били у прилици да посете Институт за српски језик и Институт за књижевност, као и Задужбину Иве Андрића.

Учесници скупа су обишли и манастире Манасију, Троношу и Хопово. Током боравка у Тршићу посетили су Радионицу старих заната у Музеју језика и писма. А, током боравка у Новом Сада били су гости Матице српске.

Слободно време студенти су провели упознајући Београд, а, имали су прилику да, у оквиру Курса народних песама и игара, или Мале школе рокенрола, сазнају нешто више о српском музичком наслеђу, као и савременој музици.

На крају боравка, као гости ПЕН центра, у Народном позоришту гледали су балет „Ко то тамо пева“.

Олга Сабо (Београд)

Branimir Stanković: Veza Humbolta i neohumboltovaca

admin — Sun, 23 Jan 2011 23:21:29 +0000

Бранимир Станковић (Ниш)

ВЕЗА ХУМБОЛТА И НЕОХУМБОЛТОВАЦАперцепција у литератури на српско-хрватском језику

Рад се бави лингвистичким везама између филозофије језика Вилхелма фон Хумболта и активности немачке школе „граматике која се тиче садржине“ („Die inhaltbezogene Grammatik“), узимајући у обзир литературу на српско-хрватском (српском, хрватском и бошњачком) језику.

Nihil est in intellectu quod non est in lingua

Увод. Хумболтова филозофија језика

Вилхелм фон Хумболт се сматра оцем опште лингвистике јер је начинио прве кораке у теоријској лингвистици. Због необичног продора поетско-филозофске супстанце у његов научни дискурс, Хумболтове тезе о језику понекад делују противуречно, али је то резултат чињеницe да је сâм језик као феномен докучив људском поимању у целости само уколико се узму као „исправна“ два савремена, међусобно потпуно искључујућа, теоријска полазишта:

1. заиста постоји јединствена когнитивна дубинска структура заједничка за све људске језике;2. међујезичке разлике су толико драстичне да оне утичу на наше значајно различито поимање света.

Поставља се питање конзистентности Хумболтове филозофије језика. Да ли претходне две тврдње, налик епистемолошкој опозицији номотетско и идиографско, искључују једна другу? Постоје ли заиста две фазе у раду Вилхелма фон Хумболта, како тврди Бугарски, а позивајући се на Р. Л. Брауна?[1] Ова се два гледишта могу јасно повезати са филозофском лектиром младог Хумболта, који чита Канта, Шелинга, Фихтеа и Хегела. У филозофији сазнања Кант заступа агностицизам. Постоје ствари по себи, Ding an sich, дакле, постоји недокучива објективна реалност, коју покушавамо појмити посредством наших сазнајних моћи. Али се суд о свету не доноси на основу садржаја добијених опажајем (била би то емпиристичка линија) већ постоје априорни судови о стварности. Зато Хумболт наглашава тезу да су разноврсни језици повезани између себе „на основу способности људског ума да помоћу априорних форми закључује“[2]. Његова језичка испитивања, дакле, супротно владајућим интересовањима компаратиста, иду ка промишљању инвентара ових општељудских, урођених, априорних судова о стварности. Шелингова и Хегелова идеалистичка концепција о апсолутном духу омогућила је оквир у коме је Хумболт могао много боље да развије свој концепт о језику као ενεργεια, а не εργον. Холистички оријентисана, идеалистичка мисао негира могућност анализе реалности, па и било какве употребљиве дистинкције између субјекта и објекта. Субјект и објект су јединствени, недељиви, а, по Хумболту, „у знаку и знаковном аспекту језика надилази се и докида непосредност субјектова унутарњег стања и непосредна реалност објекта“[3]. Стварајући језик, човек апстрахира и од сопствене супстанцијалности, али и од супстанцијалности појавног света. Појавност спољашње стварности преобликује се у форму мишљења, а појавност мисаоног света у знаковну, језичку реалност. Инаугуришући концепт народног менталитета (заговорник је идеје о покретању упоредне антропологије[4], а његови ће следбеници сковати термин Völkerpsychologie) Хумболт постулира став да је сваки језик еманација духа народа[5] који га користи. Овај романтичарски (Сапир ће век касније рећи сентименталистички[6]) став о вези између језика и темперамента културе у којем је настао биће доцније дорађиван, даље развијан и експлициран, али у неким другим научним срединама и околностима, пак, напуштен као превазиђен. Пропоненти ће методолошки обогаћивати овакве теоријске постулате, а опоненти ће накнадно у њима чак читати назнаке филозофије нацизма. „Утемељујући језик у супстанцији духовне повијесне стваралачке силе, која се јавља код свих људи и народа и која је, стога, нужно различита и специфична по својој природи управо онолико колико су међу собом различити сви ти народи, њихове културе и повијесно процеси који их формирају, Хумболт је формулирао гледиште које тврди да су, по својој бити, сви језици исти. Они су по својој природи и темељу, по искону и битку, који је један и јединствен, исти и једнаки, али се разликују због разлика у појавном повијесном процесу и начину остварења стваралачке моћи духа који је донио културну и другу диференцијацију међу народе и људе.“[7] Овако објашњени, Хумболтови погледи на феномен језика чине се усаглашеним и, чини се, још чвршће за своје коначно исходиште имају теорију језичке релативности.

Следбеници Хумболтових идеја

Хумболтови концепти innere Sprachform, Weltanschauung, Weltansicht и Zwischenwelt доживеће током 19. и 20. века многоструку и разноврсну разраду, од стране различитих, супротстављених теоријско-методолошких школа. „Хумболтови лингвистички утјецаји нешто су разноврснији, и по природи ствари нису плод његовог глотоцентризма, или су то у мањој мери, већ његова истицања појетичког аспекта језика. Прва линија иде од Штајнтала преко Вунта до сувремених психолошких и психолингвистичких истраживања језика; друга линија иде од Бопа преко каснијих представника компаративно-хисторијске лингвистике и младограматичара до де Сосира и Чомског; трећу линију чине специфична истраживања неохумболтоваца (Вајсгербер, Трир, Порциг и други); четврту линију представља њен амерички огранак, а који се развија од Сапира преко Ворфа до сувремених етнолингвиста и социолингвиста (у овој је линији најзаступљенији његов глотоцентризам).“[8] Хумболтовске традиције преносе се у немачкој научној мисли непрекинуто до неохумболтоваца, дакле до касних седамдесетих година прошлог века. Поменућемо само Витгенштајна и Хусерла. У студији „Tractacus logico-philosophicus“ Витгенштајн ће рећи: „Границе мога језика јесу границе мога света.“ „Humboldtove i njegove misli [Benedetta Crocea] nastavljaju sa jedne strane predstavnici njemačkih idealističkih lingvističkih škola: Karl Vossler, za kojega je jezik – i opet u stvari sveden na govor – instrument duha koji svaki pojedinac aktivno oblikuje; i Leo Weisgerber, koji, potpuno u skladu sa humboldtovskim koncepcijama, smatra da jezik formira čovjekovu spoznaju, jer između duha i materije postoji „duhovni međusloj“, inherentan jeziku, u kojem se jedinom susreću vanjski svijet i ljudska spoznaja.“[9] „Структура матерњег језика игра важну улогу у стварању слике коју човек има о свету и та се слика већ из овог разлога веома разликује идући, узмимо, од Европљанина преко америчког Индијанца и Кинеза до афричког Бушмана. Ова хипотеза, којој ни Сапир ни Ворф нису дали своје име, уродила је ипак стимулативним студијама. (…) У Европи се слична теорија везује нарочито уз име Хумболта, а у овом веку уз радове неохумболтовских етнолингвиста и представника теорије семантичких поља – Вајсгербера, Шпербера, Тријера, Вартбурга и других.“[10]

2.2.НеохумболтовциПочетком друге половине прошлог века у Дизелдорфу је основано друштво „Sprache und Gemeinschaft“, лингвистичка група чија су теоријска утемељења под видним утицајем Хумболтове филозофије језика, али освежених методолошких приступа, у осетној мери инспирисана тековинама класичног структурализма (упркос чињеници да се различити представници групе експлицитно изјашњавају као антиструктуралисти). Најзначајнија имена ове школе су: Лео Вајсгербер, Ханс Глинц, Валтер Порцих, Хениг Бринкман, Хуго Мозер и Петер Хартман. Рад појединих аутора везује се још за трећу деценију 20. века. Почетком шездесетих година покренута је интензивна публикациона активност у серији „Grundlegung“. Као том први, 1962. објављена је у оно време веома популарна књига Бринкмана „Die deutsche Sprache. Gestalt und Leisung“. У серији „Studien“ 1963. изашла је као том први врло утицајна студија Хелмута Гипера „Bausteine durch Sprachinhaltsforschung. Neuere Sprachbetrachtung im Austausch mit Geistes- und Naturwissenschaft“. „Тиме је такозвани ›Arbeitskreis für Deutsche Sprache‹, око којег су се окупљале управо најватреније присталице ове школе, добио изврсну могућност утицаја на формирање лингвистичког мишљења код млађих генерација чији је матерњи језик немачки.“[11] Садржинска организација језика заузима централно место у репертоару појмова којима оперише школа „граматике која се тиче садржине“ („Die inhaltbezogene Grammatik“), како неохумболтовци сами себе називају. Кључни термин, „inhalticher Aufbau“, преформулација је и, на неки начин, прагматизација помало мутног, двозначног, идеалистичког Хумболтовог појма innere Sprachform. Хумболтова ενεργεια преобликује се у Tätigkeit (Милка Ивић преводи га као делатност)[12]. Неохумболтовски су и термини Arbeit des Geistes (рад духа) и Emanation des Geistes (еманација духа). Колективно искуство о свету и стварности, тврди се, наталожени су у матерњем језику (Muttersprache[13]), који постаје централни предмет истраживања. У њему су, дакле, похрањене све релевантне информације о садржинској страни језика. „Weisgerber se slaže da se jeziku može prići i sa formalno strukturne strane, i da je to u izvesnom smislu i neophodno, ali suština fenomena jezika nije u njegovoj formi nego u upotrebi, svakodnevnoj i stvaralačkoj, kada se komunicira, misli i oseća. Ali, ipak, jezik nikako nije sredstvo ni komunikacije, ni izražavanja: ›U stvari, on uopšte nije sredstvo, kao što neki naivno misle, već prevashodno sila duhovnog formiranja... On je integralni deo života jedne nacije, jer on određuje i suštinu i oblik njenih intelektualnih i kulturnih aktivnosti. Njegovo proučavanje mora se odvijati zajedno sa proučavanjem života nacije koja njime govori. Misliti da jezik služi komunikaciji i izražavanju jednako je naivno kao i misliti da voda postoji zato da se njom opere rublje ili gasi žeđ.‹ Konačni zadatak lingvistike, po Weisgerberu, nije stoga da opisuje jezik i odgoneta njegovu strukturu, nego da prodire u tajne njegovog prirode, koja se manifestuje kao delatna sila (Wirkende Kraft) u obliku ›lingvističkog međusveta‹, pomoću kojeg jedan narod pokušava da shvati svet koji ga okružuje. Stoga je jednako pogrešno na jezik gledati isključivo kao na repozitorijum iskustva nacije, pošto je on na prvom mestu sila koja upravlja njenim sadašnjim životom.“[14] Вајсгербер, најдоследнији и најрадикалнији тумач Хумболтових идеја, још 1926. у свом чланку „Проблем унутрашње језичке форме и њен значај за немачки језик“ метафизички концепт унутрашње језичке форме промовише у генеративни принцип који контролише говорну активност и даје концептуалну специфичност сваком језику. Три тачке на којима се фундира његова неохумболтовска визија су:

језик је енергија;
језичка енергија је независна сила;
као такав, језик је посредник између стварности и свести човекове.

„Bitna razlika izmedu Weisgerberove teorije i teorija drugih, umerenijih neohumboltovaca ie upravo u ovom ,,energetskom“ shvatanju jezika. Za njih jezik u velikoj meri odražava poglede ljudi na stvarnost, dok za Weisgerbera on aktivno učestvuje u njenom stvaranju.“[15]

Иновације неохумболтоваца

На први поглед чини се да неохумболтовска филозофија језика није донела ничег што на неки начин већ није постојало и у Хумболтовим списима. Све поменуте идеје могу се у нешто модификованом облику наћи и код Хумболта. Међутим, рад школе „граматике која се тиче садржине“ није пуко епигонство. Наиме, постоје и извесне теоријске и методолошке иновације које се темеље на Хумболтовом учењу, у духу су теорије Weltansichta, али и представљају надградњу изворног концепта.

3.2.Вајсгербер и билингвизамСјајан пример обогаћивања идејно-теоријског корпуса представљају Вајсгерберове студије билингвизма. Овом проблему он приступа из три различита угла:

лингвистичког – човек је надарен способношћу да усвоји језик, а знамо да постоји прегршт језика;
педагошко-психолошког – истражује се место које језичко образовање заузима унутар духовног развитка;
културно-политичког – разматрају се борбе за властити језик и посебности услова у којима се налазе поједине социјалне групе, приморане да се служе двама језицима.

Питање се сагледава из двоструке визуре:

са стајалишта појединца, психолингвистички, и
са стајалишта језичке заједнице, социолингвистички.

Ми ћемо се прво позабавити психолингвистичким импликацијама билингвалног језичког стања. Наиме, у раду „Zweisprachigkeit, Schaffen und Schauen“, штампаном далеке 1933. године, Вајсгербер разликује три могуће двојезичне ситуације код појединца: „1. Strani jezik ostaje u granicama školskog gradiva, u tom smislu što čovjek ostaje u biti jednojezičan, dok su sredstva drugog jezika nakalemljena na čvrstu osnovu materinjeg jezika i služe samo za sporazumijevanje, i to tako da se mišljenje u materinjem jeziku zaodjene u ruho stranog jezika. 2. Može se zamisliti slučaj potpuno postignutog bilingvizma, tj. nesmetanog paralelnog savladavanja dvaju jezika s rezultatom da se čovjek s jednakom sigurnošću i lakoćom kreće u oblicima obaju jezika, da u svom duhovnom djelovanju njima jednako spretno vlada. 3. Treća mogućnost predstavlja umjesto paraliteta dvaju jezika (Nebeneinander) njihovo suprotstavljanje (Gegeneinander). Prisiljavanje na bilingvizam dovodi lako do toga da proces učenja jezika bude ometen i da jezično obrazovanje, sa svim onim što ga prati, bude narušeno.“[16] На првом се случају нећемо задржавати. Ова ситуација разматра питања тренутка када је најсврсисходније почети с наставом другог језика, како се учењем страног језика може унапредити језичко образовање у матерњем, те каквом се методом, у односу на матерњи језик, најбоље може увести у дух страног језика. Потпуно владање двама језицима може јако обогатити мисаоне процесе појединца и његово промишљање света, јер сваки народ је, посебношћу историјских прилика, развио сопствен, различит поглед на свет. Могло би се рећи да је билингвизам, стога, језичко стање коме би требало тежити да нема двеју сумњи. Прва је сумња у потпуну билингвалност, односно у уверење да је напоредна двојезичност онолико честа колико се о њој говори. “Poznato je da u uvjetima modernih evropskih jezika ljudska snaga ne dostaje čak ni za potpuno savladavanje materinjeg jezika. Izuzetno nadareni ljudi mogu, doduše, duhovno svladati veće isječke iz misaonog svijeta dvaju jezika (premda već ovdje treba reći da bi isti duhovni napor doveo do boljih rezultata kad bi bio primijenjen na što je moguće bolje stjecanje j e d n o g jezika umjesto da se cijepa na razdvojeni rad u dva jezika).“[17] Друга је сумња у могућност остваривања потпуно билингвизма Вајсгерберово уверење да се личност не може обликовати независно од раста језичког образовања, тј. да је заокруженост језичког развоја кључни предуслов за потпун, целовит развој личности. Постоје истраживања која потврђују тезу да, чак и под повољним условима, билингвалност делује попут раздора – у облику повећаног критичког става говорника или као неодлучност, колебање између више могућности. Наравно, оваква колебања директно зависе од структурних карактеристика конкретних двају језика којима полујезично влада појединац. По Вајсгерберу, присила просечног говорника на двојезичност доноси низ опасности. Опасност прети, пре свега, у оним случајевима када се билингвизам одвија у вештачки обликованим условима – посредством образовних институција, на пример. Сваки прекид процеса језичког развоја манифестоваће се на укупни духовни развој човека, па су неопходне огромне мере опреза при увођењу нематерњег, другог језика. Готово да је немогуће избећи угрожавање јединства духовног развитка појединца, моћ духовне концентрације, чврстина карактера, уклопљеност у заједнички живот и спремност за залагање у решавању колективних проблема језичке заједнице. Ово становиште илуструје се тврдњом да луксембуршки интелектуалци, који се служе двама језицима, своју склоност деструктивној критици и смањену способност духовне креативности сматрају последицом билингвизма! Три деценије касније, 1966. године, у свом чланку „Предности и опасности билингвизма“ („Vorteile und Gefahren der Zweisprachigkeit“) Вајсгербер се позива на резултате истраживања спроведених почетком 20. века у Велсу на билингвалним појединцима. Анализа и интерпретација резултата објављени су 1924. године у студији Сејера, Смита и Хјуса – „The Bilingual Problem – a study based upon experiments and observations in Wales“. „Osjetjiva je nadmoćnost djece odgojene u jednom jeziku nad djecom odgojene u dva jezika kako u testovima u općem ponašanju tako i u testovima sa specifično jezičnim zadacima; uz to se kod dvojezično odgojene djece opažaju i nesigurnosti u načinu ponašanja, usporenje nekih reakcija, pa i osjećaji manje vrijednosti.“[18] Несумњиво је да проблем двојезичности представља веома погодно тле за истраживање психолингвистичких чињеница. На послетку, модерна психолингвистика, мерењима брзине когнитивне реакције говорника на неграматичне контексте, треба науци да понуди одговор на суштинско питање, постављено на првим страницама овог рада – питање које се, као што смо већ поменули, имплицитно поставља још у Хумболтовим огледима – колико тога заједничког у промишљању и језику делимо сви ми, као људска врста, а колико тога јесте наметнуто споља, посредством усвојеног језика, те нас разликује и дели на многобројне Weltansicht-e? 3.3.Трир и семантичка пољаИако се неохумболтовци строго изјашњавају као лингвисти који разматрају садржинска, категоријална питања лексичког и системског устројства језичког механизма, те наглашавају свој изразит антиструктуралистички став, са полувековне научне дистанце не може се порећи чињеница да је Трирова теорија концептуалних поља теоријски утемељена на хумболтизму, али се машила структуралистичког метода у презентацији и експликацији језичких чињеница. У литератури се, тако, говори о вакууму насталом у немачкој лингвистици услед вишедеценијског утицаја Вајсгерберове школе. „Zbog toga su spoznaje strukturalističkih pravaca ostale u Saveznoj Republici Njemačkoj više ili manje potpuno nepoznate (…)“[19] Има и нешто другачијих мишљења.[20] Пре свега, осврнућемо се на основне идеје Ибзена, Дорнзајфа и Трира о семантичким пољима. Док се прва двојица аутора бави конструисањем лексичких поља, тј. групама речи које обухватају одређене области искуства људи, попут овчарства или земљорадње, Трир и Вајсгербер говоре о концептуалним пољима, која због своје органске структуираности ограничавају мисао и одређују поглед говорника на свет. „Trier, na primer, smatra da je sistem konceptualnih polja veoma realan i kao takvog, budući da se prenosi sa generacije na generaciju, osećaju ga i govornici i slušaoci kao celinu u svojoj svesti u svakom datom trenutku (…) Trierova konceptualna polja su strukturne jedinice sposobne da se lako razlože u reči, ali isto tako i da se organizuju u složenije oblike, sve do čitavog vokabulara jednog jezika.“[21] Испитујући двадесетих година прошлог века апстрактну интелектуалну терминологију немачког језика у средњевисоконемачком периоду, Трир је утврдио следеће стање на двама синхронијским пресецима, на једном сектору тог вокабулара:

око 1200. год: wîsheit kunst list око 1300. год: wîsheit kunst wizzen

Овако представљен, овај налаз не делује особито интересантно. Традиционална дијахронијска семантика би, тако, констатовала како је једна лексема супституисана другом. Међутим, Трирови налази указивали су на нешто сложенија померања у овом концептуалном пољу – померања која су изазвана друштвеним променама, која утичу на промену „погледа на свет“ говорника, али се најједноставније могу презентовати коришћењем метода позајмљеног из структурализма. У модерном немачком језику wisheit, kunst и list означавају „мудрост“, „умеће, умешност“ и „вештину, лукавство“. За Немца са почетка 13. века ове лексеме имају вредност другачијег реда. „Ови термини представљали су вербално отелотворење двају основних принципа средњовековне цивилизације – феудализма и универзалности. Феудални принцип дошао је до израза у дистинкцији kunst-list, на тај начин што се први односио на дворске и витешке послове и разбибриге, а други на проста пучка посла и беспослице. Принцип универзалности носио је термин wîsheit, који је могао да се употреби алтернативно уместо ова друга два, а и као глобалан термин за човекову мудрост у оба њена основна аспекта, теолошком и световном.“[22] Ситуација се почетком 14. века значајно изменила. Израз list, због своје пејоративне конотације, сасвим се изгубио из интелектуалне сфере и његово место долази поименичени инфинитив wizzen. Не ради се, међутим, о пукој замени. Напротив, изменила се структура читавог семантичког поља, као резултат коренитих промена у средњовековој животној филозофији. Са почецима распада феудалног устројства, разлика између дворских и пучких вештина губи на значају, а мења се и универзалност ранијег погледа на живот. Због тога, термин wîsheit сужава се на домен религије и мистике, а код пара kunst-wizzen полагано долази до поларизације „уметност“ – „знање“, која постоји и у савременом немачком језику. „На тај начин, у оквиру истог семантичког поља, ранији двочлани систем са трећим алтернативним и глобалним чланом преструктуирао се у нови трочлани систем:

circa 1200. circa 1300.

Тријер није један од људи на које се обично мисли када се говори о структуралистима, али се не може спорити да су и његова истраживања и његови резултати омогућени структуралистичким прилажењем материји. Развијајући на конкретном језичком материјалу теорије Хумболта и де Сосира, он је принципе структуралне лингвистике пренео у област организације појмова и тиме теорији семантичких поља дао прву опипљиву и емпиријски засновану формулацију.“[23]

Закључак

Да закључимо. Утицај Хумболтове филозофије језика на неохумболтовце је вишеструк. У литератури на српско-хрватском језику помињу се многобројне паралеле у фундаменталним гледиштима неохумболтоваца на проблем „језичке релативности“, како у домену теоријско-концепцијских постулата, тако и на плану терминолошке апаратуре. У случају последњег, извори указују на директна преузимања појмовних лексема у традицији Хумболтових огледа с једне стране или, пак, с друге, на адаптацију, преформулацију и замену термина новим, без значајнијих измена на плану њиховог поимања. Констатује се доследност у експликацији теоријских теза, али и наглашавају новине које истраживачи доносе. На теоријском плану, били би то Вајсгерберови радови о билингвизму, који чине корак напред у даљој експликацији Хумболтове идеје о Weltansicht-у. На плану лингвистичке методологије, иновација је примена структуралног метода у Трировим истраживањима дијахронијске семантике.

Литература:Бугарски, Ранко, „Едвард Сапир, истраживач језика и културе (поводом двадесетпетогодишњице смрти)“, у: Лингвистика о човеку, XX век, Београд, 1996, 64-73.Бугарски, Ранко, „Шта је структурализам?“, у: Лингвистика о човеку, XX век, Београд, 1996, 28-46.Бугарски, Ранко, „Језичка релативност“, у: Језик и лингвистика, XX век, Београд, 1996, 79-98.Грковић-Мејџор, Јасмина, предговор књизи: Едвард Сапир, Језик, превела Јасмина Грковић, Дневник, Нови Сад, 1992, V-XII.Жепић, Станко, „Билингвизам код Леа Вајсгербера“, Сувремена лингвистика, свезак 2, број 4, Загреб, 1967, стр. 133-145.http://suvlin.ffzg.hr/index.php/suvlin/article/view/492/403, 27.3.2008.Жепић, Станко, „Vorschläge für eine strukturale Grammatik des Deutschen, herausgegeben von Hugo Steger, Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt 1970 (приказ књиге)“, Сувремена лингвистика, свезак 13, број 9, Загреб, 1974, стр. 42. http://suvlin.ffzg.hr/index.php/suvlin/article/viewFile/347/258, 27.3.2008. Ивић, Милка, Правци у лингвистици 2, XX век, Београд, 1990, 1-287.Миновић, Миливоје, Увод у науку о језику, ИГКРО „Свјетлост“, Сарајево, 1980, 1-215.Пуповац, Милорад, „Након стопедесет и двије године“, предговор књизи: Вилхелм фон Хумболт, Увод у дело о Кави језику и други огледи, превела Олга Кострешевић, Књижевна заједница Новог Сада, Дневник, Нови Сад, 1988, 5-24.Филиповић, Мухамед, Филозофија језика 1, Свјетлост, Сарајево, 1987, 1-338.Хумболт, Вилхелм фон, Списи из антропологије и историје, превела Мирјана Поповић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци - Нови Сад, 1991, 1-191.Чуљак, Милан, „Теорија језичног виђења свијета“, у: Сувремена лингвистика, бр. 15-16, Загреб, 1977, 57-67. http://suvlin.ffzg.hr/index.php/suvlin/article/view/394/305, 22.3.2008.Шкиљан, Дубравко, Поглед у лингвистику, Школска књига, Загреб, 1987, 1-263.

[1] Ранко Бугарски, „Језичка релативност“, у Језик и лингвистика, XX век, Београд, 1996, 83: „Смену двеју фаза код Хумболта аргументовано приказује нарочито R. L. Brown, Wilhelm von Humboldt’s Conception of Linguistic Relativity, The Hague, 1967.”

[2] Миливоје Миновић, Увод у науку о језику, ИГКРО „Свјетлост“, Сарајево, 1980, 152.

[3] Милорад Пуповац, „Након стопедесет и двије године“, предговор књизи: Вилхелм фон Хумболт, Увод у дело о Кави језику и други огледи, превела Олга Кострешевић, Књижевна заједница Новог Сада, Дневник, Нови Сад, 1988, 9.

[4] О антрополошким и историографским постулатима Хумболта в. више у књизи: Вилхелм фон Хумболт, Списи из антропологије и историје, превела Мирјана Поповић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци - Нови Сад, 1991, 1-191.

[5] „Сам појам дух народа (Volkgeist) потиче из Хегелове и Фихтеове филозофије, али се потпуно развија у оквиру романтизма код Хумболта, Шлегела, Грима и др, а потом у Психологији народа код В. Вунта.“ (Мухамед Филиповић, Филозофија језика 1, Свјетлост, Сарајево, 1987, 191.)

[6] Јасмина Грковић-Мејџор, предговор књизи: Едвард Сапир, Језик, превела Јасмина Грковић, Дневник, Нови Сад, 1992, XI.

[7] Филиповић, наведено дело, стр. 276.

[8] Пуповац, нав. дело, стр. 23.

[9] Дубравко Шкиљан, Поглед у лингвистику, Школска књига, Загреб, 1987, 52. стр.

[10] Ранко Бугарски, „Едвард Сапир, истраживач језика и културе (поводом двадесетпетогодишњице смрти)“, у: Лингвистика о човеку, XX век, Београд, 1996, 69.

[11] Милка Ивић, Правци у лингвистици 2, XX век, Београд, 1990, 173.

[12] Ивић, нав. дело, стр. 174.

[13] Muttersprache супротставља се појму говор, налик Сосировој дихотомији langue/parole.

[14] Милан Чуљак, „Теорија језичног виђења свијета“, у: Сувремена лингвистика, бр. 15-16, Загреб, 1977, 64. http://suvlin.ffzg.hr/index.php/suvlin/article/view/394/305, 22.3.2008.

[15] Чуљак, нав. дело, стр. 61.

[16] Станко Жепић, „Билингвизам код Леа Вајсгербера“, Сувремена лингвистика, свезак 2, број 4, Загреб, 1967, стр. 134. http://suvlin.ffzg.hr/index.php/suvlin/article/view/492/403, 27.3.2008.

[17] Жепић, нав. дело, стр. 134

[18] Жепић, нав. дело, стр. 138. (истицање Б.С.)

[19] Станко Жепић, „Vorschläge für eine strukturale Grammatik des Deutschen, herausgegeben von Hugo Steger, Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt 1970 (приказ књиге)“, Сувремена лингвистика, свезак 13, број 9, Загреб, 1974, стр. 42. http://suvlin.ffzg.hr/index.php/suvlin/article/viewFile/347/258, 27.3.2008.

[20] Погледати, на пример, студију: Ранко Бугарски, „Шта је структурализам?“, у: Лингвистика о човеку, XX век, Београд, 1996, стр. 30.

[21] Чуљак, нав. дело, стр. 61.

[22] Ранко Бугарски, „Шта је структурализам?“, у: Лингвистика о човеку, XX век, Београд, 1996, стр. 31.

[23] Бугарски, нав. дело, 31. и 32. стр.

O statusu srpskohrvatskog – koraci u dobrom smjeru (Danko Šipka)

admin — Sun, 23 Jan 2011 23:18:37 +0000

O statusu srpskohrvatskog – koraci u dobrom smjeru

Bernhard Gröschel „Das Serbokroatische zwischen Linguistik und Politik“, Lincom Europa, 2009, 451 s. i Snježana Kordić „Jezik i nacionalizam“, Durieux, 2010, 430 s.

U sapunskoj operi o statusu srpskohrvatskog jezika vidjeli smo u proteklih dvadeset godina sve i svašta. Kad smo već pomislili da osim uobičajenog udaranja u talambase uz, doduše, gnušanje neznatno male grupe razumnih promatrača na koje niko i ne obraća pažnju, nećemo ni vidjeti ništa drugo, pojavila su se dva glasa koja u ovu sagu unose potpuni preokret. Dvoje serbokroatista, nezavisno jedno od drugoga, umjesto da se ravnaju po preovladavajućem obrascu urođeništva i/ili politikantstva, odlučili su da pristupe ovom pitanju rukovodeći se, bar deklarativno, čisto naučnim kriterijumima. Već za samu nakanu treba im čestitati kako na građanskoj hrabrosti tako i na naučnom integritetu.

Bilo koji valjan priručnik naučne metodologije navešće listu kriterijuma koje određeni problem treba da zadovolji da bi bio smatran naučnim problemom, time i vrijednim obrade. U ovom konkretnom slučaju pitanje koje se postavlja jeste kakav je lingvistički status srpskohrvatskog. Niz mogućih odgovora varira od toga da takav jezik ne postoji, da se može govoriti jedino o zasebnim jezicima, dakle da je status nepostojeći, pa do toga da se radi o unitarnom standardnom jeziku. Između ta dva pola može se izdvojiti čitav niz različitih konfiguracija. Kad se pitanje tako definiše, može se sasvim lako pretočiti u hipotezu tipa: „Status srpskohrvatskog je takav da se radi o…“ i onda se izabire jedna od tačaka na pomenutoj skali. U ovom konkretnom slučaju oba pomenuta autora, kako izgleda, polaze od hipoteze da se radi o policentričnom standardnom jeziku. Drugim riječima, radi se o jednom standardnom jeziku koji se realizuje u različitim varijantama. Ako ostavimo po strani sve druge kriterijume koje problem treba da zadovolji da bi bio naučni i koji onda iz njega proizašlu hipotezu čine valjanom (oni su manje-više neupitni), ne možemo izbjeći pitanje da li se na pitanje uopšte može odgovoriti, odnosno da li je hipoteza dokaziva. Drugim riječima, postoji li mehanizam koji možemo primijeniti na srpskohrvatsku građu i na statistički značajan način potvrditi ili pobiti hipotezu? I jedna i druga knjiga bave se prvenstveno time šta nije ono što pobija tu hipotezu. U temelju ove dvije studije zapravo je kritika prednaučne faze razmatranja pitanja statusa srpskohrvatskog jezika i tu je njihova nesumnjiva zasluga. Pitanju dokazivosti pomenute hipoteze vratićemo se kasnije, a sada ćemo predstaviti arhitekturu prvo Grešelove monografije, a onda i knjige Snježane Kordić.

Grešelova knjiga napisana je na njemačkom jeziku, pa su joj ciljna publika njemački slavisti i balkanisti, sociolingvisti i politolozi. Njen ton i sadržaj ozbiljni su, kako ovim disciplinama na njemačkom govornom području i priliči. Knjiga je organizovana u dvanaest poglavlja i opremljena bibliografijom postjugoslovenske lingvistike i spiskom literature. Upotrebljivost ove monografije znatno je sužena time što nije opremljena indeksom (ni pojmova ni autora). Ovaj u današnje vrijeme neshvatljiv propust ide prvenstveno na dušu izdavaču. Arhitektura knjige je logična, poglavlja su detaljno segmentirana, a njihov slijed idealno dovodi u vezu i dijalog teorijski aparat i konkretnu jezičku situaciju na postjugoslovenskom terenu. U prvom poglavlju autora daje „Istoriju srpskohrvatskog od uspostavljanja naziva do postjugoslovenskog jezičkog spora“, uključujući i razlike između srpskog i hrvatskog prije rascjepa. Slijede četiri uglavnom teorijska poglavlja gdje se razmatraju jezičke varijante (drugo poglavlje), izgradbeni jezici (u odnosu na odstojne) i kulturni dijalekti (treće poglavlje), pitanje standardnog jezika (četvrto), te međusobna razumljivost idioma (peto). Slijede četiri poglavlja u kome se analizira secesija hrvatskog (šesto poglavlje), težnje ka jezičkoj emancipaciji bosanskih Muslimana (sedmo), izolovanje srpskog (osmo), te crnogorski – komponenta srpskog ili zaseban jezik (deveto). Slijede ponovo dva teorijski orijentisana poglavlja: Jezik i govornik – pučka lingvistika (deseto poglavlje) i Jezik i pravo – zvanički jezici i zvanični glotonimi (jedanaesto). Posljednje poglavlje nudi „inventuru“ i izglede daljeg razvoja. Bibliografija koja slijedi jeste obimna, ali je nejasno na osnovu kakvih kriterijuma su pojedini prilozi uvrštavani ili izostavljani. Na primjer, lista sadrži dvije knjige potpisnika ovih redova koje su sasvim labavo povezane s ovom temom a ne sadrži rad o leksičkim promjenama devedesetih godina prošlog vijeka, objavljen u Južnoslovenskom filologu 2004. direktno povezan s temom ove knjige.

Grešelova knjiga i jeste ono što obećava naslovom. U njoj se daje pregled događaja oko srpskohrvatskog između lingvistike i politike. Njena snaga je u trezvenoj analizi čitavog niza neozbiljnih i nepromišljenih prednaučnih iskaza o statusu srpskohrvatskog jezika u razbijanju urođeništva i politikanstva, autora koji sami sebi protivriječe, uopšte ukazivanje na naučnu neutemeljenost cijele jedne oblasti. U ovom svom svojstvu Grešelov priručnik zanimljiv je kako lingvistima, tako politolozima, istoričarima (posebno istoričarima ideja), socijalnim psiholozima, pa i epistemiolozima. Knjiga ostaje na dokumentacijskom nivou – radi se o nepristrasnoj fotografiji vremena ludila. Autor se s naučnim problemom pomenutim na početku ovog prikaza nije zaista uhvatio ukostac – tek je ukazao kako se on ne može rješavati.

Knjiga Snježane Kordić čini ono što i Grešelova, ali ide i nastoji ići korak dalje. U njoj su razobličeno lakrdijaštvo prednaučnih pristupa (doduše ponekad u nepotrebno povišenom tonu i s određenim preuveličavanjima) ali je ponuđen, bar deklarativno, i „pozitivni program“. Autorka pokušava da dokaže ranije pomenutu hipotezu o statusu srpskohrvatskog. Po njoj su nivo razlika i međusobna razumljivost kriterijumi na osnovu kojih se može ustvrditi da je srpskohrvatski policentrični standardni jezik. No pođimo redom.

Studija Snježane Kordić opremljena je odgovarajućim naučnim aparatom (indeks autora i pojmova, spisak literature, bilješka o autoru) a organizovana je u sljedeća tri poglavlja: „Jezični purizam“, „Policentrični standardni jezik“, „Nacija, identitet, kultura, povijest”. Prvo poglavlje razmatra pojam purizma i njegove konkretne pojavne oblike u Hrvatskoj. Analiziraju se njegovi uzroci i posljedice, strategije purista i odnos purizma i preskriptivizma. Autorka ustvrđuje da su purizam i preskriptivizam suprotni nauci. Kako se radi o sociotehnikama, prije bismo rekli da su nenaučni, odnosno da funkcionišu u sasvim drugim ravnima. Mada su osnovne autorkine teze na mjestu, na pojedinim mjestima dolazi do određenih pretjerivanja, prvenstveno u zanemarivanju pojma jezičke kulture i stavljanju jednoznačnog ideološkog predznaka pred čitav niz različitih pojava. Ovo je valjda posljedica dugotrajne žučne polemike sa nizom hrvatskih lingvista, koja je bila svojevrstan uvod u ovu studiju. Poglavlje o policentričnom standardnom jeziku zasigurno je najvredniji dio ove knjige. U njemu autorka pokazuje šta je policentrični standardni jezik i kako se razlikuju njegove varijante da bi onda jasno pokazala šta ne može biti smatrano kriterijumima određivanja stanja jezika, od pojma izgradbenog jezika preko argumenta o različitom istorijskom razvoju do relativizovanja međusobne razumljivosti. Treći dio razmatrane studije naširoko govori o onome što je u društvenim naukama već nekoliko desetina godina bjelodano, naime, da su nacije socijalni konstrukti. Činjenica da se toliko mjesta treba posvetiti nečemu što je očigledno svakako svjedoči o zaostalosti kulturnog prostora kome se autorka obraća. Dobar dio ovog poglavlja posvećen je onda i pojmu nacionalizma. Autorka ulazi u kompleksnu socijalnopsihološku oblast i citira u nekakvom normativnom svjetlu tipa adornovsko-horkhajmerovskog pristupa ovoj pojavi i autore tipe Tažfela, čiji je pristup funkcionalan i nenormativan ili grupu kritičke analize diskursa za koje je nacionalizam zapravo diskursni manevar. Slično je i s pojmom kulture, koji ima praktički onoliko definicija koliko ima i autora koji se tim pojmom bave a ovdje je predstavljen dosta uprošteno pomoću niza nedovljno povezanih citata. Jaka strana ovog poglavlja, kako je to bilo i u slučaju prethodnog jeste u kritici prednaučnog, ovdje i pretpolitičkog, pristupa razmatranim kategorijama na postjugoslovenskom terenu.

Vratimo se sada centralnom pitanju o statusu srpskohrvatskog. Mada se predstavljena knjiga Snježane Kordić hvata ukoštac s ovim problemom, u njoj ne nalazimo ni epistemološki valjanu proceduru dokazivanja ni dokazni materijal koji bi potvrdio hipotezu. Umjesto toga nudi se niz citata i ukazuje na postojeće slične ili različite primjere. Ovo je sasvim dovoljno da se pokaže nenaučnost ranijih pričalačkih pristupa ovoj problematici, ali nije ni izbliza dovoljno da se hipoteza dokaže. Ni citati ni ukazivanje na slične slučajeve nisu dokazni materijal – u epistemološki valjanim studijama takve se stvari smještaju u uvodni dio gdje se problem određuje i govori o tradiciji njegovog proučavanja, a u glavnini rada onda se provodi originalni dokazni postupak. Ostaje tako utisak da ni poslije ove dvije knjige nije jasno da li pitanje o statusu srpskohrvatskog uopšte ima naučni status.

Da bi se provjerilo ima li uopšte smisla baviti se ovim pitanjem, može se predstaviti sljedeća procedura. Ako se kao kriterijumi uzmu nivo razlika i stepen razumljivosti, onda treba uraditi sljedeće. Prvo, izabrati reprezentativni hrvatski i srpski korpus te kontrolne korpuse – makedonski i bugarski. Drugo, stvoriti matricu ispitivanih osobina, npr. kako se kodiraju i prebrojavaju fonetske, morfološke, sintaksičke, leksičke i druge osobine. Treće, prebrojati nivo razlika u sva četiri korpusa i na osnovu odgovarajuće statističke procedure, npr. analize varijanse pokazati ima li statistički značajne razlike između odstojnih jezika (srpskohrvatske varijante u odnosu na bugarski i makedonski), izgradbenih jezika (bugarski u odnosu na makedonski), te varijantata (srpska u odnosu na hrvatsku). Četvrto, izabrati dovoljno veliki nasumično uzet uzorak govornika srpskog, hrvatskog, makedonskog i bugarskog, izabrati grupu reprezentativnih pisanih i govorenih tekstova na različitim nivoima i iz različitih oblasti za svaki od četiri entiteta i uz svaki od njih razviti test razumljivosti. Peto, testirati rečene govornike i na osnovu prikladne statističke procedure vidjeti ima li statistički značajne razlike među posmatranim sociolingvističkim kategorijama.

Kako se može pretpostaviti ovakvo, zaista naučno, istraživanje zahtijevalo bi ogromnu količinu vremena i drugih resursa pa nam ostaje da se nadamo da će se sve ovo negdje u budućnosti ostvariti u nizu komplementarnih doktorskih disertacija i monografija. Dvije pomenute knjige svakako jesu korak u dobrom smjeru, prvenstveno time što jasno pokazuju neodrživost dosadašnje pričalačke tradicije. Nadajmo se da će kao takve biti podsticaj za početak istinskog rješavanja ovog pitanja. Dok ova nova istraživanja ne donesu rezultate (i tu je potrebno neuporedivo više od ad-hok poređenja nereprezentativnih tekstova pomoću najjednostavnije deskriptivne statistike, kakvi se spominju u rečenim citatima), nema potvrde dokazivosti tvrdnje o statusu srpskohrvatskog (kako god da ga odredimo) pa parafrazirajući (možda i karikirajući) Vitgenštajna možemo reći da o onome o čemu ne možemo govoriti, moramo ćutati.

Danko Šipka (Chandler)

Diskurs i diskursi. Zbornik u čast Svenki Savić (Ivana Antonić)

admin — Sun, 23 Jan 2011 23:15:14 +0000

DISKURS I DISKURSI. ZBORNIK U ČAST SVENKI SAVIĆ. Urednica Vera Vasić. Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu – Ženske studije i istraživanja, Novi Sad, 2010, 415 str.

Krajem 2010. godine u izdanju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu i Ženskih studija i istraživanja „Mileva Marić Ajnštajn“ iz Novog Sada, u fakultetskoj ediciji „Zbornik u čast“ objavljen je zbornik radova Diskurs i diskursi posvećen prof. dr Svenki Savić, a koji je uredila Vera Vasić. Zbornik je zavidnog obima od 415 strana i sadrži radove 26 autora, po pozivu, sa 20 inostranih, regionalnih i domaćih univerziteta. Radovi su u većini pisani upravo za ovu priliku, samo nekolicina njih je u nekom obliku već ranije bila objavljena, ali je obimom i tehničkom preradom ovoj prilici prilagođena. Autori su radove posvetili prof. dr Svenki Savić za višedecenijski istrajni rad, saradnju, prijateljsko i kolegijalno druženje. Urednica zbornika, prof. dr Vera Vasić, uspela je da okupi relevantne autore iz većine istraživačkih, mahom, interdisciplinarnih oblasti istraživanja jezika, komunikacije i diskursa, oblasti kojima se tokom svoje radne aktivnosti bavila i sama prof. Savić, i pri tom autore sa kojima je ona na različite načine sarađivala. Svoje radove ovom prigodnom zborniku priložili su: Dan I. Slobin (Kalifornijski univerzitet Berkli), Džoun Bajbi (Univerzitet Novi Meksiko), Tove Skutnab-Kangas (Univerzitet u Raskileu, Danska), Monika Heler (Univerzitet u Torontu), Barbara Šramel (Univerzitet u Mančesteru), Diter V. Halvaks i Astrid Rader (Karl Franc univerzitet u Gracu), Ursula Dolešal (Alpen-Adrija univerzitet u Klagenfurtu), Eva Bahovec (Univerzitet u Ljubljani), Adelina Sančez Espinosa (Univerzitet u Granadi), Hane Skaden, Ljiljana Šarić i Tatjana Radanović Felberg (Univerzitet u Oslu), Eržebet Barat i Jasmina Lukić (Centralno-evropski univerzitet u Budimpešti), Jadranka Gvozdanović (Univerzitet u Hajdelbergu), Danko Šipka (Državni univerzitet Arizone), Rada Iveković (Univerzitet Pariz-8), Igor Lakić (Univerzitet Crne Gore u Podgorici), Zilka Spahić Šiljak (Univerzitet u Sarajevu), Vesna Polovina i Nadežda Silaški (Univerzitet u Beogradu), Vera Vasić i Tvrtko Prćić (Univerzitet u Novom Sadu) i Stana Ristić (Institut za srpski jezik SANU). Radovi dostavljeni na stranom jeziku, uz saglasnost autora, prevedeni su na srpski. Prevode s engleskog jezika uradili su: Krištof Bodrič, Terens Makeneni i Srđan Nikolić, Biljana Radić Bojanić, Maja Marković, Aleksandra Izgarjan i Lidija Orčić; sa francuskog Marija Janča, a sa slovenačkog Katja Juršić Huzjan.

Nakon kratke Uredničke beleške [11], sledi Bibliografija radova prof. Savić od 1963. do 2010. godine [13–45], koju je uradila Nataša Belić (Seminarska biblioteka Odseka za srpski jezik i lingvistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu), razvrstana u nekoliko celina: 1. Posebna izdanja (knjige i monografske studije); 2. Prilozi u monografskim publikacijama, monografijama i zbornicima radova; 3. Prevodi; 4. Recepcija dela Svenke Savić. Potom, urednica ovoga zbornika, kao svojevrsni uvod u radove koji slede, uvrstila je tekst prof. Svenke Savić pod naslovom Izgrađivanje akademske zajednice: 1963-2010 [47–69] u kojem ona izlaže svoje viđenje i hronologiju stvaranja i izgrađivanja svog ličnog istraživačkog teorijsko-praktičnog koncepta tokom pet decenija profesionalne karijere, osvrćući se posebno na ključna zbivanja koja su usmeravala njena istraživačka interesovanja i profesionalni, naučni i nastavni profil, kao i na ljude od kojih je učila, sa kojima je sarađivala, koje je obučavala ovome poslu, koji su je na ovaj ili onaj način inspirisali da stalno ide za novim interesovanjima i novim idejama, ali i neprekidno sama podsticana i vođena ličnom nepresušnom energijom i ambicijom da ne zaostane za najaktuelnijim idejama u svetskoj lingvistici i da ih plasira u ovdašnjoj sredini, ali i potrebom i sopstvenim dubokim ubeđenjem da nauka uopšte, a lingvistika posebno, ne sme da bude izolacionistička, monodisciplinarna, i isključivo visoko elitna oblast delanja, već da su saradnja i razmena, dakle timski rad i stalna komunikacija među kolegama, interdisciplinarnost i multidisciplinarnost, te primena teorijskih saznanja samo kroz empirijska istraživanja, kao i ciljana empirijska, terenska istraživanja u svrhu pribavljanja relevantnih podataka za rešavanje konkretnih životnih problema i unapređenje rada u nastavnoj praksi i javnim oblastima delovanja i komunikacije u današnje vreme imperativni i jedino delotvorni pristup. Vreme i energija koju je uložila u animiranje, povezivanje i organizovanje saradnika, kolega, studenata, a u mnogim situacijama i šireg kruga zainteresovanih ljudi prevazilaze i, u najboljem slučaju, spremnost i mogućnosti jednoga čoveka. Prepreke na koje je neprestano, gotovo na svakom koraku, nailazila, pa i lične dileme i razočarenja i ovom prilikom, kao uostalom i kroz sve protekle godine, ostavila je iza sebe i zahvaljujući retkoj upornosti, i životnom optimizmu, uvek nastavljala, prema sopstvenom ubeđenju, svoju misiju. Sa takvim uverenjima i neprekidnim delovanjem najaktivnije je učestvovala u izgrađivanju jednog dela, u nekim periodima, moglo bi se reći, alternativne akademske zajednice u ovdašnjim okvirima.

Ostali tekstovi priloženi za ovaj zbornik–Festschrift organizovani su u nekoliko tematskih poglavlja s obzirom na uže, konkretne aspekte međusobnog istovremeno dvosmerno delotvornog odnosa vanjezičke stvarnosti i diskursa: s jedne strane svekolika vanjezička stvarnost presudno utiče na generisanje i oblikovanje diskursa / diskursā, eksplicitno i implicitno reflektuje se u diskursu / diskursima, a s druge strane, više ili manje biva kreirana pod uticajem diskursa / diskursā: Gramatika i diskurs [72–119] – Dan I. Slobin, Od diskursa ka gramatici: razvoj prezent perfekta u engleskom jeziku [73–91], Džoun Bajbi, Teorija zasnovana na upotrebi i gramatikalizaciji [93–105], Ursula Dolešal, Rod, gramatika i diskurs: slučaj nemačkog jezika [107–119]; Društvo, kultura i diskurs [122–212] – Tove Skutnab Kangas, Novi osvrt na osnove institucionalizovanih jezičkih prava [123–135], Monika Heler, Rod i dvojezičnost u novoj ekonomiji [137–150], Rada Iveković, Društveni rascep i politika pola/roda [151–167], Jasmina Lukić, – Adelina Sančez Espinosa, Feminističke perspektive metoda pažljivog čitanja [169–184], Vesna Polovina, Opšta i specifična obeležja kulture u neformalnoj komunikaciji [185–194], Stana Ristić, Diskurs psovki u srpskom jeziku [195–212]; Rod i diskurs [214–266] – Eva Bahovec, Traduttrice – traditrice / prevoditeljka – izdajnica [215–224], Jadranka Gvozdanović, Diskursi o rodnoj ravnopravnosti u jeziku [225–229], Eržebet Barat, Ideologija aktivne kooperacije: konceptualizacija rodnih odnosa u poslanici kardinala Ratzingera (2004) [231–247], Zilka Spahić Šiljak, Rodna ravnopravnost u monoteističkim religijama kroz feminističku teološku kritiku [249–266]; Mediji i diskurs [268–354] – Igor Lakić, Analiza medijskog diskursa o ratu [269–282], Tatjana Radanović Felberg, Socio-semiotička konstrukcija Mila Đukanovića i Slobodana Miloševića na naslovnim stranicama Politike i Pobjede u toku NATO bombardovanja 1999. godine [283–299], Ljiljana Šarić, Metaforički modeli u diskursu Evropske unije u hrvatskim medijima [301–321], Nadežda Silaški, Konceptualizacija lepote – kritička analiza medijskog diskursa upućenog ženama [323–336], Vera Vasić, Uslov istinitosti u medijskom diskursu [337–354]; Primenjena lingvistika i diskurs [356–415] – Danko Šipka, Diskurs u primenjenoj lingvistici [357–365], Hane Skaden, Sinhrone ćaskaonice – metod učenja? [367–380], Diter V. Halvaks – Barbara Šramel – Astrid Rader, Romlex: leksička baza podataka varijanata romskog jezika [381–397], Tvrtko Prćić, Mali englesko-srpski rečnik pragmatičkih termina [399–415]. Svi su tekstovi opremljeni sažetkom, ključnim rečima, literaturom i rezimeom na stranom jeziku. Svi radovi u ovom zborniku interdisciplinarno ili intersubdisciplinarno su orijentisani i zasnovani na empirijskim istraživanjima: usvajanja i razvoja dečijeg jezika, gramatikalizacije i drugih strategija vidljivosti/nevidljivosti prirodnog pola/roda u jeziku i rodne ravnopravnosti u različitim diskursima, metafore kao produktivnog konceptualnog modela u dva različita tipa diskursa, govorne neformalne i tabuizirane komunikacije, institucionalizovanih jezičkih ljudskih prava i formiranja leksičke baze varijanata romskog jezika, te primene diskursnih parametara u rečniku srpkog jezika namenjenog engleskim govornicima polaznicima kursa srpskog kao stranog. U završnom tekstu predstavljen je terminološki rečnik pragmatike sa engleskim terminima u tezaurusnom abecednom sledu, a potom i sa njihovim srpskim ekvivalentima u tematskim klasterima. U radovima se iznose empirijski podaci koji se odnose na različite jezike, jezičko-kulturne zajednice, socijalne, interesne i uzrastne grupacije.

Uzimajući u obzir okupljene autore, obrađene istraživačke probleme, interdisciplinarne i subdisciplinarne oblasti koje su zastuljene kroz prezentovane radove, kao i obim i aktuelnu istraživačku relevantnost samih radova i empirijski zasnovane izložene rezultate, te uređivačku koncepciju i prigodu čijim neposrednim povodom je ovaj zbornik radova nastao, preporučujem ga svima onima koje interesuje usvajanje i učenje jezika, jezička politika: jezička ljudska prava, pragmatika, metaforička kognitivna konceptualizacija, medijski i religijski diskurs, socijalna semiotika, romologija, rod i jezik, rodna ravnopravnost i feministička teorija.

Ivana Antonić (Novi Sad)

Dušan Vladislav-Pažđerski: Poljsko-srpski rečnik biljaka sa srpsko-poljskim i latinsko-poljsko-srpskim indeksom. Polsko-serbski słownik roślin z serbsko-polskim i łacińsko–polsko-serbskim indeksem (Đorđe Otašević)

admin — Sun, 23 Jan 2011 23:14:13 +0000

Душан-Владислав Пажђерски: ПОЉСКО-СРПСКИ РЕЧНИК БИЉАКА СА СРПСКО-ПОЉСКИМ И ЛАТИНСКО–ПОЉСКО-СРПСКИМ ИНДЕКСОМ. POLSKO-SERBSKI SŁOWNIK ROŚLIN Z SERBSKO-POLSKIM I ŁACIŃSKO–POLSKO-SERBSKIM INDEKSEM. Алма, Београд, 2009, 383 стр.

Овај речник се у великој мери заснива на ауторовој раније објављеној публикацији Пољско-српскохрватски речник биљака. Са српскохрватско-пољским индексом, Гдањск, 2002 (интернет издање: http://www.rastko.rs/rastko-pl/jezik/dvpaz-djerski-recnik/index_l.php, Пројекат Растко, децембар 2002), али због бројних измена ово је несумњиво наредно и ново издање речника.

Речник садржи 2203 одреднице. Обрађена је, у највећој мери, флора Пољске, али су наведене и бројне биљке које у Пољској не успевају или су увезене, а веома су популарне. У проналажењу српских еквивалената коришћена је веома обимна специјалистичка литература за подручја Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Хрватске, односно за територије које настањују Срби. Консултовани су и најновији општи речници и лексикони. Типичан речнички чланак има пет поља:

alkanna ~ barwierska немачка к(а)на, бјелодлакава крвавица, czerwienica barwierska, czerwieniec b. ([Alcanna] tinctoria, Alkanna t, A. Matthioli[, Anchusa t, An. pusztarum, An. rhizochroa, An. tuberculata, Buglossum t, Lithospermum Lehrmanni, L. t.]).

одредничко поље – у њему је наведена одредница, одредничка реч, најчешће именица (alkanna);
помоћно одредничко поље – дводелним одређењем се прецизира о каквој је конкретној биљци реч (~ barwierska);
поље одређења/значења – садржи српско одређење, српски еквивалент (немачка к(а)на, бјелодлакава крвавица);
помоћно поље одређења / значења – дат је назив под којим је биљка такође позната у пољском језику (czerwienica barwierska, czerwieniec b.);
поље напомена – наводи се већина познатих латинских назива под којима је ту биљку могуће пронаћи према различитим изворима ([Alcanna] tinctoria, Alkanna t, A. Matthioli[, Anchusa t, An. pusztarum, An. rhizochroa, An. tuberculata, Buglossum t, Lithospermum Lehrmanni, L. t.]).

Уколико српска одређења поседују чешћи и ређи облик, она се разликују тако што је онај чешћи подвучен.

agapant плава тубероза, агапант, lilia afrykańska (Aga-panthus africanus[, Crinum a, A. umbellatus])

Налажење жељене биљке знатно је олакшано тиме што су као одреднице дати сви делови назива одређене биљке (изузев везника и придева који означавају боје), па је биљку могуће тражити по било ком свом делу назива. У том случају се формирају упутнице које упућују на одговарајућу одредничку реч под којом је одредница сврстана:

alpejski 1. fiołek ~ в. cyklamen purpurowy; 2. bartsja –ka или barczja –ka в. bartsja; 3. lilijka –ka в. lilijka –ka; 4. modrzyk ~ в. modrzyk ~; 5. ośmiał ~ в. ośmiał ~; 6. powojnik/powojnica ~ в. powojnik ~; 7. rzeżucha –ka в. rzeżucha –ka; 8. szarotka –ka в. szarotka –ka; 9. szczawiór ~ в. szczawiór ~; 10. tocja –ka в. tocja –ka; 11. wełnianeczka -ka в. wełnianeczka -ka.

Посебну вредност представају два вишеструко корисна индекса: Српско-пољски индекс : Serbsko-polski indeks (185–251), тe Латинско–пољско-српски индекс : Lacińsko–polsko-serbski indeks (252–382). Ова два индекса готово да представљају засебне речнике.

Ђорђе Оташевић (Beograd)

С. М. Кульбакинъ: Славянская палеографiя (Dragana Novakov)

admin — Sun, 23 Jan 2011 23:13:00 +0000

С. М. Кульбакинъ: СЛАВЯНСКАЯ ПАЛЕОГРАФIЯ. Институт за Српски језик САНУ (Старословенистички одсек), [Бyлградъ 2008].

У издању Института за српски језик САНУ (Старословенистички одсек) изашла је књига Славянская палеографıя Степана Михаиловича Куљбакина, коју су приредили Гордана Јовановић, Радмила Ковачевић и Виктор Савић. Стручно мишљење дали су Биљана Јовановић-Стипчевић и Бранкица Чигоја.Наука о словенској палеографији је настала као саставни део словенске филологије. Када говоримо о словенској палеографији не можемо а да не поменемо Владимира Мошина чија књига носи идентичан наслов, као и Е. Ф. Карског1. Поредећи ове ауторе и њихове књиге са Куљбакиновом Словенском палеографијом, можемо рећи да нико није овако широко кренуо као С. М Куљбакин, јер је он описао комплетну глагољицу (пре свега, палеографију) у односу на све остале ауторе. Узео је Јагићеве материјале о глагољици, нарочито код Хрвата. Време које је долазило касније, заправо, ништа ново и није открило за глагољицу, било је само нових радова. Наравно, касније се појавио Јозеф Вајс проучавајући глагољску палеографију, која јесте свакако садржајнија, али је искључиво само глагољица. Нажалост, у овако обимно замишљеној студији С. М. Куљбакин је само такао ћирилицу не стигавши да опише комплетну, и ту је, негде стао. А према речима А. А.Турилова, само можемо да жалимо за тим делом јер се управо од њега и очекивало, баш као и то, да он буде и пописивач палеографскога блага спаљене збирке Народне библиотеке Србије немачким бомбардовањем (1941. године).2 Једно је сигурно, С. М. Куљбакин је у нашој средини био дочекан као већ афирмисани палеограф, као неко ко је све требало да покрене и уради много, а што он и јесте учинио.Садржај ове књиге јесте следећи: Введеніе 9-51; Появленіе азбуки у славянъ. Глаголица и кириллица 53-86; Исторія глаголическаго письма 87-162; Исторія кириллицы 163-165; Список снимков, которые нужно приложить къ книгy 166-168; [Важније скраћенице] 169-170. Додатак чине текстови: Гордане Јовановић, Академик Степан Михаилович Куљбакин 28. VII 1873 - 22. XII 1941 05-013; А. А. Туриловa, О „Славянской палеографии С. М. Кульбакина” 014-026; Радмила Ковачевић, Уз рукопис „Словенске палеографије” 027-029; Надe Ђорђевић, Библиографија радова Степана Михаиловича Куљбакина 031-040; О овом издању 041-042; [Прилози] 043-074. Из прилога у Додатку може се видети цела историја и опис рукописа. У Архиву Српске академије наука и уметности под бројем 14482 налази се изворник Словенске палеографије, а уз то приложен и читав материјал о покушају да се књига посмртно објави у Аустрији, на немачком језику. Уз чланке Гордане Јовановић и Радмиле Ковачевић овде се објављује и прилог истакнутог руског археографа Анатолија Аркадјевича Турилова. Библиографија радова С. М Куљбакина прештампава се преснимљена из Јужнословенског филолога (Београд, 1973, стр. 623-632) коју је саставила Нада Ђорђевић (1915-2001), заслужни слависта.Око склопа књиге велики труд уложили су Ђорђе Трифуновић и Виктор Савић, а око ликовног и графичког изледа Ђорђе Трифуновић.На првој страни књиге стоји: штампа се као рукопис, што се иначе употребљава у оваквим случајевима, када се не врше никакве измене у тексту и не уносе упозорења приређивача.Гордана Јовановић говори о необичном животном путу академика Степана Михаиловича Куљбакина и његовом раду на изучавању словенских језика који је дао изузетне резултате уграђене у славистичку науку. „Био је типичан представник московске лингвистичке школе, ученик Ф. Ф. Фортунатова, па су његова научна интересовања усмерена ка упоредној фонетици словенских језика, акцентологији, лексикологији, палеографији, текстологији. Ипак, оно по чему ће Степан Михаилович Куљбакин заувек остати упамћен у славистичкој науци јесте његов рад везан за старословенски језик, први писани словенски језик, културно добро читавог словенског етноса”.3 Професорка Јовановић, истиче да С. М Куљбакин није прихватио термин старобугарски који је употребљавао, на пример А. Лескин и још известан број научника, а који бугарска наука користи до данашњег дана.Анатолиј Аркадјевич Турилов на акрибичан начин доноси анализу како сам каже ове „грандиозне замисли”,4 књиге, посвећеној глагољици и ћирилици која је замишљена као нешто што није имало претходника у томе. У области глагољске палеографије (посебно у односу на хрватску глагољицу) „књига представља једну од последњих речи науке”.5 Овај чланак А. А. Турилова има посебну научну тежину у књизи о којој говоримо.Радмила Ковачевић каже да је рукопис „Словенска палеографија” настао вероватно двадесетих година XX века.6 Ова књига наслов је добила касније. Рад је требало да се штампа у Лајпцигу. Није познато зашто није дошло до објављивања. Рукопис је 1940. године преузео Александар Белић са намером да га објави. По свој прилици ратне године су спречиле реализацију овога плана. Рукопис је највероватније остао у поседу А. Белића све до његове смрти. Приликом сређивања документације А. Белића у Српској академији наука и уметности пронађен је овај рукопис 1967. године. Породица је понудила Академији да се ово дело објави, али је на седници 5. октобра 1967. године Извршни одбор Српске академије наука и уметности одлучио да се ово дело не може публиковати, јер је оно старије од дела Јозефа Вајса, Rukovĕt hlaholské paleografie, које је објављено 1932. године. Рукопис је 1973. године преузео Јосип Хам који је желео да га објави у издању Аустријске академије наука на немачком језику, али до тога није дошло. Јосип Хам је тек 1981. године вратио рукопис Куљбакиновом сину Михаилу, који га је предао Архиву на чување. Било је више разговора око објављивања ове књиге, али је остало без резултата. Године 2006. одлучено је у Старословенистичком одсеку Института за српски језик САНУ да се Славянская палеографıя изда и представи научној и стручној јавности. Рукопис се сачувао у машинопису на руском језику, писан старим правописом. Има доста интервенција и исправки руком, које су највероватније дело Теофилије Куљбакин, ауторове супруге, која је помагала свом мужу. Први део овога рада, „Глагољска палеографија”, цео је прекуцан писаћом машином, а други, знатно мањи део, „Ћирилска палеографија”, писан је руком, истим правописом као и поменуте интервенције. Одлука приређивача ове књиге била је да се рукопис штампа у изворном облику. Познато је да је руска емиграција у Београду писала старим правописом, који је, ипак, претрпео извесне измене. Сама чињеница да аутор својеручно није дао коначни облик рукопису, објашњава многобројне недоследности у правопису. На крају рукописа дат је руком Список снимков које је аутор предложио да уђе у издање. На крају се доноси и ауторова напомена у вези са овим списком.

Ова Куљбакинова књига је заправо, дуг који је српска средина имала према њему свих ових деценија, готово читав један век. Књига је, такође, и допринос српске средине проблематици глагољице. У исто време објављивање дела Славянская палеографıя представља и допринос поменуте средине будућим проучавањима везаним за глагољицу.

Драгана Новаков (Београд)

1 Владимир Мошин, Словенска палеографија.- Скопје, 2000; Е. Ф. Карский, Славянская кирилловская палеография.- Ленинград, 1928; о појму палеографија в. Петар Ђорђић, Историја српске ћирилице. Палеографско-филолошки прилози.- Београд (Завод за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије), 1971, 9.

2 Анатолиј Аркадјевич Турилов, Славянская палеографıя.- Институт за српски језик САНУ (Старословенистички одсек), [Бyлградъ 2008], 016.

3 Гордана Јовановић , 010.

4 А. А. Турилов, 014.

5 А. А. Турилов, 018.

6 Радмила Ковачевић, 027.

Ljiljana Otašević, Đorđe Otašević: Rečnik mikrotoponima 1 (Ivana Bojović

admin — Sun, 23 Jan 2011 23:11:35 +0000

Љиљана Оташевић и Ђорђе Оташевић: РЕЧНИК МИКРОТОПОНИМА 1. Алма, Београд, 2009, 392 стр.

Поред микротопонима Речник садржи лична имена, презимена, надимке (мушке, женске и породичне), хипокористике, етнике, ктетике, хидрониме и зоониме. Чини се да је најзахвалнија била обрада микротопонима (Базово, Баин поток, Бериловац, Брусарник) где се у загради само наводе места где су забележена. Међутим, има и другачијих примера. Реч Бача, осим што представља микротопоним, забележен на југу и истоку Србије, и у Црној Гори, означава и мушки лични надимак у Војводини и мушки хипокористик од имена Благоје (Ранилуг, Изморник, Косовско Поморавље). Име Бојан није само мушко лично име, већ и микротопоним (Загарач, стара Црна Гора), и зооним, забележен у Меленцима, у Банату.Одредница Беба садржи чак 37 значења – од личног имена, надимка, женског и мушког хипокористика од различитих имена у различитим крајевима Србије до зоонима који користе Банаћани. Грађа је ексцерпирана из 138 извора, с целог српског језичког простора.

Ивана Бојовић (Београд)

Đorđe Otašević, Ljiljana Otašević: Rečnik skraćenica 1 : ćiriličke skraćenice (Ivana Bojović)

admin — Sun, 23 Jan 2011 23:10:33 +0000

Ђорђе Оташевић, Љиљана Оташевић: РЕЧНИК СКРАЋЕНИЦА 1: ЋИРИЛИЧКЕ СКРАЋЕНИЦЕ. Алма, Београд, 2010, 921 стр.

У првом, ћириличком делу речника најбројније су скраћенице с подручја некадашњег српскохрватског језика, затим скраћенице настале у Србији, Хрватској, Републици Српској, Федерацији БиХ и Црној Гори након распада СФРЈ. Веома су бројне руске скраћенице, како из времена Совјетског Савеза, тако и из последњих петнаестак година. Македонских скраћеница је близу хиљаду. Бугарске скраћенице су малобројне. У речнику су забележене и интернационалне скраћенице мерних јединица које се могу писати и ћирилицом (г, кг, л, дл, км, цм).У другом, латиничном делу највише је енглеских, француских и латинских скраћеница. Нису изостављене ни немачке, шпанске и италијанске скраћенице. Интернетске и СМС скраћенице посебно су издвојене.У овом речнику уврштене су скраћенице из различитих периода и неједнаке фреквентности.

ГУЈА Главна управа Југословенске армијеСФСС Савез фудбалских судија СрбијеВМРО-ДПМНЕ Внатрешна македонска револуционерна организација -Демократска партија за македонско национално единство (мак.) – Унутрашња македонска револуционарна организација-Демократска партија за македонско национално јединствоЗУИС Заједница удруга инжењера Сплит (Хрватска)

Скраћенице, као и пуни облици (вишечлани или једноречни), навођени су у свом оригиналном облику, па је правописно и језичко шаренило било неизбежно.

Занимљиво је како једна скраћеница у различитим крајевима бивше СФРЈ има различита значења:

ДЦ Демократски центар (српска политичка партија; хрватска политичка партија) // Дирекција за цесте (Хрватска) // Дистрибутивни cентар (Електропривреда Србије)ЗНС Загребачки нанбудо савез // Загребачки ногометни клуб // Задужбина Николе Спасића/ / Закон о најму станова // Закон о уре]ењу народних судова

Скраћенице су одштампане масним словима. Обичним словима штампани су основни облици на српском језику, као и основни облици с подручја некадашњег српскохрватског језика.

ИСЈ Институт за српски језик // Институт за стране језике (Београд)УБ ударна бригада/ / Удруга бранитеља (Хрватска)/ / Удружење бораца // Универзитетска библиотека

Нескраћени облик на страним језицима дат је курзивом, а у загради је наведена скраћеница језика. Превод на српски одштампан је обичним словима.

Mf mezzoforte (ital.) – poluglasno, srednje glasno (muz.)

Понегде је у загради наведена додатна информација о скраћеници или о основном облику.

ДЕМУС Дечје музичке свечаности (манифестација ученика београдских основних школа)ВКИ Високи комесеријат за избеглице (наш назив и скраћеница за UNHCR – в.)

У појединим случајевима у загради је наведена скраћеница области или терминологије којој основни облик припада.

АИ аортна инсуфицијенција (мед.)инс. инструментал (грам.)Р.Б. рибарски брод (пом.)ОЦА оперативни ценар аеродрома (вој.)

Речник је енциклопедијског типа. Ћириличне скраћенице датирају из различитих времена, из различитих крајева и различитог су значења. ММС је скраћеница у српском језику за магнетомоторну силу; у руском за мотомеханизовану оперативну јединицу, а у македонском за Македонски омладински савез (у Бугарској). Чини се да се и у томе огледа занимљивост овог речника.

Ивана Бојовић (Београд)

Jovan Ajduković: Kontaktološki rečnik slovenskih jezika : Tom І : Rečnik adaptacije bugarskih kontaktoleksema pod ruskim uticajem : A – V (Đorđe Otašević)

admin — Sun, 23 Jan 2011 23:09:14 +0000

Јован Ајдуковић: КОНТАКТОЛОШКИ РЕЧНИК СЛОВЕНСКИХ ЈЕЗИКА : ТОМ І : РЕЧНИК АДАПТАЦИЈЕ БУГАРСКИХ КОНТАКТОЛЕКСЕМА ПОД РУСКИМ УТИЦАЈЕМ : А– В. Фото Футура, Београд, 2010, 413 стр.

Речник је настао у оквиру пројекта Словенски језици у контакту са руским језиком, на којем Јован Ајдуковић ради од 1992. године. Објављен је шест година након огледне свеске. У први том Контактолошког речника словенских језика унете су лексеме које су у лексикографским изворима обележене као русизми, као и речи које се у релевантној научној литератури наводе као русизми. Једном броју лексема Јован Ајдуковић је одредио контактолошку вредност. Први том речника садржи „1716 контактолексема под доминантним руским утицајем“. Према ауторовој процени, у првих десет томова наћи ће се преко 17.000 лексема. Концепција овог речника, како наводи Ј. Ајдуковић, темељи се на радовима Рудолфа Филиповића, те на Ајдуковићевим иновацијама и реинтерпретацијама Филиповићеве теорије. Контактолошки речник словенских језика спада у адаптационе речнике јер се у њему описује „начин адаптације контактолошких јединица у језику примаоцу“. Речнички чланак има највише шест делова. У првом делу речничког чланка описују се контактолошке адаптације контактолексема. Одредничка реч исписана је великим масним словима. У другом делу речничког чланка руски модел је исписан курзивом. Речи нису акцентоване, али на место акцента указује број у петом делу чланка. Након одредничке речи наводе се скраћенице за творбени начин, врсту речи, граматички род, број, глаголски вид и род. Варијанте се наводе испод основне одреднице. Трећи део речничког чланка садржи варијанте контактолексеме – фонолошке, морфолошке или творбене, уколико су посведочене у изворима. Четврти део доноси бугарске контактолошке синониме под руским утицајем. Под контактолошким синонимима Ајдуковић подразумева „контактолексеме истог или блиског значења које поседују исте доминантне контактолошке вредности, припадају истој врсти речи као и модел, могу бити истог или различитог степена адаптације“. У петом делу дају се информације о етимологији, морфологији, творби, месту акцента, броју значења, синтаксичким обележјима, лексичко-стилистичком аспекту модела и контактолексеме према испитиваним изворима. У шестом делу речничког чланка се указује на значења контактолексеме. Структура Контактолошког речника словенских језика сложенија је од структуре огледне свеске. Новину представљају ознаке за трансакцентуацију, трансконцептуализацију именичких контактолексема и транссинтаксизацију рекције глагола. Уз многе контактолексеме дата је транссемантизација из два или више извора. Речник пружа увид у историјску транссемантизацију јер је аутор користио речнике руског језика XI–XVII и XVIII века. Списак литературе (18–23) садржи 136 јединица. Речник има и Индекс руских модела (371–383). У прилогу су дата три Ајдуковићева рада: „О первых томах контактологического словаря славянских языков, посвященных влиянию русского языка“ (384–394), „About the First Volume of a Contactological Dictionary of Slavic Languages“ (395–406) и „О межславянском контактологическом атласе“ (407–413).

Ђорђе Оташевић (Београд)