Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj 1

 

ПРИКАЗИ

Марко Самарџија: ХРВАТСКИ ЈЕЗИК 4. УЏБЕНИК ЗА 4. РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ. Школска књига, Загреб, 1998.

 

1. У четвртом разреду хрватских гимназија годину дана се изучава лексикологија. У нашој земљи се, на жалост, ова наука учи само у Филолошкој гимназији (и то једно полугодиште), док се у другим школама ученици сусрећу тек са понеким лексиколошким термином.

2. Хрватски језик 4 је уџбеник из лексикологије. Књига има 147 страна. Садржај се састоји из следећих наслова: Језични сустав и језични знак, Једнозначност и вишезначност лексема, Синонимија, Антонимија, Хомонимија, Временска раслојеност лексика, Подручна раслојеност лексика, Функционална раслојеност лексика, Лексичко посуђивање, Прилагодба посуђеница, Пуризам и језична култура, Имена, Творба ријечи, Творба именица, придјева, прилога и глагола, Фраземи, Подријетло и врста фразема, Лексикографија, Хрватски рјечници, Хрватски језик у 20. стољећу, Језично изражавање. На самом крају књиге дат је и врло користан појмовник лексиколошких термина који су употребљени у уџбенику. Већ из самог прегледа садржаја долазимо до неких закључака:а. Приступ науци је традиционалан. Избор тема показује да аутор није узимао у обзир новије преокупације лексикологâ широм света. Изостају упливи савремених истраживања, у првом реду когнитивиста и генеративаца (који у последњој деценији велику пажњу посвећују значењу речи).

б. Уобичајено је да се у оквиру лексикологије проучава и лексикографија и фразеологија. Све чешће се, и то, мислимо, с правом, и творба речи прикључује лексикологији. Тако је поступио и аутор ове књиге.

в. Будући да је лексикологија наука у повоју, веома је важно још средњошколцима јасно одредити њен предмет и показати њене сличности и разлике са сродним, додирним дисциплинама. То овој књизи недостаје. Да се аутор, на пример, заинтересовао да изнесе бар неки од бројних проблема синтагматских лексичких односа, имао би згодну прилику да укрсти преокупације синтаксе и лексикологије за питања лексичког слагања, а то би му омогућило да кроз конфронтацију ових двају приступа прецизније одреди предмет и циљеве лексикологије.

3.1. Задржаћемо се сада на појединим, одабраним, проблемима који се у књизи обрађују. Прво – о једнозначности и вишезначности лексема. Аутор пише о лексемама са једноставним и сложеним садржајем. Лексеме које имају једно значење имају једноставан садржај, док вишезначнице имају сложен садржај. Ова дистинкција се чини недовољно добром и збуњујућом за ученике због тога што је могуће поредити и једнозначне лексеме од којих се једна може рашчланити на више сема него друга. Да ли то онда значи да је једна од њих једноставнија него друга и да ли о било којој лексеми и било ком значењу можемо говорити као једноставном?

Секундарно значење лексеме аутор назива “пренесеним значењем” што није добро. Општепознато је да се при полисемичним процесима не преноси значење него номинација.

Два основна начина “постанка пренесеног значења” су метафора и метонимија. Синегдоха се не наводи. Не знамо да ли је то због тога што је аутор подводи под метонимију или због тога што је не сматра механизмом полисемантичке дисперзије.

У описивању метафоре и метонимије као лексичких механизама, а не као стилских фигура веома је важно наводити примере којима се показује да примена, на пример, метафоре у језику није одраз потребе говорника за живописним изражавањем него одраз потребе за називањем предметâ и појавв око нас који немају посебно име. Марко Самарџија, међутим, ђацима описује лексичку метафору наводећи два примера: лав као храбар човек и лисица као лукав човек. То су неспорно метафоре, међутим, помоћу ових примера ученици неће разумети метафору као језички механизам за разлику од метафоре као стилске фигуре. Осим тога, аутор говори и о “окамењеним метафорама” и наводи пример јагодица као унутрашњи део врха прста. Све лексичке метафоре су окамењене у посебна значења. Ако нису окамењене, оне и не занимају лексикологе и лексикографе. О окамењености има смисла говорити у стилистици, али не и у лексикологији. Аутор прави дистинкцију између подруштвљеног и индивидуалног значења, међутим, не наглашава да је подруштвљено значење предмет лексикологије.

3. 2. Лексичке односе као што су синонимија, антонимија и хомонимија аутор детаљно обрађује наводећи све значајније поделе. Тако се, на пример, у вези са синонимијом говори о делимичним синонимима (блискозначницама) и потпуним синонимима (истозначницама), о синонимском пару и синонимском низу, о контактним синонимима. Антоними су подељени на једнокоренске и разнокоренске, затим на бинарне, ступњевите и обратне. Хомоними могу бити обични или морфолошки и лексички, говори се и о хомографима и хомофонима. У вези са синонимијом похвалили бисмо и примену компоненцијалне анализе у објашњавању сличности двају семантичких садржаја. Критиковали бисмо, међутим, увођење индивидуалних синонима и индивидуалних антонима. Аутор је с правом увео делимичну или парцијалну антонимију – “кад је вишезначница значењски супротна другому лексему само једним својим значењем”. Међутим, у тзв. индивидулну лексичку антонимију уврштен је и лексички пар вино и жуч из песме Добрише Цесарића. Такође, под индивидуалним синонимима се подразумевају лексеме тактизирати, лавирати, пливати из књижевног дела Славка Колара. Проблем индивидуалног значења, индивидуалне антонимије или синонимије не улазе у предмет лексикологије – лексикологија се бави оним што је у лексичким односима општеприхваћено, а оно што је индивидуално, оригинално, маштовито доприноси стилском ефекту и предмет је стилистике. Због бројних примера из хрватске поезије и због инсистирања на индивидуалном у семантици, чини се да ученици неће моћи после овако презентованог курса да разликују лексикологију од стилистике.

3.3. Корисно је и важно то што је Марко Самарџија један део уџбеника посветио раслојавању лексике. У књизи се говори о временском, просторном (”подручном”) и функционалном раслојавању лексике.. У вези с временским раслојавањем говори се о активној и пасивној лексици хрватског језика. У пасивну лексику спадају хисторизми, архаизми, некротизми и књишке лексеме. Речи које су на прелазу од активне ка пасивној лексици зову се застарелице. Нове речи зову се новотворенице или неологизми, а модерне речи – помоднице или помодне речи. Просторно ограничена лексика убраја се у локализме, регионализме и дијалектизме. У вези са функционалним раслојавањем лексике, аутор обрађује лексику која репрезентује пет основних функционалних стилова: књижевно-уметнички, публицистички, знанствени, административни и разговорни.

3.г. Због општепознате склоности хрватских лингвиста ка пуризму, за нас је било занимљиво поглавље Лексичко посуђивање. Након навођења унутарјезичких и ванјезичких разлога за позајмљивање, аутор је стране речи или посуђенице детаљно распоредио у неколико група. То су: туђице, прилагођенице, егзотизми, епоними и преведенице. Стране речи које су сасвим уклопљене у састав хрватског језика зову се усвојенице, а оне које се још нису прилагодиле зову се туђице. Пуризму се посвећује велика пажња и наглашава се да је “хрватски језични пуризам био једним од најучинковитијих облика отпора погибељи што је пријетила хрватскоме језику уклијештеном између латинскога, талијанскога, турскога, мађарског и њемачког језика.” Наводи се да су и књижевници, а не само лингвисти активно учествовали у чишћењу језика од страних утицаја, као и од утицаја кајкавског и чакавског наречја. Занимљиво је да се у књизи не говори о најновијем таласу пуризма, који је настао после распада СФРЈ.

3.4. Творба речи је обрађена традиционално, на сличан начин као у средњошколској граматици професора Ж. Станојчића и Љ. Поповића. Будући да је обрађена у уџбенику из лексикологије, очекивали смо више елемената творбене семантике.

3.5. Значајним делом уџбеника сматрамо онај који је посвећен лексикографији. Даје се детаљан историјски преглед хрватске лексикографије и, што је такође врло корисно, ученици се упознају с неким питањима теоријске лексикографије, као што је подела речника, затим одређење појмова натукница, одреднице, лексикографска дефиниција, лексикографска јединица итд.

4. У вези са терминологијом која се употребљава у уџбенику, примећујемо тенденцију избегавања страних речи, односно превођење термина. Тако се, на пример, неологизми називају новотвореницама, терминологија је називословље, ономастика је именословље, калк је преведеница, интерфикс је спојник, творбена анализа је творбена рашчламба, семе су значењске саставнице.

5. Овај уџбеник, као и многи други средњошколски уџбеници претрпани су терминима и подацима и то им је велика методолошка слабост. Маса нових појмова само одбија ученике. Било би боље обрадити мање кључних појмова, али их обрадити детаљно, с мноштвом примера и занимљивих дигресија којима би се везала пажња ђака. Понекад уџбеници личе на синопсисе, кратке радне нацрте на основу којих аутор тек треба да напише књигу. У појмовнику који се наводи на крају књиге о којој говоримо избројали смо укупно 207 појмова од којих се многи деле на нове појмове. У књизи нема странице на којој се не наводи ниједан нови термин, а на неким страницама има их и по десетак.

Ипак, од свега је најважније да лексикологија улази у гимназије, а то много обећава и обавезује нас да се потрудимо за њен статус и у нашој средини.

 

Рајна Драгићевић

5544 komentara »

  1. wow gold…

    I wish wow gold had been accessible in 50 % lengths and widths. I i’m right approximately a couple of shapes and sizes, thus i stored the better specifications, yet a half volume might have been suitable….

    Trackback by wow gold — July 21, 2014 @ 4:28 pm