Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Tribina, Broj 2

Ljubiša Rajić (Beograd)

TRADICIONALNO I MODERNO U SRPSKOJ LINGVISTICI

1. Temelj razgovora

Svaki razgovor o lingvistici u Srbiji, kako god formulisali njegovu temu, mora uzeti u obzir da, uz mnoge druge koje nisu napisane, nije napisana ni deskriptivna istorija nauke o jeziku u Srbiji, a kamoli njena kritička istorija, pa se iskazi moraju temeljiti na utiscima, a ne rezultatima istraživanja. Međutim, postoji i niz nedefinisanih odgovora.

Prvo, da li mi govorimo o tradicionalnosti, odnosno modernosti danas ili negde tokom istorije lingvistike u Srbiji? Tradicionalnost i modernost se rado smenjuju tokom razvoja jedne nauke ili, rečeno Kuhnovim rečima, smenjuju se stanja normalne nauke i revolucije u nauci.

Drugo, nije jasan referentni sistem, to jest sa kim se poredimo, odnosno prema čemu odmeravamo naš rad i njegove rezultate. Da li su tradicionalnost i modernost samoreferentni ili se moramo odmeravati prema nekoj zemlji. Ako moramo, sa kojom zemljom treba da se poredimo? Ako kažem da nešto nemamo, onda moj iskaz mora imati referentni sistem. Za nekoga jedan rečnik postoji zato što je nekada izdat i može se naći po bibliotekama, za mene ne postoji ako ga ne mogu kupiti u knjižari i držati na stolu. To je kao sa mlekom; za nekoga mleka ima, jer se može kupiti rano ujutro, za mene ga nema, jer ne mogu da kupim bilo koju vrstu u bilo koje vreme u bilo kojoj prodavnici.

Treće, da li razgovaramo o tome šta radimo, recimo da li se uopšte bavimo urbanom dijalektologijom, ili kako to radimo, to jest da li je način na koji radimo urbanu dijalektologiju, ako je uopšte radimo, savremen ili tradicionalan?

Četvrto, da li govorimo o naučnim problemima ili o organizacionim problemima, na primer finansiranju istraživanja, ustavnim rešenjima, istraživačkim institucijama, političkim stavovima vlasti i istraživača, planovima rada, stanjem nastave jezika u obrazovnom sistemu, uticaju političkih, zavičajnih, rođačkih i kumovskih veza na nauku i tako dalje?

Peto, da li govorimo o istraživanjima srpskog standardnog jezika, srpskohrvatskog dijasistema ili jezika uopšte, dakle uključujući i druge, manjinske i strane jezike?

Naravno, za sve ovo važi da govorimo o proseku, a prosek je statistička veličina, ne veličina iz stvarnog života. Ponekad ni cela gomila modernih ne znači ništa, ako nemaju kvalitet, a ponekad je dovoljan i jedan koji nauku pomeri unapred (mada se to u nauci o jeziku ne događa baš često).

2. Srpska lingvistika

Sintagma “srpska lingvistika” je troznačna.

Ona može označavati jezička istraživanja kojima se bave ljudi po nacionalnom opredeljenju Srbi. Pitanje je da li lingvisti Srbi češće razmatraju neke teme od drugih ili ih razmatraju na neki bitno drugačiji način od proseka lingvista druge nacionalne pripadnosti kod nas i van naše zemlje? Posmatrano u perspektivi savremenosti, čini mi se da je odgovor “ne” ako se poredimo sa sredinama sa kojima je prirodno porediti se, a pod njima podrazumevam slične sredine u Evropi. Naravno, uz dužnu ogradu zbog manjkavosti u mojoj obaveštenosti o prilikama u drugim sredinama čijim se jezicima ne bavim neposredno. Naravno, uzimam kao pretpostavku da je reč o ozbiljnom bavljenju naukom, a ne jezikoslovnom amaterizmu uslovljenom političkim ili karijerističkim potrebama (u čemu, na žalost, ne oskudevamo ni mi ni drugi). Jer u ovom drugom slučaju imamo posrbljavanje srpskog u Srbiji i, posebno, Republici Srpskoj, povećavanje rastojanja prema srpskom i pohrvaćivanje hrvatskog u Hrvatskoj, nasilno konstituisanje bošnjačkog nacionalnog identiteta preko standardnog bošnjačkog jezika i, konačno, pokušaj sličnog konstituisanja crnogorskog nacionalnog identiteta. No mislim da to možemo zanemariti u govoru o nauci o jeziku, mada je bitno u govoru o sociologiji nauke o jeziku. Mnogi narodi i njihove manjine na tlu Balkana prolaze kroz okasnelu tvorbu nacije i prosto se bave pitanjima kojima su se u nekim razvijenijim sredinama bavili znatno ranije, negde čak pre dvesta godina.

Ta sintagma može dalje označavati istraživanja srpskog jezika i u tom smislu obuhvata sve koji se njime bave, ovde i u svetu. Tu tek nema opravdanja da se taj serbokroatistički kolektivitet odredi kao tradicionalan ili moderan, jer je suviše složen. Za neke je to bavljenje maternjim jezikom, a za neke stranim jezikom. Sa obe strane te granice ima i tradicionalnih i modernih, i dobrih i loših.

U trećem značenju ta sintagma označava jezička istraživanja u Srbiji, dakle i istraživanja srpskog standardnog jezika, odnosno srpskohrvatskog dijasistema i istraživanja stranih jezika. I tu se u izboru onoga šta ćemo istraživati ponašamo manje-više kao i u drugim sličnim sredinama. Na primer, oni koji se bave maternjim jezikom, veoma često se bave dijalektologijom, a to je među nama koji se bavimo stranim jezicima danas prilično retko iz samorazumljivih razloga. Mi se nešto malo više bavimo istorijom jezika, ali i to veoma malo u odnosu na vas na maternjem jeziku. U proseku se bavimo podjednako mnogo savremenim jezikom, a za razliku od vas, koji se ne bavite kontrastivnim istraživanjima savremenih jezika, mi ih radimo u velikoj količini. Tu onda može biti reči samo o načinu na koji se bavimo naukom o jeziku i kvalitetu toga bavljenja. A i tada je opet teško dati uopštenu ocenu, jer su razlike između pojedinih lingvista i pojedinih pristupa veoma velike.

Naravno, mnoge od stvari u bavljenju naukom o jeziku, kao i naukom uopšte, zavise od političke i ekonomske relevantnosti datih istraživanja, što se kod nas nabolje vidi iz predloga Zakona o naučnoistraživačkom radu i Projekcije tehnološkog razvoja, ali tu je opet reč o sociologiji i politikologiji nauke o jeziku, a ne nauci o jeziku.

3. Tradicija i modernost, odnosno šta i kako?

Šta je tradicionalno? Uobičajeno se pod tradicionalnim podrazumeva bavljenje granama lingvistike iz početnih faza njenog razvoja, a to su stari jezik, starija istorija jezika, dijalektologija, fonetika i standardizacija jezika kada je reč o takozvanom nacionalnom jeziku, odnosno uporedna gramatika indoevropskog i relevantne jezičke grupe (slovenskih, germanskih, romanskih). Pod tradicionalnim pristupom se pak podrazumevaju uglavnom stariji pozitivistički (mladogramatičarski) pristup i stariji strukturalistički pristup. U oba ova smisla smo mi ipak više tradicionalni nego moderni.

Šta je moderno? Uobičajeno se pod modernim podrazumeva bavljenje novim granama lingvistike, a to su pre svih sociolingvistika, pragmatika, lingvistika teksta, psiholingvistika, neurolingvistika, neverbalno opštenje, proučavanje odnosa između teksta i slike, kognitivna lingvistika i tako dalje. Pod modernošću u pristupima podrazumevaju se pre svega generativna gramatika u manje-više svim sredinama, u nešto manjem obimu funkcionalistički pristupi, u germanističkim sredinama gramatika zavisnosti, matematička i računarska lingvistika je ograničena na određene sredine, to važi i za moderne pristupe u leksikografiji, analizu diskursa, interkulturno opštenje i još neke oblasti. Mi manje-više u svim oblastima imamo ponešto i u tom smislu smo moderni, ali je problem u tome što je često reč o jednom posleniku ili svega nekoliko njih, pa modernost bukvalno stoji i pada sa njima. A to nije dobro.

4. Uslovi tradicije i modernosti

Sadržinu i obim pojmova tradicionalno i moderno određuju najveće lingvističke sredine, pre svih lingvistika na engleskom govornom području, znatno iza nje lingvistika na nemačkom i francuskom, još manje na ruskom, španskom i italijanskom. Ostale sredine su praktično irelevantne kao određivači pojmova tradicionalnog i modernog. To se nama može sviđati, to nama može delovati odbojno, ali to je činjenica prema kojoj moramo imati koliko-toliko razuman odnos. I zapamtiti da se samo boljim rezultatima od drugih može nešto dokazati; deklarativni iskazi simpatija i antipatija ne znače ništa.

Osim toga, važni su i sredina iz koje potiče neki lingvista i jezik na kome piše. Belićeva knjiga O jezičkoj prirodi i jezičkom razvitku bila bi poznata u svetu da je u vreme kada je izašla bila napisana na nekom velikom jeziku. Ali nije, i zato je značajna u istoriji lingvistike kod nas, ali ne van naše sredine. Naravno, to što je u svoje vreme bila značajna, ne znači da je značajna i danas; mnogi njeni delovi su zastareli i prevaziđeni, i držati se nje, značilo bi biti tradicionalan. Pojedini vrlo značajni radovi su ostali potpuno neprimećeni, jer su objavljeni na takozvanim malim jezicima. Takav je, recimo, slučaj sa radom o razvoju padeškog sistema u staroengleskom jeziku Ottoa Jespersena iz 1891. godine zato što je objavljen na danskom, a pojedini norveški lingvisti, na primer, Ragnvald Iversen i Amund B. Larsen, još su početkom ovoga stoleća ispitivali govore nekih norveških gradova i time bili preteče urbane dijalektologije, ali ostali nepoznati, jer su svoje radove objavili na norveškom, pa se urbana dijalektologija računa od Labova i savremene sociolingvistike. Čak je i Coseriuova kritika pozitivizma u lingvistici iz 1958. godine ostala nezapažena sve dok se njegova knjiga, prvobitno objavljena na španskom, nije pojavila u nemačkom prevodu 1974. A vredi pomenuti i delo Sime Trojanovića Psihofizičko izražavanje srpskog naroda poglavito bez reči koje bi, da je objavljeno na engleskom ili nemačkom, bilo jedna od preteča neverbalnog opštenja, ali nije, pa ga zato retko ko poznaje i kod nas. Stvar sa tradicionalnim i modernim je malo više relativna nego što izgleda na prvi pogled.

5. Uzroci tradicionalnosti i modernosti

Znatan deo odnosa između tradicionalnog i modernog u nauci o jeziku uslovljen je jezikom i granom lingvistike kojima se bavimo. Proučavanje maternjeg jezika tradicionalno je konzervativnije (u ovom kontekstu – tradicionalnije) u svim manjim jezičkim sredinama. Osim toga, evropska lingvistika se bavila istorijom jezika i dijalektima prosto zato što su oni postojali, a američka nije, jer su jezičke odlike tla SAD, engleski i neliterarni indijanski jezici, gonile na bavljenje sinhronom lingvistikom. Mi smo deo evropske tradicije i češće se bavimo starim jezikom i istorijom jezika, a to nije po sebi ni konzervativno ni moderno, već se pitanje tradicionalnosti, odnosno modernosti može postaviti samo za način bavljenja, o čemu sam već govorio.

Ne mali značaj imaju i opšti naučni uslovi, odnosno preovlađujuća naučna paradigma bez obzira da li ćemo je definisati u Kuhnovom ili nekom drugom smislu. Na primer, u evropskoj tradiciji je, čisto organizaciono, nauka o jeziku institucionalno izdvojena, a u američkoj tradiciji je vezana sa antropologijom. To, naravno, daje različite podsticaje za bavljenje naukom o jeziku.

Ne valja zanemariti ni sociokulturne uslove. Mislim da je najvažnije da je naša sredina uopšteno posmatrano veoma tradicionalna i konzervativna zbog svoje patrijarhalnosti, vezanosti za autoritete i generacijske i grupne lojalnosti, te zato nesklona novinama koje se olako proglašavaju modom ili nečim što nije nama primereno, a posebno nesklona tome da se kritička pitanja postavljaju čak i onda kada izgleda da nisu opravdana, čisto vežbe i provere radi.

Nauka, naravno, može služiti i kao serviser (tzv. servisna nauka) za potrebe privrede, državne uprave, vojske, političkih partija i tako dalje. Primera iz sveta ima više nego dovoljno, na primer severnoamerički Intensive Language Training Programme iz Drugog svetskog rata ili psiholingvistička istraživanja za potrebe američke armije. Ali ni kod nas primeri ne manjkaju, posebno kad je reč o standardnom jeziku. Na primer, naši stavovi prema Vukovoj reformi su, po meni, ipak više politički nego lingvistički i prosvetni. U tom smislu smo moderni, ali na jedan loš način.

Konačno, pitanje je da li su tradicija i modernost generacijski problem ili nešto drugo? Činjenica je da su stariji po pravilu konzervativniji i u tome se ništa ne razlikujemo od ostatka sveta (ili bar od onog sveta o kome ja nešto više znam).

6. Vrednovanje tradicionalnog i modernog

Ni tradicionalno ni moderno nisu vrednosti po sebi, a oba stava su neposredno štetna ako se apsolutizuju. Pri tom ne valja smetnuti s uma da je nauka o jeziku samo jedna od nauka koje se bave čovekom, i da je prošla kroz iste one faze kritičkih razmatranja kroz koje su prošle i druge, na primer istoriografija i sociologija, te da je pozitivizam u nauci o jeziku bio kritikovan koliko i u njima. Međutim, takve rasprave o teorijskim ishodištima nauke o jeziku kod nas, pri tom mislim pre svega na srbistiku, nisu vođene, i u tome smo konzervativni i tradicionalni. Ali to ne znači da se neke promene nisu događale, one samo nisu eksplicirane u teorijskim debatama.

I tradicionalnost i modernost mogu poslužiti kao ulaznica u društvo odabranih, a to je nenaučno merilo. Daleko je značajnije kako se nešto radi, od jezičkih analiza preko pisanja priručnika do važećih stavova o metodici nastave. O tome se kod nas malo ili nimalo raspravlja kao što se malo ili nimalo raspravlja i o drugim oblastima. U tom smislu smo konzervativni, a tradicionalni kao posledica konzervatizma.

Mislim da je osnovni uzrok tome u našoj opštoj konzervativnosti, odnosno u našim sociokulturnim uslovima. Kod nas se smatra nepristojnim da mlađi, oni sa nižim zvanjima i oni koji nisu unutar uže struke postavljaju pitanja i kritikuju, a posebno kad kritikuju autoritete. A ne treba zanemariti ni izvesnu dozu intelektualne lenjosti uočljive u našoj sredini zbog nedovoljne konkurencije.

I mada se o konzervativnosti i repatrijarhalizaciji naše sredine, te o našim političkim i ekonomskim prilikama može mnogo govoriti, neću više o tome, jer mi se čini besmislenim ponavljati koliko su one loše i ne pogoduju razvoju nauke.

 

7. Posledice

Osnovna posledica takvog stanja jeste da se ne možemo pohvaliti kadrovima. Prosto, ne može se uspešno razvijati savremena nauka u skučenim sredinama; postoji kritična masa naučnika, a mi tu masu nemamo, jer se kod nas premalo ljudi bavi naukom o jeziku. To važi za univerzitet, a broj naših srednjoškolskih nastavnika koji se bave naukom o jeziku praktično je zanemariv. To se vidi i po tradiciji u kojoj srednjoškolske gramatike i udžbenike pišu profesori univerziteta (istina, ne samo jezika). Tu jesmo tradicionalni i ne vidim da će se to brzo izmeniti, jer je zanimanje studenata za matične grupe malo, celovita sredina je veoma skučena bez izazova i konkurencije i nema skoro nijednog mehanizma koji bi podsticao srednjoškolski kadar da se bavi naukom.

To dalje uzrokuje nedostatak proizvoda kad je reč o srpskom jeziku. Mi nemamo jednotomni rečnik srpskog jezika, priručni etimološki rečnik, rečnik sinonima, rečnik antonima, frazeološki rečnik, rečnik antroponima, rečnik toponima… Nedostaju nam i mnogi priručnici, na primer uvod u onomastiku, istorija jezika…

Znam da postoji rečnik Miloša Moskovljevića, ali je zastareo, znam da postoji Lalevićev rečnik sinonima, ali je slabo upotrebljiv, a ne može se naći ni antikvarno, znam da postoji Popovićeva istorija jezika, ali je jezički većini nedostupna i nema je u prodaji. I tako dalje. Da li je nešto dostupno ili nije, jeste puka činjenica, da li je nešto kvalitetno ili upotrebljivo zavisi od onoga ko procenjuje i njegovih ili njenih merila. Ja iznosim svoje mišljenje i svestan sam da moje ocene ne zvuče svima, najblaže rečeno, podjednako prihvatljivo, ali to su stvari o kojima je nužno raspravljati. Osim toga, mi koji koristimo te proizvode u našem svakodnevnom radu, možemo da procenimo, ako ništa drugo, onda bar njihovu upotrebljivost i savremenost.

Ako pak govorimo o stranim jezicima, veliki delovi sveta za nas ne postoje u jezičkom smislu, što je posledica niza političkih, ekonomskih, naučnih, kadrovskih i drugih činilaca.

U celini posmatrano, kod nas su standardizacija jezika i izrada pravopisa uglavnom tradicionalni, od izbora korpusa do principa normiranja. Naš pravopis formiraju ljudi koji su prešli petu deceniju, a treba da ga koriste oni koji su danas deca. Onda mi se čini važnijim da se kao korpus i merilo ispravnosti uzima njihov govor, jer su oni budućnost jezika. A ono što nije obuhvaćeno pravopisnom normom, na primer pisanje datuma, označavanje odeljaka i nabrajanja, uopšte nije zanemarivo. Naprotiv, mnogo se piše i govori o odnosu između jezika i nacije, a može se postaviti pitanje nije li bitnije rešavati pitanje praktičnosti i upotrebljivosti pravopisa.

Dijalektologija nam je vanvremenska, jer nema longitudinalnih istraživanja (istraživanja promena u dijalektima).

Nema ni značajnijih istraživanja gradskih govora. Na primer, Beograd ima četvrtinu stanovništva Srbije i opravdano je postaviti pitanje da li je važnije i sa tačke gledišta istorije jezika i sa tačke gledišta dijalektologije istraživati govor Beograda ili govor nekog demografski beznačajnog sela u Šumadiji. Izuzetno je važno što se pojavila knjiga Srpski jezik na kraju veka, ali bi bilo još važnije da se intenziviraju takva istraživanja tekuće istorije jezika, tim pre što se demografska osnova srpskohrvatskog dijasistema iz temelja promenila tokom poslednjih petnaestak godina, a posebno tokom rata.

O izazovima koje nameće informaciona tehnologija, neću ni da govorim, jer smo tu u velikom zaostatku.

Ja ne tvrdim da se ništa ne radi, naprotiv, mnogo se radi. Međutim, problem je u tome što se malo šta od toga objavljuje. Ono što nije objavljeno, to jednostavno ne postoji. To je stvar finansija, organizacije, institucija, političke volje, o tome vredi razgovarati, ali treba da bude jasno da pisanje za ladicu pisaćeg stola nema svrhe sem u ličnoj karijeri i ličnom zadovoljstvu.

8. Zaključak

Da zaključim. Nije po meni modernost u tome da svi prihvatimo generativnu gramatiku ili nešto drugo, nego da se obuhvati što širi spektar problema, da se ne zatvaramo u uske atare koje ljubomorno čuvamo, da se ne odbijaju nova područja istraživanja i novi pristupi, da se otvoreno razgovara o svim problemima, da se ne mistifikuju stvari, da se ne poziva na prethodne zasluge… Uopšte, modernost je u otvorenosti. A nje, nažalost, nemamo.

Naravno, jedna je stvar šta bi valjala činiti, a druga je stvar šta je moguće. I o tome bi trebalo razgovarati.

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa