Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Tribina, Broj 2

 Predrag Piper (Beograd)

OSVRT NA TRADICIONALNO I MODERNO

U SRPSKOJ LINGVISTICI

Kao svako dru{tvo u celini tako i svaki nau~ni rad u njemu stalno je pred izborom koliko }e se oslanjati, s jedne strane, na tradiciju, a s druge – na moderne ideje i metode, koje tradiciju pro{iruju ili delimi~no poni{tavaju.

Tradicionalno i moderno mogu se posmatrati kao pojmovi koji se u mnogo ~emu uzajamno isklju~uju. Kada se stvari tako postave, onda je odnos izme|u tradicionalnog i modernog pre svega pitanje kontinuiteta ili diskontinuiteta, evolucije ili skokovitog razvoja.

Ali tradicionalno i moderno su tako|e me|usobno uslovljeni delovi celine nau~nog i kulturnog razvoja, tema i rema nau~nog i kulturnog napretka. Tada se kao osnovno pitanje postavlja: kada, u ~emu i koliko oslonac nau~nog razvoja treba tra`iti u tradicionalnom, a u kojim prilikama i u kojem obimu i sadr`aju – u modernom, i kako ostvariti najbolji spoj prvoga sa drugim.

Dva veka nauke o jeziku daju vi{e primera kontinuiranog razvoja nego uo~ljivijih (ali ne potpunih) raskida sa tradicijom (npr. po~eci mladogramati~arskog pravca, strukturalizma, transformaciono-generativne gramatike), uz povremeno vra}anje na neka poznata pitanja i njihovo ponovo razmatranje iz novog ugla.

Srpska lingvistika je od svojih po~etaka bila pre svega nauka o srpskom jeziku (nezavisno naziva knji`evnog jezika), {to je i danas, prirodno, njeno glavno obele`je iako su se u me|uvremenu u okviru srpske lingvistike vi{e ili manje razvile i druge lingvisti~ke grane. Razvoj srpske lingvistike bio je odre|en op{tim razvojem nauke o jeziku u Evropi i svetu, zadacima koji su se pred srpske filologe i lingviste u pojedinim periodima postavljali kao najva`niji za srpsku kulturu, ali i ~itavim nizom drugih okolnosti: istorijskih, socijalnih pa i politi~kih.

U nekim oblastima srpska lingvistika je u pogledu odnosa izme|u tradicionalnog i modernog uglavnom sledila najrazvijenije evropske nau~ne sredine budu}i u modernom ponekad i ispred svog vremena, {to, dodu{e, nije uvek bilo dovoljno zapa`eno (npr. pojedine teorije A. Beli}a, posebno u knjizi O jezi~koj prirodi i jezi~kom razvitku). 1

S obzirom na vi{ezna~nost izraza “tradicionalno” i “moderno”, obi~no pra}enih pozitivnim ili negativnim konotacijama koje razli~iti autori na razli~it, ~ak opre~an na~in mogu da im daju, uputno bi bilo razmatranje pitanja o tradicionalnom i modernom u srpskoj ili nekoj drugoj lingvistici po~eti od u`ih pitanja kao {to su, npr.,

  • Koliko su tradicionalno i moderno suprotstavljeni, a koliko komplementarni pojmovi, u srpskoj lingvistici i uop{te?
  • Koliko se u tradiciji tra`i identitet, a u modernom menjanje identiteta?
  • Koliko je danas potrebno biti tradicionalan, a koliko je danas uop{te mogu}no biti moderan u srpskoj lingvistici?
  • Koliko je umesno vezivati tradicionalno za konzervativno, staro, ako ne i prevazi|eno, a moderno za novo i napredno?
  • Koliko je umesno smatrati nau~nom tradicijom samo ono {to je izdr`alo probu vremena, a moderno izjedna~avati sa pomodnim?
  • Koliko je umesno vezivati tradicionalno za nacionalno, svoje, a moderno za strano?
  • Koliko odnos izme|u tradicionalnog i modernog u srpskoj lingvistici zavisi od odnosa izme|u tradicionalnog i modernog u drugim nau~nim sredinama i kako oceniti stepen takve zavisnosti u dana{njoj srpskoj lingvistici?
  • Koliko odnos izme|u tradicionalnog i modernog u srpskoj lingvistici treba da bude stalan predmet strategije nau~nog razvoja, a koliko rezultat slu~ajnosti i li~nih opredeljenja?
  • Itd.

*

Da ovo izlaganje ne bi bilo preop{irno, umesto pretresanja navedenih pitanja ograni~i}u se tezom da tradicionalno i moderno nemaju unapred samo pozitivne ili samo negativne vrednosti nego prema prilikama – nekad vi{e jedne, a nekad vi{e druge sadr`aje, zbog ~ega su tradicionalno i moderno u ne~emu komplementarni a u ne~emu suprotstavljeni pojmovi.

Napredak u lingvistici, srpskoj ili bilo kojoj drugoj, zasniva se umnogome na sposobnosti da se iz tradicije, svoje ili strane, kao i iz modernog, najbolje odvoji od manje dobrog, i da se stalno uspostavlja, odr`ava i neguje kontinuitet izme|u najboljeg u tradiciji i najboljeg u modernom, uz koliko je mogu}no beskonfliktno prevazila`enje onoga {to se oceni kao manje uspe{no, bilo to u tradiciji bilo u modernom. To zahteva, pored ostalog, izbegavanje krajnosti u vrednovanju kakve su, s jedne strane, nekriti~ke glorifikacije ideja, teorija i li~nosti, ili suprotno – potpuna diskvalifikacija pojedinih nau~nih opusa ili ~ak ~itavih generacija (ne retko iz razloga koji nisu nau~ne prirode). To se mo`e ilustrovati dvama karakteristi~kim primerima.

Kao primer za prvo mogao bi se uzeti odnos prema Vuku Karad`i}u u velikom broju radova posve}enih njegovom delu. To delo jeste monumentalno, posmatrano u celini, ali ne i u svakoj pojedinosti, a poku{aji da se ono objektivno kriti~ki sagleda jo{ uvek su srazmerno malobrojni u pore|enju sa onima koji su prezasi}eni isklju~ivo superlativnim ocenama. Uzmimo samo ~injenicu da je koncepciju zajedni~kog knji`evnog jezika Srba i Hrvata, formulisanu u Be~kom knji`evnom dogovoru, koju danas gotovo niko ne zastupa ni u srpskoj ni u hrvatskoj filologiji, svojim autoritetom me|u prvima i najvi{e podupro V. Karad`i}; ~injenicu da se od principa “Pi{i kao {to govori{” sve vi{e i neizbe`no odstupa, ne u smislu op{teg poricanja tog principa nego u smislu njegovog elasti~nijeg sprovo|enja ({to su uostalom V. Karad`i}u sugerisali neki savremenici, npr. ruski2); sve vidljiviju ~injenicu da je raskid s predvukovskom tradicijom – kako filolo{kom tako i knji`evnojezi~kom – bio nepotrebno radikalan i da je u senci V. Karad`i}a dugo ostala prava mera doprinosa filologa ~ije su ideje i rad ovako ili onako ugra|eni u Vukovo delo,3 da se te{ko probijalo shvatanje o neophodnosti razlikovanja Vukovog i vukovskog jezika,4 da su V. Karad`i} i pojedini njegovi sledbenici prakti~no omeli neke va`ne filolo{ke inicijative (npr. J. Sterije Popovi}a o radu na srpskoj nau~noj terminologiji) itd. 5

Uprkos svemu tome delo V. Karad`i}a je, uzeto u celini, izuzetno veliko (i to ne samo zna~ajem koji ima za srpsku kulturu), ali ne toliko da se ne bi mogle vi{e nego do sada kriti~ki razmatrati i ponovo ocenjivati razli~ite njegove nedoslednosti, protivure~nosti pa i koncepcije koje se nisu (u celosti) opravdale. U razli~itim periodima i sredinama odmereno i argumentovano formulisana neslaganja sa nekim stranama knji`evnojezi~ke reforme V. Karad`i}a (koja su, na primer, iznosili J. Dobrovski, A. Pipin, P. Kulakovski, V. Jagi}, J. Boduen de Kurtene, J. Skerli}, M. Selimovi}) nisu toliko malobrojna koliko su u srpskoj filolo{koj istoriografiji brzo potiskivana u zaborav i ustupala mesto prevashodno najlaskavijim ocenama.

Nasuprot tom primeru sagledavanja tradicije gotovo isklju~ivo u najlep{em svetlu, prema ~emu i retka odmerena kriti~ka re~ zvu~i skoro svetogrdno, stoje primeri poku{aja grubog diskreditovanja nekih drugih njenih strana. Neki od takvih poku{aja se`u u sam kraj 20. veka, kao {to je to slu~aj sa ocenama da su svi ili skoro svi veliki srpski lingvisti posle V. Karad`i}a izneverili srpske nacionalne interese, vodili srpsku lingvistiku u pogre{nom pravcu ili da su sprovodili hrvatski filolo{ki program na {tetu srpskog. Takve neargumentovane ocene obi~no su u izrazu grube i politi~ki su transparentne.6 Takvi kriti~ari sebe predstavljaju kao branitelje srpskog jezika, koji }e okrenuti novu stranicu u istoriji srpske filologije, poku{avaju da stvore privid masovne podr{ke svojim stavovima itd., {to je, posmatrano u celini, primer krajnje radikalnog, crno-belog odnosa prema tradiciji, veli~anja jednih i nipoda{tavanja drugih, da bi se stvorio predtekst za poku{aj preuzimanja uloge spasilaca srpske filologije, {to vi{e li~i na poku{aj preuzimanja politi~ke kontrole nad strategijom daljeg razvoja srpske lingvistike i nauke o knji`evnosti.

U svakom slu~aju to se mo`e uzeti kao primer odnosa prema srpskoj lingvisti~koj tradiciji koji ne treba slediti. [tavi{e, izneta tvrdnja se mo`e uop{titi. Umesto “utuka” i “ratova” vrlo nejednake nau~ne vrednosti, a ~esto sasvim izvan uzusa nau~nog dijaloga, kojima srpska lingvisti~ka tradicija, za razliku od drugih, toliko obiluje da su ti “utuci” i “ratovi” u{li u naslove radova i poprimili skoro `anrovska obele`ja, moglo bi se po`eleti da u srpskoj lingvistici u|e u {iri obi~aj miroljubiviji, konstruktivan nau~ni dijalog, podre|en prvenstveno, ako ne i isklju~ivo, predmetu rasprave, nau~noj argumentaciji, po{tovanju druk~ijeg mi{ljenja, spremnosti da se prizna gre{ka i `elji da kona~ni ishod rasprave bude u op{tu korist.

*

Forma ovog izlaganja obavezuje na kratko}u i zato }u dalje poku{ati da ocrtam neke va`nije aspekte odnosa prema modernom u lingvistici.

Svet u kojem `ivimo dobija dosad nevi|eno ubrzanje, posebno u nauci. Sve je kra}i put od ideje do publikacije. Nau~na produkcija kao da raste geometrijskom progresijom, ne samo zbog tehni~kih preimu}stava hladne {tampe i elektronskih publikacija nego i zbog sve ve}e recikla`e vlastitih i tu|ih ideja pa i doslovnog prepakivanja ~itavih tekstova iz publikacije u publikaciju. Savremenu lingvisti~ku produkciju sve je te`e, prakti~no je i nemogu}no, dr`ati na oku ~ak i u najop{tijim crtama. U tom pogledu razlike izme|u najrazvijenijih i ostalih sredina postaju sve ve}e. Prve diktiraju op{ti smer, tempo i standarde nau~nog razvoja, imaju najefikasniju organizaciju nau~nog rada - od pristupa gra|i do prezentacije na Internetu, raspola`u izdava~kim i drugim marketingom, koji name}e ostalima odabrane ideje, knjige i autore kao vrhunske itd. Mi smo me|u onima koji to (uglavnom) nemaju. Prvi li~e na pilote supersoni~nog aviona kojima upravljaju pomo}u najbolje tehnike. Drugi, s retkim izuzecima, li~e na putnike u istom avionu, koji poku{avaju da ne{to vide kroz prozor golim okom iako brzina kretanja to ne dozvoljava, ili prepri~avaju ono {to su ~uli od pilota. Danas je biti moderan u nauci vi{e nego ikada postalo za mnoge vrlo skupo, i sve je skuplje. Vrhunska nauka zato sve vi{e zavisi od finansijera, ma kako se oni zvali. I ako se smatra da je u srednjem veku filozofija, a s njom i manje-vi{e sva nauka, bila slu{kinja teologije, od 19. veka ona sve ~e{}e slu`i ideologiji (u 20. veku pre svega fa{isti~koj i komunisti~koj), da bi na kraju 20. veka sve vi{e zavisila od sprege politike i sveta finansija. Izvestan stepen tolerisanog odstupanja od takve sheme, negde ve}i negde manji, ne poni{tava njenu na~elnu realnost. [to je dru{tvena organizacija nau~nog rada razu|enija, to su izgledi na individualni uspeh izvan takve sheme manji, gotovo nikakvi. [ta je moderno u lingvistici, to po pravilu diktira nau~na elita iz presti`nih, najbolje finansiranih institucija sa naj{irim me|unarodnim renomeom. Najve}i deo ostalih se manje ili vi{e trudi da bude u toku, utoliko pre {to iz takvih centara obi~no zaista dolaze ideje vredne pa`nje (zbog ~ega se govori i o tzv. fabrikama ideja).7 Oni koji nisu u uskom krugu najboljih nemaju uslova da s njima dr`e korak i kada su jednako sposobni, a svakako ima takvih. Nauka postaje sve vi{e elitisti~ka i sve masovnija u isto vreme. Nikada nije bilo toliko lingvista koji ne znaju jedni za druge. Vrh nauke se sve vi{e uzdi`e i su`ava u odnosu na njenu osnovicu koja kao da postaje sve {ira.

*

Re~eno je samo pojednostavljena skica problema. Gde je u svemu tome mesto srpske lingvistike? Ako izraz srpska lingvistika ne izgubi smisao, kao {to se nadamo da ne}e, ona bi morala i dalje istrajavati u naporima da prati, a u ne~emu mo`da i dogradi istra`ivanja u vrhunskoj teorijskoj lingvistici i podsti~e primenu dostignu}a moderne lingvistike u prou~avanju srpskog i drugih slovenskih i neslovenskih jezika, {to bi, kao uostalom i do sada, bio predmet pa`nje manjeg broja teorijski orijentisanih lingvista u Jugoslaviji. Pri tome neke oblasti, za ~iji razvoj u Jugoslaviji ne postoje osnovni uslovi (npr. automatsko prevo|enje, ve{ta~ka inteligencija) verovatno }e se i dalje “pokrivati” samo na nivou op{te informacije.

Odnos prema modernom, kao i odnos prema tradiciji, trebalo bi da u prvom redu bude predmet strategije nau~nog razvoja.

U uslovima u kojima srpska lingvistika ulazi u 21. vek, strategija nau~nog razvoja morala bi biti usmerena na stvaranje {to bolje organizovanog nau~nog rada za dostizanje {to ve}eg broja ostvarljivih ciljeva kojima te`i moderna lingvistika u svetu. To zna~i, pre svega, rangiranje lingvisti~kih oblasti (teorijska lingvistika, deskriptivna, primenjena i druge) prema njihovom zna~aju za srpsku kulturu i prema mogu}nostima (kadrovskim, materijalnim i drugim) da se odre|eni ciljevi ostvare, jer je jednako intenzivan rad u svim lingvisti~kim oblastima nerealan, a prepu{tanje da slu~ajne okolnosti i li~na opredeljenja odre|uju prioritete nije racionalno. To tako|e tra`i planiranje lingvisti~kih kadrova prema datim kriterijumima, pored ostalog i zato {to ne mogu i ne moraju svi lingvisti jednako intenzivno da prate sve promene u modernoj lingvistici u svetu, utoliko pre ukoliko se bave pitanjima kojima se u svetu malo ko bavi. To zahteva i kriti~ko vrednovanje rezultata moderne lingvistike posebno sa stanovi{ta njihovog zna~aja za prioritete srpske lingvistike, kao i podsticanje istra`ivanja koja mogu da predstavljaju doprinos nacionalne kulture i nauke modernim tokovima nauke o jeziku. Najzad, i ne poslednje po zna~aju, to podrazumeva i negovanje razvojnog kontinuiteta tako da se moderno, koliko je to mogu}no, naslanja na tradiciju, umesto prenagla{enog suprotstavljanja svega modernog tradiciji uop{te i nacionalnoj tradiciji posebno.

*

Nauka o jeziku, kao i nauka uop{te, ide putem za koji se veruje da je put nau~nog napretka, oslanjaju}i se, s jedne strane, na tradiciju, a s druge – na moderno. Ono {to je danas moderno sutra mo`e da postane deo tradicije, a ono {to je danas tradicija sutra mo`e biti u novom svetlu predstavljeno kao nova nau~na misao. U takvom stalnom prebacivanju te`i{ta s tradicije na moderno i obrnuto ostvaruje se ritam i dinamika nau~nog razvoja. Poku{aji kora~anja samo jednom nogom, ili zanemarivanja jednog u korist drugog – tradicije u korist modernog ili obrnuto – odnosno naru{avanje neophodnog stalnog ekvilibrijuma izme|u tradicionalnog i modernog, bilo bi rasipanje snaga, gubljenje ravnote`e i zaostajanje u op{tem hodu i tempu razvoja savremene nauke o jeziku.

NAPOMENE UZ TEKST

  1. Videti predgovor M. Ivi} u knjizi: A. Beli}, Op{ta lingvistika, Beograd, Zavod za izdavanje ud`benika, 1998, i deo posve}en A. Beli}u u knjizi M. Ivi} Lingvisti~ki ogledi, tri (Beograd, 1999)
  2. V. P.. Gudkov, Slavistika. Serbistika. - Moskva, 1999, str. 85–125.
  3. M. Selimovi}, Za i protiv Vuka. Studija. - BIGZ - Svjetlost, 1990.
  4. M. Ivi}, O jeziku Vukovom i vukovskom. - Novi Sad: Knji`evna zajednica, 1990.
  5. M. Ivi}, Lingvisti~ki ogledi, 3. – Beograd: XX vek, 1999.
  6. Politika, 8. avgusta 1998.
  7. P. White, The Idea Factory: Learning to Think at MIT. – New York: Plum, 1992.

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa