Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Tribina, Broj 2

 Darinka Gortan-Premk (Beograd)

O TRADICIONALNOM I MODERNOM U NAŠOJ LINGVISTICI

Rekla sam da ću nešto i ja reći o tradicionalnom i modernom u našoj lingvistici, ali sam se pokajala. A pokajala sam se iz više razloga. Svi se oni svode na jedno – nije vreme pogodno ni za tradicionalno ni za moderno. A i zbunjeni smo; mnogo su nas zbunjivali i ubunjivali.

Govoriću o tradicionalnom i modernom, da tako kažem, u dva nivoa: prvo, na nivou kolektivnog, organizovanog lingvističkog rada i drugo, na nivou individualnog lingvističkog rada.

Prvo o kolektivnom. Kolektivni lingvistički poslovi, pre svega mislim na leksikografske poslove vezane za Rečnik SANU, organizovani su tradicionalno, i u dobrom i u lošem smislu.

Dobro je to što je oko Rečnika SANU za poslednjih pet decenija stvorena izuzetno dobra, pouzdana i za vreme kad je nastajala moderna leksikografska škola. Nevolja je u tome što je pre deset godina, ili i nešto više, izostalo plansko obučavanje leksikografskog kadra, veza sa evropskom izuzetno ekspanzivnom leksikografijom i modernizacija tehnologije rada. Dobrim delom za ovo su kriva zbunjivanja i ubunjivanja. Evo nekih od njih.

Prvo, i osnovno. Nismo imali viziju jezičkih prilika u republikama bivše SFRJ u kojima je bio u upotrebi, kako tako, zajednički normiran srpskohrvatski jezik. Dokaz za to je naziv jezika u Ustavu Republike Srbije; jezik je srpskohrvatski, a pismo, ako se ne varam, ćiriličko. S time su se u javnoj raspravi u vreme donošenja Ustava složili i saradnici Instituta i članovi Katedre. Bez mene, naravno; predlagala sam, a slično je i Mitar Pešikan predlagao, otprilike ovako: u Republici Srbiji u upotrebi je srpski jezik, odnosno srpskohrvatski jezik u standardnom obliku koji odgovara tradiciji ove sredine; a za pismo sam predlagala: primarno pismo je ćirilica, sekundarno latinica. Bilo je to posle referenduma za usvajanje Ustava Srbije, onoga koji je učinio, sa našom plebiscitarnom pomoći, da Srbija iz tri dela opet bude cela, kako se pevalo. Ubrzo smo se predomislili, prisilno, kad drugi više sa nama nisu hteli, i u Ustavu Jugoslavije jezik nazvali srpskim. Za leksikografe to je značilo: unosi, ali oprezno, i hrvatsku građu, a posle – briši hrvatsku građu, gubi vreme i na jedno i na drugo.

A što se ekavice i ijekavice tiče, e tu smo bili posmatrači i iz potaje navijači da se u Republici Srpskoj pređe na ekavski književni standard. I dok smo se mi, opet iz potaje, radovali tome zaboravljajući ijekavsku Crnu Goru, a i Srbiju u jednome delu, jutarnje dečije emisije na televiziji Srbije postale su ijekavske. Prognoza nam i tu nešto nije išla od ruke. A nije nam od ruke išla ni u važnijim stvarima. Nismo prosto umeli da procenimo vreme i okolnosti.

Svest o loše procenjenim jezičkim prilikama, ostavimo sad one druge prilike, nije dobra osnova za lingvističko poletno pregalaštvo.

Drugo. Ratovi su prirodno doveli do pojačavanja i ojačavanja vojske i umnožavanja policije (o paravojskama neću, njih smo već zaboravili), što je, opet prirodno dovelo do sniženja društvenog i individualnog materijalnog položaja u nauci; npr., pre ovih naših ratova profesor univerziteta imao je platu kao potpukovnik, a sada valjda ima kao kapetan. U Srbiji pre prvog ujedinjenja, u onoj Srbiji koju iz milošte zovemo “mala Srbija”, profesor univerziteta imao je platu kao armijski “đeneral”.

Loše materijalne prilike najveći deo lingvista primorale su na honorarni rad. A profesori univerziteta, bar neki od njih, putuju više nego što su nekada putovali glumci putujućih pozorišta.

A u oskudici se i volja gubi. I za drugim, ne samo za radom.

Treće. Koliko su nas plaćali, toliko su nas i modernizovali, kompjuterizovali.

A plajvazom se ne leti u nebo.

Doduše, davali su nam pare za izdavačku delatnost, ili zato što su hteli da nagrade nenagrađene poslenike nauke ili zato što su mislili da se iza knjiga siromaštvo i sramota manje vide.

Četvrto. Prošle godine je u Srbiji, računajući od 45. godine, najviše umrlo i najmanje se rodilo. To je znak teške opšte apatije i depresije.

Iz apatije i depresije lingvisti nisu izuzeti, a u takvim duševnim stanjima ne stvaraju se velike i moderne konstrukcije.

Peto. Izolacija zemlje, a praćena i bombardovanjem, pogubna je za nauku uopšte, pa i za nauku o srpskome jeziku. Posledice izolacije su: nedostatak strane literature publikovane poslednje decenije, takoreći nepostojanje kontakta sa zapadnim lingvističkim školama, a i sa istočnim, gubitak nekih lektorata, i da ne nabrajam dalje.

Ovo sam sve rekla da bismo pravednije procenili i ocenili ono što smo uradili u poslednjoj deceniji.

Dakle, što se kolektivnog rada tiče na onome smo nivou na kome smo bili i pre deset godina, na tradicionalnom smo nivou. Doduše, tradicionalno nije nešto sramotno. Poslednji vek, i nešto više, srpski su lingvisti, naravno ne svi, nego pojedinci, u samome svetskome vrhu. I ti su lingvisti stvorili dobru, temeljnu srpsku lingvističku školu, iz koje smo svi mi izišli, i oni uspešniji i oni manje uspešni. Manje uspešnim nije škola kriva. Negovale su se kod nas gotovo sve lingvističke grane, koja više, koja manje, što je zavisilo od interesovanja pojedinih lingvista. Uopšte, to je vreme u kome su se individualnim radom mogle ostvariti velike vrednosti. Kolektivni rad uglavnom je bio leksikografski, i kod nas i u svetu. I leksikografski rad je dobro išao. Svojevremeno ovaj je naš rečnik dobio izuzetne pohvale. A i zaslužene su bile; pojedine sekcije ovoga rečnika svojim kvalitetom išle su u sam vrh leksikografskog umeća.

I još nešto. Leksikografi standardnog jezika organizovano su se bavili i još se bave deskriptivnom leksikografijom; organizovan rad na pragmatičnoj i lingvističkoj leksikografiji – izostao je; nije bilo snaga i para za to.

A ono zbunjivanje i ubunjivanje oko naziva jezika, oko omeđivanja jezika imalo je i nemilih posledica. Da samo neke pomenem.

     

  • Ozvaničen naziv srpskohrvatski jezik u srpskom Ustavu onemogućavao je planski rad na jezičkom normiranju sve do osnivanja Komisije za standardizaciju.

     

  • Ozvaničen naziv srpski jezik, bez spominjanja srpskohrvatskog kao dijasistema, u jugoslovenskom Ustavu dovodi nas do više nedoumica: npr., da li jezik Srba književnika iz Hrvatske spada u srpski ili u hrvatski jezik, ili da li jezik Srba iz Federacije Bosne i Hercegovine spada u isti jezik kao i jezik Srba iz Republike Srpske; ili, npr., da li su osobenosti jezičke, i koje su osobenosti ili nacionalna pripadnost govornika ono prema čemu određujemo pripadnost određenom jezičkom standardu; ili – dalje, da li je između dva svetska rata, od Pravopisnog uputstva iz 1929. do 1941, i kasnije od zajedničkog pravopisa iz 1960. do Deklaracije iz 1967. (ako se ne varam), postojao tzv. srpskohrvatski jezik i da li jezik nesrpskih pisaca iz tih perioda može ući u banku podataka srpskoga jezika odnosno može li se građa iz dela tih pisaca koristiti za jezička istraživanja i leksikografske potrebe. Još mnogo sličnih problema imaćemo kada budemo pristupili formiranju korpusa podataka srpskoga jezika.

     

  • Leksikografi posle donošenja Ustava Srbije nisu znali šta da rade sa hrvatskom građom, a ni Ustav Jugoslavije nije im mnogo pomogao u izboru građe.

Drugo o individualnom.

Poslednjih decenija, bolje reći poslednju deceniju ili dve, razgranale su se nove lingvističke škole. Pojedinci od nas su ih pratili, usvajali, kritički usvajali, svoja istraživanja vršili novom metodologijom. Što bi rekli, nije nam ništa promaklo i nije nam se ništa otelo. Zar nema kod nas kognitivista baš kao što je bilo i strukturalista. Da kažem samo iz svoje oblasti – leksikološka teorijska misao nije nam strana; ogledali smo se u različitim tipovima semantičkih analiza, i u komponencijalnoj, i u analizi prototipa, i u konceptualnoj analizi. Davno smo pristupili analizi pojedinih leksičko-semantičkih grupa, pojedinih derivacionih sistema ili kako drukčije semantički organizovanih podsistema.

Samo nam je jedno promaklo i jedno nam se otelo. Ni ovde u početku nismo baš najbolje razumeli ono što se dešava u svetu – nismo razumeli da više lingvistička istraživanja ne mogu biti samo lingvistička, nismo primetili da su ona postala multidisciplinarna, i ona osnovna i ona primenjena. Ona osnovna teorijska istraživanja osnova su primenjenim, a tek se u primenjenim, uvek interdisciplinarnim, uvek kolektivnim, vidi krajnji cilj lingvistike kao nauke – razumevanje govorne sposobnosti, traženje univerzalnoga i posebnoga, s posebnim ciljem da se unapredi mašinsko prevođenje i mogućnosti elektronske komunikacije svake vrste.

Razloge za to što nam je ovo promaklo vidim u dvema činjenicama. Jedna je ta što nismo ulagali u nauku i njenu internacionalizaciju kad je to trebalo činiti. Druga je ta što smo teško utamničeni spolja i uplašeni iznutra postali – povučeni i utučeni, a kao takvi nesposobni, ili manje sposobni, za kolektivni rad. A moderna je nauka efikasna nauka; ona traži multidisciplinarnost, globalizaciju i internacionalizaciju znanja.

I za kraj. Rezultata imamo, ali su oni više plod rada pojedinih entuzijasta nego ostvareni ciljevi onoga što smo planirali. Ovo su ti rezultati: Atergo rečnik Miroslava Nikolića, Sintaksa standardnog jezika koja se završava pod rukovodstvom Predraga Pipera, i jedno i drugo moderno i dobro da modernije i bolje ne može biti, buduća Tvorba reči Ivana Klajna, rad Stane Ristić i Đorđa Otaševića oko organizovanja ove tribine, u ovo vreme kada se svak svojim jadom zabavio, prvi broj časopisa Lingvističke aktuelnosti i veliki broj primljenih mladih, talentovanih saradnika od kojih će makar neki biti bolji od nas i sposobni da isprave naše grehe u nerazumevanju onoga što se oko nas zbiva. Pomoći ćemo im koliko možemo i umemo, a i ovim sastancima im pomažemo.

I još nešto. Mislim da ovoj temi treba posvetiti više vremena. Takođe, mislim da bi o stanju u fonetici/fonologiji trebalo da govore oni koji se time bave, o morfologiji oni koji se time bave, i sve tako redom.

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa