Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Tribina, Broj 3

 

REAGOVANjA

 

Rajna Dragićević (Beograd)

Tradicionalno i moderno u srpskoj lingvistici

(tvorba reči)

U ovom prilogu će se o tradicionalnom i modernom u srpskoj lingvistici govoriti sa lingvističkog, a ne sa nekog drugog stanovišta, iako se na tribini pokazalo da se ovoj temi može pristupiti i iz drugih uglova. Polazi se od uverenja da bi se najprecizniji odgovori o problemu dali (bar načelnim) pobrojavanjem tradicionalnih i modernih, ličnih i kolektivnih doprinosa posebnih lingvističkih disciplina našoj nauci o jeziku. Pod srpskom lingvistikom ovde će se suženo podrazumevati srbistika (jer su, verovatno, i organizatori tako mislili), a pod tradicionalnim u srpskoj lingvistici podrazumevaće se one lingvističke ideje koje su u popularnijem obliku ukorenjene čak i u školstvu i koje se đacima (pa i studentima) predočavaju gotovo kao aksiome, dakle, bez proveravanja. Otprilike – sve ideje koje su usledile posle M. Stevanovića mogle bi se uslovno uvrstiti u nove. To ne znači da su M. Stevanović i njegovi prethodnici prevaziđeni niti da je sve ono što je tradicionalno neprihvatljivo, a ono što je novo i moderno uvek pouzdanije i bolje od tradicionalnog. Ipak, tema tribine zahteva neku grubu granicu, pa je stoga treba oformiti.

S obzirom na interesovanja autora ovog priloga, ovde će biti reči o tradicionalnom i modernom u leksičkoj semantici i u tvorbi reči. Imajući u vidu postavljenu granicu između tradicionalnog i modernog, moglo bi se reći da je sve ono čime se srbisti bave u leksičkoj semantici novo i moderno. Po tome je leksikologija različita od svih ostalih jezičkih disciplina. Ona je tek utemeljena najnovijim knjigama D. Gortan-Premk (1997), S. Ristić i M. Radić-Dugonjić (1999), T. Prćića (1997) i D. Šipke (1998).

S tvorbom reči je drugačije i zato ona zaslužuje više pažnje.

I. Jelka Matijašević (2000) piše o statusu derivatologije danas u slavističkom svetu. Budući da se na zapadu o tvorbi reči vrlo malo piše, imalo bi smisla reći da se prikaz J. Matijašević odnosi na derivatologiju u svetu uopšte. Osim na obimnu relevantnu literaturu koja se u radu navodi, ovom prilikom vredelo bi skrenuti pažnju i na autorkinu konstataciju da se tvorbi reči pristupa trojako. Ona se tretira kao deo gramatike i u tom smislu predstavlja svojevrstan privezak morfologije. Po drugom mišljenju, tvorba je deo leksikologije, a po trećem – tvorba reči je samostalna disciplina. J. Matijašević primećuje da treći pristup ima danas najviše pristalica u rusistici, polonistici i bohemistici. Po J. Matijašević, na tvorbu reči, kao i na lingvistiku uopšte, uticali su u našem veku strukturalizam i transformaciona gramatika.

II. U našoj tradicionalnoj lingvistici dosta se pažnje posvećivalo tvorbi reči. To se vidi i po tome što je građenje reči ukorenjeno i u školskim programima za nastavu srpskog jezika. Od krupnijih zahvata u sinhronijskim istraživanjima navešćemo knjigu A. Belića iz 1949. godine, kao i opsežan odeljak posvećen tvorbi u knjizi M. Stevanovića (1989: 387-591). Komparativnom i dijahronijskom derivatologijom bavio se najšire R. Bošković (1978: 49-177). Ove knjige su generacijama srpskih lingvista obrazovale pogled na probleme tvorbe reči.

Najuopštenije, pitanjima građenja reči tradicionalno se u srbistici pristupa na sledeći način. Tvorba je deo morfologije, jer se koncentriše na pitanja formalne strukture reči. Na ovaj način tvorbi pristupa i Ž. Stanojčić u knjizi Srpski jezik na kraju veka (1996: 123-125), koja, između ostalog, sumira naučne rezultate iz ove blasti na kraju dvadesetog veka. Reč može biti prosta, izvedena i složena. Navode se spiskovi prefiksâ i sufiksâ, kao i kategorije reči u kojima su oni najproduktivniji. Detaljno se opisuju gramatička svojstva motivnih reči i način dobijanja tvorbene osnove. Semantička pitanja su neizostavna, ali su ona u drugom planu. Izvedene reči se vrlo uopšteno razvrstavaju prema značenju u zavisnosti od tipa tvorbenog formanta kojim su izvedene, pa se govori, na primer, o imenicama koje označavaju lica, biljke i životinje, predmete, mesto itd. Ne obraća se pažnja na pojedinačne slučajeve koji po bilo čemu odstupaju od tvorbenog ponašanja klase kojoj pripadaju.

III. U poslednjih nekoliko godina primećuje se promena pravca u našoj lingvistici u vezi sa tvorbom. U odnosu na tradicionalni, skoro sasvim formalni pristup u savremenim tvorbenim ispitivanjima zapaža se prodor semantike i vezivanje ove discipline za leksikologiju. U ovom prilogu neće se navesti imena svih autora koji su u našoj lingvistici semantički pristupili ispitivanju tvorbe reči, niti će se izneti svi problemi kojima se bave srpski derivatolozi. Navešće se, vrlo subjektivno, po izboru autora ovih redova, ona mišljenja i oni pogledi u kojima naročito dolazi do izražaja semantički pristup tvorbi reči. Ipak, i taj nevelik spisak problema koji se ispituju na graničnom području između leksikologije i tvorbe dovoljno će ilustrativno pokazati upadljiv zaokret u načinu bavljenja tvorbom u našoj lingvistici. Neke od ovih ideja preuzete su od stranih lingvista (naročito slavista), a neke su rezultat samostalnih istraživanja naših autora.

Prvo nekoliko opštih napomena:

J. Matijašević (1987) piše o semantičkoj derivaciji i njenoj neraskidivoj povezanosti sa morfološkom derivacijom. U tom radu se govori i o tzv. tvorbenom značenju i ono se razdvaja od leksičkog značenja.

D. Gortan-Premk (1997: 136) uvodi u našu leksikologiju termin semantičko variranje. Pod ovim terminom podrazumeva se polisemija i derivacija kao procesi u okviru kojih važe iste semantičke zakonitosti.

D. Šipka (1998: 102) sasvim eksplicitno ubraja tvorbu reči u “leksikološke discipline s visokim stepenom autonomije”. U našim zbornicima koji su posvećeni leksikologiji i leksikografiji (1982. i 1984) ima radova u vezi s tvorbom. Zanimljivo je da su ovi radovi uvršteni tek u zbornik iz 1984. To znači da su i organizatori i učesnici leksikološkog skupa 1984. godine smatrali da su tvorbene teme u isto vreme i leksikološke. Isp. Jovan Jerković (1984: 67-71); Mato Pižurica (1984: 129-135); Svenka Savić (1984: 161-171); Egon Fekete (1984: 209-217). U isto vreme, Naučni sastanak slavista u Vukove dane održan 1986. godine bio je posvećen tvorbi reči u srpskohrvatskom jeziku. U zborniku referata i saopštenja s ovog skupa ima dosta radova u kojima se tvorbi pristupa s naglašeno semantičkih pozicija. Takvi su, pre svega, radovi D. Gortan-Premk (1987: 101-109) i J. Matijašević (1987: 109-119), ali i radovi J. Kašića (1987: 71-75), M. Radović-Tešić (1987: 93-101) i drugih.

Sve češće se merila u vezi s tvorbenim karakteristikama lekseme koriste za donošenje zaključaka o njenim semantičkim svojstvima. Evo nekoliko konkretnih razmišljanja:

I. Grickat (1995) detaljno opisuje “značenja, podznačenja i udaljenije semantičke ogranke” koji se “nadograđuju” na osnovno značenje deminutivnosti imenica, prideva i glagola. U radu se navode nebrojene semantičke nijanse (str. 2): hipokorističnost, potvrda simpatije, milošte, ganuća, umilnosti, atenuiranje, ublažavanje, mirenje sa nedostacima, ali i eufemizam, nagoveštaj nadmoćnog odnosa, nipodaštavanja, prezira, sve do prave pejoracije. Značenje derivata razlaže se do najsitnijih detalja. Precizno se opisuje njihov semantički potencijal i uočava se da oni nisu toliko semantički prozirni, jednostavni i usmereni kako se to do nedavno mislilo.

D. Gortan-Premk (1997) meri stepen adaptiranosti lekseme stranog porekla u naš leksički sistem njenom semantičkom i tvorbenom ukorenjenošću, a to se proverava bogatstvom polisemantičke strukture lekseme, kao i brojem njenih derivata. Dakle, adaptiranost lekseme u jezički sistem manifestuje se kroz njenu produktivnost u daljim tvorbenim procesima.

Đ. Otašević (1999: 173) konstatuje da se “obično smatra da su među novim rečima daleko najbrojnije pozajmljenice, ali [da] preovlađuju tvorbena sredstva i mehanizmi standardnog srpskog jezika.” P. Radić (1997: 22) navodi brojne primere za semantičku diferencijaciju leksema koja se objašnjava tvorbenim zakonitostima. Tako se razdvajaju deminutivne od terminoloških vrednosti leksema glavica (geogr., agr.), gljivice (med.), košuljica (anat.), krunica (bot.), posteljica (anat.), čašica (anat., bot.). Dakle, nemoguće je ignorisati tvorbu reči u bilo kakvom pokušaju istraživanja sastava leksike našeg jezika (neologizama, okazionalizama, termina, žargonizama, leksike subjektivne ocene) i dr.

S. Savić (1984) istražuje razumevanje novih reči od strane sagovornika. Te reči su nastale, kao i većina drugih novih reči, derivacijom i kompozicijom. Polazi se od činjenice da govornici jednog jezika u manjoj ili u većoj meri različito razumevaju značenje reči koje svakodnevno upotrebljavaju. Ovo je naročito izraženo kod novih reči. Leksema koja je nastala izvođenjem ili slaganjem često pruža više mogućnosti za interpretaciju. To se ne odnosi samo na neologizme, već i na one lekseme koje smatramo odavno uklopljenim u naš leksički sistem. R. Dragićević (1999) u vezi sa sličnim problemom navodi značenja prideva gadljiv po Rečniku MS: 1.a. koji se lako gadi, kome se lako zgadi. 1.b. koji pokazuje gađenje. 1.v. koji goni na gađenje; koji izaziva gađenje, muku, mučninu u želucu; odvratan. 2. koji oseća odvratnost. Prema tome, pažnju istraživača privlači i odnos govornika jednog jezika prema semantici izvedenica i složenica. Ovim leksemama se više ne pristupa kao prema strukturama čije se značenje unapred podrazumeva. Razrešava se od čega zavisi to što se neke motivisane reči mogu interpretirati na jedan, a neke druge na više različitih načina.

D. Gortan-Premk (1997: 150) navodi nekoliko kriterijuma za razdvajanje polisemije od homonimije. Jedan od tih kriterijuma je tvorbeni. Ako oblici u vezi sa čijim odnosom postoji dilema imaju različite tvorbene sisteme, to su homonimi, a ako imaju isti tvorbeni sistem, verovatno je reč o posebnim realizacijama jedne polisemantične lekseme. Tako leksema predlog kada znači izloženo mišljenje, preporuka vezuje za sebe derivate predložiti, predlagati, predložak, predloženik, dok leksema predlog sa značenjem nepromenljiva vrsta reči ima znatno uži derivacioni sistem i vezuje za sebe derivate predloški i predložni. To znači da se tvorbeni kriterijum koristi u leksikologiji za diferencijaciju semantičkih odnosa između dveju leksema odnosno za identifikaciju lekseme kao jedinice leksičkog sistema.

R. Dragićević (1999) razlikuje primarno i dominantno značenje lekseme. Primarno značenje prideva tup odnosi se na osobinu predmeta. Obično se polisemantička struktura lekseme, kao i njen derivacioni sistem razvijaju na osnovu primarnog značenja, pa je tada primarno značenje u isto vreme i dominantno. Međutim, polisemantička struktura, kao i derivacioni sistem prideva tup razvijaju se na osnovu sekundarnog značenja ovog prideva, koje se odnosi na tupost kao ljudsku osobinu. Isp., na primer, tupav, tupavac, tupaviti, tupavko, tupavost, tupak, tupan, tupadžija, tupost. To znači da se ispitivanje statusa posebnog značenja jedne lekseme u okviru polisemantičke strukture kojoj to značenje pripada odmerava na osnovu tvorbene produktivnosti tog značenja. D. Gortan-Premk (1997: 126) upoređuje semantičke sposobnosti prostih reči i derivata i zaključuje da su proste reči nosioci svih semantičkih transformacija. R. Dragićević (1999) ispitujući tvorbu prideva sa značenjem ljudskih osobina, uključuje u ispitivanje i prvostepenih i drugostepenih derivata izvedenih od prostih prideva i i zaključuje isto:

proste reči su najproduktivnije u jeziku, i semantički, i tvorbeno.

Ispituje se koliki deo semantičkog sadržaja motivne reči ulazi u derivat. D. Gortan-Premk (1997: 129) motivisane reči deli na one u čiji semantički sadržaj ulazi kompletan sadržaj motivne reči (zub - zubar) ili samo njen manji deo (munja – munjevit). Dakle, tvorbene transformacije se prate ne samo formalno nego i semantički. Komponencijalnom analizom se razlažu motivna i motivisana reč, pa se prati uticaj tvorbene osnove motivne reči na značenje motivisane reči. Kada se na nivou jedne tematske grupe prate ovi procesi (kao što ih je pratila R. Dragićević (1999) ispitujući semantičko polje leksema sa značenjem ljudskih osobina), pokazuju se različiti tokovi mogućih tvorbenih ponašanja leksema jedne tematske grupe.

Na novi način se pristupa i istraživanju tvorbenih formanata. Istraživači se zanimaju koliki je i kakav uticaj tvorbenog formanta na značenje motivisane reči. Na primer, proučava se afektivna vrednost na izgled neutralnih tvorbenih formanata. I. Grickat (1995: 6) piše o konotaciji koja ide uz neke deminutivne sufikse, a koja je uvrežena u jezičkoj kompetenciji govornika srpskog jezika. B. Ćorić (1995) analizira imenice na -(ar)oš, -ator, -iška, -ijaner i konstatuje za sufikse -aš i -ator indirektno, a za -iška direktno određeni uticaj na stilski markirano značenje izvedenice. Na sličan način, ekspresivnom vrednošću primarno neutralnih formanata -ak, -njak, -ljak, -džija, -, -, -, -teka, -skop bavi se i R. Bugarski (1995; 1997). Prema tome, u našoj nauci se ispituje i meri afektivnost naizgled neutralnih tvorbenih formanata i njen uticaj na stilsku markiranost lekseme.

IV. Ovaj spisak problema odnosi se na neka pitanja derivacije. Ima novosti i u proučavanju kompozicije. Pomenula bih, na primer, magistarski rad o semantici složenica Dušanke Vujović, asistenta na Savremenom srpskom jeziku sa Katedre za srpski jezik iz Novog Sada. Najvažniji zaključak ovog rada posvećen analizi imeničkih složenica koje su nastale slaganjem punoznačnih reči, bez učešća prefiksa ili sufiksa u tvorbenom postupku, jeste broj endocentričnih složenica u srpskom jeziku. Tradicionalna gramatika smatra da takve složenice nisu svojstvene ni srpskom, ni ostalim slovenskim jezicima. Međutim, analiza je pokazala da endocentričnih složenica, ipak, ima mnogo više nego što se smatralo i da se one produktivni sastavni deo leksičkog sistema srpskog jezika. Novina u radu je i termin endocentrične složenice koje se u našoj tradicionalnoj gramatici zovu esocentričnim složenicama. Po mnogu čemu je nov i kognitivni pristup u proučavanju značenja prefiksa raz- Duške Klikovac (1998). Ono što je najpohvalnije u svemu ovome jesu otvorena vrata tvorbe reči kao discipline za uplitanje sa drugim srodnim naukama. Od interdisciplinarnosti i tvorba i druge discipline imaće samo koristi.

 

Bibliografija

Belić, A. (1949) Savremeni srpskohrvatski književni jezik, II deo: Nauka o građenju reči, Beograd.

Bošković, R. (1978) Razvitak sufiksa u južnoslovenskoj jezičkoj zajednici, Odabrani članci i rasprave.

Bugarski, R. (1995) Jedan žargonizovani sufiks: sh -ak, Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku, XXXVIII/2.

Bugarski, R. (1997) Žargonizacija u tvorbi reči, NSSUVD, 26/2.

Gortan-Premk, D. (1987) O semantičkom odnosu derivata prema tvorbenoj osnovi, NSSUVD 16.Gortan-Premk, D. (1997)

Polisemija i organizacija leksičkog sistema u srpskome jeziku, Beograd.

Grickat, I. (1995) O nekim osobenostima deminucije, Južnoslovenski filolog LI.

Dragićević R. (1999) Tvorbena i semantička analiza prideva koji označavaju ljudske osobine u savremenom srpskom jeziku, neobjavljena doktorska disertacija, Beograd.

Jerković J. (1984) O nekim tvorbenim novinama u jeziku naših pisaca, Leksikografija i leksikologija, zbornik radova, Matica srpska, Novi Sad-Beograd.

Kašić, J. (1987) Produktivna morfološka sredstva u žargonu, NSSUVD 16.

Klikovac, D. (1998) O značenju srpskog glagolskog prefiksa raz- (kognitivnolingvistički pristup), Naš jezik XXXII/3-4.

Matijašević, J. (1987) Oko nekih pitanja u tvorbi reči, NSSUVD 16.

Matijašević, J. (2000) Derivatologija danas, Slavistika IV.

Otašević Đ. (1999) Nove i nezabeležene reči 1, Naš jezik XXXIII/1-2.

Pižurica M. (1984) Iz dijalekatske tvorbe pejorativa, Leksikografija i leksikologija, zbornik radova, Matica srpska, Novi Sad – Beograd.

Prćić, T. (1997) Semantika i pragmatika reči, Sremski Karlovci – Novi Sad.

Radić, P. (1997) O derivacionom aspektu leksičkog bogaćenja, Jezik danas, 1.

Radović-Tešić M. (1987) Tvorba imenica s prefiksom ne- u savremenom srpskohrvatskom jeziku, NSSUVD 16.

Ristić, S. i M. Radić-Dugonjić (1999) Reč. Smisao. Saznanje (studija iz leksičke semantike), Beograd.

Savić, S. (1984) Principi stvaranja neologizama u srpskohrvatskom jeziku, Leksikografija i leksikologija, zbornik radova, Matica srpska, Novi Sad – Beograd.

Stanojčić, Ž. (1996) Srpski jezik na kraju veka, redaktor M. Radovanović, Beograd.

Stevanović, M. (1989) Savremeni srpskohrvatski jezik I, peto izdanje, Beograd.

Ćorić, B. (1995) O nekim specifičnostima sufiksalne derivacije imenica u srpskom razgovornom jeziku, Književnost i jezik, XLII/1-2.

Fekete E. (1984) Dileme oko utvrđivanja leksičkih formi nekih tipova srpskohrvatskih izvedenica, Leksikografija i leksikologija, zbornik radova, Matica srpska, Novi Sad – Beograd.

Šipka, D. (1998) Osnovi leksikologije i srodnih disciplina, Novi Sad.

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa