Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Tribina, Broj 3

 

REFERATI

Svenka Savić (Novi Sad)

TRADICIONALNO I MODERNO U SRPSKOJ LINGVISTICI

Iz naslova se vidi da je suština izlaganja skoncentrisana oko tri osnovna pojma: tradicionalno, moderno i srpska lingvistika. Sa svakim od njih imam poteškoća.

Široko je prošireno shvatanje da je lingvistika nauka o jeziku uopšte. Danas lingvistika izlazi iz okvira strukture i gramatike jezika i traži svoje uporište u društvu, kulturi, samom govorniku i njegovoj memoriji. Ona se otuda danas široko poima u svim svojim interdisciplinarnim vezama kakve su sociolingvistika, psiholingvistika i druge. Shodno proširenom predmetu istraživanja lingvistika danas objedinjuje šarolike tematske oblasti u okviru kojih se jezička problematika afirmiše. Prvo što imamo na umu jeste da se lingvistika kao nauka o jeziku tokom vremena pomera. Njen predmet je danas drugačiji od onoga pre 50 godina.

Nisam čula da postoji ‘srpska hemija’ ili ‘srpska fizika’, pa termin srpska lingvistika za mene ima više značenja: može značiti osobe koje istražuju u okviru nauke o jeziku, a na primeru srpskog jezika; može značiti prostor srpskog jezika; može značiti Srbe koji se bave naukom o jeziku. Anketa, koju sam sprovela za ovu priliku među stručnjacima za srpski jezik, pokazuje da termin srpska lingvistika pokreće čitav niz pitanja inače povezanih sa diskusijom o srpskom jeziku: da li se pod ovu sintagmu može podvesti osoba koja istražuje srpski jezik, a pritom nije poreklom Srbin/Srpkinja, bilo da radi u inostranstvu ili u zemlji? Kao primer navodim dugogodišnji rad na pitanjima srpskog jezika Heninga Merka i Per Jakobsena u Danskoj. Da li pripadaju srpskoj lingvistici Srbi koji nisu fokusirani na srpski jezik? Na primer, Predrag Piper, rusista, ili Ljubiša Rajić, skandinavista, koji su inače znatno unapredili razmišljanja o gramatici i standardizaciji srpskog jezika kod nas. Tako, sigurna sam, opštelingvistički radovi kolege Miroslava Dudoka iz slovačkog jezika i nauke o tekstu jesu deo naše lingvistike, ali će mi odgovoriti neko da to ne pripada srpskoj lingvistici. Da li ja pripadam srpskoj lingvistici ako se deklarišem kao Jugoslovenka i istražujem godinama upotrebu srpskog jezika iz perspektive analize diskursa ili psiholingvistike? Bojim se da je na sva ova pitanja odgovor negativan. Čini mi se da i u terminu srpska lingvistika želimo da afirmišemo onu isključivost koju vodimo u političkom životu u našoj svakodnevici, Srbi i svi drugi izvan toga, što nije dobro. Zato neću da koristim ovaj termin.

Šta ćemo smatrati da je lingvistika u ovom trenutku kada donosimo procenu o njoj sa stanovišta kriterija tradicionalno i moderno.

Termin srpska lingvistika signalizira podelu na one koji pripadaju srpskoj naciji i one neke druge, što ne smatram niti dobrim niti modernim u ovom trenutku u našoj nauci o jeziku. Diskusiju sam počela da bih pokazala koliko je nacionalno razmišljanje ušlo u pore nauke o jeziku i da ga valja odstraniti. U sadašnjoj Jugoslaviji imamo jednu trećinu nesrpskog stanovništva, shodno tome i različita istraživanja uključujući i jezička na tim drugim jezicima, imamo izvrsne lingviste koji su stručnjaci za strane jezike (engleski, nemački, italijanski, skandinavske jezike) koje sve računam u lingvistiku u Jugoslaviji.

Pojam tradicionalan, za ovu priliku, čini mi se da je najbolje odrediti sa psihološkog stanovišta: kao prenošenje kulturnih i psiholoških modaliteta i sadržaja kroz pokolenja. Deo je istorijskog pamćenja, kulturnog i psihološkog identiteta. Tradicija se prenosi govornom i pisanom rečju, kao i utvrđenim načinom ponašanja, kao i u slučaju nesvesnog, reč i značenje u stanju su da prenesu sadržaje kroz neograničeno vreme, ili sadržaje koji se nalaze s one strane neposrednog iskustva. U pojmu kolektivno nesvesnog sadržan je i pojam tradicionalnog nasleđa, koje se delimično prenosi i arhetipovima. Sve psihološke škole, posredno ili neposredno, uzimaju u obzir uticaj tradicije na razvoj ličnosti i društva. Za očuvanje tradicije podjednako je odgovorna zajednica koliko i individua. Tradicionalno otuda nosi i pozitivne i negativne osobine, zavisno od konteksta u kojem se razmatra. U ovom slučaju obe stvari, i tradicionalno i moderno, posmatram kao dinamičke procese koji su u međusobnoj vezi.

Moderno shvatam kao viziju koju naučnici imaju o svetu u kojem žive i koja ih vodi iznad sadašnjih potreba. Razlikujem od njega pojam savremen pod kojim podrazumevam sva ona (jezička) događanja o kojima se kod nas raspravlja i piše u poslednjoj deceniji u okviru globalnog nacionalnog i, ponegde, nacionalističkog programa.. Na primer, savremeno je kod nas pitanje standardizacije i normiranje srpskog jezika, posebno o pismu (ćirilično/latinično), normi ili o leksici sa nivoa dnevno političkih zbivanja u zemlji, tačnije iz perspektive homogenizacije srpske nacije, što ne smatram modernim procesom u okviru nauke o jeziku niti u okviru procesa u svetu. Moderna nauka o jeziku mora doprineti poboljšanju kvaliteta života čovečanstva, uključujući buduće generacije, u tom smislu nacionalizam ne obećava ništa dobro (poučava nas i istorija u tome).

Nauka o jeziku, ako je moderna, treba da obezbedi mir, razumevanje i međusobno uvažavanje među ljudima na nekom prostoru u konkretnom vremenu u lokalnoj zajednici i u celoj ljudskoj zajednici: deluj lokalno – misli globalno, mogao bi biti i ovde put građenja budućnosti. Nacionalni programi se oslanjaju na patrijarhalnu konstrukciju koja računa sa podelom MI i ONI, gde su oni drugi uvek nedovoljno dobri koliko i mi, pa stvara pre odbojnost nego saradnju.Nauka o

jeziku može uticati na život ljudi i uobličavati njihovu budućnost. Na primer, može promeniti naše shvatanje o stvaranju novog znanja, uči nas novim metodama, a pre svega kritičkom mišljenju, pomaže nam da racionalno preispitamo naš sistem vrednosti, pomaže da predvidimo buduće događaje u jeziku, pomaže da stvorimo novu budućnost, alternativnu sadašnjoj, daje mogućnost za prodor novih tehnoloških dostignuća u nauku o jeziku itd. Pri tom se suočavamo sa etičkim pitanjima u kreiranju novog znanja: do koje mere ono što danas činimo u nauci o (srpskom) jeziku doprinosi stvaranju buduće generacije ne samo istraživača i mislilaca o jeziku? Zato govorim o modernosti kao nužno okrenutoj budućnosti, a ne sadašnjosti.

Očigledno je da moramo govoriti o stepenima modernosti u nauci o jeziku kod nas, i ustanoviti u kojim se segmentima oni nama vidljivo pokazuju. Na primer, moderno je danas da je nauka u tesnoj vezi sa različitim oblicima marketinškog ponašanja, gde je nauka u funkciji robe. Tako se stepen modernosti lingvistike procenjuje sa stanovišta prisutnosti u javnosti: u obliku naučnih publikacija, časopisa, skupova, projekata, prisustva u medijima (novinama, radiju, TV, na internetu), posebno u obliku obrazovnih procesa na univerzitetima. Prisutnost naučne discipline u društvu može se meriti različitim konkursima, nagradama i sl. koje društvo obezbeđuje kao nagradu osobama u disciplini, jer naučnu disciplinu čine pre svega ljudi u njoj, jer odgovornost za neku naučnu disciplinu nose ljudi u njoj. Ako ovakav kriterij za proveru modernosti primenimo na situaciju u našoj zemlji, onda su sledeći podaci indikativni za zaključivanje.

Svakako se tradicionalno i moderno najjasnije vide u odbiru tema o kojima se istražuje, javno raspravlja na skupovima, piše u časopisima iz nauke o jeziku kod nas. Kao etalon za procenu stepena modernosti može poslužiti spisak tema sa nekoliko poslednjih međunarodnih kongresa lingvista sveta, Evrope, odnosno Amerike, ili pojedinačnih lingvističkih oblasti, kakav je upravo završeni međunarodni kongres pragmatike u Budimpešti (juli 2000). Kognitivna lingvistika i tematika vezana za društvene procese, ideologiju, rasizam, diskriminaciju, multikulturalnost dominantne su teme današnje nauke o jeziku, koje su nužno interdisciplinarno usmerene. Sem usamljenih primera istraživanja) ovaj opšti trend u današnjoj nauci o jeziku kod nas nije prisutan: u srbistici je osnovno pitanje (ovde bih stavila: jedno od osnovnih pitanja) afirmacija naciona preko nacionalnog jezika, i isključivanje svih drugih iz takve vizure, pa ovi usamljeni primeri uključivanja lingvističkog razmišljanja u opšte tokove u svetu ostaju nezapaženi. Na primer, o kognitivnoj lingvistici govorila sam pre tačno jednu deceniju i u okviru redovne nastave Analize diskursa svakoj generaciji do danas. U kontinuitetu u poslednjoj deceniji organizujem različite dodatne aktivnosti iz ovih oblasti, kao što je ukupno sto tribina Psiholingvističkog kolokvijuma na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (od 1993. do danas). Kognitivna lingvistika deo je redovne nastave na našem Odseku u poslednjoj deceniji. Ali, verujem, ja se “ne računam” u srpsku lingvistiku.

Drugi kriterij za merenje stepena modernosti jeste način na koji su stručnjaci u zemlji organizovani u strukovnim udruženjima, u različitim komisijama ili na neki drugi način koji dokazuje strukovnu organizovanost kao pretpostavku delovanja discipline u društvu. “Društvo za srpski jezik i književnost” jedno je od strukovnih udruženja koje aktivno radi, ali ne okuplja u velikom broju ljude sa univerziteta nego je više usmereno na praktični rad sa nastavnicima osnovnih i srednjih škola u kontinuitetu od rata do danas. Postoji “Naučno društvo za negovanje i proučavanje srpskog jezika” koje se dominantnije oseća po štampanju časopisa Srpski jezik, ali ne po organizacionoj zaokupljenosti masovnog članstva. “Društvo za primenjenu lingvistiku” praktično ne radi. Drugim rečima, cehovsko udruživanje nije dovoljno jako, pre svega finansijski, da okupi naučnike u nauci o jeziku i svojom naučnom kompetencijom izvrši pritisak na promenu postojećeg stanja na korist ljudima. Vlada je formirala “Odbor za standardizaciju srpskog jezika”, u kojoj je samo određeni broj odabranih za tematske oblasti za koje se procenjuje da su od značaja za normiranje i standardizaciju srpskog jezika: leksikologija, sintaksa, fonologija, pravopis. Organizaciono posmatrano, srpska lingvistika preko Komisije (Odbora) u funkciji je vladinog interesa za jezik u ovom vremenu pospešene potrebe za određivanjem fizionomije i suštine srpske nacije potvrđene jezikom. Komisija se uglavnom bavi pitanjima vezanim za praktično rešavanje onih poslova koji do sada nisu obavljeni u potpunosti: pisanje rečnika, gramatika, terminologija i sl. (što se i ne mora smatrati naučnim poslom). Na žalost, vlada ne može da izdvoji dovoljno sredstava za ove kapitalne poslove u Komisiji, koji otuda sporije napreduju od predviđenog, pa se njen stvarni domet meri predlogom rada, a manje rezultatima.U organizacionom pogledu ideja vodilja može biti – misli globalno, delaj lokalno. Pod globalnim se može smatrati poznavanje i služenje barem trima jezicima svake osobe: jezik kojim komuniciramo sa svetom (izgleda da je to danas i da će biti engleski), jezik kojim se u lokalnoj zajednici govori, u ovom slučaju to je standardni srpski

, ili će biti, a u porodici i intimnom okruženju jezik koji je u najužem smislu maternji. Otuda nauka o jeziku kod nas ne može voditi računa samo o Srbima i srpskom jeziku, već mora sagledati potrebe sledećih generacija na ovoj teritoriji (ma koja to bila) iz perspektive njihovih htenja i potreba. Očigledno je da će njihova potreba biti svoj i strani jezik podjednako, pa ova nauka o jeziku podjednako o tome mora voditi računa.

U organizacioni vid jedne naučne discipline ubrajaju se i različiti naučni skupovi na kojima se vodi dijalog i razmenjuju mišljenja. Svedoci smo da takvih skupova ima malo u kontinuitetu kroz decenije, ali ima dovoljno povremenih, nakon kojih se objavljuju zbornici radova. Skupovi mogu biti lepa prilika za mlade da se pokažu drugima, što kod nas uglavnom izostaje. Svedoci smo danas da su se naučne diskusije sa skupova preselile u internet radionice ili pričaonice, pa internet nudi velike mogućnosti za razvoj svake discipline, nauke o jeziku takođe, što još uvek u našoj sredini nije moguće. I po toj osobini nismo moderna naučna disciplina u ovom prostoru. Naučnu disciplinu oblikuju njeni predstavnici posredstvom časopisa. Analiza postojećih časopisa iz nauke o jeziku u našoj zemlji traži mnogo više prostora od ovoga ovde, do sada je nije niko sproveo. Već je poznata činjenica da imamo samo nekoliko časopisa za (srpski) jezik, ako ih uporedimo, recimo, sa brojem časopisa za književnost na istom prostoru, uočavamo znatnu razliku u korist književnih. Za ovu priliku fokusiraću se na

onih nekoliko najvažnijih kojima je domen ili opšta lingvistika ili srpski jezik. Primeniću jedan tip analize kojim se pokazuje da oni nisu moderni.

Ukupno su četiri časopisa koji imaju decenijsku tradiciju: Južnoslovenski filolog, star pedeset godina, s fokusom na opštelingvističkim pitanjima, posebno onim vezanim za južnoslovenski prostor. Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku, s opštelingvističkom osnovnom perspektivnom, nešto kraćeg veka trajanja. Srpski dijalektološki zbornik SANU s fokusom na dijalektima, najpre srpskohrvatskog, a sada srpskog jezika. Tu je i Naš jezik, dominantnije usmeren na praktična pitanja jezika. Modernost časopisa može se meriti uredničkom politikom: koliko tematika, koju uredništvo sprovodi, oblikuje način mišljenja o nauci o jeziku u toj sredini? Jedan od odgovora možemo iščitati iz naslova radova objavljivanih u njima .

Bilo koje uredništvo, i posebno urednik, utiču na formiranje naučnog ukusa i znanja, oformljuju kod čitalaca svest o tome šta je moderno, šta je to ovde i u svetu ono što čini tu oblast specifičnom. Predstoji nam valjana analiza uticaja lingvističkih časopisa na formiranje lingvista i lingvistike kod nas. Evo nekoliko kriterija za buduću analizu. Koliki je stvarni uticaj onoga što se u časopisima objavljuje, može se meriti – tiražom časopisa. Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku u poslednje vreme najčešće ne prelazi tiraž od 500 primeraka, a izdavač nema dobru distribuciju, s obzirom na ekonomsku situaciju u zemlji, i u kući, pa znatan deo odštampanog tiraža ostaje uskladišten (poslednji broji Zbornika za 1999. štampan je u 300 primeraka, a prethodni broj Našeg jezika u 100 primeraka). To znači da je samo određeni deo stručnjaka za jezik mogao konsultovati časopis. Time se stvara intelektualna (jezička) elita koja vlada usmerenim znanjem nad onima drugima koji nemaju mogućnosti dosega časopisa. Sem tiraža, tempo izlaženja časopisa je takođe merilo uspešnosti delovanja u jednoj sredini: najčešći je slučaj da se pojavi jedan broj (češće dvobroj ili trobroj) u intervalu od dve godine.

Ukratko, način na koji je uredništvo časopisa organizovano, način na koji ono odabira teme radova, zatim tiraž i distribucija odštampanog časopisa, kao i tempo izlaženja, pre svedoče o tradiciji nego o modernosti jezičkih časopisa kod nas danas. Dodajmo da su se u poslednjoj deceniji pojavili novi časopisi: Jezik danas: glasilo Matice srpske za kulturu usmene i pismene reči (1997), zatim Srpski jezik (ukupno četiri broja, svake godine po jedan) koji štampa “Naučno društvo za negovanje i proučavanje srpskog jezika” u Beogradu, s fokusom na istraživačkim radovima srbista. Jedino časopis Lingvističke aktuelnosti (Institut za srpski jezik SANU, I/1, 2000) nudi širi krug kratkih informacija iz nauke o jeziku uopšte.

Suprotno situaciji sa časopisima u poslednjoj dekadi su se pojavile mnoge knjige, monografije, zbornici radova, ili različite tematske skupine objavljene kod različitih izdavača, čiji broj svakim danom raste. Ovi produkti pojedinaca ili grupa nemaju dovoljnu reklamu izvan lokalnog regiona, pa smo svedoci da ima knjiga iz nauke o (srpskom) jeziku, ali ih nije lako pronaći, ukoliko su štampane u drugim delovima zemlje izvan naše lokalne zajednice. Potpun spisak takvih publikacija ne postoji nigde na jednom mestu pa su Lingvističke aktuelnosti upravo zato i pokrenute da u dužem periodu ispune prazninu u načinu obaveštavanja stručnjaka o produkciji naših stručnjaka u zemlji i inostranstvu. To je, opet u neku ruku elitistički potez, jer informacije u ovom elektronskom časopisu mogu čitati oni koji imaju kompjutere i pristup internetu (5% gradske populacije, uglavnom mladih). Časopis je, doduše, u pisanom obliku takođe dostupan, ali opet u manjem tiražu. I ovde ostaje pitanje distribucije u druge krajeve zemlje i sveta (posebno bi bili od koristi spiskovi diplomskih, magistarskih i doktorskih radova odbranjeni ili kod pojedinih profesora ili za fakultete u celini).

Samo neki pojedinci su, zahvaljujući znalačkom građenju i čuvanju naučne karijere i moći, iskoristili marketinške tehnike koje se, inače u nauci primenjuju i u svetu i kod nas: pored objavljenih radova u elitnim izdavačkim kućama i u časopisima u kojima su urednici, i posebno posvećenim zbornicima, cilju usmereni intervjui ili polemike u dnevnim i nedeljnim listovima, uspešno preštampavani radovi, ranije objavljeni u časopisima, sada u obliku zbornika radova ili kao sabrana dela, obezbeđuje takvima stalnu prisutnost u javnosti. Ne biti zaboravljen jedno je od glavnih marketinških sredstava koja dobro podupiru proizvod. Ovakvim staranjem učvršćuje se utisak da u jugoslovenskoj lingvisti ne postoje druge osobe, što je opet pre tradicionalno nego moderno ponašanje. Tradicionalno je shvatanje da se na čelu neke naučne discipline, neke stranke, neke ustanove, nalazi jedna osoba, koja onda ima autoritet i moć, ukoliko potraje, još je veći uspeh i raste uverenje o nezamenljivosti. Moderno je, međutim, da se u okviru jedne discipline razvijaju različiti pristupi različitih osoba koje onda u obliku mreže međusobnih odnosa i akcija čine jednu naučnu disciplinu višedimenzionalno korisnom u svojoj sredini. Upravljanje u rukama grupe, a ne pojedinca, moderno je razmišljanje o upravljanju unutar vladajućih tela.

Stiče se utisak da u našoj sredini ima onoliko kvalitetnih stručnjaka za jezik koliko ih je u kontinuitetu prisutno u mas medijskoj produkciji. A ima ih mnogo više jer, na žalost, nigde nema potpunog spiska. Ministarstvo za nauku ima spisak samo onih istraživača koji su uključeni u neke od postojećih projekata, ali spisak nije šire dostupan. Drugim rečima, i ono što imamo nedovoljno pokazujemo. Zato se međusobno razlikujemo u proceni ukupnog broja stručnjaka za lingvistiku kod nas: neki misle da ih ima mnogo, drugi smatraju da ih je nedovoljno (uporedi tvrdnju Ljubiše Rajića da za većinu stranih jezika danas u zemlji postoji jedan redovni profesor, a negde ni jedan), zavisno od parametara koje primenjujemo. Jedan od parametara može biti poređenje sa nekim drugim razvijenim zemljama, na primer, Holandijom. Rezultat poređenja je porazan po nas.

Možemo, nadalje, kao deo ukupne prisutnosti jedne discipline u javnosti uzeti: koliko srbisti prate i procenjuju rad jedni drugih i koliko međusobno sarađuju. Polemike i kritike mogu biti signal takvog odnosa. Prema onome što je polemički prisutno u današnjoj periodici, dnevnoj /nedeljnoj štampi, odnosno medijima, pre se može reći da vlada netolerancija, isključivost, nemodernost i nenaučnost (najčešće je sud usmeren na ličnost, a ne na predmet polemike). Ako bi način polemisanja bio kriterij za procenu tradicije i modernosti u srbistici danas kod nas, pre bi se moglo reći da je ona antimoderna.

Istraživački projekti iz domena jezika najčešće su dobar pokazatelj ozbiljnosti neke discipline. Samo 3-4 projekta iz domena jezika finansiralo je Ministarstvo za nauku Srbije do 2000. Ti projekti uglavnom predstavljaju sumu postojećih individualnih interesovanja pojedinih istraživača, a manje neku unapred zacrtanu potrebu koju nauka o jeziku treba u ovom društvu da ispuni.

Osobe u nauci o jeziku nisu dovoljno iskoristile prednosti koje razvoju discipline daju mediji. U kontinuitetu samo u NIN-u (Ivan Klajn i Jovan Ćirilov, od kojih ni jedan nije srbista) objavljuju, uglavnom praktična pitanja vezana za srpski jezik danas kod nas, dok u drugim glasilima nema u kontinuitetu brige za jezička pitanja (sporadično je u Politici i Borbi Vladimir Nedeljković objavljivao svoje priloge u rasponu od 1991-97. i uobličio ih u knjizi Jezički trenutak, a na Radiju 021 u Novom Sadu od oktobra 1998. do danas svake subote imam emisiju “Reč nedelje”). S druge strane, izostaju valjana istraživanja jezika medija, što je poseban zadatak u današnje vreme. Predlažem da istražujemo ono što su razlike u jeziku, razlike izražene jezikom i o jeziku. Mislim na razlike koje se odnose na međukulturne osobine, zatim osobine pola, uzrasta itd. Prošlo je vreme kada smo istraživali samo strukturu jezika – došlo je vreme da govorimo o različitostima koje na strukturu utiču. Ako se slažemo da nauku oblikujemo mi koji u njoj radimo, onda je na nama odgovornost što se nismo rasporedili u postojeće medije, čiji broj svakodnevno raste, i zauzeli mesto koje nauci o jeziku u njima pripada. Osećaj odgovornosti za naučnu disciplinu kojoj pripadamo jeste moderan odnos istraživača prema svom poslu.

U mnogim aspektima nauka o jeziku danas u zemlji može se smatrati pre tradicionalnom nego modernom, ako se za kriterij modernosti uzme da nauka mora biti na dobrobit čovečanstva u budućnosti. Nauka o jeziku kod nas danas već je prošlost i oni koji će od nje imati koristi već su u prošlosti, ako se ne okrenemo istraživanjima i organizaciji same discipline na način kako je to prikladno ljudskom rodu. Umesto što se fokusiramo na osobine jednog jezika, srpskog u sadašnjoj lingvistici kod nas, za ukupnu zajednicu bi bilo svrsishodnije usredsrediti se na razlike i međusobne odnose naroda i jezika koji na ovom prostoru žive.

 

 

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa