Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj 4

Anna Dąbrowska: SŁOWNIK EUFEMIZMÓW POLSKICH, CZYLI W RZECZY MOCNO, W SPOSOBIE ŁAGODNIE. Warszawa: Wydawnictwo Naukowe PWN, 1998.

 Rečnik poljskih eufemizama pojavio se u biblioteci Słowniki języka polskiego u kojoj su već ranije izašla dva srodna rečnika: Słownik polskich przekleństw i wulgaryzmów M. Grochowskog (Grohovski) iz 1995, te Słownik polszczyzny potocznej J. Anusiewicza (Anusjevič) i J. Skawińskog (Skavinjski) iz 1998. Autori ovih rečnika vodeći su poljski specijalisti za ovu oblast. Grochowski je, recimo, objavio nekoliko desetina radova iz oblasti psovki i opscenih reči i njegov rečnik bez sumnje je najpotpunija poljska zbirka ove leksike. Isto tako, razgovorni rečnik Anusiewicza i Skawińskog predstavlja opis ove leksike na zavidnom leksikografskom nivou. Mada biblioteka o kojoj govorimo sadrži i druge rečnike (ortografske, normativističke, frazeološke i sl.) tri pomenuta rečnika dala su ovoj biblioteci prepoznatljiv pečat, što je izgleda i bila namera izdavača. Naime, grafički je znak ove leksikografske serije silueta gavrana. Ova tri rečnika imaju veoma slične kako mikro- tako i makrostrukturne karakteristike, pa tako tvore neku vrstu celine ne samo tematski nego i u izvedbi.Anna Dąbrowska (Ana Dombrovska) već duže vreme bavi se problematikom eufemizama. Još 1993. pojavila se njena studija pod naslovom Eufemizmy współczesnego języka polskiego. U određenju eufemizama, kako se može očekivati, autorka polazi od tabua i magijskog mišljenja. Eufemizam je u njenom određenju zamena za ono što je obuhvaćeno tabuom. Kako sama kaže, podnaslov rečnika silnog sadržaja i blage forme (radi se o prevodu latinske sentencije: fortiter in re, suaviter im modo) odražava prirodu onoga što se u njemu predstavlja. Autorka je u ovom rečniku (kako sama kaže prvom rečniku eufemizama u slovenskom svetu) sabrala tri hiljade eufemizama, dakle reči i izraza sa pozitivnim konotacijama koje se koriste umesto onih koje su obuhvaćene tabuom. Tri hiljade eufemizama zaista je mnogo. Zanimljivo je poređenje ove poljske situacije s našom, posebno u sferi psovanja i seksualnih opscenosti. S jedne strane naše polje psovki i eufemizama znatno je bogatije od poljskog. Tako Anusiewicz i Skawiński beleže svega 30 leksema u leksičkom polju prostitucija, dok se u sličnom rečniku razgovornog srpskohrvatskog jezika (D. Šipka SerboCroatian-English Colloquial Dictionary iz 2000) beleži gotovo 200 naziva samo za prostitutku. Ili, u magistarskom radu A. Pecyne (Pecina) Leksyka obsceniczna w języku polskim i serbsko-chorwackim (odbranjenom 1998. na Poznanjskom univerzitetu i dostupnom na strani http://main.amu.edu.pl/~sipkadan/semmag.htm), leksička zbirka pokazuje da na jednu poljsku opscenu leksemu dolazi prosečno 1,92 srpskohrvatske. U nekim oblastima to je još izraženije – u njenoj zbirci nalazimo 196 srpskohrvatskih i svega 30 poljskih naziva za penis. S druge strane, čini se da poljski raspolaže znatno bogatijim poljem eufemizama, barem kad se radi o sferi psovanja i seksualnosti. Na primer, poljska opscena poštapalica kurwa (doslovno ‘kurva’, funkcionalni ekvivalent našeg jebote) ima celo mnoštvo eufemizama. Rečnik Dąbrowske navodi ih preko 40, a mnogi od njih su zapravo fraze kojima se mogu slobodno menjati i dodavati delovi, pa je faktički broj eufemizama znatno veći. Kod nas ih je neuporedivo manje ne samo za funkcionalni ekvivalent jebote, nego i inače. Čini se, gledajući iz kulturnolingvističke perspektive, da je gustina polja opscenih reči u danoj kulturi u obrnutoj proporciji sa gustinom polja eufemizama. Rečnik poljskih eufemizama organizovan je tematski. Autorka izdvaja 17 širokih oblasti, koje se dalje dele na manje celine. Rečnik sadrži i indeks, gde su sve lekseme date alfabetski. Ovakva makrostruktura dobra je iz leksikografske perspektive. Dobra je i za takve korisničke primene gde se rečnik faktički čita, ali je dosta nezgodna za proveravanje. Naime, ako u rečniku proveravamo reč, onda prvo moramo otići u indeks u kome se daje broj odrednice (sve odrednice u tematskom delu obrojčene su), što iziskuje dosta vremena pa i napora od korisnika. S tim u vezi postavlja se pitanje nije li bolje bilo rečnik organizovati alfabetski, a dati tematski indeks. Na ovo pitanje, međutim, odgovor mogu dati samo ispitivanja korištenja rečnika, pa se time ovde nećemo baviti.Autorka izdvaja sledeća leksička polja: 1. Fizičke osobine čoveka (takve kao što su ćelavost, gojaznost i sl.), 2. Delovi tela (posebno polni organi), 3. Delovi garderobe, 4. Obnaženost, 5. Fiziološke radnje, 6. Fiziološka stanja žene (recimo trudnoća, menstruacija i sl.), 7. Seksualni život, 8. Bolesti, 9. Smrt i povezane pojave, 10. Odbojan izgled ili miris, 11. Mane i poroci, 12. Prestupi i kazne, 13. Pogrde i psovke, 14. Religijska verovanja, 15. Novac i finansijski status, 16. Politika, 17. Profesije i prodavnice.Ovakva organizacija leksičkih polja izgleda sasvim logična. Iz naše perspektive naročito su zanimljivi politički eufemizmi. Tako je u poljskom zabeležen eufemizam ojciec narodów ‘otac narodā’, dok su naši slični političari iz najbliže prošlosti određivani kao otac nacije (jedne, dakle, a ne više – kao Staljin). Rečnik Dąbrowske beleži poljske ekvivalente dobro nam znanih termina kakvi su: oslobođena teritorija, povući se na početne položaje, stabilizacija i sl. Naravno, ovo polje vezano je za kulturu i istoriju poljskog naroda, pa postoji čitav niz eufemizama koji se vezuju za ograničenu suverenost (i sam ovaj izraz eufemizam je za sovjetsku okupaciju) poljske države i politike u vreme komunizma. Isto tako, etnički eufemizmi uglavno se tiču Jevreja, što je takođe odraz kako kontakta Poljaka s Jevrejima tako i antisemitizma.Autorka je građu skupljala iz književnih dela i medija, ali i iz živog govora. Obuhvaćen je veoma širok spisak izvora i kvalitativno i kvantitativno. Rečnička mikrostruktura obuhvata odredničku reč/frazu (bez ikakvih gramatičkih informacija, što je mana ovog rečnika), definiciju, te primer sa izvorom. Primeri se daju za većinu odrednica, a definicije sadrže ujedno i glose, objašnjenja, upotrebne etikete i sl. Ovakvoj mikrosturkturi može se zameriti nizak stepen artikulisanosti. Mada definicije donose dovoljnu količinu informacija, one su nekako diskursivne, autorka kao da priča o eufemizmima a ne daje strukturiranu definiciju. Ovo se i ne mora shvatiti kao mana rečnika, samo što povećava opasnost od nekonsekventnosti definisanja u rečniku kao celini, a i korisniku ne pruža uvid na kakvoj skali autorka ocenjuje konotativne vrednosti izraza.Ovde posebno treba pomenuti jedan širi problem (uglavnom slovenske leksikografije). Naime, postoji tendencija, koju sledi i ova autorka, da se postojanje lekseme potvrdi citatom (u mnogim rečnicima uglavnom iz književnih dela). Ovakva praksa, čak i ako zaboravimo na činjenicu da je primerima potvrđena većina a ne sve lekseme, stvara dva ozbiljna problema. Prvo, primeri se javljaju i tamo gde nisu potrebni, tamo gde praktički svaki potencijalni korisnik zna sve karakteristike leksema. Javljaju se samo kao potvrda postojanja lekseme i stvaraju nepotreban balast u rečniku. Upravo, ovaj, a i drugi rečnici koji slede ovu leksikografsku politiku, u tolikoj su meri opterećeni primerima da je korisnicima, čisto grafički, otežano pronalaženje i praćenje definicija. Drugo, u ogromnom broju slučajeva primer iz izvora ne pokazuje sve upotrebne karaketeristike lekseme, pa onda, i tamo gde su potrebni, ne pružaju sve ono što je korisniku potrebno. Postavlja se onda pitanje ne bi li bilo bolje potvrđivanje ostaviti velikim opisnim rečnicima i nacionalnim elektronskim korpusima (oni upravo tome i služe), a u ovakvim leksikografskim radovima primere navoditi tamo gde su potrebni da ilustruju upotrebu reči, upotpune definiciju i sl. i to u takvoj formi od koje će korisnik imati koristi.Na kraju se treba vratiti samoj definiciji eufemizma. Ovaj rečnik pokazuje da je granica između opscene reči i eufemizma veoma nestabilna i nejasna. Ako uzmemo dva eufemizma za penis iz ovog rečnika członekud‘, doslovno: ‘član’, te banan ‘banana’ za prvi sa sigurnošću možemo reći da je eufemizam, dok drugi možemo tretirati ili kao eufmizam ili kao šaljivu opscenu reč. Uz ovaj opšti problem, ograničavanje eufemizama od reči obuhvaćenih tabuom, pojačanog i time što o tome da li je nešto eufemizam ili opscena reč često odlučuje kontekst i kotekst, postoje u odabiru odrednica i određene dileme oko pravilnosti izbora koji autorka vrši. Recimo, u eufemizmima za prostitutke daju se i nazivi rogówka ‘ćoškara, prostitutka koja ordinira na uglovimate tirówka ‘tiruša, prostitutka koja odrinira u kamionima’. Ovdje se ni u kojem slučaju ne radi o eufemizmima, nego jednostavno o specijalizovanim nazivima za vrstu prostitutke.

Pobrojane slabosti ovog rečnika ipak ne menjaju opštu sliku o njemu. Radi se o ozbiljnom leksikografskom prilogu koji, baš kao i leksikografski radovi o poljskim opscenim rečima, pruža dobar uvid u jedan segment kulture poljskog jezika. Konačno, ovaj rečnik navodi nas na pomisao da bi dobro bilo porazmisliti o srpskom rečniku eufemizama. Može se pretpostaviti da bi ta građa bila izuzetno zanimljiva u leksičkom polju politike.

 Danko Šipka  (Poznanj) 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa