Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Knjige, monografije, Broj 6

 Branislava Božinović: REČNIK SRODNIH SANSKRITSKIH I SRPSKIH REČI. I deo (od slova a do slova t sanskrtske azbuke). Pešić i sinovi, Beograd, 2000. (Biblioteka Retki rečnici), 240 str.

Povod za pisanje ove knjige, kako saznajemo na samom početku Uvoda, bilo je bombardovanje SR Jugoslavije od strane NATO pakta marta 1999. godine, a njen cilj je da “putem reči” ukaže na “površinske srodnosti srpskog jezika i sanskrita” (ne zahvatajući  “dubinske gramatičke i sintaksičke srodnosti između ova dva jezika”), osvetljavajući na taj način “jezičke uzroke slaganja i neslaganja, razumevanja i nerazumevanja sa drugim entitetima”. Naime, polazeći od Vorfovog stava da je čovekov idejni svet najtešnje povezan sa jezičkom strukturom, autorka vidi uzroke sveukupne duhovne i materijalne podvojenosti nekada jedinstvene grupe indoevropskih narodu u “degenerativnim promenama” nastalim u jezicima zapadnoevropskih civilizacija (čiji su govornici utemeljivači modela novog svetskog poretka) “koje vode fizičkom uništenju jezika” i sledstveno tome “dubokoj duhovnoj krizi”. Do takvih promena u jeziku autorka smatra da je dolazilo zbog nezadrživog upliva semitskog duha “lišenog sposobnosti za apstraktno mišljenje, te nefilozofskog, krutog, naredbodavnog, isključivog i rasizmom obojenog monoteističkog Starog zaveta”. Nesrećni sudar evroarijskog i semitskog koda mišljenja do koga je došlo u prošlosti, spletom raznih uzročno-posledičnih događanja neminovno vodi ka sunovratu modernih civilizacija koje će povući u ambis čitav svet, zaključuje autorka, a čitalac bi nedvojbeno, na osnovu dovoljnog broja aluzija, lako mogao da shvati ko bi bili glavni (i stvarni) akteri ovog strašnog čina. No ipak, autorka smatra potrebnim da istakne (kako ne bi došlo do mogućih krivih tumačenja) da “jedna ekstremno neracionalna i neostvariva monoteistička koncepcija leži u osnovi mondijalizma, političkog scenarija kojim anglosasko-semitska koalicija namerava silom da preuredi i usreći čitav svet. Ideja je semitska, sila je anglosaska”, iznosi autorka, dodajući još i to da je “činjenica da danas jedan Anglosas sa štabom Jevreja žari i pali po svetu”. Autorka takođe veruje da su “arijska jezička retrogresija i semitsko odsustvo smisla za dijalektičko mišljenje podjednako nesposobne za prijem korektiva iz drugih sredina”. Zbog toga je neminovno ispaštanje onih arijskih naroda čiji jezici, uprkos vekovima dugoj nezavisnoj evoluciji, nisu raskinuli veze sa sanskritom kao (po mišljenju autorke) neposrednim nastavljačem praroditeljskog jezika, te na taj način sa onim filozofskim načelima koja se promišljaju sanskritom i na kojima se temelje indijska “tolerantnost, uzdržanost, nenametljivost, skromnost i neagresivnost”. Ovo je ukratko sadržaj uvodnog poglavlja koje je pretilo da se pretvori u traktat o judeo-anglosaksonskom komplotu protiv ostatka arijaca – čuvara drevne indoevropske tradicije.

Rečnički deo knjige čini konkretno poređenje sanskritskih i srpskih leksema koje bi trebalo ne samo da dodatno afirmiše mišljenje onih “malobrojnih kompetentnih stručnjaka” da se “najdalje od sanskrita udaljio engleski, a najbliži njemu ostao srpski jezik”, već i da eksplicitno ukaže na osnovni uzrok “nesklada između srpskog i anglosaksonskog načina mišljenja”. Nosilac odrednice je sanskritska reč; uz nju se navodi “fonetski najsličnija” srpska reč (u velikom broju primera, doduše, izostaje i fonetska sličnost, npr. skr. kaččhapakah i srp. kornjača, skr. kaksah i srp. skrovište, skr. kankalah i srp. kostur itd.), a biraju se pre svega “ona značenja sanskritskih reči u kojima se prepoznaju srpske”. Drugim rečima, sakaćenje semantičkog opsega date sanskritske reči vrši se u svim slučajevima kada je to, po oceni autorke, neophodno za bolje povezivanje dveju leksema. Neretko se, ipak, mogu naći i takva objašnjenja semantičkih pomaka kao u primeru skr. krapate “sažaljevati, sažaliti” i srp. krepiti: “Sažaljevanog treba nečim okrepiti. Čim se Srbin sam nad sobom sažali, on se okrepi rakijicom”. Poseban, do neverovatnosti fantastičan tretman, u ovom rečniku imaju turcizmi. Reči kao što su npr. aps, anterija, čardak, kapak nisu turcizmi, smatra autorka, već “turske pozajmice iz Indije”; ništa manje maštovito ne tumače se ni etnonimi i toponimi (npr. izvođenje imena Srba preko Kaura od imena Kurava ili imena autorkinog rodnog mesta Vražogrnac – istina, uz malo rezerve – od skr. Vradžah, imena pokrajine u kojoj je Krišna odrastao).

Pored Uvoda (str. 5–17) i rečničkog dela (str. 20–236) knjiga sadrži još i ova poglavlja: Objašnjenja (u kojem se daju pravila za čitanje sanskritskih reči) (str. 18), Oznake (str. 18–19), Potpunija objašnjenja (u kojem se navode razlozi za odstupanja od međunarodne transkripcije sanskritskih glasova) (str. 237–238), Teškoće (u kojem autorka daje predlog za premošćavanje problema koji se javljaju prilikom navođenja sanskritskih imenica) (str. 238). Na poslednjoj stranici navode se izvori kojima se autorka koristila – Rgveda, Atharvaveda, Mahabharata i Bhagavad gita, a od domaćih – Vukov Rječnik. Pominju se još i sledeći rečnici: Monie Williams: Sanskrit – english dictionary, Motilal Banarsidass, Delhi, 1990 i Vaman – Šivram Apte: The students sanskrit – english dictionary, Motilal Banarsidass, Delhi, 1997. Verovatno nije ni potrebno posebno naglašavati da se ne navodi ni jedan od relevantnih etimoloških priručnika. Na kraju, posle navedenih i nenavedenih proizvoljnosti iznetih u Rečniku, čini nam se da je potrebno istaći da ova knjiga nije ni rečnik, ni priručnik. Ne preporučuje se nikome, osim, možda, ljubiteljima bizarne literature koja se bavi fenomenima “Srbi narod najstariji” i “globalna svetska zavera”. 

 

Maja R. Ðokić  (Beograd)

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa