Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Pregledni članci, Broj 6

 

Stana Ristić  (Beograd)

Milana Radić-Dugonjić  (Beograd)

 

TEORIJA INTEGRALNOG OPISA JEZIKA J. D. APRESJANA

               

                1.0. U radu ćemo predstaviti osnovne postavke teorije integralnog opisa jezika i sistemske leksikografije, koja je svoj kozistentni i celoviti smisao dobila u lingvističkim delima J. D. Apresjana. Radi potpunijeg razumevanja njenog značaja predstavićemo ukratko vanlingvističke i lingvističke okolnosti u kojima je ova teorija nastajala.

1.1. J. D. Apresjan je predstavnik Moskovske semantičke škole, koji je koncepciju svoje semantičke teorije dao još 1974. god. u knjizi Leksička semantika i ostao dosledan njenim osnovnim principima u svom praktičnom i teorijskom radu do sadašnjeg vremena. Ova koncepcija stvarana je pod uticajem ne samo savremenih teorijskih tokova (transformacione teorije i njenih dopunjavanih semantičkih varijanata, teorija antropološke orijentacije: psiho-, socio-, etno- lingvistike, lingvokulturologije, kognitivne lingvistike) nego i pod uticajem rada na mašinskom prevođenju u  Informacionom institutu Ministarstva za elektrotehnička istraživanja. Tu se početkom 70-ih našao J. Apresjan sa drugim istaknutim lingvistima (Meljčukom, Boguslavskim, Žolkovskim, Jordanskom i dr.). Kasnije je u ovom Institutu formirana laboratorija za teorijsku i ekspermentalnu lingvistiku kojom je rukovodio Apresjan, i koja je od 80-ih poznata kao Laboratorija kompjuterske lingvistike.

Na teorijskoj koncepciji predstavljenoj u knjizi Leksička semantika Apresjan je zasnovao i izradu monografije Rečnik u integralnom opisu jezika (eksperiment sistemske leksikografije) . Rad na ovom projektu odvijao se u fragmentima i serijama po autorovom izboru, što je 1995. god. objavljeno kao monografija pod naslovom Integralni opis jezika i sistemska leksikografija. Tako je uz drugo izdanje monografije Leksička semantika u dva impozantna toma navedenih naslova, pored ostalog, predstavljena teorija integralnog opisa jezika J. D. Apresjana.

                1.2. Specifičnost lingvističke teorije J. Apresjana, koju sam autor naziva “integralnim opisom jezika” ne može se razumeti bez poznavanja osnovnih razvojnih tokova ruske sinhrone lingvistike, dominantnih pravaca istraživanja u savremenoj ruskoj sintaksi, kao i ključnih pojmova leskičke semantike i semantičke sintakse.

1.2.1. Do sredine dvadesetog veka ruska sinhrona lingvistika imala je jasno izraženu klasifikacionu i definicionu orijentaciju. Svaki lingvistički opis bio je usmeren na klasifikovanje i definisanje niza objekata izučavanja (fonema, slogova, morfema, afiksa, reči, konstrukcija, frazeologizama). Pri tome je  u većini lingvističkih opisa kao centralni objekat istraživanja dominirala reč, koja se proučavala sa određenog stanovišta. U njihovom okrilju formirani su pojmovi kao što su akcenatski tip, paradigma, gramatička kategorija, tvorbena struktura, leksičko značenje, semantičko polje, spojivost, sintaksička funkcija itd. Samo su u sintaksi kao objekat istraživanja pored reči figurirale sintagma i rečenica.

1.2.2. Od sredine ovog veka lingvistička istraživanja orijentisana su na dva područja: na makrosvet (ili lingvistiku rečenice, iskaza, a zatim i teksta) i na mikrosvet ili lingvističko portretisanje. Zahvaljujući ovom drugom, predstava o lingvistički relevantnim obeležjima leksema znatno se proširila. Ovakva orijentacija uglavnom je povezana sa pojavom na lingvističkoj sceni novog pokoljenja naučnika Apresjana, Meljčuka, Žolkovskog, Jomdina, Jordanske i drugih. Pored leksičkog značenja reči predmet detaljnog proučavanja u njihovim radovima bili su spojivost, referencijalna, komunikativna i pragmatička obeležja. Za osnovni objekat portreta  uzima se jedno od značenja reči – leksema (u Apresjanovoj terminologiji), a ne reč u celini.

1.2.3. U savremenoj rusistici sintaksičke jedinice proučavaju se sa stanovišta formalne, komunikativne i smisaone organizacije sadržaja. U tradicionalni sintaksički opis smisao se uključuje samo onim svojim elementima koji su neposredno vezani za formu, tj. onim značenjima po kojima se razlikuju sintaksičke konstrukcije nastale od leksički srodnih reči raznih gramatičkih kategorija (On boleet; On bolen; Emu bol`no) ili pak različitih oblika iste reči (On rabotaet; Emu rabotat`.)

1.2.4. Stavljanje smisla rečenice u prvi plan podrazumeva, međutim, orijentaciju na njen  predmetni sadržaj. Orijentacija ka semantičkoj organizaciji sintakse rečenice neposredno je proistekla iz razvoja učenja o značenju jezičkih jedinica. Za savremenu semasiologiju, naime, karakteristično je utvrđivanje zajedničkih obeležja koja se ispoljavaju u učenju o značenju reči i u učenju o značenju rečenice. Značajan korak u razvoju semasiologije predstavlja globalni pristup značenju koji podrazumeva jedinstvo gramatičkog i leksičkog plana, pri čemu se njihova značenja razmatraju kao principijelno različiti tipovi značenja koji koegzistiraju u sadržaju jezičkih jedinica.

1.2.5. Tako je u ruskoj lingvistici u teorijskom smislu došlo do približavanja leksičke semantike (kao grane lekiskologije) i semantičke sintakse. U leksikologiji ono se prvenstveno ispoljava u tome što se prilikom proučavanja značenja reči uzimaju u obzir leksičko-sintaksičke transformacije rečenica u kojima se data reč sreće. U semantičkoj sintaksi se, pak, prilikom proučavanja značenja rečenice uzima u obzir leksička semantika reči koje obrazuju rečenicu, i to prvenstveno onih koje čine njen predikativni centar.

1.2.6. Približavanju leksikologije i sintakse doprinela je i teorijska postavka po kojoj u jednom od svojih aspekata rečenica, analogno reči, predstavlja nominacionu jedinicu. U semantičkoj sintaksi rečenica se razmatra kao oznaka događaja, čiji su učesnici (predmetni pojmovi – aktanti) obuhvaćeni radnjom. Po ovom pristupu razlika između reči i rečenice na nominacionom planu sastoji se u tome što je rečenica složeni celoviti znak koji se neposredno odnosi na događaj, situaciju, dok je reč jedinični znak koji se odnosi na događaj, situaciju posredno, tek kada se uključi u rečenicu.

1.2.7. Savremena proučavanja semantike rečenice u ruskoj lingvističkoj školi karakteriše veliki broj pristupa. Među njima izdvajaju se oni koji su orijentisani na strukturu događaja, situaciju kao denotat rečenice. Sadržaj rečenice shvata se kao sistem sa relacijama, čiji centar predstavlja ono što izražava relacije, tj. predikat, koji otvara i određuje  mesta predmeta – aktanata, determinišući njihov karakter i broj. U centru pažnje nalazi se situacija koju odražava rečenica, situacija kao fragment stvarnosti i njen semantički model – propozicija.

1.2.8. U savremenim semaničkim istraživanjima u okrilju ruske lingvističke škole, dakle, iskristalisalo se jedinstveno shvatanje značenja rečenice kao kompleksa komponenata različitih po svojoj prirodi. U sadržaju rečenice spojena su značenja dva principijelno različita tipa: objektivno, koje odražava stvarnost – diktum i subjektivno, koje odražava odnos mislećeg subjekta prema stvarnosti – modus.

1.2.9. Za opis objektivnog sadržaja rečenice koriste se razni pojmovi. Orijentacija semantičke sintakse ka situaciji kao denotatu rečenice, istakla  je pojam propozicije, pozajmljen iz logike, u kojoj se njim označava ono opšte što povezuje rečenicu i njene moguće transformacije, kako u granicama jednog jezika, tako i prilikom prevođenja sa jednog jezika na drugi. Propozicija je model “reda stvari” koje imenuje rečenica, tj. objektivni sadržaj rečenice, koji se posmatra odvojeno od svih ostalih pratećih subjektivnih značenja, kao i od onih specifičnosti, koje proističu iz različite formalne organizacije rečenice. Strukturu propozicije određuje predikat, koji nosi obeležje predmeta ili odnosa među predmetima. On upućuje na određena mesta predmeta, učesnika “reda stvari” aktanata, uslovljavajući njihov broj i karakteristike. Pri klasifikaciji propozicija uzimaju se u obzir dva uzajamno povezana obeležja: 1) semantička priroda predikata i 2) broj i uloga njegovih aktanata. Predikati mogu biti nultovalentni, jednovalentni i polivalentni (dvovalentni, trovalentnii četvorovalentni), npr. Holodaet; Reka zamerzla; Professor rukovodit aspirantami; On podaril drugu rjukzak; Oni perenesli sunduk iz doma v saraj. Valentne karakteristike predikata povezana su sa njegovim semantičkim karakteristikama. Tako su predikati stanja i karakteristike lica, životinja ili predmeta jednovalentni. Njihov jedini aktant uvek ima značenje subjekta stanja, nosioca određene karakteristike (npr. On v trevoge; U nego nakipelo na serdce – to što su u rečenici dve imenice ne znači da propozicija ima dva aktanta, već samo predstavlja detaljizaciju subjekta stanja). Predikati koji imenuju stanje čovekove sredine su nultovalentni (Svetaet; Idet dožd`). Pored toga semantika predikata determiniše i ulogu aktanata. Tako su predikati sa značenjem davanja/dobijanja trovalentni i pretpostavljaju sledeće uloge: vršioca radnje (agensa), predmeta davanja (objekat ili pacijens) i adresata radnje (npr. Sosed dal mne knigu.)

2.0. U kratkom osvrtu na glavne tokove u razvoju leksičke i sintaksičke semantike u savremenoj ruskoj lingvistici predstavili smo osnovne pretpostavke nastajanje teorije integralnog opisa jezika i njenih osnovnih principa. Kao snovne principe ove teorije J. Apresjan izdvaja sledeće: 1) integralni opis jezika, 2) princip leksikografskog portretisanja, 3) princip sistemske organizacije leksike ostvarene u leksikografskom tipu i 4) princip rekonstrukcije naivne slike sveta na materijalu leksike i gramatike.

2.1. Integralni opis je opis u kome se leksemama na direktan način pripisuju sva svojstva koja su važna za gramatička pravila, a gramatička pravila uzimaju u obzir sve vidove ponašanja lekseme koji nisu evidentirani u rečniku. To je opis u kome su rečnik i gramatika usaglašeni po tipovima informacija koje se u njima daju i po načinima njihovog zapisivanja.

2.2. Integralni opis ostvaruje se sistemskim predstavljanjem leksike u vidu leksikografskog portreta i leksikografskog tipa. Svaka leksema opisuje se kao jedinica određenog leksikografskog tipa na osnovu zajedničkih osobina i jednoobraznim predstavljanjem u rečniku. Leksikografski tip je grupa leksema sa delimično istim karakteristikama, za koje važe ista gramatička i druga lingvistička pravila: semantička, pragmatička, komunikativna, prozodijska i spojivosna. Leksikografski tip se izdvaja na osnovu formalne organizacije leksičkih jedinica, njihove morfologije, tvorbe i sintakse, kao i na osnovu njihovih semantičkih, pragmatičkih i kulturalnih karakteristika koje obrazuju naivnu sliku sveta specifičnu za svaki pojedinačan jezik. Leksikografski tip više je određen gramatičkim nego opštesemantičkim pravilima.

2.3. Pojam leksikografskog tipa i leksikografskog portreta čine okosnicu sistemske leksikografije u čijoj osnovi je koncepcija rečnika aktivnog tipa. Sastav i broj leksikografskih tipova jednog jezika određen je pre svega segmentiranjem naivne slike sveta. Leksika koja se tematski odnosi na isti segment te slike sveta (npr. na naivnu geometriju koja je u osnovi reči sa značenjem linearnih parametara; naivnu psihologiju koja je u osnovi grupe reči sa značenjem emocija; naivnu fiziku koja je u osnovi grupe reči sa značenjem fasadnosti i dr.), po pravilu ima dosta zajedničkih karakteristika koje treba zabeležiti u rečniku. Većina tih karakteristika ima univerzalni karakter za sve jezike, dok manji broj osobina nosi nacionalno obeležje. S druge strane, sastav i broj leksikografskih tipova uslovljen je i ukupnošću formalnog segmentiranja jezika, npr. izdvajanjem njegovih tvorbenih modela. Leksikografski tip koji se odlikuje formalnim karakteristikama u većini slučajeva je nacionalno osoben, mada se i kod takvih leksikografskih tipova mogu realizovati i neke univerzalne karakteristike.

3.0. Važan princip sistemske leksikografije jeste taj da se pri definisanju leksičkih značenja složena značenja postepeno svode na prostija, do elementarnih značenja – semantičkih primitiva. Tako se na osnovu ograničenog broja semantičkih primitiva predstavljaju sve semantičke veze među pojedinim leksemama i grupama leksema. Semantički primitivi čine osnov rečnika semantičkog jezika. Semantički jezik, zamišljen kao jedinstven metajezik globalnog lingvističkog opisa, ima ne samo svoj rečnik sastavljen od semantičkih primitiva nego i svoju sintaksu predikatno-argumentne strukture. Ovaj formalni jezik, izgrađivan u procesu modeliranja jezika pre svega za potrebe mašinskog prevođenja, u ruskoj lingvistici do 80-ih godina zasnivao se na veštačkom jeziku konstruisanom ili preuzimanom iz drugih drugih nauka. Za njegove semantičke primitive uzimane su „veštačke” reči različitog porekla. To su reči iz egzaktnih nauka (’množina’, ’snaga’, ’funkcija’), reči koje su konstruisali sami istraživači (’uzrokovati’), zatim reči iz prirodnog jezika, ali lišene „nepotrebnih” elemenata smisla (’stvar’, ’količina’, ’deo’, ’norma’) ili složenije reči koje su se u nekoliko koraka mogle svesti na proste. Sintaksa semantičkog jezika od samog početka njegovog nastajanja do kraja uvek se konstruisala, i to je bila sintaksa semantičkog stabla ili drveta zavisnosti. Zbog konstruisanosti ovakvog semantičkog jezika, kao svojevrsnog logičkog jezika koji upotrebljava inventar opštih i prostih pojmova, smatralo se da je on unirvezalan i to smislu opisivanja svih jezičkih značenja (morfoloških, sintaksičkih) i u smislu opisivanja svih jezika.

3.1. Međutim, od 80-tih godina u Moskovskoj semantičkoj školi u okviru koje se istražuju jezički modeli pre svega za potrebe lingvističkog opisa antropološke orijentacije, dovodi se u pitanje efikasnost ovakvog veštačkog metajezika i njegova univerzalnost, i to pre svega sa stanovišta autentičnosti nacionalne semantike jednog jezika i pojave lingvističkog etnocentrizma. Preovlađuje stav da semantički metajezik mora najpre ispuniti ulogu jedinstvenog, unificiranog sredstva u opisu jednog jezika, i da se takav jezik zasniva na površinskoj semantici prirodnog jezika. Zato se u svojstvu metajezika integralnog opisa jezika J. Apresjana ne upotrebljava veštački jezik nego skraćeni i unificirani prirodni jezik, tj. realne reči i sintaksičke konstrukcije u njihovim običnim značenjima kako se predstavljaju u tradicionalnoj leksikografiji. Međutim, specifičnost i ovog semantičkog metajezika čini njegov rečnik, jer se za semantičke primitive uzimaju proste reči prirodnog jezika ili reči koje su u nekoliko koraka mogu svesti na proste. Rečnik se unificira tako što se reči u njemu upotrebljavaju jednoznačno, pa se zato izbegava unošenje u rečnik sinonima i homonima.

 4. U integralnom opisu jezika i sistemskoj leksikografiji veoma je važna uloga definicije. Definisanje zadovoljava najbitnije zahteve opisa jedinica, pored ostalog i zato što omogućava ustanovljenje pravila za prelazak od površinske strukture iskaza ka semantičkom predstavljanju i obrnuto, kao i za ustanovljenje pravila semantičkih odnosa određene jedinice sa drugim jedinicama. Da bi ispunila navedene zahteve definicija se mora davati po utvrđenom modelu, po kome opisnom delu prethodi predstavljanje određenog značenja neke reči u vidu modela propozicione strukture. Npr. za jedno od značenja gl. obećati to je model, čija se struktura zapisuje na sledeći način:

X je obećao Y-u da će uraditi P.

Opis ovog značenja gl. obećati daje se semantičkim metajezikom na sledeći način:

znajući ili smatrajući da je Y ili neko trće lice zainteresovano za P /presupozicija/, X govori Y-u da će uraditi P bez obzira na moguću teškoću /asercija/; X to govori zato što hoće da mu veruju, shvatajući da ako ne uradi P, njemu će prestati verovati’ /motivacija/.

Semantički primitivi u ovoj definiciji su: smatrati, znati, govoriti, raditi, činiti, a druge jedinice u definiciji mogu se u dva tri koraka svesti na primitive u daljem postupku postepenog definisanja – opisa značenja. Ovako predstavljeno značenje omogućava uočavanje sličnosti i razlika u polisemičnim strukturama leksema i njihovim sinonimijskim redovima.

5. Kao što je već donekle pokazano integralni opis jezika bazira se na gramatici i rečniku. Ova dva aspekta opisa, prirodno treba da budu usklađena kako po tipu informacija koje se u njima nalaze, tako i po načinu njihovih zapisivanja, što se, po teoriji integralnog opisa jezika J. Apresjana, ostvaruje u sistemskoj leksikografiji jedinstvenim semantičkim metajezikom. U praksi, međutim, ovaj zahtev najčešće se ne ostvaruje, tj. gramatički i leksikografski opis i metajezik se znatno razlikuju. Međutim, dalja istraživanja formalnih modela jezika usmeravaju lingviste na prevazilaženje ove neusaglašenosti. Tome, pre svega, doprinosi mašinsko prevođenje, za čije potrebe se stvaraju naučno zasnovani lingvistički modeli, u kojima je neophodno usaglašavanje gramatike i rečnika. Nastojanje na usaglašenosti teorijske i u primenjene lingvistike iniciralo je novi celovit lingvistički opis – integralni, ili jedinstven opis jezika.

5.1. Najznačajniji doprinos usklađenosti gramatičkog i rečničkog opisa ogleda se u ostvarivanju sposobnosti aktivnog vladanja jezikom. Fenomen aktivnog (slobodnog) vladanja jezikom prvenstveno je povezan sa razvijanjem sposobnosti sintetizovanja smisla jedinica unutar rečenice, odnosno obrazovanja međusobno sinonimičnih skupova rečenica (teorija “Smisao –Tekst”). Drugi aspekat slobodnog vladanja jezikom predstavlja poznavanje spojivosti, tj. kombinatornih zakona i pravila jezika. Tek zajedno uzev ova dva aspekta omogućavaju celovito aktivno vladanje jezikom, tj. slobodno i pravilno korišćenje leksičkih jedinica. U praksi učenja jezika to zahteva kako adekvatnu gramatiku (funkcionalna gramatika), tako i adekvatan sistemski rečnik ideografskog tipa. Apresjanov integralni opis jezika i njegovih jedinica upravo podrazumeva insistiranje na ravnopravnom, podjednakom prikazivanju oba navedena aspekta.

5.2. Istraživanje pojedinih značenja (tj. leksema) i otkrivanje novih znanja u njima u kontekstu celokupnog rečnika, u celoj gami tekstualnih upotreba u okviru reprezentetivnog skupa pravila, dovelo je u ruskoj lingvistici do stvaranja celovitih leksikografskih portreta takvih reči kao što su: istina, pravda, pričina, cel`, svoboda, sud`ba, duša, imet`, znat`, sčitat`, vsjakij, každyj, ljuboj, sam, samyj, teper`, tol`ko, tože, takže, itd. Podaci koje daju ovakva istraživanja leksičkih značenja, tj. leksikografski portreti, predstavljaju osnovu  za izradu njihovih rečničkih članaka.

5.3. Pored toga što se nametnuo kao jedan od vodećih ruskih  lingvističkih teoretičara, J. Apresjan je i praktičar leksikograf. Kao autor niza rečnika, od univerzalnog deskriptivno-kombinatornog (TKS), preko sinonimskih (jednojezičnih i dvojezičnih) sve do rečnika rekcija i spojivosti, on u preksi proverava ispravnost integralnog principa u opisu leksema. Iako se navedeni rečnici principijelno razlikuju pre svega po svojoj osnovnoj nameni (TKS – je namenjen lingvističkim istraživanjima i prepariranju informacija za mašinsku obradu podataka, pa stoga poseduje svoj specifičan formalizovan, veštački metajezik, dok je englesko-ruski sinonimski rečnik, na primer, orijentisan na širu populaciju korisnika, pa je rečnički članak u njemu realizovan opštim jezikom), u svima njima prisutni su zajednički, opšti parametri koji su relevantni za struktuiranje rečničkog članka.

6. U odnosu na tradicionalni opis jezičkih jedinica  integralni opis je detaljniji, sistematičniji a samim tim je postupak intuitivnog odabira relevantnih parametara za pojedine tipove jedinica sveden na minimum. Novinu predstavlja izbor elementarne jedinice opisa, koji je, kao što smo to već rekli, sveden na jednu leksičko-semantičku varijantu, ili na jednu frazeološki vezanu konstrukciju. Sistemnost u opisu jezičkih jedinica, kao što je već istaknuto, ostvaruje se u predstavljanju leksikografskog porteta svake pojedinačne lekseme  i leksikografskog tipa, koga čine više leksema sa zajedničkim karakteristikama. Predstavljanjem ova dva plana leksičkih jedinica, kao dveju koordinata  koje određuju njihovu aktivnu upotrebu, postiže se mogućnost  tačne sinonimske zamene  srodnih jedinica, kao i potpun opis njihovih kombinatornih potencijala.

6.1. Šema rečničkog članka integralnog rečnika po zonama izgleda ovako:  ime vokabule sa razdvojenim morfemama koje čine njenu strukturu; morfologija (vrsta reči, vid, indeks tipa promene uzet iz gram. rečnika r. j., ograničenja na određene gramatičke oblike, pri čemu se nomenklatura obeležava na standardni način: jed. mn. dat. i sl.); sintaksičke osobine (ako su zajednička za sve lekseme – značenja vokabule, daju se po nomenklaturi formalnog predstavljanja sintakse ruskog jezika, kao što su: m.r. ž. r. živo, neživo, brojivo, zbirno, ograničen, neograničen itd. ili se navodi primer);  sinopsis značenja vokabule rangiranih brojevima iza kojih sledi kratka i približna formulacija značenja i navođenje jednog do dva primera (ovo je sasvim novi deo rečničkog članka koji se uvodi i u manje rečnike). Odmah za sinopsisom navodi se rečnički članak svih leksema date vokabule, pri čemu svaki počinje imenom lekseme sa brojem kojim je ona rangirana u sinopsisu značenja.

6.2. Rečnički članak lekseme može imati sledeće zone: morfologija, značenje, konotacija, enciklopedijska zona (enciklopedijska i etnolingvistička znanja o objektu imenovanja), upravljanje, spojivost, sintaksičke osobine, pravi sinonimi, nepravi sinonimi, analozi (kohiponimi i druge tematski bliske reči), konverzivi (pravi i nepravi), antonimi (pravi i nepravi) hiperonimi (reči rodovog značenja u odnosu na datu leksemu), derivati (koji uključuju i semantičku derivaciju), ilustracije značenja i frazeologija. Osvrnućemo se ukratko na neke zone.

6.2.1. Zona značenja ostvaruje se definisanjem značenja lekseme, onako kako je data u Deskriptivno-kombinatornom rečniku  Meljčuka  i Žolkovskog. Ona počinje propozicionom formom sa naznačenim aktantima situacije koju označava određena leksema. Definicija se daje između polunavodnika na standardnom uprošćenom jeziku, pri čemu se teži usavršavanju strukture definicije. Tako se markiraju logički različiti slojevi smisla: propozicija, presupozicija, modalni okvir, okvir posmatrača i sl. Upotreba glagola u ličnom obliku u glavnoj rečenici odgovara propozicionoj komponenti značenja, upotreba pridevskih, priloških  i sl. obrta i njihovih sintaksičkih ekvivalenata (npr. relativne rečenice), kao i rečenice uvedene predikatima tipa ’poznato je’, odgovara presupozicijama. Modalni okvir uvodi se rečima „govornik” ili „adresat”, a okvir posmatrača rečju „posmatrač”. Posle značenja može se davati komentar na značenje, čiji svaki punkt ima svoj broj. U njemu se daju sledeće napomene: stilistički kvalifikatori, informacija o formalnoj defektnosti gramatičke paradigme odgovarajuće lekseme, informacija o ograničenju realizacije različitih gramatičkih značenja, npr. svršenog ili nesvr. vida; ograničenja sintaksičke spojivosti; semantičke, pragmatičke (ilokutivne), referencijalne i encikloprdijske osobenosti i funkcije u raznim kontekstualnim i konsituativnim uslovima realizacije datog leksičkog značenja; prozodijska i komunikativna svojstva; komunikativna svojstva lekseme ispoljena u leksikalizaciji fraznog akcenta i temo-rematske funkcije; aktuelni statusi komunikanata; različita semantička pravila uključujući i pravila uzajamnog delovanja značenja.

6.2.2. Važna je i zona upravljanja. Ona se konceptualno ostvaruje kao u Deskriptivno-kombinatornom rečniku, u vidu redosleda upravljanja, pri čemu se svaki od njih uvodi indeksom Vij, gde V označava valentnost i je redni broj aktanta u valentnoj strukturi predikatne reči, a j je redni broj modela upravljanja (ako se aktant u površinskoj strukturi realizuje u različitim padežnim i predloško padežna oblicima). Zatim se u uglastim zagradama predstavlja semantički aktant u vidu promenljivih X, Y, Z (npr. leksema svetliti 2  u značenju ’osvetljavati’, ima tri aktanta: ko svetli /X/, kome svetli /Y/ i čime svetli /Z/); navodi se skraćeno padež (NOM. DAT. i sl); slede semantički i drugi  zahtevi upravne reči u odnosu na aktante,  koji se daju između polunavodnika, npr., ’čovek’, ’objekat’ i sl.; informacija o obaveznosti aktanta i dr.

7. Najvažnije karakteristike integralnog opisa i način predstavljanja leksikografskog portreta ilustrovaćemo primerom ruskog glagola byt`. Sam Apresjan ističe da je on pogodan za ovakvu eksplikaciju, prvenstveno zbog njegove prirode u kojoj se prepliću i sučeljavaju leksičko i gramatičko: ovaj glagol poseduje širok dijapazon značenja – od čisto leksičkih, polupomoćnih i modalnih do čisto gramatičkih, koja nisu uvek jasno određena. On raspolaže različitim tipovima gramatičkih oblika, uključujući supletivne i nulte. Ovaj glagol poseduje veliki  kombinatorni potencijal, tako da se npr.  kao kopula upotrebljava u najrazličitijim tipova konstrukcija. On učestvuje u formiranju raznih tipova glagolskih sintaksičkih konstrukcija i rečenica, uključujući najveći broj bezličnih rečenica. Njegovu semantičku strukturu formiraju gramatička značenja kao što su kopulativno, egzistencijalno, lokativno i posesivno, što ga čini osobenom jedinicom u rečniku.

7.1. Sinopsis značenja glagola byt` načinjen na osnovu integralnog opisa:

 

1.1.   «javljat`sja»: Moj otec byl poétom;

1.2.   «byt` toždestvennym»: Éto byl Ivan;

2.1. «nahodit`sja»: Kot byl v sadu;

2.2. «pribyvat`»: Ego segodnja ne budet;

3.1. «prinadležat`»: U nego byla prekrasnaja biblioteka;

3.2. «byt` v opredelennom vozraste»: Rebenku pjat` let;

4.1. «suščestvovat`»: Est` ešče dobrye ljudi na svete!;

4.2. «imet` mesto, slučat`sja» : Byl < budet> dožd`;

4.3. «imet` mesto, nastupat`»: Bylo pjat` časov utra:

4.4. «slučat`sja, postigat`»: S drugom beda;

5.1. «uverennost` v neizbežnosti sobytija»: Byt` groze;

5.2. «uverennost` v neizbežnosti gibeli»: Nam teper` konec;

5.3. «nado prekratit` vozdejstvie»: Budet s tebja;

6.  v sostave analitičeskogo buduščego: Ne budu vam mešat`.

7.2. U semantičkoj strukturi glagola byt` izdvaja se, kao što to pokazuje sinopsis,  šest krupnih grupa značenja: 1) kopulativna 2) lokativna, 3) posesivna, 4) egzistencijalna, 5) modalna, 6) pomoćna. U okviru svake od ovih grupa realizuje se po nekoliko značenja.

7.3. Na ovom primeru sa širokim dijapazonom značenja ilustrativni su i načini predstavljanja svih tipova informacija, relevantnih za integralni opis jezičkih jedinica: 1) morfoloških, 2) stilističkih, 3) semantičkih, 4) pragmatičkih, 5) prozodijskih i komunikativnih, 6) informacija o rekcijskim modelima, 7) informacija o spojivosti i 8) frazeoloških. Od složenog sistema informacija, bitnih za leksikografski portret glagola byt` osvrnućemo se na dve: semantičku informaciju i informaciju o spojivosti, kako bismo ukazali na još neke osobenosti Apresjanovog modela.

7.3.1. Semantička  informacija ovog glagola, pored izdvajanja reči koje su sa njim povezane na paradigmatskom planu, kao što su pravi i nepravi sinonimi, analozi (kohiponimi), konverzivi, antonimi, sadrži i sledeće:

a) analitički opis leksičkog značenja, kod koga objekat opisa predstavlja propozicionalni oblik sa promenljivima – aktantima situacije koju označava data leksema. Ovaj opis podrazumeva analitičku formulu, u koju su uključeni svi logički različiti slojevi smisla u sklopu datog leksičkog značenja kao što su: modalni okvir, čiji smisao se eksplicira elementom “govornik”; presupozicije, date u obliku participskih obrta, obrta sa glagolskim prilogom, atributa ili relativnih rečenica; asercija, data u obliku glavne rečenice sa glagolom u ličnom obliku, itd., npr. : Byt` 5.1. X-u (Byt` groze)= “Govornik je uveren, da je događaj X, koji je u nekoj vezi sa njim, neizbežan”; A est` 5.2. X-u (Nam teper` konec.) = “Govornik je uveren da će se događaj A koji je za X-a nepovoljan, neizbežno desiti sa X-om”.

b) informacije o mogućim semantičkim  opozicijama dve, po obliku različite manifestacije jedne iste grameme. Tako se posesivno byt` 3.1. realizuje u dva oblika u prezentu – pomoću 0-og oblika i pomoću oblika est`. U spojevima sa imenicom u značenju instrumenta ili sredstva, u značenju aktuelnog posedovanja, realizuje se u nultom obliku (U nego plastikovye lyži (i poétomu on tak bystro bežit)), dok se u značenju uopštenog posedovanja realizuje pomoću oblika est` (U nego est` plastikovye lyži (on v principe javljaetsja obladatelem plastikovyh lyž)).

v) semantičke modifikacije prototipskog (rečničkog) opisa u različitim gramatičkim oblicima. Tako u  prethodno pomenutom primeru 5.2. Nam teper` konec, samo ukoliko je izražen oblicima prošlog i sadašnjeg vremena, glagol ima značenje nečeg što će se desiti u odnosu na momenat posmatranja. U budućem vremenu značenje se  u pogledu ovog parametra izjadnačava sa  kopulativnim značenjem glagola.

g) ograničenja mogućnosti realizacija vidskih, temporalnih i dr. gramatičkih značenja u određenim sintaksičkim konstrukcijama. Lokativno byt` 2.1. u odričnim rečenicama sa subjektom u nominativu ili genitivu razlikuju se po tipu glagolskog značenja, u prvom slučaju je u pitanju opštefaktičko rezultativno, a u drugom slučaju aktuelno-dugotrajno značenje, npr.: Otec ne byl na more : Otca ne bylo na more. itd. 

7.3.2. Još složeniji sistem  predstavljaju informacije o spojivosti. Apresjan izdvaja sledeće tipove organičenja spojivosti: morfološko, stilističko, semantičko, leksičko, referncijalno, prozodijsko, komunikativno, sintaksičko.

7.3.2.1. Tako na primer, u vezi sa semantičkom ograničenošću spojivosti, zanimljiva su dva slučaja u primeru ruskog glagola byt`:

a) na ograničenja  u izboru zavisnih parametara (funkcija) u vezi sa značenjem 1.1. glagola byt` ne utiče neposredno leksičko značenje glagola, već njegov gramatički oblik ili način realizacije njegovih valentnosti. Tako u konstrukciji “imenica u nominativu + glagol u 0-tom obliku u prezentu + imenica u instrumentalu”, prva valentnost obuhvata imenice sa značenjem čoveka, dok druga valentnost obuhvata samo imenice sa značenjem profesije: On u nas sadovnikom : * On u nas veteranom truda.

b) semantička klasa aktanata određuje izbor glagolskog oblika. Tako u posesivnom  byt` 3.1.  u prezentu izbor nultog glagolskog oblika uslovljen je upotrebom  nomina anatomica u funkciji njegovog aktanta: U nee kaštanovye volosy : *U nee est` kaštanovye volosy.

7.3.2.2. U vezi sa leksičkim ograničenjima spojivosti navodi se spisak od sedam ne-K jedinica (nekogo, nečego, negde, nekuda, neotkuda, nezačem, nekogda),  koje se spajaju sa kopulativnim byt` 1.1., npr. Nekomu bylo žalovatsja; Negde bylo spat`; Nečego bylo est`. U navedenim spojevima se ne upotrebljavaju druge leksičke jedinice.

7.3.2.3. U vezi sa sintaksičkim ograničenjima spojivosti navode se primeri kao što su upotreba obaveznog atributa uz nomina anatomica  sa posesivnim byt` 3.1.: U nee byli kaštanovye volosy, ili upotreba modalnog byt` 5.3. isključivo u direktnom govoru: Budet s tebja < s nego >, itd.

7.3.2.4. Komunikativna ograničenja spojivosti prisutna su kod egzistencijalnog značenja glagola  byt` 4.1., kod koga on potiskuje subjekat u poziciju reme: V Afrike ešče est` l`vy, no oni davno zaneseny v Krasnuju knigu.

8. Čak i ovaj jedan segment smisaonog potencijala glagola byt` dovoljan je da se stekne uvid u mogućnosti koje pruža integralni opis jezičkih jedinica. Ovako detaljan i studiozan opis svih smisaonih obeležja, kako u površinskoj tako i u dubinskoj strukturi sintakse i semantike, doista omogućava aktivno ovladavanje jezikom i usvajanje pravila upotrebe leksema. Teorija integralnog opisa jezika i njegovih jedinica, uprkos složenosti, upravo zahvaljujući sistematičnosti izlaganja i maksimalno pojednostavljenom metajeziku pruža velike mogućnosti za rešavanje brojnih problema kako u praktičnoj leksikografiji tako i u praktičnoj nastavi jezika. Razlike u načinu opisa leksičkih jedinica u integralnom i tradicionalnom pristupu pokazaćemona primeru  rečničkog članka ruskog glagola byt`.  

Sinopsis značenja glagola byt` načinjen na osnovu integralnog opisa

 

1.1.  «javljat`sja»: Moj otec byl    poétom;

  1.2. «byt` toždestvennym»: Éto  byl Ivan;

2.1. «nahodit`sja»: Kot byl v sadu;

2.2. «pribyvat`»: Ego segodnja ne budet;

3.1. «prinadležat`»: U nego byla prekrasnaja biblioteka;

3.2. «byt` v opredelennom vozraste»: Rebenku pjat` let;

4.1. «suščestvovat`»: Est` ešče dobrye ljudi na svete!;

4.2. «imet` mesto, slučat`sja» : Byl < budet> dožd`;

4.3. «imet` mesto, nastupat`»: Bylo pjat` časov utra:

4.4. «slučat`sja, postigat`»: S drugom beda;

5.1. «uverennost` v neizbežnosti sobytija»: Byt` groze;

5.2. «uverennost` v neizbežnosti gibeli»: Nam teper` konec;

5.3. «nado prekratit` vozdejstvie»: Budet s tebja;

6.  v sostave analitičeskogo buduščego: Ne budu vam mešat`.

 

Sinopsis značenja glagola byt` u  tradicionalnom deskriptivnom rečniku

 

I Samostojatel`nyj glagol.

1.     «suščestvovat`»: Est` pamjat` obo mne;// «imet`sja»:Čerez god budut u menja v stade dve gollandki;

2.     «nahodit`sja, prisutstvovat`»:I tam ja byl, // «raspolagat`sja, razmeščat`sja»: Imenie bylo nedaleko ot derevni;// «dejstvie ili sostojanie, učastie v čem-l.»:On byl v jarosti;

3.     «proishodit`, soveršat`sja»: Ne ponimaju, čto so mnoj bylo;

4.     «prihodit`, poseščat` kogo-l»: Vy k nam budete zavtra?

II  Vspomogatel`nyj glagol

1.     Svjazka meždu podležaščim i skazuemym: Bud` gotov,

2.     Obrazovanie stradatel`nogo zaloga: Я byl gluboko oskorblen,

3.     Obrazovanie form buduščego:  Budete vy streljat` ili net?

 

 

 

9. Teorija integralnog opisa jezika i integralni rečnik kao deo tog opisa objedinjuju danas teorijsku, kompjutersku i ekspermentalnu lingvistiku, praktičnu leksikografiju, rečnik i gramatiku. Koncepcija integralnog rečnika nastajala je u procesu razrađivanja formalnih modela više jezika za mašinsko prevođenje (pa i morfoloških i sintaksičkih modela ruskog jezika). Ideja modeliranja vraća lingviste na njihove izvorne zadatke - opisivanje jezika u celini, a potrebe kompjuterske realizacije modela zahtevaju takav stepen saglasnosti opisa gramatike i rečnika koji je nezamisliv u tradicionalnom opisu. Ovim pristupom znatno se povećava broj leksikografskih informacija: prozodijskih, sintaksičkih, pragmatičkih, referencijalnih, komunikativnih, etnolingvističkih, kulturalnih i sl. Znatno se proširuje i obim informacija: semantičkih, morfoloških, sintaksičkih, spojivosnih. Važan princip ovog opisa je taj da se svaka leksema razmatra u kontekstu rečnika i u kontekstu za nju tipičnih iskaza. To omogućava uspostavljanje sistemskih principa organizacije rečnika (npr. skup njemu svojstvenih leksikografskih tipova), kao i  uspostavljanje regularnih sintagmatskih pravila uzajamnog delovanja leksičkih i gramatičkih značenja. Posebnu pažnju privlače motivisana uzajamnost raznih tipova svojstava lekseme: semantičkih i komunikativnih, semantičkih i prozodijskih, semantičkih i mesta u rečenici, tvorbene strukture i referencijalnosti.

 

                                                                LITERATURA

Apresjan, Ю. D., Formal`naja model` jazyka i predstavlenie                leksikografičeskih znanij, Voprosy jazykoznanija, 6, 1990.

Apresjan, Ю. D., Leksičeskaja semantika, sinonimičeskie sredstva jazyka,            Škola „Яzyki russkoj kul`tury”, Izdatel`skaja firma „Vostočnaja                 literatura” RAN, Moskva, 1995.

Apresjan, Ю. D., Integral`noe opisanie jazyka i sistemnaja leksikografija,            Škola „Яzyki russkoj kul`tury”, Moskva, 1995.

Sovremennyj russkij jazyk, pod redakciej V.A.Belošapkovoj, Izdanie vtoroe, ispravlennoe i dopolnennoe, „Vysšaja škola”, Moskva, 1989.

Teoretičeskaja lingvistika i leksikografija: opyty sistemnogo opisanija  leksiki, Moskva, “Russkie slovari”, 1995.

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa