Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Tribina, Broj 8-9

 

Marija Ilić (Beograd):

U saradnji sa dr Biljanom Sikimić, posetila sam nekoliko punktova na severnom Kosovu i u jugozapadnoj Srbiji, u drugoj polovini avgusta 2001. godine. To je bio terenski rad u kome su učestvovali dr Biljana Sikimić, etnolingvistkinja, Jelena Martinović, etnomuzikolog i ja – Marija Ilić, postdiplomkinja kod dr Biljane Sikimić. Cilj našeg terenskog rada je bio ispitati što veći broj punktova prema etnolingvističkom upitniku, te sakupiti etno-dijalekatski materijal koji se odnosi na tradicionalnu duhovnu kulturu lokalnog stanovništva. Materijal smo, dakle, skupljale prema upitniku i snimale na kasete. Takođe, manji deo materijala je snimljen i kamerom. Za nas je, pored samog sadržaja, važan i sam iskaz, njegove dijalekatske specifičnosti, sintaksa, leksika, diskurs nosilaca tradicionalne kulture, struktura njihovih iskaza. Za razliku od klasičnih etnografskih zbirki koje predstavljaju u stvari „on-iskaze” i potiču od obrazovanih ljudi koji ne pripadaju toj kulturi o kojoj pišu, savremena proučavanja se sve više usmeravaju ka „ja-iskazima« i samim nosiocima tradicionalne kulture kao direktnim izvorima za proučavanje. Pored veće pouzdanosti time se izbegava i cenzura, koja uvek postoji i koju svesno ili nesvesno sprovodi zapisivač. Takođe, sakupljeni materijal je i dragoceni dijalekatski materijal.

Za vreme terenskog rada, sakupile smo materijal sa sledećih punktova: Kopanik – selo Rudnica, Novo Selo, Šipačina, kosovska strana – Guvnište, dolina Ibra – Gornji Krnjin, desna strana Ibra –Vračevo, leva starna Ibra Graničane, Kratina. Naši informatori su bili uglavnom žene i muškarci stariji od šezdeset godina, mada su nam informatori bila i deca, posebno kada smo se inetersovali za dečiji folklor i predanja. Terenski rad je trajao sedam radnih dana, a snimljeno je preko 60 audio kaseta. Kasete pripadaju zvučnoj arhivi Balkanološkog instituta i trenutno radimo na njihovoj transkripciji.          

U pogledu jezičke, etnografske i folklorne građe mi smo veoma zadovoljni našim terenskim radom. Kao što je poznato, dijalekatska situacija nije nimalo jednostavna pre svega zbog složenih migracijskih kretanja vezanih za ovo područje, i tu se u stvari dodiruju dva dijalekta kosovski govori i zetsko-sandžački. U ovom području primećuje se dominantniji uticaj kosovsko-resavskog dijalekta. Ove podele svesni su i sami govornici pa je utoliko zanimljiviji metajezički iskaz Miloša Čeperkovića čobanina iz kopaoničkog sela Šipačina, od 76 godina, sa četiri razreda osnovne škole. Na pitanje: „Da li kaže uljegne ili ulegne?” Miloš mi je odgovorio: „Ulegne. To kažu onam oni preko Ibra, kulovi mi zovemo. Na lj se služe, a mi na l.” Isto stanje se odražava i na etnografskom planu, na primer, u svadbi kao distinktivna crta se može uzeti svođenje mladenaca i uloga devera u svođenju. U kopaoničkim selima Rudnica i Šipačina svođenje mladenaca dešava se na samoj svadbi i postoji svest o različitoj ulozi devera u odnosu na one preko Ibra, pa postoji i izreka „crnogorski dever”, „nemo da bideš crnogorski dever”, koja ima osobito etno-sociološko značenje: dever koji pre muža ima odnose sa snajom. U svesti stanovnika preko Ibra čuvaju se u predanju etiološke legende o običaju da dever čuva snaju prvu noć, sa tragovima levirata.

 

 

Dijalekatsko stanje - izoglose

 

Govor koji je najpribližniji idealnom tipu kosovsko-resavskog govora zabeležila sam u selu Guvnište – kosovska strana Kopaonika. Informator mi je bila Vladimirka Veljković (1919) rođena u Belom Brdu. Neke odlike njenog govora su: doslednija zamena jata u e (nesam, nesmo, stareja ćerka; „Da bog da pukla što te nesam videla”), mada se paralelno javljaju i oblici: nisam, nismo; afrikatizacija strujnih suglasnika u dodiru sa plozivom p (uvek kaže pcujem, pčenica); u trpnom pridevu glagola na -stiti javlja se sekvenca -šć (nekršćeni danovi, zakršćati, napušći); glagoli prezentske osnove na -ne imaju jotovani nastavak (otidnju, stignju – dosledno; „Ako stignje ona dan stignje”); stara deklinacija („To nemaš šporet u cele okoline”, „Zamolim se Bogu i slave”, „Svekrve se da suknja”, „Ja sam pevala nomad na slave”, „Ja sam zle očiju”, „U vrane marame”, „Krio se od Čivute”, „Ćerka što mi je u Raške”, „Putovalo se na konja”); najdoslednija crta je akuzativ množine („na Petrovdan mi onde nekolice”, ”vila u ratno doba pomagala junace”, „izvedu te bolesnice”, „sad daju sanduce ovema radnicima”); leksički sloj: turcizmi (galatati, čerga, ajam, šaulav, kismet, kodža, bedevin), arhaizmi (duvarina, prosinec (za decembar) ilinski mesec (za juli), suri, ćuti (miruje), itd.

U ostalim kopaoničkim selima ka srbijanskoj strani nisam registrovala stare ekavizme. Govori se stariji, nisam nisi. Međutim, dosledan je Apl („sagubila opance«, „dever ima njegove momce”). Izdvajam zanimljive lekseme: „I oženio se i preženio se” - preženio se u značenju dobro se oženio, „Sudbina premakarila- u značenju nadmudrila.

Sa druge strane, dijalekatska situacija u Krnjinu pokazuje jak uticaj zetsko-sandžačkih govora, tako da zapravo u tim govorima nailazimo na specifičan spoj zetsko-sandžačkog i kosovsko-resavskog govora. U govoru su česti ijekavizmi (kadgođ, neđe, nije ćela, da ne previjava žito, polješko okusimo, viđela, spuštio, pušti, viđo, noćijevali, sve poljegalo, oboljela, dijete); nema starih ekavizama; po leksici govor je identičan sa područjem s one strane Ibra, itd.

 

Etnografsko stanje - izodokse

 

Izodokse su linije koje na zamišljenoj geografskoj karti spajaju punktove sa istim činjenicama duhovne kulture. Kako je ovo zamišljeno kao kratak pregled, izdvojiću samo neke izodokse koje tek u poređenju sa izoglosama i drugim izodoksama daju pravu sliku. Sa desne strane Ibra, u selu Gornji Krnjin za Božić se seku tri badnjaka a kada se kreće po badnjak nosi se posebno za to umešen kolač koji se zove badnjačica. Na Kopaoniku u selu Rudnica i Šipačina, pak, badnjačica  je termin za drugi, manji, »ženski« badnjak. Takođe se mesi kolač ali se, prema tvrđenju informatora, zove kolač. Pomenuli smo i izodoksu koja se tiče svođenja na svadbi; ta izodoksa je veoma zanimljiva: informatorka za selo Guvnište tvrdi: „Ne interesuju se za to da gledaju. Gledu se oni sami. Kod Šiptara je to bilo. Kod Srba niko i ne zna kako je i šta je. [Kod Šiptara] ako nije devojka isteraju je. Kod Srba se to nije gledalo. Bila kaka bila.« Isti podatak dobila sam i u selu Graničane (desna strana Ibra) gde je neko iz rodbine, obično žensko spavao prvu noć kod mlade. U selu Gornji Krnjin čuvaju se predanja o tome kako je pop noćivao prvu nođ sa mladom pa su ga uhvatili u obljubi i otad je to prestalo. Međutim, sa srbijanske strane Kopaonika postoji svest o različitosti, o „crnogorskom” deveru i što je najbitnije svođenje je na samoj svadbi, mladence svodi svekrva. Takođe, izgled grobalja povlači sličnu izdoksu između ovih dvaju areala: specifičan izgled grobalja sa drvenim, rezbarenim krstovima spaja kosovsku stranu Kopaonika, Graničane, Krnjin i Vračevo, dok takve krstove nismo zatekli na srbijanskoj strani (što ne znači da nekada nisu postojali).

Opet celo područje je dijalekatski, leksički i običajno objedinjeno. Zajednički su ophodni obredi: dodole, jeremije, teranje grada, teranje suše. Zajednička su i veoma razvijena demonološka predanja, posebno predanja vezana za veštice, zatim za vile i na kraju arhaična predanja vezana za čumu. Zajedničke su i božićne legende i s njima u vezi brojnaa etiološka predanja (zašto je konj proklet, a vo blagosloven, zašto su orlovi žedni, itd.) Za celo područje zajednički je termin za poslednji snop u žetvi – snaša.

Ono što je posebno interesantno za čitav areal su stara kultna mesta koja stanovnici zovu crkve, i koja su najverovatnije bila nekad prave crkve. Dok su sada uglavnom ruševine ili kultni kamenovi, oko kojih se po pravilu sreću stari hrastovi i ručno sađena perunika. Za ta kultna mesta vezuju se brojne lokalne legende kao i predanja o letećim crkvama. Obredna praksa vezana za ovakva kultna mesta je uglavnom skrivena i sa pojačanim uticajem narodnih tradicionalnih verovanja. Zanimljivo je da pravoslavni sveštenici prave razliku između takvih »crkava« i u nekima pričešćuju a u nekima ne. Zatim, zabeleženi su drevni obredi vezani za krsnu slavu koji se i danas održavaju: npr. postojanje triju obrednih čaša koje se različito od sela do sela zovu. Od folklora najživlje su očuvana predanja, lirske pesme i obredna lirika.

Zanimljivo bi bilo razmotriti da li se na mikroarealu Kopaonika zaista može povući granica između kosovske i srbijanske strane. U kojoj meri su govori sa desne strane Ibra, preko Ibra, mešavina kosovskih i zetsko-sandžačkih govora i pratiti uticaj standardnog jezika, pogotovo televizije na dijalekatske osobine kosovskog govora. Za etnolingviste bi bilo interesantno posmatrati koliko su izoglose u saglasnosti sa izodoksama, i kojojk meri se može govoriti o jedinstvenom etno-kulturnom arealu. Ovo istraživanje ima i svoje uzgredne koristi, npr. termin bedevin znači „mladina oprema za glavu” a kao leksema nije ubeležen u RSANU, taj termin se sreće i u centralnosrbijanskoj oblasti (Levač, Pomoravlje). Ipak, najvažnije je saznanje da stanovnici još održavaju tradicionalna verovanja i obrede, te nam se pruža prilika da zabeležimo „živu” tradicionalnu kulturu.   

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa