Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Tribina, Broj 8-9

 

Željko Ćupić (Priština – Leposavić)

            Pokušaću da u narednih petnaestak minuta ocrtam glavne linije u proučavanjima/istraživanjima srpskog jezika na Kosmetu u poslednjih dvadesetak godina. Pri tome, stanje je ono do čega se došlo, i moje zaključne rečenice biće plod tog ocrtavanja, tog pregleda, koji ću predstaviti u tri tačke:

            1) dijalektologija,

            2) leksikografija,

            3) onomastika

                        a. građa

                        b. obrada građe, klasifikacija.

 

Dijalektologija

            U vreme kad se sticajem različitih okolnosti srpski dijalekti na krajnjem jugu Srbije brzo gube nastajali su plodni radovi o njima. Pomenućemo samo neke:

            Godine 1993. u izdanju Filološkog fakulteta u Prištini objavljena je knjiga dr Milosava Vukićevića Ogledi iz dijalektoloških istraživanja, u kojoj nalazimo dva rada koja se odnose na srpske dijalekte: 1) O akcentu u vučitrnskom govoru danas i 2) Osobine govora Donje Brnjice kod Prištine. Kako piše Dušan Jović u Baštini 1993. godine, urađeni su „sistematski, jezički materijal je pouzdan, izbor je selektivan, a opisi su, ipak, potpuno zadovoljavajući. Sudovi se daju oprezno i uvek sa osloncem na konkretni empirijski materijal”.

            Iste godine u Prištini izlazi iz štampe „delo koje je nedostajalo”, kako kaže u njegovom prikazu dr Milenko Jevtović, Govori Srednjega Ibra dr Marinka Božovića. Značajno pre svega po tome što je popunilo jednu od krupnijih preostalih praznina u dijalektološkim istraživanjima, donosi materijal zanimljivog terena razmeđe između zapadnog, ijekavskog, i istočnog, ekavskog, govora. Osnovni zaključak Božovićev je da ijekavski izgovor postepeno iščezava i da ga ekavski izgovor potiskuje pod uticajem obrazovanja, administracije i masovnih medija.

            Isti autor objavljuje 1998. godine Govor Ibarskog Kolašina, ambiciozan pokušaj deskripcije, analize i sinteze jednog dijalekta za Srbe posebno značajnog sa demografskog stanovišta: Ibarski Kolašin je srpski kraj, tu su srpska sela, a osim njih i nekoliko je muslimanskih. Knjiga daje kompletnu lingvističku sliku ovog terena, a donosi i rečnik mikrotoponimije i hidronimije i rečnik antroponima.

            Dve godine pre toga izlazi izuzetna studija Slobodana Remetića Srpski prizrenski govori ¶ (glasovi i oblici),. Čekamo drugi deo.

 

Leksikografija

            Godine 1992. prihvaćen je na zajedničkom Nastavno-naučnom veću Filološkog fakulteta u Prištini i Instituta za srpsku kulturu projekat Leksika Ibarskog Kolašina, pod rukovodstvom dr Svetozara Stijovića, a u timu smo bili još Dragan Miketić i ja (tada sam se prvi put ozbiljnije upoznao sa leksikografskim poslovima, pravilima, zamkama koje treba izbeći). Za vrlo kratko vreme S. Stijović je uspeo da nas uputi u osnove terenskog istraživanja; no, koliko je bilo novca, toliko smo bili i na terenu. Plod toga je članak Iz leksike Ibarskog Kolašina, sv. 7, 1986, na tridesetak strana.

            Imajući u vidu sadašnje demografsko i političko stanje na Kosmetu, ovaj projekat se verovatno neće završiti; međutim, treba naglasiti da je dr Marinko Božović objavio više radova upravo iz leksike Ibarskog Kolašina, tako da je slika ipak nekako dobijena.

            Posebno je značajan datum za srpski jezik na Kosmetu ponovno izdavanje spomenika srpskog jezika, kako ga je nazvao Pavle Ivić Elezovićevog Rečnika kosovsko-metohiskog dijalekta, u izdanju Instituta za srpsku kulturu; rečnik je prvi put objavljen 19321935. godine i osnovni korpus građe potiče iz Vučitrna na Kosovu, ali, „budući da su Kosovo i Metohija objedinjeni zajedničkim srpskim dijalektom, podaci iz Vučitrna važe uglavnom i za Metohiju”. Navešću poslednji pasus iz prikaza Pavla Ivića: „U vreme kad je objavljen, Elezovićev dvotomnik bio je jedini rečnik srpskog narodnog govora u nekom predelu. Danas, srećom, u tom pogledu mnogo bolje stojimo. Ipak, Elezovićevo ostvarenje ostaje među našim najkrupnijim tekovinama na tom polju. U jednom pogledu taj rečnik ostaje jedini: samo se u njemu sistematski utvrđuje poreklo stranih reči odomaćenih u nekom srpskom govoru.”

 

Onomastika

            a. Prva onomastička građa zabeležena je pre četvrt veka, rukom onoga koji je i pretežni zaslužnik što je kasnije, u Onomatološkim prilozima, prikupljen materijal „u svim naseljima gde živi i jedan jedini Srbin, kao i tamo gde žive ’Bošnjaci’ (doseljeničko stanovništvo islamske veroispovesti, uglavnom iz oblasti stare Raške), Goranci (autohtono slovensko stanovništvo islamske veroispovesti) i katoličko stanovništvo našega jezika Letnice i okoline”. Ovaj ogromni posao obavili su, samo da ih pomenemo, Mileta Bukumirić, Alija DŽogović, Danilo Stijović, Milosav Vukićević, Dragan Miketić, Nedeljko Bogdanović, Vilotije Vukadinović, Ljubisav Ćirić, Dragan Lilić, Marinko Božović, Radislav Pumpalović, Bratislav Šurbatović, Vladimir Cvetanović, ali posebna zasluga, ponavljamo, pripada Stijovićevim nastojanjima, i nastojanjima Pavla Ivića,   ne samo na terenskim istraživanjima nego i na objavljivanju građe. Četrnaest knjiga je, kao što znate, objavljeno, spremne su, koliko znam, petnaesta i šesnaesta, i mi na početku milenijuma imamo gotov kosmetski onomastikon. A to nije samo onomastikon, on je mnogo više od toga: tapija Srba na Kosovo i Metohiju (što ne znači da će je na „pravednom sudu Međunarodne zajednice” i ostvariti).

            b. Obrada građe je posao koji može da se radi natenane; glavno je završeno, nazivi su prikupljeni. Kad sam primljen u Institut za srpsku kulturu, osnovni cilj mi je bio – postepena i raznovrsna klasifikacija onomastike, i toponimije i antroponimije, pa su tako do sad nastali članci o fitonimskim osnovama u kosovskometohijskoj toponimiji, o zoonimskim osnovama u njoj, o anatomskoj leksici, o bojama, o tragovima kultnog na ovom prostoru te jedan osvrt na nazive izvora sa kosovskometohijskog područja. Svoj skroman doprinos samo uklapam i u ranija dragocena etnografska istraživanja koja je velikim trudom obavio Atanasije Urošević, slobodno možemo reći naš prvi onomastičar.

            Pre nego što donesem zaključne reči, želim da istaknem, i uz malo reklame, izuzetno značajan naučni, kulturni i nacionalni doprinos Instituta za srpsku kulturu, trenutno sa sedištem u Leposaviću, rekoh, u kojem sam zaposlen. Od 1987. kada je formiran on baštini srpsku kulturu na kosovskometohijskom području, stara se o onome o čemu treba da brine, ili bar to pokušava da radi, koliko je to u njegovoj mogućnosti, njegovoj znači njegovih radnika. Dosad smo izdali 12 svezaka časopisa Baština, na oko 2.500 strana, a u broju 11 objavljena je Bibliografija glasnika Baština 110. (Urađena je i kao poseban otisak.)

 

Zaključne reči

            Trenutno stanje srpskog jezika na Kosmetu. Dešavanja su ubrzana, ali mi ne moramo da žurimo! Što se izgubilo — i našom je krivicom, i tuđom. Treba, dakle, videti šta izvući iz svega toga. Početkom oktobra predstavnici UNMIK-a su predložili da za srpske škole i srpske đake albanski jezik bude obavezan predmet, dok bi Šiptari mogli da biraju između nekoliko slovenskih jezika. Rekoh, stvari se odvijaju ubrzano, pa je već u novembru postignut dogovor UNMIK-a i Vlade Srbije po kojem će Srbi raditi po programima Ministarstva Vlade Republike Srbije i uz njihove udžbenike.

            „Lacmani su to”, naravno, mislim na „prijatelje”, videćemo šta će doneti vreme.

            Od ogromne važnosti je u svemu ovome što je, da svedem, prikupljena, da kažem spasena, celokupna onomastička građa sa područja gde su živeli Srbi krajem 20. veka. Nekoliko je važnih dijalektoloških studija objavljeno koje se odnose na ove prostore, a leksikografija je, zahvaljujući pre svega trudu Gliše Elezovića, pokrila ovaj teren; ali, tu bi još imalo da se radi, ako bude uslova demografskih, političkih, finansijskih itd. 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa