Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Tribina, Broj 8-9

Radivoje Mladenović  (Beograd)

 

                1. Već dvadesetak godina prikupljam jezičku građu iz Gore, Sretečke župe, Sirinićke župe, Podrime, Prizrenskog Podgora, južnog Kosova, u nameri da ove govore opišem. Kada sam februara 1999. godine boravio nekoliko dana u Orahovcu, Velikoj Hoči i Maloj Kruši, uplašio sam se beznađa Podrimaca. Zamišljeni nad svojom i nacionalnom sudbinom, bili su mudriji i dalekovidiji od onih koji su odlučivali u njihovo ime. Neke od svojih sabesednika – sada izgnanika, sreo sam ponovo u Beogradu, Smederevu, u vaskolikoj Srbijici, otrgnute od sebe, uplašene, uništene. Moji informatori stigli su kod mene, umesto – kako je red – da ja idem njima u goste. Rasejani, okruženi drugim dijalekatskim sistemima, postaju jezički ono što nisu, a ja – svestan da je moja snaga malena za sve ono što nije zabeleženo, za sve ono što nije proučeno – sve češće rezignirano pomislim na to kako će se za koju godinu, možda, i pojaviti monografije o ovim govorima, ali da će štošta ostati nezabeleženo, u sumraku i mraku vremena zaboravljeno, i da Srba, možda, u ovim krajevima i neće biti. Deo moga jezika je na umoru, a ja ne mogu da se sa njim o svemu dogovorim.

                2. I nije ovo jedina moja dilema o srpskom jeziku, i ne samo jeziku, na Kosovu i Metohiji. Kao Prizrenac rođenjem, nisam nikako mogao da shvatim, posebno ne da prihvatim, odnos nekih ljudi prema Institutu za srpsku kulturu u Prištini poslednjih godina prošloga veka. Kao član Odbora SANU za proučavanje Kosova i Metohije, bio sam svedok agonije institucije koja je trebalo da pomogne da se kulturna baština Srba na Kosovu i Metohiji prouči, da se zaštite nacionalni i državni interesi. Svedok sam želje Odbora SANU da pomogne Institutu u Prištini. Svedok sam, međutim, i opstrukcije tadašnjeg rektora Prištinskog univerziteta, gospodina Radivoja Papovića, ali i nejasne uloge dekana Filološkog fakulteta u Prištini. Odnos pomenutih ljudi prema Institutu pokazao je svu nebrigu države, ali i pojedinaca, prema srpskoj kulturi na Kosovu i Metohiji, i bio je odraz nedovoljne mudrosti u prevladavanju ljudske sujete, političke neodgovornosti i srpskog nacionalnog mazohizma. Nije mi namera da diskreditujem aktivne učesnike u ovom zamešateljstvu. O nama i našem odnosu prema pojedinačnim i nacionalnim interesima govore naši postupci. Nameran sam da govoreći o počinjenim greškama pomognem sebi i drugima da greške ne ponovimo.                 3. Postavljam sebi preteško pitanje kako da moje govorenje ne bude kuknjava nad zlehudom sudbinom srpskoga naroda i njegovog jezika, ali ni neodgovoran spisak neostvarivih želja zaodenutih u prividnu mudrost. Ono što znam je da srpska kulturna baština na Kosovu i Metohiji nije dovoljno proučena, da pored značajnih priloga o srpskoj kulturi, o srpskom jeziku između ostalog, ima i površnih radova. I znam da nisu dovoljni odgovori samo o istorijskim događajima i mitovima. U zaštiti svojih interesa, sebi i svetu moramo istinu kazivati mnogo mudrije, mnogo kompetentnije nego što često činimo. U tom kontekstu vidim i proučavanje srpskih govora na Kosovu i Metohiji, niz osmišljenih multidisciplinarnih projekata kojima ćemo sebi i drugima moći da posvedočimo da nas dugo ima i da nas je vekovima bilo i tamo gde nas sada malo ima, ili nas nema. Da nam se ne dešava ono što nam se predugo dešava – da ono što radimo radimo površno i kratkotrajno, često kada nema više vremena. I da nam svedočanstva pomognu da izvorišta svojih neuspeha i istorijskog zaborava ne tražimo i ne nalazimo u zloj kobi.                4. Mudri su oni koji mogu pošteno da odrede svoje mesto u vremenu i događajima. Kakva će sudbina srpskoga jezika biti na Kosovu i Metohiji zavisi od političara i njihove dalekovidosti i nacionalne odgovornosti. Mi, koji se bavimo jezikom, ne utičemo presudno na državnu politiku, ali možemo pomoći ili odmoći. Otud je neophodno uspostaviti kontakte među svima koji mogu učestvovati u proučavanju srpskih govora – i ne samo govora – na Kosovu i Metohiji. Već je juče trebalo napraviti dijalekatsku kartu sa popisom svih mesta u kojima je srpski jezik bio prisutan do 1999. godine.A mi često i ne znamo jedni za druge, ne znamo šta ko proučava, često i nismo obavešteni o grupnim ili pojedinačnim projektima. Surova je istina da su govori izmešteni, da su čitave oblasti na Kosovu i Metohiji ostale bez Srba. Ako nešto hitno ne preduzmemo, ako se ne organizujemo, ne dogovorimo, ako ne rasporedimo valjano svoje nejake snage, vrlo brzo nećemo u potpunosti znati dijalekatsko stanje u ovom delu srpskog jezika, ili ćemo na osnovu fantomskih izoglosa u nekim radovima imati pogrešnu sliku o pojedinim srpskim govorima na Kosovu i Metohiji. Znam da u Institutu za srpsku kulturu u Prištini – Leposaviću nema ni kadrovskih ni materijalnih mogućnosti da se organizuje ozbiljniji rad. Posebno ne na proučavanju govora. Da li oni koji treba da se brinu o državnim interesima, mogu da pomognu?I pored straha da je moje govorenje samo zaludna  nade, predlažem da se u okviru Instituta za srpsku kulturu u Leposaviću ozbiljno razmisli o osmišljenom proučavanju srpskih govora na Kosovu i Metohiji, da se u ovaj posao uključi i Institut za srpski jezik SANU u Beogradu, da se angažuju filološki fakulteti, da se pomoć zatraži od svih koji mogu kadrovski, idejama ili finansijski pomoći ovom značajnom poslu. Svemu ovome treba dati zvaničan tretman, sa rokovima, ciljevima. Možda i nije kasno da shvatimo da ne prolazi samo vreme nego i mi. Kada se zakasni ostaje samo vreme. I nepouzdana i zloupotrebljena istorijska istina.Da se zaludno ne rasipa vreme, treba organizovati anketu o tome ko šta radi. Zašto ne bi bio organizovan naučni skup o srpskim govorima na Kosovu i Metohiji?                 5. Sudbina srpskog jezika na Kosovu i Metohiji odslikava istorijski i politički položaj srpskog naroda. Do Balkanskih ratova jezička asimilacija podrazumevala je i etničku. Ovde se, pre svega misli na mimikriju Srba, posebno u Metohiji, kada su mnogi bili pod zaštitom albanskih fisova, postajali dvojezični, sa povremenim korišćenjem albanskog jezika i u srpsko-srpskoj komunikaciji, u kulturološkom smislu postajali srodni Arbanasima, pa je promena vere često predstavljala i etnojezičku asimilaciju i arbanašenje. Tragovi srpskog porekla ovih Albanaca nalaze se, nekada, u njihovim prezimenima. O tome svedoči i toponimija Kosova i Metohije, koja je dobrim delom srpska. Tamo gde nije bilo Arbanasa u znatnijem broju, islamizovani Srbi ostajali su jezički i kulturološki izvan snažnijeg albanskog uticaja. U tom smislu interesantna je sudbina muslimana srpskog porekla u Gori i Sretečkoj župi, šarplaninskim župama u kojima nije bilo Albanaca u znatnijem broju. Gorani i Srečani, najvećim delom, oduprli su se albanizaciji. U gradovima je nemali broj Srba, i pre prelaska na islam, prihvatao turski jezik kao drugi maternji. Ovakav bilingvizam bio je prisutan u prošlosti, ali i u novije vreme. Prelaskom na islam, skoro po pravilu, gradski Srbi muslimani prihvatali su turski jezik kao svoj maternji.                  Posle Drugog svetskog rata jugoslovenska državna politika podrazumevala je predaju Kosova i Metohije Albaniji, pa je i jezička politika bila usmerena ka takvom cilju.Prvih godina posle Drugog svetskog rata institucinalno je pokušana albanizacija drugih naroda muslimanske vere – Srba, Turaka, Cigana (Roma). Tako je muslimanima srpskoga porekla u Gori i Sretečkoj župi nametnut albanski antroponimijski model, pa mnogi – na osnovu prezimena – pogrešno Srečane i Gorane smatraju Albancima, a u škole je uveden albanski nastavni jezik. Posle upornog otpora Gorana i Srečana, u nastavu je vraćen njihov maternji srpski jezik. U gradovima je, međutim, deo muslimana srpskog porekla iz Gore i Sretečke župe etnički prišao Turcima i Albancima prihvatajući turski ili albanski jezik. Osamdesetih godina dvadesetog veka deo Srečana muslimanske vere srpskoga jezika počinje da pohađa nastavu na albanskom jeziku. U kući i dalje koriste srpski jezik, ali se u etničkom smislu izjašnjavaju za Albance. O ovakvoj raspolućenosti svedoči i srpski govor Albanaca u Orahovcu u Podrimi, koji sebe smatraju Albancima, a u kući govore istim govorom koji koriste i orahovački Srbi. 6. Navodim ovo kao uvod u neveselu priču o sudbini srpskoga jezika u školskoj upotrebi stanovnika srpskoga jezika, srpskoga porekla, a muslimanske konfesije na Kosovu i Metohiji posle juna 1999. godine, koji su, za razliku od Srba pravoslavne vere u ovom delu Kosova i Metohije, delimično ostali u Gori, Sretečkoj župi, Prizrenu, Peći, Vitomirici. Dok u Gori Gorani istrajavaju na srpskom nastavnom jeziku, na nastavnim programima Republike Srbije, ostali muslimani srpskog jezika prihvatili su (ili im je nametnut) bošnjački jezik, i rade po udžbenicima štampanim u Sarajevu. U Vrbičanu, srpskom selu nadomak Prizrena živi samo jedna pravoslavna porodica, a desetogodišnji sin nastavu pohađa u susednom, muslimanskom Novom Selu na bošnjačkom jeziku. U prizrenskoj gimnaziji nastava se izvodi na albanskom i bošnjačkom jeziku. Doduše, odeljenja sa bošnjačkim nastavnim jezikom malobrojna su, a i nema mnogo učenika. Isto je i u Peći.Ne optužujući nikoga, treba shvatiti mimikriju i okolnosti u kojima se ti ljudi nalaze, samo konstatujem još jedno cepanje srpskog jezika na Kosovu i Metohiji. Da li se može pomoći opstanak srpskog jezika u ovim slovenskim enklavama? Da li smo neke lekcije iz nacionalne odgovornosti shvatili?U Prištini se štampa Alem, Nezavisni magazin na bosanskom jeziku. Iako sam bio u prilici da vidim samo deo do sada objavljenih brojeva, uređivačka koncepcija magazina jasna je – promovisanje bosanskog (?) / bošnjačkog jezika (?) (Da li je u Alemu namerno napravljena terminološka zbrka sa bosanskim/bošnjačkim jezikom?) – i otkidanje još jednog dela od celine srpskog jezika. Očigledna je težnja da se ime Bošnjak ne poistoveti samo sa Bosnom, već i sa Kosovom i Metohijom, a da se konfesionalna i jezička pripadnost govornika srpskoga jezika a muslimanske veroispovesti promoviše u jedan drugačiji etnojezički tip.Da li možemo, da li smemo, da li umemo da opstanemo, a da se olako ne odreknemo još jednog dela sebe? Da li i sada prolazimo i ćutimo, često s odglumljenom ravnodušnošću, pored sadašnje i prošle stvarnosti – a možda i zabluda – da su svetosavlje i srpski jezik jedina moguća i jedina realna međuzavisnost?                7. Ono što se Srbima desilo u poslednjoj deceniji dvadesetog veka obesmislilo je vekovnu istoriju ovoga naroda. Najpre, oktobra 1998, a onda juna 1999. godine obesmišljeni su srpski ratovi iz 1912. i 1913. godine, a na Kosovu i Metohiji srpskom narodu suštinski je oduzet integritet. Posle makedonizacije srpske prošlosti u Makedoniji, i stranog protektorata nad Kosovom i Metohijom, Srbi su ostali bez kulturne i umetničke baštine na tlu na kome je u srednjem veku bio centar srpske istorije. Da li nam je sve ovo pomoglo da shvatimo da kapitulacija nije pobeda, a da državničko slepilo nije državnička mudrost? Stvarnost će i dalje ostati stvarnost, bez obzira na to da li je mi priznali ili ne.

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa