Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Časopisi, Broj: 10

 

JEZIK DANAS  (glasilo Matice srpske za kulturu usmene i pisane reči), 14. Novi Sad, 2002.

           

            Četrnaesti broj Jezika danas, glasila Matice srpske za kulturu usmene i pisane reči, posvećen je uspomeni na akademika Boška Petrovića, dugogodišnjeg predsednika Matice i jednog od osnivača ovog časopisa.

            U prilogu Melanije Mikeš, naslovljenom Evropska godina jezika, autorka obaveštava čitaoce da je Ministarski odbor Saveta Evrope proglasio 2001. godinu Evropskom godinom jezika, sa ciljem da podstakne višejezičnost i višekulturnost u toku cele godine i da kod građana Evrope razvije svest o jezičkim i kulturnim prednostima koje im pruža poznavanje i učenje nematernjih jezika. Od poruka sa konferencije održane u švedskom gradu Lindu posebno se ističu dve: 1) Svako je sposoban da nauči strani jezik, tj. svet nije podeljen na one koji mogu da nauče jezik  i one koji to ne mogu  i 2) Učenje jezika je aktivnost kojom se možemo baviti čitavog života, to nije aktivnost strogo rezervisana za srednjoškolsko obrazovanje.

            Prilog Mihajla Pavlovića posvećen je jeziku i modi. „Među činiocima koji utiču na jezik i izazivaju promene u njemu”, ističe autor, „nalazi se i jedan o kome se manje govori, mada igra značajnu ulogu – moda”. Najčešće se misli na leksiku i njeno „bogaćenje” rečima iz drugih, stranih jezika. Osim istinski stranih reči, postoje i one koje se samo uslovno mogu nazvati stranim. To su tuđice koje vode poreklo iz hrvatskog i bošnjačkog jezika. „Nije nevolja u „hrvatskim” rečima i „hrvatizmima”, nego je velika šteta što neke takve reči, često loše odabrane, delimično ili čak potpuno potiskuju odgovarajuće reči koje je vekovna usmena i pismena praksa osveštala”, smatra Pavlović i zaključuje da je „osim borbe protiv prekomerne i uopšte, neopravdane upotrebe tuđica, potrebna, naročito, borba protiv njihove netačne upotrebe”.

            Milan Šipka u raspravi pod naslovom O imenu glavnoga grada Republike srpske, zaključuje sledeće: 1) „U savremenom usmenog govoru – prije svega stanovnika samoga mjesta i okoline – u potpunosti je preovladalo jednočlano ime Banjaluka; 2) Nema osnova da se starije, dvočlano ime Banja Luka smatra jedino ispravnim, ili mu se daje bilo kakva prednost, jer je, navodno, to oblik koji „pripada našem narodu”, pa je po tome „srpski”, za razliku od jednočlanoga Banjaluka, koji je, kako se pogrešno misli (od Kočića, pa, evo, do današnjih dana), plod tuđeg uticaja i nametanja; 3) Nema potrebe da se u ovom trenutku normom presuđuje u korist jednog ili drugog načina izgovora i pisanja imena glavnoga grada Republike srpske i 4) Potpuno je štetno insistiranje novinskih redakcija i redakcija drugih sredstava javnog informisanja, ali i državne administracije, na tradicionalnom dvočlanom imenu Banja Luka”.

            Proučavajući novo izdanje Malog Robera (Version electronique du Nouveau Petit Robert Dictionaire analogique et alphabetique de la langue francaise. Dictionnaires Le Robert, 1996-97), elektronski rečnik sa 60.000 odrednica i 300.000 njihovih značenja, od kojih je  9.000 ozvučeno (može se čuti njihov izgovor), Danko Šipka dolazi do zaključka da se u njemu nalaze samo četiri francuske lekseme srpskohrvatskog porekla. To su reči: doline, guzla, serbe i vampire.

Branislav Brborić i Jovan Vuksanović navodeći primere objašnjavaju, inače nepopularne i teško razumljive, izraze kontaminacija (spajanje, stapanje  više oblika reči u jedan), arhaizacija (zastarevanje) i petrifikacija (okamenjivanje, okamenotina).

            Milan Bakovljev se u prilogu Protiv idealizacije našeg pravopisa u školi zalaže za razložniji pristup u ocenjivanju fonetskih vrednosti naše ortografije. Često se srećemo sa naivnim uverenjem da je naš pravopis najsavršeniji na svetu, gotovo savršen i idealan. Ističući vrline našeg pravopisa nastavnici u školama bi učenicima morali ukazivati na sledeće: „1) Turci pišu isto tako fonetski kao mi, a Finci još fonetskije, jer beleže i dužine vokala (njima ne bi bio problem da razlikuju biljku luk od luka sa strelom); 2) Načelo „piši kao što govoriš” ne potiče od Vuka, već od nemačkog lingviste Adelunga koji se za to zalagao još u 18. veku; 3) Kada bi se nastavnici više založili u objašnjavanju i ilustrovanju toga da je naš pravopis fonetski samo u okviru jedne reči tj. da se pismom označuju samo one glasovne promene koje nastaju u jednoj riječi - uveren sam da bi se znatno smanjio broj onih koji veruju da mi apsolutno uvek pišemo kao što govorimo; 4) Posebno je važno da nijednom učeniku ne ostane nepoznato da se promene do kojih dolazi povezivanjem reči u govoru ne beleže u pisanju, da tu fonetičnost ne dolazi do izražaja (jer se ne piše onako kako se govori)…” 

            Ivan Klajn se nadovezuje na pismo Branka Đorđevića, iz broja 11 „Jezika danas”, posvećeno „TOM NEKOM običaju da se u svakodnevnom govoru, na ulici, u kafani, u medijima, pa čak i u školama… ispred imenica potpuno neprikladno, neukusno i zaista nepotrebno koristi neodređena zamenica neki (neka, neko)”. Najveći nesklad, po Klajnovom, ali i Đorđevićevom, mišljenju, „jeste onaj između neodređene zamenice neki i pokazne taj, ta, to”. Ova pojava poprima sva „obeležja jezičke patologije. Trebalo bi”, dodaje Klajn, „utvrditi kako se i zašto zamutila razlika između neodređenog i određenog - dveju kategorija koje se ne graniče, nego su u opoziciji, suprotne jedna drugoj” i navodi nekoliko primera iz medija: Ti ljudi već dolaze s nekim tim takvim iskustvom …; Iskompleksiran je zbog tih nekih svojih korena…; Meni se sviđa ta vrsta te neke likovnosti, taj neki pun kadar i sl.

 Rajko Bukvić objavljuje prilog  o problemu transkribovanja kineskih imena Kako je i zašto Kong postao konfuzija, dok Slađana Milićević objašnjava značenje i poreklo dve lekseme koje pripadaju žargonu mladih ljudi, a koje se u poslednje vreme sve češće upotrebljavaju: sponzoruša i pištoljaš.  

            Povodom, ne bez razloga, oživele rasprave o značaju ćirilice za srpsku kulturu, o njenom zakonskom statusu i o mestu koje stvarno zauzima u našem društvu, uredništvo časopisa je odlučilo da u ovom broju objavi tri odluke Odbora za standardizaciju srpskog jezika, od kojih su dve (18 i 20) izričito posvećene ćirilici, a indirektno i Odluka br. 19, doneta povodom objavljivanja treće verzije Pravopisa srpskog jezika. Ovome je pridodato i saopštenje Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika, doneto na skupu u Matici srpskoj 15. juna 2001. godine. Najzad, uzrocima potiskivanja ćirilice i načinima da se ono spreči bavi se rad Dragoljuba Zbiljića koji se nalazi na kraju ovog bloka.

            U rubrici Pisci o jeziku nalaze se odlomci iz radova Ranke Kuić Crveno i belo (srpsko-keltske paralele) i Borislava Radovića O pesnicima i o  poeziji.

 

Vladimir Pavlović  (Beograd)

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa