Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Knjige, monografije, Broj: 11

 

Aleksandar Loma: PRAKOSOVO, SLOVENSKI I INDOEVROPSKI KORENI SRPSKE EPIKE, Beograd, 2002, str. 352.

 

Kad lingvista otvori knjigu „Prakosovo”, prvo ga iznenadi besprekoran stil, sasvim neuobičajen za našu lingvistiku – koja inače više drži do sadržaja nego do lepote rečenice – a Lominoj rečenici ništa se ne može ni oduzeti ni dodati. Mnogo je toga neuobičajeno i novo u ovoj knjizi, pa je potrebno odgovoriti na pitanja „Prakosovo” – otkud? kako? i kome?

Lomina studija se smešta u metodološke okvire neuobičajene i za našu folkloristiku, zato što je primenjeni metodološki postupak u suštini lingvistički. Loma svoj interdisciplinarni naučni pristup i način mišljenja zasniva pre svega na novijim svetskim dostignućima komparativne lingvistike (tj. indoevropeistike i naravno, slavistike); ali i komparativne folkloristike i mitologije. On uspešno uspeva da pomiri dve različite tradicije, njegovi obavezni metodološki reperi su, sa jedne strane, radovi ruskih indoevropeista i etimologa Ivanova i Toporova, i Trubačova, a sa druge – zapadnoevropskih indoevropeista Vikandera, Jakobsona, Dimezila i Benvenista. Na ove zapadnoevropske uticaje ukazuje još jedan posredan trag, a to je najnoviji Lomin prevodilački podvig, Benvenistov: „Rečnik indoevropskih ustanova (institucija)” koji pokriva ključne socijalne teme: privreda, srodstvo, društvo, vlast, pravo i religiju.

Istovremeno, Loma se ne odriče našeg, ipak značajnog, naučnog nasleđa u domenu komparativne mitologije. „Prakosovo” je i svojevrsna naučna rehabilitacija Natka Nodila (u pitanju je Nodilova „Stara vjera Srba i Hrvata”, objavljena u nastavcima u Radovima JAZU u periodu od 1885. do 1890), zatim, ponovno ukazivanje na radove Tome Maretića i Veselina Čajkanovića. Loma odlično poznaje i savremena folkloristička kretanja kod nas, ali ih ne usvaja kao svoju metodologiju već preuzima samo pojedina uspešna rešenja Nade Milošević, Mirjane Detelić, Miroslava Pantića i Nenada Ljubinkovića.

Već u uvodu u studiju predložen je koncept „interplanarnost epike” jer je osnovna odlika epske slike sveta presek raznih egzistencijalnih ravni. „Interplanarnost” je uvedena da bi se napravila razlika prema „uniplanarnosti” poetskih tekstova, gde su dešavanja samo na ljudskoj ili božanskoj ravni i prema „multiplanarnosti” poetskih tekstova gde su dešavanja u vidu ekskursa ili poređenja skokovita, na raznim nivoima egzistencije. Epska poezija, prema poimanju Aleksandra Lome, uzdiže čoveka do poluboga, pa se stoga dešava u prelaznoj, sivoj zoni između stvarnog i onostranog, negde između ljudskog i božanskog. Epska poezija je interplanarna jer svaki junački podvig ili poraz znači promenu egzistencijalnog plana, pomak na više ili na niže na hijerarhijskoj lestvici bića.

Ako je jedan od ključnih termina u ovoj knjizi i istovremeno inovativna teorijska postavka, „interplanarnost” epike, onda se, razmišljajući o metodološkim osobinama tkanja naučnog teksta Aleksandra Lome, o njegovom naučnom diskursu, može govoriti o „digresivnosti”. Gotovo na svakoj stranici kreću digresije sa epske ravni u zamršeni splet pitanja slovenskog folkora, narodnih legendi, običaja i verovanja ili u analizu drugih folklornih tekstova, najčešće obrednih. Loma svojim digresijama provocira kolege, nudeći dugačak niz početnih ideja za dalje razmišljanje u širokom spektru – od suđaja, Božića, Vlašića, kraljičkih obreda, sve do narodnih naziva za vetrove.

U osnovnoj niti svog naučnog diskursa Loma se drži filološke analize i klasičnog postulata da su fragmenti iz raznih vremena stariji od celine konkretnog teksta. Komparativnim metodom polazi od raznih varijanata iste pesme i analognih struktura u raznim tradicijama u svetu – u srodnim (slovenskim) i prasrodnim (indoevropskim) tradicijama; ali koristi i genetske paralele na osnovu kojih izvodi zaključke o zajedničkom poreklu. Loma pokazuje da se u analizi mogu koristiti i nesrodne tradicije, ali se one koriste kao tipološka analogija. A komparativna mitologija 20. veka već je obavila značajan deo posla u rekonstrukciji motiva i sadržaja praindoevropske epike. Moglo bi se još samo usput sugerisati da je opšteslovenska dimenzija i primena komprativnog metoda potrebna i van epske ravni, naročito to važi za pojedine uzgredne komentare.

U svojoj analizi praindoevropskih folklornih formula i njihovih slovenskih kontinuanata, Aleksandar Loma je nastavljač Ridigera Šmita, uglednog istraživača indoevropskog pesničkog jezika. Ipak, u prvom delu knjige (koji je naslovljen „Dubine povesnog pamćenja”) okriva se još jedna velika Lomina strast – epska onomastika, odnosno reliktna topografija. Tu imamo pred sobom svojevrsni onomastički rečnik ključnih epskih toponima i hidronima, od Dunava do Sinjeg mora. Na primer,  Loma pretpostavlja da epski „Pladinski kralj” čuva spomen na stoni grad panonskih knezova na Blatnom jezeru, Balatonu. Spomen na isti nekadašanji stoni grad možda se čuva i u „Pribinju, gradu preko mora”, prema Pribinu koji je takođe stolovao u Blatnom gradu, a njegovo lociranje „preko mora” Loma tumači kao Prekomorje ili Prekmurje, sa one strane reke Mure, gde se taj grad nekada nalazio.

Drugi deo studije, posvećen u pravom smislu reči rekonstrukciji kosovskog mita, istovremeno je i rekonstrukcija praslovenskog panteona. Lingvistička rekonstrukcija praslovenskog panteona Aleksandra Lome poznata je široj publici i zahvaljujući njegovim odrednicama u enciklopedijskom rečniku „Slovenska mitologija” (Crnobog, Triglav, Crnoglav, Pribiglava, Jarovit, Sventovit/Sveti Vid i Mokoš).

Možda je emblematična za celu Lominu studiju analiza praslovenske foklorne formule sa elementom čudo, čudo sa atributom: *čudьno čudo, *veliko čudo, ili čudo kao objekat uz glagole *čudo viděti i *čudo kazati. I problem „čuda” u kontekstu koncepta «interplanarnosti” nameće čitaocu nadogradnju ličnih ideja, nastavljanje digresivnim kanalima koje je otvorio Loma, npr.: da li postojanje „čuda” u nekom „ženskom” folklornom tekstu ukazuje na moguću interplanarnost?

I poslednje pitanje na koje treba odgovoriti glasi – kome je knjiga namenjena? Folkloristima će biti teški za praćenje složeni putevi etimološke analize koja seže do praindoevropskih dubina, ali će se uloženi napor više nego isplatiti. Etnolozi će izazove za svoja promišljanja naći u brojnim Lominim digresijama i eksursima u svet tradicionalne kulture. Obaveznost uvažavanja lingvističkih fakata koju će „Prakosovo” sigurno nametnuti, imaće i sekundarne efekte: „Prakosovo” će otvoriti kanale za veću prohodnost prilično strogog lingvističkog načina mišljenja. Najbolje će se u knjizi verovatno snaći sami lingvisti, i još uže – etimolozi, onomastičari i stručnjaci za jezik folklora. I svima ostalima – studentima, postdiplomcima, ljubiteljima dobre knjige, od izuzetne koristi će biti potpuna dorađenost ove studije, odnosno pomoćna aparatura za snalaženje u njoj. To su obimni izvori i literatura, i čak pet indeksa, kao potpuna novina u našoj naučnoj praksi.

  1. Indeks stvari (opšti pojmovi, mitološki i pesnički motivi)

  2. indeks imena (geografska, etnička, istorijska, neistorijska)

  3. indeks reči i imena uz koje je u tekstu dat lingvistički komentar

  4. indeks autora i naslovi dela

  5. indeks mesta (analizirana mesta iz starih i folklornih tekstova).

Time se Lomina knjiga može čitati kao neko leksikografsko delo. Zahvaljujući vrlo iscrpnom rezimeu, još i na engleskom jeziku, naučna vrednost „Prakosova” daleko prevazilazi granice zemlje u kojoj je objavljeno, pa ovoj knjizi treba otvoriti puteve u svet.

 

Biljana Sikimić (Beograd)

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa