Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Knjige, monografije, Broj: 12-13

Стана Ристић: ЕКСПРЕСИВНА ЛЕКСИКА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ : ТЕОРИЈСКЕ ОСНОВЕ И НОРМАТИВНО-КУЛТУРОЛОШКИ АСПЕКТИ.  Институт за српски језик САНУ, Београд, 2004, 319 стр.

Институт за српски језик САНУ покренуо је 2004. године едицију „Монографије”. У њој се објављују „резултати истраживања која се спроводе у склопу научних пројеката чији је носилац Институт за српски језик САНУ. Она обухватају најширу проблематику српског језика, како књижевног тако и народног, у прошлости и у садашњости”.

Прва књига у овој едицији,  Експресивна лексика у српском језику : теоријске основе и нормативно-културолошки аспекти, даје целовит поглед на феномен лексичке експресивности. У њеној основи су резултати до којих је аутор долазио током вишегодишњег бављења овим питањем и који су излагани на бројним научним скуповима у земљи и иностранству, те публиковани у нашим и страним лингвистичким часописима. Сви већ објављени радови су „знатно измењени и дорађени како би се уклопили у тематске целине”. Студија Експресивност у језику и лексичком систему (13–44) није претходно публикована.

Монографија има седам поглавља: „Уводно поглавље” (13–52), „Именички експресиви” (53–120), „Глаголски експресиви” (121–134), „Дијахрони аспекти експресивности” 135–188), „Синхрони аспекти експресивности” (189–216) и „Завршно поглавље” (241–282). Осма целина садржи три регистра – регистар експресива (283–304), предметни регистар (305–316) и ауторски регистар (317–318).

 Феномен експресивности ауторка је истраживала на корпусу из савремених речника српскохрватског језика те више других извора. Осим структуралног приступа, анализа је заснована и на когнитивном приступу, као и на примени теорије језичке личности.

На лексичком плану, закључује ауторка, експресиви функционишу као јединице другостепене номинације за исказивање субјективне оцене и емотивног става. На номинационом и на комуникативном плану компоненте значења експресива одражавају различите социјалне, психичке и когнитивне карактеристике језичке личности српског језика. У стандардном српском језику експресивност се реализује најчешће у именичким и глаголским лексемама. Промене у развоју експресивне лексике условљене су параметрима пôла, социјалног статуса, узраста, менталитета, културних и националних стереотипа. Слободнија употреба експресива у стандардном језику, започета педесетих година 20. века, настављена је и данас се среће и у оним фукционалним стиловима у којима традиционално није била присутна и уобичајена.

Ђорђе Оташевић  (Београд)

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa