Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Knjige, monografije, Broj: 12-13

Piet van Sterkenburg (ur.): A PRACTICAL GUIDE TO LEXICOGRAPHY. John Benjamins, Amsterdam/Philadelphia, 2003, 459 str.

Ovaj praktični vodič kroz leksikografiju najnoviji je u nizu engleskojezičkih uvoda u ovu primenjenolingvističku disciplinu. Prethode mu, u ovoj deceniji, drugo izdanje Landauovog priručnika (Sidney I. Landau “Dictionaries. The Art and Craft of Lexicography”, second edition, Cambridge University Press, 2001) i Džeksonov pregled (Howard Jackson “Lexicography. An Introduction”, Routledge, 2002). Istovremeno, ovaj se priručnik, budući grupni rad evropskih leksikografa i metaleksikografa, uklapa u novije evropske starosvetske projekte, kakv je recimo Wörterbuch zur Lexikographie und Wörterbuchforschung (više o projektu na strani: http://www.rzuser.uni-heidelberg.de/~ha2/projekt.html), koji bi trebalo da se pojavi tokom ove godine.

Dva pominjana prethodna uvoda u leksikografiju u dobroj su mjeri anglocentrični. Tako Landau pregledu Engleske leksikografije posvećuje čitavo jedno od osam poglavlja, dok Jackson isti taj pregled daje u tri od četrnaest poglavlja. Oba priručnika imaju logičnu organizaciju i pregled tematskih oblasti (elementi strukture, obrada, korisnici, itd.) a opremljeni su i uobičajenim aparatom (indeks, spisak literature). Ono po čemu se razlikuju proizlazi iz osnovne profesionalne i intelektualne orijentacije njihovih autora. Landau je iskusan leksikograf, pa je njegov priručnik prvenstveno zanatski, leksikografski, okrenut rešavanju praktičnih problema u struci. Jackson je pak prvenstveno lingvista i leksikograf, pa je njegov uvod u leksikografiju više metaleksikografski, njegova je pažnja usmerena ka širim lingvističkim i kognitivnim aspektima leksikografske produkcije. Tako su ova dva priručnika u dobroj meri kompatibilna a istovremeno u dobroj meri ograničena na leksikografiju engleskog jezika, što otvara mesto opštem (meta)leksikografskom priručniku.

Već samo pojavljivanje trećeg priručnika u kratkom vremenskom rasponu pokazuje da za takvom vrstom priručnika postoji potreba. Potreba prvenstveno proizlazi iz promena u procesu nastajanja rečnika u ovih preko trideset godina od pojave kapitalnog Zgustinog dela (Ladislav Zgusta, Manual of Lexicography, Mouton, 1971). Danas je bilo kakav ozbiljan leksikografski rad nezamisliv bez korpusnog prikupljanja podataka, baza podataka, leksikografskih radnih platformi (od kojih mnoge za relativno malu svotu nude niz izuzetno korisnih opcija, takav je na primer Linguist’s Shoebox, http://www.sil.org/computing/shoebox/) i sl., čega u ranim sedamdesetim nije bilo. Potreba za praktičnim vodičem još je veća, o čemu svedoče česte razmene mišljenja na diskusijskoj listi posvećenoj leksikografiji (http://groups.yahoo.com/group/lexicographylist/) o rešavanju konkretnih praktičnih problema. Tako za savremeni praktični priručnik leksikografije ne samo da ima mesta nego je takvo izdanje i dugo očekivano.

Ovaj priručnik uredio je Van Sterkenburg iz lajdenskog Instituta za holandsku leksikologiju. Autori su uglavnom holandski, flamanski i burski lingvisti (neki, kao Dirk Geeraerts, opštelingvistički autoriteti), uz nekoliko drugih evropskih lingvista (Burkhanov, Čermak, Nuccorini, Prędota, Sinclair). Knjiga obuhvata 459 strana i to: kratak, dvoipostranični uvod, 387 strana osnovnog teksta, te aparat (glosar osnovnih pojmova, spisak literature i opšti indeks). I dok su indeks i glosar sasvim pristojno razrađeni, dve stvari čude u pratećim delovima teksta. Prvo, uvod je krajnje oskudan i govori uglavnom o istoriji projekta, ne dajući ni obrazloženje segmentacije osnovnog teksta ni niz drugih informacija koje obično očekujemo od uvoda u priručnike ovog tipa, pogotovo višeautorske. S tim je u vezi i druga začuđujuća činjenica – izostaju podaci o autorima. Ako je priređivač ponudio vodič kroz određenu oblast primenjene lingvistike, onda je čitaocu trebalo reći ko ga vodi.

Osnovni tekst priručnika segmentiran je ovako: I Oblici, sadržaji i korišćenje rečnika, sa sledećim poglavljima: 1. Osnove, 2. Opisna leksikografija, 3. Posebne vrste rečnika (str. 1-166), te II Jezički korpusi (baze podataka) i izrada rečnika, sa poglavljima: 4. Korpusi i rečnici, 5. Koncipiranje rečnika, 6. Izrada rečnika, 7. Primeri kriterijuma koncipiranja i izrade za važnije rečnike (str. 167-387). I dok ideja da se na savremeni proces izrade rečnika na osnovu korpusa i baza podataka stavi akcenat (preko polovina teksta otpada na taj deo priručnika) zavređuje pažnju, organizacija prvog dela (očekivali bismo tu opšti leksikografski pregled) krajnje je zbunjujuća. Nema apsolutno nikakvog logičnog ključa na osnovu kojega bi se mogao odbraniti način uvrštavanja i nizanja članaka unutar poglavlja.

Prvo poglavlje sadrži, ovim redom: Rečnik: definicija i historija; Izvori za rečnike; Korištenje i korisnici rečnika; Vrste rečničkih članaka i različite vrste lema; Rečnička tipologija: pragmatički pristup. 

Drugo poglavlje sastoji se od ovih delova: Fonološke, morfološke i sintaksičke naznake u jednojezičkim rečnicima; Značenje i definicija; Rečnici poslovica; Pragmatičke naznake: upotrebne naznake, etikete, primeri; rečnici stila, rečnici kolokacija; Morfologija u rečnicima; Onomasiološke naznake i kratka historija onomasioloških rečnika.

U treće poglavlje uključeni su ovi članci: Vrste dvojezičnih rečnika; Specijalna leksikografija i specijalizovani rečnici.

Organizacioni haos u ova tri poglavlja toliki je da mu gotovo i ne treba komentar. Članak o rečnicima poslovica smešten je u drugi deo, gde većina članaka govori o rečničkoj mikrostrukturi. Nejasno je nadalje zašto je uopšte izdvojen treći deo (očekivali bismo sve tipologije u prvom delu).

Uvid u tekstove članaka otkriva visok stepen proizvoljnosti i površnosti. Tako, na primer, već u prvom članku sastavljač proglašava jednojezičke rečnike prototipskim rečnicima (otuda se o dvojezičkim rečnicima govori u trećem poglavlju posvećenom specijalnim rečnicima). Potpuno je nejasno čemu služi utvrđivanje da li su jedno- ili dvojezički rečnici prototipski rečnici. Čak i kad bi se ovo moglo utvrditi sa nekim stepenom pouzdanosti, ostaje pitanje kome bi takva činjenica mogla biti od koristi u praktičnom vodiču kroz primenjenolingvističku disciplinu. Još je gore to što autor predstavlja takve tvrdnje ne podržavajući je empirijskim podacima, nego svojim impresijama. U drugom po redu, Čermakovom prilogu, o leksikografskim izvorima govori se narativno, u stilu novinskog članka bez klasifikacije i evaluacije. Geeraertsov članak o značenju i definicijama prestavlja niz odluka koje leksikograf treba da donese u procesu definisanja a da pri tome ne obraća pažnju na jedan od najvećih problema u definisanju – višesmislene definicije (u istraživanju koje sam u martu 2004. proveo sa trideset dvojezičnih leksikografa, gotovo 80% smatra da se ovaj problem javlja često ili veoma često). Kako taj problem treba obraditi pokazuje pominjani Landauov priručnik:

“Words in definitions must be used unambiguously in the context of the definition. If a word used in a definition has more than one meaning (i.e., it is polysemous), the particular sense in which it is intended must be made clear by the rest of the definition. This problem is most conspicuous in dictionaries that depend on synonyms for definitions, such as bilingual and short monolingual dictionaries. One cannot define back-yard, either in English or its equivalent in another language, by the English word lot, since lot has a lot of other meanings. (s. 170-171).

Drugi deo izgleda ovako:

Četvrto poglavlje: Korpusi za leksikografiju; Obrada korpusa; Višefunkcionalne baze podataka: njihova višestruka upotreba; Leksikografska radna stanica: proučavanje konkretnog slučaja.

Peto poglavlje: Razvoj u elektronskom koncipiranju rečnika; Jezički korpusi (baze podaka) i izrada rečnika; Koncipiranje onlajn rečnika.

Šesto poglavlje: Kodifikacija fonoloških, morfoloških i sintaksičkih informacija; Proizvođenje i korištenje primera; Kodifikacija semantičkih informacija; Kodifikacija upotrebe etiketama; Kodifikacija etimoloških informacija.

Sedmo poglavlje: Primeri kriterijuma koncipiranja i izrade dojezičkih rečnika; Koncipiranje i izrada terminoloških rečnika; Koncipiranje i izrada jednojezičkih rečnika; Prema ‘idealnom’ rečniku kolokacija engleskog jezika.

I članci u ovom delu odlikuju se jednakom nepreglednošću i diskursivnošću umesto sistematičnosti, kao i  prvom delu, a što je ilustrovano nekolikim primerima. Jedini izuzetak od ove nepovoljne slike priručnika predstavlja sistematičan i moderno koncipiran članak Willy Martina i Hennie van der Vliet posvećen koncipiranju i izradi terminoloških rečnika.

Uvid u ovaj priručnik ne ostavlja ni trag sumnje da Zgstin priručnik nije dobio očekivanu zamenu. Onima koji su zainteresovani za opšti uvod u leksikografiju ostaju dve mogućnosti:

a.       korišćenje Zgustinog priručnika uz upotpunjavanje informacija o savremenim tehnikama leksikografskog rada iz drugih izvora, recimo izvrsne knjige i prezentacije McEnerija i Wilsona (http://www.ling.lancs.ac.uk/monkey/ihe/linguistics/contents.htm),

b.        upotreba pominjanog Landauovog priručnika bez obzira na njegovu anglocentričnost.

Danko Šipka  (Tempe, Arizona)

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa