Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 12-13

NAUČNI SASTANAK SLAVISTA U VUKOVE DANE 32/1 : FUNKCIONALNO RASLOJAVANjE SRPSKOG STANDARDNOG JEZIKA. Međunarodni slavistički centar, Beograd, 2004, 339 str.

Međunarodni „Naučni sastanak slavista u Vukove dane”, koji svake jeseni na Filološkom fakultetu u Beogradu okuplja slaviste iz čitave Evrope, tokom više od trideset godina postojanja svojim istrajnim radom utiče na formiranje i razvoj misli o jeziku i književnosti slovenskih naroda. Publikovani zbornici referata sa ovih skupova obično su propraćena velikim interesovanjem – pre svega domaće naučne javnosti, što je i razumljivo, budući da se ovde prevashodno radi o onim temama koje se tiču aktuelnih posmatranja raznih vidova inherentne i suprasegmentne strukture srpskog jezika, kao i njihove problematike.

Zbornik referata jezičke sekcije 32. naučnog sastanka slavista nosi široko koncipirani naziv „Funkcionalno raslojavanje srpskog standardnog jezika“. Naslov treba shvatiti pre svega kao radni, budući da je zadata tema, svojom otvorenošću za različite naučne oblasti i pristupe, imala da posluži tek kao predložak grananju konstruktivne diskusije o uzrocima i posledicama stilističkog raslojavanja srpskog jezičkog izraza na početku XXI veka.

O velikom značaju koji pravilno artikulisanje ove teme ima za sagledavanje naše aktuelne lingvističke problematike svedoči, između ostalog, i zavidan zbir od 31 referata predstavljenih na skupu, koji na razne načine dodiruju pitanje novijih pristupa najvažnijim segmentima korpusa srpskog jezika, njihovog razgraničavanja i praktične primene. Ukoliko bismo bili prinuđeni da ukratko definišemo dominantnu motivsku odliku ovog, tematski vrlo razgranatog simpozijuma, bio bi to smisao o značaju pojmova „sinhroni i dijahroni korpus srpskog jezika“ za razvoj naše nauke o jeziku.

Zbornik otvaraju sintetički radovi Lili Laškove, Branka Tošovića, Radoja Simića i Jelene Jovanović, Ljubomira Popovića te Pola-Luj Tome, posvećeni pitanjima principa stilističke raslojenosti srpskog jezika na osnovu razmatranja njegove sinhrone dimenzije.

Tako, prateći faktore koji utiču na suštinu pojma „stil“ u jeziku i izlažući njihovu tipologiju u radu naslovljenom Funkcionalno raslojavanje srpskog jezika i normiranje gramatičkih inovacija u kontrastivnoj perspektivi, Lili Laškova pokazuje da stilistički profili dva srodna jezika, očitani iz njih metodama konfrontativne analize, variraju u zavisnosti od specifičnih, istorijski motivisanih uslova u kojima se govornici ovih jezika nalaze. Tumačeći na ovaj način dobijene stilističke likove srpskog i bugarskog jezika, Laškova ukazuje na svu važnost pojma markera, neophodnog za utvrđivanje differentia specifica-e određenog funkcionalnog stila. Naglašavajući pak činjenicu da definisanje stila počiva na ispravnom definisanju stilskih markera, autorka daje njihov kratak i sistematičan pregled u oba jezika, što čini osnovu njene kontrastivne analize. Dobro odabranim primerima, Laškova pokazuje različito značenje istih markera u srodnim jezicima, ističući pri tom prednosti dubinske analize strukture jezičkog izraza pomoću analize stilskih markera u njemu.

Pridružujući se diskusiji o posmatranju stilske raslojenosti u srpskom jeziku, radom Funkcionalno raslojavanje u sistemu opšte diferencijacije jezika, kome je kao predložak poslužila njegova knjiga „Funkcionalni stilovi“, Branko Tošović daje sažet i izuzetno koristan pregled situacija u kojima se jezik raslojava, i to putem detaljnog popisa faktora koji utiču na njegovu, precizno sagledanu, slojevitost. Sistem funkcionalnih stilova u srpskom jeziku pojaviće se ovde tek kao jedan u nizu sistema-tipova diferenciranja jezičkog izraza: zajedno sa socijalnim, teritorijalnim, situacionim, medijskim, kodifikacionim, starosnim, polnim i individualnim sistemom; doduše kao dominantan, ali nikako kao jedini. Treba istaći originalnost ovakvog pristupa jezičkim slojevima, koja je naročito evidentna uvođenjem pojma roda (gender) u stilističko posmatranje srpskog jezika (ovaj pojam, u drugačijem kontekstu, ispituje odličan rad Adelaide Smoljske). Tošović se ovde ne zaustavlja, već istražuje potencijalne i stvarne međuodnose pobrojanih slojeva u srpskom jeziku, i to iz različitih vizura: diferencijacione, funkcionalne i funkcionalno-stilske (pri čemu potonje dve figuriraju kao komponente prve); podvodeći ove međuodnose pod pažljivo odabran pojam megalekta, kao skupa svih kriterijuma za stilsku diferencijaciju jednog jezika u njegovoj ukupnosti. Ovakvu tipologiju stila podržava i rad Pola-Luj Tome Funkcionalno raslojavanje i izgradnja govornikovog reprezentativnog primerka. Toma ispituje one parametre društvenog raslojavanja (pol, starost, urbanost/ruralnost mesta življenja, geografsko i socijalno poreklo govornika), koji u isto vreme služe i kao parametri određivanja dijalekatskog raslojavanja  – na osnovu govora Niša i njegove okoline.

Sužavajući polje svog razmatranja isključivo na pojam „funkcionalnog stila“, u radu pod nazivom Geneza i evolucija funkcionalnih stilova u srpskom jeziku, Radoje Simić i Jelena Jovanović ukazuju na značaj nedistinktivnih jezičkih svojstava u sagledavanju stilske diferencijacije srpskog jezika. Tvrdeći, s pravom, da funkcionalni stil sačinjava kombinacija lingvističkih i nelingvističkih znakovnih jedinica, odnosno, da lingvističke jedinice znače verbalizaciju nelingvističkih diskursa, poput načela religije, moći, morala, potrebe za znanjem i sl. (na šta je, među prvima, ukazao Fuko), autori skreću pažnju na to da je princip stilskog raslojavanja jezika u direktnoj i intenzivnoj zavisnosti od sfera ljudskih delatnosti i oblika društvene svesti, što se, između ostalog, slaže i sa zaključcima koje donosi rad L. Laškove. U nastavku ovog značajnog referata, koji predstavlja svojevrsnu ekstenziju njihove koautorske knjige o osnovama teorije funkcionalnih stilova, autori se bave socioistorijskim rezimeom tri epohe presudne za formiranje savremenog srpskog jezika: predvukovskog, Vukovog i postvukovskog doba – ukazujući, u zaključku, na zanimljivo Novakovićevo mišljenje o postojanju idejnog modela srpskog jezika po kome je ovaj izgrađivan u toku čitavog XIX veka; i otvarajući diskusiju na polju lingvostilističke analize njegovog dijahronog korpusa, kojoj će se, u svojim referatima, podrobnije posvetiti Ana Krečmer i Aleksandar Milanović (a za period srednjeg veka i Slobodan Pavlović).

Polazeći od problema neusaglašenosti upravnog govora na stilskim planovima pisanog i govorenog jezičkog izraza, radom Upravni govor kao građa za lingvistička istraživanja, Ljubomir Popović ukazuje na neke od najvažnijih problema saodnosa tradicionalne i korpusne lingvistike, sagledive pre svega kroz pitanja ekscerpcije i obrade rečničke građe. Ističući razlike između napisanog i govorenog jezičkog izraza[1], Popović ukazuje na pitanje autentičnosti upravnog govora u stilskom diskursu književnih tekstova, i, samim time, na pitanje autentičnosti izvora primera za upravni govor. Ovo pitanje dobija na svojoj važnosti uzmemo li u obzir niz samo naizgled rešenih jezičkih pojava čije je ono sastavni deo. Između ovih pojava, autor naročito ističe aktuelnu leksikografsku problematiku izrade referentnog korpusa srpskog jezika. Zalažući se pre svega za jezičku izvornost, te preciznost u jezičkim ogledima, Popović ukazuje na razlike između panhronog i sinhronog posmatranja, odnosno između unifikacione i varijacione koncepcije srpskog jezika, i zalaže se za program sintetičkog, kodno-korpusnog pristupa srpskoj lingvistici, koji miri oba ova gledišta; mada je sam program orijentisan pre svega na leksikografski poduhvat izrade referentnog elektronskog korpusa srpskog jezika.

Kao autore radova koji se posebno ističu svojom primenljivošću u raznim vidovima savremene stilističke prakse, spomenućemo Jelicu Jokanović-Mihajlov, Stanu Ristić, Adelaidu Smoljsku i Ranka Bugarskog.

Fonostilističkim referatom Fonetska raslojavanja govornog jezika, koji, poput rada Ljubomira Popovića, otvara bitna pitanja vezana za izvornost korpusa savremenog srpskog jezika, Jelica Jokanović-Mihajlov skreće pažnju na fonološki lik komunikativnog iskaza, posmatranog kroz njegovu alofonu invarijantnost. Razmatrajući osnovne faktore na kojima se zasniva mehanizam fonetskog variranja, kao i neke od situacija (ilustrovanih primerima) u kojima on najčešće dolazi do izražaja, J. Jokanović-Mihajlova ispituje osetljivu fonološku liniju razgraničenja između prihvatljivog i neprihvatljivog, pravilnog i nepravilnog jezičkog izraza na fonološkom nivou, kao i, najčešće situaciono zavisne, kriterijume koji razdvajaju pojmove fonetsko-stilske varijante iskaza. Stilistički posmatrano, fonološki varijantan iskaz stalno balansira između posebnog žanra sa jedne, i nekorektnog izgovora, sa druge strane. Svojom temom, ovaj referat takođe nagoveštava otvaranje pitanja koncepcijske granice fonološkog markera, koja se u stilskom raslojavanju jezika negde mora povući.

Ispitujući semantiku raslojenosti stilskog izraza kao u jeziku ispoljenog stanja, referatom Neki aspekti funkcionalnog raslojavanja jezika na leksičkom nivou, Stana Ristić razmatra situaciju jezičkog liberalizma nastalu posle 60-h godina XX veka, što je vidljivo pre svega na planu dominacije uzualne nad kodifikovanom jezičkom i stilskom normom. Istražujući zavidan korpus od 629 dvostubačnih strana leksikografski obrađenog teksta u Rečniku SANU, ona otkriva svo bogatstvo funkcionalno-stilskih variranja i razvoj njihovih dominanti na semiološkom mikroplanu imeničkih složenica sa prefiksom ne- u srpskom jeziku. Uzimajući za predmet svog proučavanja jedan jezički izuzetno produktivan prefiks, sa sopstvenim razgranatim značenjima, Ristićeva ističe osnovne crte njegove modalnosti, pogotovo u spoju sa imenicama koje označavaju etničku, versku ili teritorijalnu pripadnost. Rad uspešno pokazuje kako konotacioni slojevi prefiksa ne- u srpskom jeziku utiču na širenje negativne konotacije samih pojmova koji se imenuju negiranim imenicama, te da, iz tih razloga, u poslednje vreme frekventne imenice tipa nesrbin, nealbanac i sl. nije preporučljivo upotrebljavati. Ovaj rad se, između ostalog, pokazuje i kao izuzetno značajan na planu uobličavanja i kodifikacije stilske norme jezika medija.

Uzimajući kao polaznu tačku istu situaciju liberalne raslojenosti u funkcionalnim stilovima, ovoga puta usmerenu na složena pitanja imenovanja roda u srpskom jeziku, Adelaida Smoljska operiše pojmom „maskulinizacija“ kako bi, u radu naslovljenom Maskulinizacija i stilovi srpskog književnog jezika, obeležila problematičnost usvajanja pozajmljenica u srpskom jeziku, deriviranih sufiksalnom tvorbom, poput primera bibliotekar, lekar, doktor, inženjer, docent, student, pedagog i sl.[2] „Maskulinizam“ je, inače, transparentna i duhovita kovanica, u izvornom značenju „abnormalne pojave muških karakteristika kod žena“ (Klaić), a ovde upotrebljena u značenju reči koja nije u potpunosti razvila kongruencionu paradigmu, već se kod nje najčešće koristi oblik muškog roda pri označavanju pripadnika oba pola. Proces usvajanja ovakvih reči u srpskom jeziku, saobrazan sa više ili manje proizvoljnim konstruisanjem oblika ženskog roda za ove imenice, Smoljska prati na uzorcima iz tri stila, koji su, usled bogatstva dokumentacione građe, i najpogodniji za proučavanje: administrativnom, žurnalističkom i književnoumetničkom. Rad ukazuje na slučajeve upotrebe dvojakih oblika ovih imenica u raznim situacijama, i daje pregled motivacije njihove upotrebe u zavisnosti od osobenosti stila. Međutim, u zaključku Smoljska ističe da su „maskulinizmi“ već razvili dvojaku obličku distribuciju u zavisnosti od svog semantičkog konteksta, te da se mogu smatrati odomaćenim rečima u srpskom jeziku.

Žargonski izazovi leksikografiji, rad Ranka Bugarskog koji se na originalan način bavi pitanjima urbano-dijalekatskog uobličavanja jezičkog izraza, obuhvaćenog pojmom „žargon“, na osnovu sveobuhvatne analize četiri postojeća rečnika žargona (među kojima se naročito izdvaja onaj Dragoslava Andrića), na pozitivan način odgovara na pitanja da li je moguće, i je li uopšte potrebno, sastaviti veliki rečnik žargona srpskog jezika, i to prema pravilima savremene leksikografske obrade. Ukazujući na neke od problema ovakvog poduhvata i analizirajući smerove prodora žargonskih izraza u funkcionalne stilove, neraskidivo vezane za pojavu anglicizama u srpskom jeziku, Bugarski suptilno nagoveštava potrebu za atergo obradom žargonske građe, budući da bi ona, uzimajući u obzir zakonitosti nastajanja žargonske leksike, pokazivala sufiksalnu etimologiju leksičkih gnezda ovako formiranih grupa reči.

Spoljašnje posmatranje sinhrone dimenzije srpskog jezika i njegovih funkcionalnih stilova, izraženo kroz zabrinutost za njegov opstanak i budućnost, propratili su radovi Predraga Pipera Srpski kao mali jezik? i Tvrtka Prćića Nemarni „funkcionalni stil“: u potrazi za zagubljenim značenjem.

Ukazujući na činjenicu, prečesto zaboravljanu, da kvalitet opiranja procesu ugrožavanja jezika predstavlja samo ukazivanje na njegovu „veličinu“, odnosno ukazivanje na kvalitet i kvantitet njegove pravilne upotrebe, Predrag Piper daje hrabar, koncizan, i upravo stoga za čitaoca veoma bolan, pregled najznačajnijih negativnih faktora koji utiču na ovako shvaćeno „smanjivanje“ srpskog jezika. Ovih uticaja, u toku proteklih godina, nisu bili pošteđena ni najveća imena srpske nauke o jeziku, ni najznačajnije naše institucije, zadužene za čuvanje srpskog jezika kao kulturnog dobra i najveće nacionalne vrednosti. Važno je napomenuti da se na malo kom mestu nalazi ovako iscrpan, pregledan i potresan spisak postupaka onih koji sebi za cilj postavljaju uništenje srpskog jezika, i srpskog nacionalnog bića, kao kulturnog faktora u jednoj sredini[3]. Poseban odeljak svog referata Piper posvećuje negativnim posledicama usvajanja i upotrebe argoa u oblastima medija, informatike i marketinga, čime se podrobnije, na primeru korpusa govornog jezika, bavi Tvrtko Prćić.

Nastavljajući polemiku iz Južnoslovenskog filologa[4] o potrebi ispravnosti svih stilističkih vidova korpusa srpskog jezika, Prćić takođe, na akribičan način, upućuje na mnoge faktore koji su doveli do lošeg stanja u srpskom razgovornom stilu, zalažući se za to da se ovo stanje što hitnije ispravi. Na žalost, oba autora nedovoljno ukazuju na činjenicu postojanja odnosa između težnje za brzom, nekultivisanom, anglofilnom urbanizacijom, i nekontrolisane zamene korektnog govora žargonskim, što ostaje kao posebno, otvoreno sociolingvističko pitanje.

Dijahrono posmatranje funkcionalne stilistike srpskog jezika, u svetlu uticaja stanja koje je prethodilo njegovom formiranju na njegov današnji izgled i formiranje korpusa, obeležili su radovi Dragane Mršević-Radović, Ane Krečmer, Aleksandra Milanovića, Slobodana Pavlovića i Jelene Jovanović.

Rad Dragane Mršević-Radović, pod nazivom Frazeološke jedinice s komponentom knjiga – prilog srpskoj leksikografiji na nadahnut način razmatra pitanje etimologije značenja jedne reči, i pozitivne uticaje koje bi ovakav pristup mogao da ima u leksikografskoj primeni, kao ispomoć pri definisanju sematskih nivoa frazeološki aktivne lekseme. Napisan kao „pokušaj da se utvrde principi određivanja funkcionalno-stilske pripadnosti frazeoloških jedinica, koji bi bili primenljivi u daljoj leksikografskoj praksi“, rad Dragane Mršević-Radović predstavlja sjajno izvedenu dijahronu analizu semantičkog formiranja frazeološkog lika reči knjiga, i njegovog povezivanja sa značenjski srodnim rečima tipa jevanđelje, slovo i drugim; koje takođe nalaze svoju realizaciju u frazeologiji savremenog srpskog jezika. Individualno tumačenje pojedinih frazeologizama, koji kao svoje semantičko žarište imaju reč knjiga i njoj značenjski srodne reči, izvedeno na osnovu konsultovanja impresivne literature, predstavlja osobitu vrednost ovoga rada.

Upoređujući lingvističkom, sociolingvističkom i tekstološkom analizom književni stil Vuka Karadžića i razvoj njegove ideje o srpskohrvatskom književnom jeziku sa stilovima i idejama njegovih savremenika, na osnovu korpusa koga sačinjava dvadeset knjiga srpskih pisaca štampanih u drugoj deceniji XIX veka, Ana Krečmer (Formiranje funkcionalnih stilova u srpskoj pismenosti u doba Vukovih reformi) ispituje dvoglasje književno-stilskih sistema te epohe, potvrđujući ujedno teze[5] o Vukovoj neusamljenosti u promišljanju i praktikovanju narodnog jezika u književnosti, i njegovoj nesalomivosti u iznošenju i konačnom uobličavanju ovakvog programa. Ostavljajući ovo pitanje otvorenim za nova istraživanja, Krečmerova za ispitivanje ovog perioda predlaže metodu tzv. sinhronih rezova, koja „daje autentičnu sliku jezičke situacije i njene dinamike za pojedine vremenske segmente“.

Baveći se pitanjem geneze, zakonitostima i istorijatom novinarskog žanra kao važnog funkcionalnog stila u srpskom jeziku, na primeru građe iz listova Slavenno-serbskie Vědomosti (1792-1794) i Novine Serbske (1813-1822), Aleksandar Milanović, u radu pod nazivom Neke leksičke karakteristike novinarskog podstila u predvukovskom periodu, grana svoje istraživanje na izlaganje sociokulturnog konteksta perioda nastanka prvih novinskih redakcija kod Srba – konteksta koji motiviše infiltriranje nove, promenjenim životnim prilikama prilagođene leksike u pomenute listove, i oblikuje ovu leksiku u njima, a samim tim i generiše novinarske žanrove u Srbiji na početku XIX veka; i na isticanje pitanja recepcije i usvajanja novih reči od strane čitalaca tih novina. Ovo drugo pitanje upućuje na istraživanje inovativnih rešenja u definisanju novih reči na stranicama novina, motivisanih željom njihovih urednika da u srpskom jeziku nova leksika bude što pre shvaćena i odomaćena. Posebnu vrednost Milanovićevog rada predstavlja precizna i primerima potkrepljena taksonomija ovih načina definisanja, koja nenametljivo upućuje na začetke leksikografskog postupka u vremenu pet godina pre prvog izdanja Vukovog Rječnika. Autor, dalje, ukratko razmatra stilsku diglosiju na primeru oblikovanja raznorodnih novinarskih formi – vesti i nekrologa u Novinama Serbskim, potvrđujući visoku frekvenciju slavenizama u okviru jednog odeljka novinarskog žanra, na samom početku XIX veka, kao i njeno docnije smanjivanje.

Istražujući nastajanje diskursa vladareve moći u poslovnopravnim dokumentima iz Srbije, Bosne i Dubrovnika od kraja XII do druge polovine XV veka, kada zemlje srpskog jezičkog područja gube državnopravnu samostalnost, Slobodan Pavlović daje prikaz unutarnje strukture i funkcionisanja najfrekventnijih žanrova poslovnopravnog stila toga vremena: darovnice, privilegije, pokladnice i razdužnice (pri čemu ova dva potonja predstavljaju funkcionalne podtipove jezičke realizacije stanja dugovanja i razduživanja). Rad pod naslovom Žanrovi starosrpskog poslovnopravnog stila kao svoj korpus uzima neke od najvažnijih srednjovekovnih isprava, među kojima se naročito ističe Povelja Kulina bana (1189); ona, između ostalog, pokazuje u potpunosti izgrađene mehanizme realizacije poslovnopravnog jezičkog uzusa, pa čak otvara i neka nova pitanja na tu temu.[6]

Ispitujući funkcionalno-stilistički status narodnih poslovica u istoimenom radu posvećenom psiholingvističkoj komponenti narodnog izraza, Jelena Jovanović iznosi vrlo značajne zaključke o poslovici kao posebnoj jezičkoj formi, o destilatu narodne mudrosti koji sadrži i o govornom činu kroz koji se ona ostvaruje. Autorka je vrlo svesna činjenice da se redukcija sadržaja poslovičkog iskaza kreće po osama njegove semiološke kompresije sa jedne i izražajne elizije sa druge strane, što bitno doprinosi hermetizaciji jezika u poslovičkom žanru. Zaključci ovog referata rezimiraju saznanje o poslovici kao posebnom obliku narodnog stvaralaštva, te svakako treba da budu uzeti u obzir pri budućim proučavanjima ove tematike.

Ovako združeni radovi predstavljaju jezgro 32. zbornika MSC-a, na koje se nadograđuju drugi značajni prilozi, grupisani po raznorodnim tematskim oblastima.

Problemima koji nastupaju prilikom zamenjivanja leksike jednog korpusa ekvivalentnom leksikom istog korpusa drugog jezika, ili ekvivalentnom leksikom drugog korpusa u istom jeziku, posvećena je u Zborniku naročita pažnja, radovima Sabine Kirfel: Pravni termini – ekvivalentnost u dvojezičkoj pravnoj komunikaciji s osvrtom na leksikografska pitanja; Bogdana Terzića: Rusizmi kao elemenat leksičko-stilističkog raslojavanja u srpskom jeziku; Roberta Bonjkovskog: Uzajamni uticaj terminologije i opšte leksike u srpskom jeziku (na primeru jezika sporta); Cenke Ivanove: Funkcionalno raslojavanje bugarskog i srpskog jezika u početnoj fazi njihove standardizacije u poređenju sa savremenim jezičkim standardima; Ničke Bečeve: Neki problemi funkcionalnog raslojavanja srpskog jezika u srpsko-bugarskom rečniku; i Slavke Veličkove: Prilog kontrastivnom proučavanju publicističkog funkcionalnog stila.

Dodirnim tačkama oblasti funkcionalne stilistike i metodike nastave srpskog jezika, posvećeni su radovi Ksenije Končarević: Funkcionalna stilistika u nastavi srpskog jezika kao stranog; Ljiljane Petrovački: Raslojenost leksike srpskog jezika u srednjoškolskoj nastavi; Mihala Tira: Gradivo o raslojavanju jezika u srednjoškolskim udžbenicima slovačkog i srpskog jezika i Olivere Durbabe: Novinski tekstovi u nastavi srpskog jezika kao stranog.

Jezičkim problemima teksta i diskursa, kao zasebnoj problemskoj oblasti, posvetili su se Dimka Saavedra, radom Jezik drame sa sintaksičko-semantičke tačke gledišta i Veronika Jarmak: Bogatstvo stilističkog funkcionisanja sintetičkih i analitičkih preterita u prozi i pesništvu Jovana Dučića; a načelima frekvencijske i statističke analize u okviru te iste oblasti i Gerhard Neveklovski, radom Dužina reči u srpskom jeziku u zavisnosti od vrste teksta i vremena. Rad Miloša Kovačevića: O jednom ekspresivnom tipu složene rečenice s vremenskim značenjem u narativnom diskursu istražuje način na koji sintaksički sloj vremenske rečenice funkcioniše u okviru stilističkog konteksta srpskog jezika; dok je referat Gerharda i Svetlane Resel Valentnost glagola u srpskom i nemačkom jeziku posvećen kontrastiranju dependencijalnih konteksta srpskog i nemačkog jezika.

U svakom slučaju, Međunarodni slavistički centar je i ovoga puta bez sumnje potvrdio svoju vrednost i značaj u oblikovanju i očuvanju misli o srpskom jezičkom izrazu, kao i nastojanje da, narednih godina, u svojim zbornicima publikuje još vrednije i značajnije priloge. Iskreno se nadamo da će, u tom nastojanju, u celosti i uspeti.

Nenad Ivanović (Beograd)



[1] Као увод у ову проблематику може изврсно послужити монографија Слободана Стевића о анализи конверзације (Слободан Стевић: Анализа конверзације, Београд, Филолошки факултет, 1997).

[2] Права је штета што истраживање Смољске не обухвата корпус ситуација обраћања женама које су носиоци војничких чинова, у српском језику, попут примера: господине наредниче, господине заставниче, господине мајоре, господине капетане, господине генерале и сл.

[3] Овде ћемо скренути пажњу на чињеницу да су поједини негативни фактори, на сву срећу, у одређеним случајевима дали сасвим неочекиване, позитивне резултате. Избацивање (много чешћа појава од спаљивања) књига писаних ћирилицом из хрватских књижара током протекле деценије, дало је прилику многим умним људима да на лак начин сакупе читаве библиотеке српских писаца и стручне, неретко историјске литературе, што је имало снажног утицаја на очување српског националног бића у Хрватској током деведесетих година. Но, треба имати на уму да се овде ради о једином изузетку те врсте.

[4] Твртко Прћић: О синдрому миленијумске бубе и језику англосрпском, ЈФ LVI/3-4, Београд, 2000.

[5] Упореди: Павле Ивић, Преглед историје српског језика, Нови Сад, ИКЗС, 1998, стр. 159-165.

[6] Одушевљењу због пажљиво одабране тематике, корисности и информативности овог рада, придружујемо овде своје жаљење што аутор није дао објашњење граничних ситуација при стилистичкој анализи средњовековне пословноправне фразеологије. Тако је, на пример, остало неразјашњено којем жанру припада исказ: Разве (осим) што ми кто: да (дарује) својев вољов (својом вољом) поклон из Повеље Кулина бана – стилу даровнице или захтевнице, будући да може припадати обема, у зависности од смера тумачења текста. Можда би се овде могло говорити о дискурзивној компоненти обостраног прећутног договора (честој у свим државничким приликама), која опет отвара питање о „слободи воље“ у средњем веку.

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa