Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Hronika, Broj: 15

 Izveštaj sa internacionalne konferencije: „EVROPSKO U SLOVENSKOM I SLOVENSKO U EVROPI: PRILOG KULTURNO- I JEZIČKO-RELATIVISTIČKE LINGVISTIKE“ (“DIE EUROPÄIZITÄT DER SLAWIA ODER DIE SLAWIZITÄT EUROPAS: EIN BEITRAG DER KULTUR- UND SPRACHRELATIVISTISCHEN LINGUISTIK”). Humboltov univerzitet, Berlin, 31.05. - 02.06.2007.

 

Javni evropski diskurs se, imajući u vidu dinamična proširenja istoka i jugoistoka, sve intenzivnije vraća definicijama kulture. Uverenost u njihovu ispravnost zasnovana je na hijerarhizaciji evropskog istoka koja odvaja evropski kompatibilnu srednjoistočnu Evropu koja od 1.05.2004. pripada Evropskoj zajednici i - zaostali Balkan. Pri tom je, reklo bi se, najmarkantnija karakteristika rasprostranjenost latiničnog pisma čija se granica danas poklapa sa granicama istočne granice EZ. Prinudno vezivanje svih Slovena za sovjetski društveni model nakon 1945. godine, odavno je shvaćeno kao prirodni razvoj. Tek tzv. spatial turn postavlja danas pitanje o izgubljenim kulturnim vezama i rekonstruiše stare evropske kulturne prostore. Politički Limes koji se prostirao kroz Evropu, nije kontingentna pojava, nego rezultat britanskih i sovjetskih mentalnih mapa (nem. geistiger Landkarten), koje su rezultirale Staljinovom i Čerčilovom podelom Evrope 1944. godine. U tom smislu je zapadna percepcija slovenskig naroda tokom hladnog rata vezana u dugački diskurzivni lanac čiji su počeci opisani u novijim dekonstruktivističkim delima.

Na koji način je do sada u diskusiji o Evropi bila zastupljena lingvistika? U lingvistici XX i XXI veka suprotstavljena su dva, relativno nepomirljiva, tabora. Od radova Noama Čomskog dominantna paradigma je sistem-lingvistički orijentisana i prihvata jezik kao autonomni sistem koji je moguće svesti na univerzalne zakonitosti koje se izvode iz zajedničkog genetskog nasleđa ljudske vrste. Nasuprot njima, tzv. funkcionalisti posmatraju jezik kao socijalni fenomen. Strukturnu različitost jezika oni vide kao posledicu uticaja vanjezičkih, kulturno specifičnih faktora. Kulturno-relativistički pogled (tzv. antropološki) razvijen je u prvoj polovini XX veka u Americi kao Sapir-Vorfova hipoteza (Saphir-Whorf-Hypothese) i nakon višedecenijskog zaborava doživljava danas neočekivanu renesansu. Ukratko, reč je o tezi da jezik na znakovni način učestvuje u percepciji i koncepciji realnosti i time je snažno kulturno-relativistički orijentisan.

Kuriozitet predstavlja veza izmedju Sapir/Vorfa i tipologa kao što su Konig/Haspelmat (König/Haspelmath) koji zastupaju mišljenje o standardnom evropskom jeziku (Standard Average European). Naime, ovaj termin Vorf je upotrebljavao jedino radi isticanja kontrasta između evropske jezičke strukture i načina mišljenja s jedne, i neevropske kulture indijanskog plemena Hopi, s druge strane. Ideja o postojanju „standardnog evropskog jezika“ kod Vorfa je zasnovana na kulturnim karakteristikama, a ne lingvističkim. Oslanjajući se na Konigov EUROTYP-projekat, Haspelmat je ovom terminu preomenio smisao i upotrebljava ga u značenju jezičko-tipološke univerzalije. Haspelmat je izabrao 12 morfosintaksičkih kriterijuma koji su uvršteni u referencne tačke tzv. „evropeiciteta“ (Europäizität). Termin jezički savez je neprihvatljiv, pre svega zbog toga što njegova centralna premisa – da su pronađene sličnosti rezultat jednog konvergentnog razvoja - nije potvrđena.

Evropski jezički savez se slikovito naziva i „jezički savez Karl Veliki“ (Karl-der-Große-Sprachbund), u njegovoj osnovi se nalaze nemački, francuski i holandski jezik. Sledeći spoljni krug čine italijanski i poljski, a u poslednjem krugu se nalaze engleski, švedski, danski, norveški, sardski, slovenački i bugarski. Predstava o jednom „evropskom korenu“ u ovom slučaju je politički motivisana i usmerena na Francusku, Nemačku i zemlje Beneluksa kao osnovne države evropskog pokreta od 1950. godine.

Još jedna nova pojava je tzv. evrolingvistika shvaćena u skladu s tumačenjem Norberta Rajtera (Norbert Reiter) i Per Štur Urelanda (Per Sture Ureland). Ona zamenjuje stariju, genealošku nauku o jeziku jednom arealnom perspektivom u kojoj značajnu ulogu igra horizontalni jezički kontakt. Ovim se teži prevazilaženju ograničenosti nacionalnih filologija i to treba pozdraviti. S druge strane, preti opasnost da jezičko solidarisanje bude realizovano na račun neopravdanih postavljanja spoljnih granica što bi zaslužilo da se okarakteriše kao evrocentrizam. I pored toga, evrolingvistički pristup, koji je metodološki intenzivnije vezan za semantiku, izgleda kao dobra polazna tačka za naš rad jer je Rajter, kao slavista i balkanolog, epicentar evropske konvergencije izmestio, tj. snažnije usmerio, ka istoku.

S obzirom da evropski integracioni proces obuhvata, pre svega, slovenske nacije, ova konferencija predstavlja pokušaj intenzivnijeg uvođenja slavista u javni diskurs. Stoga je lingvističko jezgro konferencije interdisciplinarno. Istoričar Ulf Brunbauer (Ulf Brunnbauer: “Ost und Südosteuropa als mental maps”) i Silvija Sase (Sylvia Sasse: “Geopoetik. Der topographical turn in der mittel- und osteuropäischen Gegenwartsliteratur”), koja se bavi naukom o književnosti, otvorili su Konferenciju. Oboje su podvukli da prostori nisu obavezujuće unapred zadati, nego su velikim delom kognitivne konstrukcije. I pored toga srednjoevropski prostor je nakon 1945. godine podeljen na istok i zapad tvrdom političkom granicom što je za lingvistiku odigralo odlučujuću ulogu, a u nastavku konferencije bilo posebno tematizovano.

Pregled kulturno-specifične lingvistike dale su Alisa Blumental (Alice Blumenthal) i Tanja Petrović. Ispostavilo se da je ruska sematička škola (Moskauer Semantische Schule) snažno uticala na zapadnu istraživačku delatnost u okviru koje se tek u poslednje vreme proučavaju specifični kulturni aspekti, npr. u frazeologiji. Biljana Sikimić je dala prikaz novije, etnografski orijentisane etnolingvistike u okviru slavistike i pozabavila se etičkim pitanjem.

Treći tematski krug se bavio evropskim jezičkim definicijama. E. S.-Holcer (Elena Stadnik-Holzer) je predstavila evroazijski model N. S. Trubeckog koji ruski jezik postavlja između Zapada i Orijenta. Istočna Evropa jer kao multikulturalna, rodna zemlja esperanta, prikazana na primeru analize ruskih, poljskih i jevrejskih leksičkih uticaja na esperanto, koji u tom smislu pokazuje osobine prirodnog jezika u kontaktu (Jouko Lindstedt).

Multikulturalnost i multilingvizam bili su tema i četvrtog panela u okviru koga je D. Frik (David Frick) govorio o današnjem litvanskom glavnom gradu Vilnjusu i jezičkim hibridima u XVII veku. Naime, tada su u Vilnjusu pored Jevreja i muslimanskih Tatara živeli hrišćani, te su u upotrebi bili, pored poljskog, rutenski (tj. starobeloruski), nemački, litvanski i jidiš, kao i crkveni jezici (latinski, staroslovenski i hebrejski). Na osnovu pozitivnih i negativnih formi u izražavanju ljubaznosti Olga Mladenova je prikazala stanje u Bugarskoj XIX veka kao prelazak od jednog tradicionalnog društva, pod uticajem osmanske kulture, ka modernoj, zapadnoevropski orijentisanoj državi.

Jezičko-kulturni hibridi, kao težišna tema, bili su u narednom panelu tretirani iz perspektive manjina. Ana Dabrovska (Anna Dąbrowska) je predstavila četiri poljska udžbenika za Nemce u Vroclavu iz XVII i XVIII veka, kao i etničke stereotipe koji se u njima nalaze. Roland Marti je istraživao jezičko-ideološko rešenje lužičkosrpskog bilingvizma. Naime, raskol između jezičkog standarda u donjolužičkosrpskom i gornjolužičkosrpskom doprinosi kontinuiranoj jezičkoj promeni.

Usledilo je više radova o etnosemantici (Maksim Stamenov, Angel Angelov, Alicija Nagórko, Marek Łaziński, Mirosław Bańko, Danuta Rytel-Kuc und Hanna Burkhardt) u kojima su predstavljene interesantne studije posebnih slučajeva koje postavljaju pitanje na koji način su u evropskom kontekstu mentalne razlike u konceptima izraza tj. termina opipljive, odnosno prisutne. Posebno živu diskusiju je izazvao prilog Katarine Rasulić koja je prikazala vertikalne metafore (UP-DOWN-metaphors) u srpskom i engleskom na osnovu koncepta razvoja, društva, moći i kontrole. U zaključku ona ne zastupa relativistički nego univerzalistički pristup u evropskom kontekstu koji jasno pokazuje, u datom slučaju, da su evropski jezici jednako koncipirani i koriste iste primarne metafore.

Osnovni ton završne diskusije predstavlja stav da se Evropa, ako je shvatimo kao kosmopolitsku tvorevinu čija snaga leži u njenoj raznovrsnosti, u osnovi može definisati na osnovu slovenstva. Na žalost, zapadna Evropa je, kao i njena naučna misao, još uvek zarobljena u habitusu hladnog rata koji je slovenstvo potisnuo na ivicu Evrope. Konferencija, čiji će prilozi uskoro biti objavljeni u ediciji „Berlinski slavistički radovi“ (Berliner Slawistischen Arbeiten), trebalo bi da, svojim skromnim doprinosom, slovenstvo snažnije uključi u zajednički evropski kontekst.

 

Christian Voss (Kristijan Fos) (Berlin)

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa