Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Osvrti, Knjige, monografije, Broj: 15

 Милан Шипка: ЈЕЗИК И ПОЛИТИКА СОЦИОЛИНГВИСТИЧКЕ АНАЛИЗЕ. Београдска књига, Београд, 2006, 237 стр.

Књига Милана Шипке Језик и политика представља једну кохерентну целину различитих радова сабраних с различитим поводима и с различитом сврхом. Оно што обједињује све текстове у овој књизи јесу актуелна питања савременог стандардног језика Бошњака, Хрвата и Срба с Црногорцима, затим једна социолингвистичка анализа језичких појава, те покушај да се бар донекле објасне узроци наше садашње стандарднојезичке ситуације и укаже на проблеме који се у вези са тим јављају.

Аутор је по садржају и намени поделио радове у три целине. У уводном делу под насловом Језик и политика уопштено се говори о односу ове две важне појаве. Уз подсећање да је последњих деценија 20. века језик био само подручје испољавања политичких тежњи и манипулација, у даљем тексту аутор даје одговоре на неколико врло интригатних питања: 1) постоји ли веза између језика и политике и да ли је она природна и разумљива или наметнута и непожељна? 2) могу ли се утврдити јасне границе политичког уплитања у језичка питања? 3) да ли је паметно да се политичари баве језиком, у којој мери и на који начин? 4) треба ли, или не треба, сами лингвисти у проучавању језика и језичких појава да воде рачуна о политици, у којој мери и на који начин они могу, смеју и морају да се баве политиком, а да се при том не огреше о научне постулате.

Главном делу књиге припадају расправе: Сербокроатистика на раскршћу, затим Социолингвистички фактори националног раслојавања стандардне новоштокавштине, Језик Бошњака, Хрвата, Срба и Црногораца – проблем класификације и номинације идиома и Назив језика као уставноправна категорија. Реч је о социолингвистичким анализама у којима су покренута данас често постављена питања – имају ли наша четири већ поменута народа један заједнички језик (са више имена) или су у питању различити јужнословенски језици који припадају свакој нацији посебно, или, могуће је да имамо заједнички језик као скуп дијалеката, а различите (националне) стандарде. У расправама се не дају и не могу се дати коначни одговори с обзиром да су за формирање наше језичке ситуације од пресудног значаја политички и друштвени фактори.

У поглављу Сербокроатистика на раскршћу аутор говори о месту сербокроатистике у страним славистичким центрима, тачније у Сједињеним Америчким Државама, Аустрији и Пољској, а у контексту раздвајања три језичка стандарда: српског, хрватског и бошњачког. Посебно су занимљиви коментари Милана Шипке о бошњачком језичком стандарду који је тек у повоју и чија судбина зависи од екстралингвистичких фактора – повратак оријентализмима или прихватање лексике из модерних европских језика – ствар је самих Бошњака. Ни у српском књижевном језику нису издиференцирана питања – ваља ли наставити са сербокроатистичким пројектима или се, пак, окренути српском језику и србистици.

У тексту Социолонгвистички фактори националног раслојавања стандардне новоштокавштине аутор разматра све друштвено-историјске, културолошке и лингвистичке факторе који су утицали на процесе језичке стандардизације у протеклих 150 година и на који је начин сваки од тих фактора утицао на обликовање језичког стандарда у оквиру сваке нације посебно. У вези са тим надовезује се поглавље у коме аутор говори о једној сложеној и слојевитој појави какав је језик којим се служе четири нације – језику Бошњака, Хрвата, Срба са Црногорцима и проблему номинације и класификације идиома. Да ли је реч о једном или више језика – питање је на које се могу дати потпуно различити одговори у зависности од критеријума који се могу разматрати: новоштокавска основа, неминовна културно-цивилизацијска надградња током деценија, социолонгвистички и политички фактори. Различитим приступима и класификацијама одговара и различит однос према досадашњој номинацији идиома на говорном простору

Изопштен је досадашњи назив српскохрватски језик из опште и службене употребе, а узети су једнонационални називи: српски, хрватски и бошњачки. Аутор разматра посебно сваки од тих назива, у којој мери одговарају појмовима које означавају и које су им предности или мане у односу на раније називе. Шипка често цитира текстове Далибора Брозовића из 1988. и 2001. године везане за назив српскохрватски језик који су потпуно опречног садржаја и износи слабости двају нових назива поменутог аутора –средњојужнославенски језик као назив за заједнички дијасистем и стандардна новоштокавштина – за укупност националних стандарда као једног апстрактног система.

Како општи назив за језик Бошњака, Хрвата и Срба са Црногорцима у целини не постоји, интересантно би било прочитати како су лингвисти широм света нашли решења да избегну гломазан назив за поменути језик. У Хашком трибуналу, на пример, постоје преводиоци за језик BCS (би-си-ес), што значи: Bosnian, Croatian, Serbian скраћеницом је избегнут гломазан назив имена језика.

Протеклих деценија на нашим просторима је и назив језика био средство за остваривање различитих политичких циљева. Утврђивање имена језика је домен лингвистичке терминологије, а може бити и предмет политичког договора. У поглављу Назив језика као уставноправна категорија М. Шипка истиче да се у нашој уставној пракси назив језика узимао чак и као постојање односа за утврђивање његовог статуса (конкретно – постојање једног или више језика на српскохрватском говорном подручју). Код нас су лингвистички, политички и правни аспекти повезани и испреплетани, до каквих све неспоразума може довести недефинисаност уставноправне компетенције у домену језика, показују актуелне расправе о називу народног и стандардног језика Бошњака. У даљем тексту књиге аутор детаљно разматра питање назива босански или бошњачки језик, уз посебан осврт на спор пред Уставним судом Федерације БиХ о том предмету и говори о више могућности разрешења спора босанско/бошњачког језика.

На крају Милан Шипка даје конкретан предлог текста Кодекса употребе српског стандардног језика. У кодексу су утврђена правила понашања у употреби екавског и ијекавског изговора, ћириличног и латиничног писма; такође, дефинисан је и однос према текстовима преузетим из хрватског и бошњачког језичког стандарда. У прилог неопходности самог кодекса Шипка наводи два занимљива примера везана за нарушавање стандарднојезичке норме. У првом примеру реч је о „превођењу” песме Бранка Радичевића „Клетва са екавског на ијекавски изговор. Здравко Чолић не само што нарушава ритмичко-мелодијску структуру изворне песме: ”Ао ноно бјела, / Вода те однјела…” него скрнави и њену целокупну уметничку вредност. Забележени су и обрнути примери превођења текстова са ијекавског изговора на екавски. Аутор сматра да је овај чин, пре свега, апсурдан и веома штетан за аутентичну уметничку творевину. Други пример нарушавања стандарнојезичке норме тиче се самих лекторских исправки које нису увек коректне. Шипка наводи изјаве једног нашег политичара у којима су неправилно употребљени граматички облици – двају земаља и двају држава, али истиче да ни лекторске интервенције у Политици и Ослобођењу нису, такође, исправне. У једном листу је потпуно избачен генитивни облик, јер у савременом језику бројеви све више губе деклинацију, а у другом листу је изјава политичара ијекавизирана, те је уместо правилног двеју земаља испало двију земаља и двију држава.

Чини се да књига Језик и политика Милана Шипке не мора бити интересантна само (социо)лингвистичким кружоцима, већ и широј читалачкој јавности. Ако смо у протеклих неколико деценија живели у неколико држава на једном те истом географском простору, чињеница је да сваког од нас интересује и лингвистичка збрка настала у називима језика на српскохрватском говорном подручју.

 

Ивана Бојовић (Београд)

 

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa