Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 15

 

Биљана Сикимић (Београд)

 

ГЛОБАЛИЗАЦИЯ – ЭТНИЗАЦИЯ, ЭТНОКУЛЬТУРНЫЕ И ЭТНОЯЗЫКОВЫЕ ПРОЦЕССЫ I-II, (отв. ред. Г.П. Нещименко), Научный совет „История мировой культуры”, Институт славяноведения РАН, Москва 2006, 486 + 461 стр.

 

 

Двотомни зборник радова на руском језику „Глобализација – етнизација, етнокултурни и етнојезички процеси”, уреднице Г. П. Нешчименко, представља само део у низу успешно реализованих резултата рада међународног пројекта Института за славистику Руске академије наука и Института за чешки језик Чешке академије наука. Претходила су му три зборника радова „Језик – култура – етнос” (Язык-культура-этнос, 1994), „Језик као средство транслације културе” (Язык как средство трансляции культуры, 2000) и „Сусрети етничких култура у огледалу језика (у упоредном лингво-културном аспекту)” (Встречи энических культур в зеркале языка (в сопоставительном лингво-культурном аспекте), 2002).

Објављени лингвистички прилози најчешће се крећу у домену језичке политике, али је спектар обухваћених дисциплина заиста широк – од социолингвистике и лингво-културологије преко упоредне историје језика све до етимологије. Очигледан је и афирмативан уреднички став о укључивању историчара, економиста, социолога и политиколога у (лингвистички) постављене задатке. Радови у зборнику су неједнаки по обиму, а прилози долазе од слависта из Словачке, Немачке, Украјине и Естоније, док, природно, сразмерно највише прилога потписују сарадници билатералног пројекта из Русије и Чешке републике. Прилози чешких аутора преведени су на руски језик и тиме постали доступни и другим славистима који евентуално не прате (веома значајну) чешку лингвистичку продукцију. Радови, нажалост, нису опремљени резимеима.

Поред разрешавања теоријско-методолошких питања проучавања феномена језик и култура, њиховог функционалног прожимања током историјског развоја етноса, улоге језика као фактора етносоцијалног развоја, функције језика у различитим етносоцијалним и социокомуникативним ситуацијама, овај зборник радова већу пажњу посвећује и анализи језичке ситуације „полиетничких” друштава, затим могућим путевима решавања етнојезичких конфликата, као и одређивању стратегије и тактике у домену језичке и етнокултурне политике. Има се у виду посебна актуелност ове проблематике за славистику почевши од краја осамдесетих година двадесетог века, зато је очигледан циљ овог зборника отварање новог погледа на еволуцију етничке аутоидентификације Словена и на њихове односе са другим народима у Европи. Важан задатак за ауторе зборника представља и разматрање судбине „етничких језика у специфичним условима”, тј. у условима повећане конкуренције, као и у „екстремним” ситуацијама. У сагласју са текућим антрополошким (и антрополошко-лингвистичким) дебатама у свету о етичким димензијама научног рада, у уводу овог зборника се истиче да је мисија научника спречавање крајње опасних политичких манипулација језиком. Даље се изражава незадовољство што се у одређеним научним круговима, па тако и међу славистима, чују ставови да је у данашње време патриотизам изгубио актуелност, те да је сврсиходно кренути у свесно ограничавање комуникативног спектра целог низа језика, а недостаје неопходна свест о томе како ће се практично остваривати декларисана равноправност „малих” језика, „културно-језичка полифонија” и какве ће жртве изазвати форсирана економска и финансијско-политичка интеграција у домену етничких традиција, етничког самосазнања и достојанства народа који се интегришу. Више пажње заслужује и изучавање супротстављања сепаратистичким тенденцијама, претераног дробљење језичког пространства, аутономизације микројезика и др.

Због изузетно великог обима зборника, у наставку се наводе само наслови радова (у преводу), а коментарише неколико прилога који су најближи личним интересовањима аутора приказа. Лингвистима и антрополозима који припадају англо-америчкој традицији биће потребно да се суоче са извесним терминолошким разликама, али и дефиницијама неких теоријских концепата, ово се пре свега односи на самосазнање (рус. самосазнание) које би делимично одговарало термину идентитет, затим термин полиетнички у значењу „вишенационални” (полиетничка језичка ситуација, полиетничка културна ситуација и сл.), поликултурни – свакако не са идентичним конотацијама термина мултикултурни. У руској социолингвистици јављају се и други сродни термини, указујемо само на важност термина језик-макропосредник, полинационални књижевни језик који покрива, на пример, случај некадашњег књижевног српскохрватског језика.

Основне теоријске поставке за овај зборник поставља прилог уреднице Г.П. Нешчименко (иначе уклопљен у први тематски блок радова): „Ка разматрању динамике језичке ситуације кроз призму процеса интеграције и диференцијације” (38–69). Ауторка указује да крајем двадесетог века специфику језичког развоја карактеришу две важне особености: јако изражена динамичност и несумњива противуречност. Овај спој је извор тензија у развоју како унутаретничке тако и интеретничке језичке ситуације. Разлози за повишену динамичност су екстралингвистичке природе, указује се пре свега на велика достигнућа научно-техничког прогреса: успостављање тренутне вербално-визуелне комуникативне везе оријентисане на активну интеракцију са адресатом. Огромно ширење граница општења изменило је устаљене представе о времену и простору и дало нове размере и убрзање интреграционим процесима који сада излазе ван оквира конкретног региона и добијају глобални, транснационални, наддржавни карактер. Ауторка под „језичком политиком” подразумева делатност усмерену ка оптимизацији обезбеђивања језичке комуникације у друштву, повишавање његове језичке културе. Овако поимање, сматра ауторка, омогућава да се избегне претерана идеологизација ове важне сфере.

Прва књига групише радове у три тематске целине. Прва целина је под насловом „Методолошки проблеми етнокултурних и етнојезичких процеса у периоду глобализације”, осмишљена као увод за примењену анализу језичке политике, а чине је, поред прилога уреднице зборника, следећи аутори: М.Б. Јешич: „“Природни” језик људи као специфичан знаковни систем и феномен културе: објективно-историјски узроци језичко-културног (етничког) плурализма човечанства” (9–37); Е.Ф. Тарасов: „Глобализација и етнизација: семиотички проблеми” (69–75); В.А. Дибо: „Језик – етнос – археолошка култура (неколико мисли поводом индоевропског проблема) IV” (75–94); Ј. Корженски: „Комуникација у Европи: глобализација и етницитет” (94–106); Л.П. Крисин: „Позјамљена реч као транслатор друге културе” (106–113) који говори о „егзотизмима”, речима које „именују реалије туђег живота”; А.В. Липатов: „Универзално и национално: двојство процеса формирања етничких језика и култура у цивлизацијском простору Европе” (113–139); В. Г. Борботко: „Језик као планетарни феномен: симболи и архетипи у колективној рефлексији” (139–163); А. Балек: „Квалитетно нова фаза у развоју Европе у предстојећим декадама 21. века (глобализација)” (182–198) и, са још једним радом, А. Балек: „Неки проблеми Русије: поглед са стране” (198–207).

У оквиру исте уводне целине, словачки аутори В. Крупа и С. Ондрејович у прилогу „Језички митови и њихова мисија” (164–181) истражују функције савремених језичких митова: позитивно вредновање сопственог језика је правило са мало изузетака. Посебно је занимљив приказ јапанских (нпр. саставни део јапанског језичког мита чини веровање да странац априори није способан да постигне „дух јапанског језика”), турских („сунчана теорија” према којој је турски језик најстарији језик на свету) и мађарских језичких митова (теорија Ференца Јоша о сумерском пореклу Мађара) – сви ови митови засновани су на обилној употреби сасвим произвољних етимологија уз помоћ једнако спорних археолошких открића. По истом систему конструисани су и савремени словенски језички митови с краја двадесетог века: студије А. Хорака о прасловенском као језику критског хијероглифског писма и М. Драстиха о старим Словенима на Атлантиди. На крају овог, за прилике у Србији веома актуелног, прилога аутори аргументовано побијају „хипертрофирано патриотски, па и националистички дискурс” о томе како је словачки језик најстарији, најсавршенији и сл. словенски језик.

Друга целина првог тома посвећена је теми „Језик, култура, етнос у периоду глобализације” следећих аутора: В. Крупе: „Идеални светски језик” (208–219), В. М. Мокиенка: „Национално и интернационално у словенској паремиологији” (219–249), К. Штајнкеа: „Глобализација – регионализација и лингвистика” (249–258), А.С. Стикалин: „Проблеми међунационалних односа у централној Европи у радовима И. Бибо” (258–293), Ф. Б. Људоговског: „Православни акатист у интеркултурној комуникацији (крај 20 – почетак 21. века)” (293–311), А. Е. Тарасова: „Трансформација националних облика глобализације (на примеру космичке делатности)” (312–321), А. П. Василевича: „Процеси глобализма и лексика боја” (322–350), Ј. В. Мељника: „Језичка ситуација на фону глобализације у Украјини и међу постсовјетским емигрантима” (351–364) и Б. Л. Бојко: „Изражајност речи и војна лексика” (364–376).

Трећа целина првог тома бави се новим информационим технологијама као фактором глобализације и окупља прилоге следећих аутора: Е. В. Вељмезове: „Кодно прекључивање у језику француске електронске поште” (377–395), Ј. Гофманове “Интернационализација, колоквијализација, утицај рекламе (чешки језик и његове хипостазе у актуелним комуникативним ситуацијама)” (396–417, на корпусу чешких женских часописа булеварског типа, огласа за продају некретнина и електронских порука – мејлова, есемесова и електронских конференција), Л. Јилкове: „Неколико запажања о активности интернет клуба “Čeština”“ (418–431), З. Гладка: „Чешки језик у огледалу савремене приватне кореспонденције” (431–446), В. М. Лејчик: „Језик рекламе у контексту глобализације и етнизације” (447–475) и И. В. Рогозине: „Нове медијске когнитивне структуре и процеси глобализације” (476–484).

Други том зборника у наставку садржи три по обиму неједнаке целине. Четврто, највеће поглавље, под насловом „Језик, етнос, култура у процесу етнизације” почиње блоком радова чешких аутора о чешком и словачком језику: С. Чмејркове: „Они су наши или туђи? О репатријацији волинских Чеха” (3–29), М. Елинек: „О чешком језичком пуризму новог доба” (30–63), О. Милерове: „Динамика књижевног и свакодневно-разговорног чешког језика у неким облицима јавне комуникације” (63–84), К. Мусилове: „Однос чешког и словачког језика у периоду од 1918. до 1992. године и њихов развој после распада Чехословачке” (85–102) и М. Крчмове: „Процес конституисања савременог свакодневног говора” (102–118).

Ово поглавље се наставља истраживањем јужнословенског језичког простора од стране руских аутора. Прилог А. Р. Багдасарова: „О проблему етнојезичке конфликотологије у СФРЈ (социолингвистички аспект хрватско-српских односа)” (119–152), укључује и историјски преглед језичке политике у Југославији током двадесетог века. Багдасаров, иначе аутор монографије „Хрватски књижевни језик друге половине 20. века“, објављене у Москви 2004, указује на негативне резултате покушаја унификације књижевног језика у друштвено-политичким и економским условима послератне Југославије. Ови покушаји (везани за Новосадски договор из 1954. године) ојачали су хрватски „лингворегионализам” који је само пратио регионализам изникао на друштвено-економском тлу. Суштина лингворегионализма своди се на утврђивање и заштиту матерњег језика републике и тежи да докаже његову самобитност, високу комуникативну вредност и славну прошлост. Аутор запажа да је унитаристичка доктрина марксистичког „југославизма” у пракси прерасла у своју супротност, у идеје економског, политичког (републичког), етнојезичког, а у перспективи и – државних разграничавања и подела.

Јужнословеним језицима посвећени су и прилози Г. Г. Тјапко: „Хрватска „тројезичност” почетком 21. века” (153–173), Р. П. Усикове: „Етнојезички и етнокултурни проблеми у македонском језику” (174–197) и И. Д. Макарове: „Особености језичке интеграције у љубљанском градском коине” (197–210).

Савременим украјинским језиком бави се О. А. Остапчук у прилогу „Језичко варирање као фактор унутрашње динамике у савременом украјинском језику: нивои и начини манифестације” (210-238).

Е. П. Деркач и О. С. Парфенова у студији „Украјински Бугари: феномен стабилности језичког и етнокултурног идентитета” (238–252) баве се Бугарима у Бесарабији. Ова бројна етничка група (151 хиљада људи), досељена после мира у Букурешту (1812) углавном из југоисточне Бугарске и данас живи у компактним заједницама у Одеској области. На основу теренских социолингвистичких истраживања из 1993, 1999. и 2000. аутори запажају да се нико до бесарабских Бугара данас не идентификује са Бугарима у матици и да је већ формирана посебна етничка самоидентификација. О томе сведоче одломци из разговора који указују на постојање стереотипа понашања: блискост односа између чланова породице, чување традиције и моралног система (уважавање старијих и брига о подмлатку), вредноћа. Традиционално занимање је и данас је баштованлук. Очувани су неки елементи народне ношње: жене носе специјално повезану мараму, а мушкарци прслук и црвени појас. Сви дијалекти имају једнак социјални статус, нема престижнијих. Изоловани развој бесарабских бугарских говора манифестује се пре свега на лексичком нивоу (у окружењу сродних словенских говора), постоје тројезичне новине и локалне новине на књижевном бугарском језику (са преводом неких нејасних речи). Аутори истичу да се напори украјинских Бугара да сачувају и развијају свој језик и културу суочавају са суровим условима које диктира савремена економска ситуација у којој практично нема места бугарском језику у сфери радне делатности са изузетком пољопривреде. У савременим друштвима са развијеном и прелазном економијом сличном положају се налазе све практично сви мањински језици. У теоријском погледу, аутори се ослањају на концепцију језика као делатности, praxis, која има своје тржиште, а коју је развио Пјер Бурдије. Говорна делатност, по његовом мишљењу, као и било која делатност, строго се потчињава структури тржишних односа. Аутори предвиђају да ће бугарски језик у Украјини постојати и развијати се све док буде постојало бугарско рурално становништво и само ће тако успети да на дужи рок очува специфичне црте свог острвског дијалекта. Могуће је да ће се у будућности моћи говорити и замењивању неких лексичких позјамљеница из руског језика лексемама из бугарског књижевног језика, али је мало вероватно да ће та појава бити широко распрострањена. Данас је у региону друштвени значај има украјински као државни језик и његов ће утицај из године у годину бити све израженији. Аутори предвиђају да је масовна тројезичност реалност у којој ће ускоро живети бугарска заједница у Украјини.

У оквир ове тематске групе укључен је и прилог А. Ф. Журављева: „Из разматрања словенско-иранских семантичких паралела (slavo-ossetica)” (252–284) који у својој компаративно-семантичкој анализи полази од историјско-етимолошког речника осетског речника В. И. Абаева. Сферу словенских језика и словенских утицаја (уз прилог Е. В. Вељмезове посвећен француској електронској пошти у првом тому зборника) напуштају само два прилога: Е. Г. Тумањан: „Улога религије у процесима културно-језичке интеграције и диференцијације” (284–304) на компаративној грађи Јермена – хришћана и Индуса – будиста и Б. П. Нарумов: „Особености формирања књижевне норме галицијског језика као једног од регионалних језика Шпаније” (305–324).

Поглавље „Језици у специфичној социокултурној ситуацији” чине радови из домена језичке политике. А. Д. Дуличенко у прилогу „Кашуби и њихов језик: неки аспекти етно- и лингводиференцијације на граници 20. и 21. века” (325–337) бави се феноменом својеврсног препорода локалних или регионалних традиција у низу словенских земаља, као што је (карпато)русински и детаљније – кашупски покрет.

Веома комплексну анализу стања лужичкосрпског језика представила је М. И. Јермакова у прилогу: „Перспективе развоја језичке ситуације у Лужици у светлу тенденција глобализације” (337–360). Три данашња основна типа језичке ситауције на територији на којој је распрострањен лужичкосрпски условљена су историјским и конфесионалним оклоностима (католичанство и протестантизам), односно постојањем религијске службе на матерњем језику. Национални идентитет у Лужици је једнако сложен проблем јер је условљен и постојањем скривеног (латентног) националног самосазнања и двоструког идентитета. Наиме, Лужички Срби владају свим стилским нивоима немачког језика, који је истовремено и универзално средство комуникације.

Изузетном значају овог зборника доприносе студије које отварају потпуно нове истраживачке теме у славистици. Е. А. Погорелаја из Приднестровља у прилогу: „Руска језичка личност у контексту социокултурне динамике постсовјетских држава” (360–386) указује на нову етапу у научном осмишљавању двојезичности после распада СССР. Ауторка закључује да су безусловни захтеви за брзо заборављање совјетског наслеђа у социокултурном домену нових република (и јединствене појаве „национално-руске” двојезичности) довели до језичке реформе усмерене против руског језика. Језичка реформа имала је и важан нелингвистички циљ, а то је да се Руси принуде да напусте приоритетне области производње и органе државне управе, да би се тако у, крајњој линији, уклонили са територије нових држава. Ауторка даље истиче да су идеолози нове језичке политике, свесно или несвесно, потирали двојезичну основу социокултурног развоја вишенационалне заједнице, која је била проверена не само у совјетском друштву, већ је као оптимална била призната у савременом „поликултурном” свету. Коначан резултат такве језичке политике није само кажњавање једнојезичних руских стручњака, већ и „титуларне” нације која је „изгубила јединствену могућност широке социјалне мобилности у иноетничкој средини” (стр. 369–370).

За славистику новим истраживачким темама припадају и прилози А. И. Кузњецове: „Облици испољавања самосазнања код представника малобројних уралских народа Сибира” (387–407), као и прилог који коауторски потписују А. Рангелова и Л. Јановец: „О проблему говорне интеграције при неформалном општењу у чешкојезичном друштву” (407–423).

Последње, шесто поглавље „Језик и уметност у периоду глобализације” садржи два прилога посвећена језику у театру и театарској комуникацији Л. А. Софронове: „Комуникативне ситуације на сцени старог руског театра” (424–440), и М. Л. Соснове: „Глобализација и етнизација у театру” (441–459).

Зборник „Глобализација – етнизација” са својих око хиљаду страна неоспорно представља импресиван издавачки подухват који својим сусретом различитих истраживачких школа и теоријско-методолошких принципа мора да заинтересује слависте у најширем смислу (а не само лингвисте) различитих интересовања. Чињеница јесте да се проблематика глобализације до сада на овај начин није изучавала у славистици, а посебно не компаративно и интердисциплинарно. Истраживачки тим у наставку свог рада планира израду зборника, поново у форми монографије, „Тенденције и закономерности етнокултурних и етнојезичких процеса у условима глобализације и регионализације савременог света” (Тенденции и закономерности этнокультурных и этноязыковых процессов в условиях глобализации и регионализации современного мира). Планира се и одржавање међународне конференције „Актуелни етнокултурни и етнојезички проблеми савремености” (Актуальные этнокультурные и этноязковые проблемы современности). Ради успешне реализације (показало се – оправдано амбициозних) истраживачких планова уредница указује на потребу да се у будућности у сарадњу обавезно укључе и истраживачи са Балкана, где посебно бурно делују центрифугалне силе, процеси уситњавања етнојезичког и етнокултурног простора.

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa