Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Disertacije, Broj: 16

 

Марина Николић (Београд)

 

ТЕОРИЈА ЈЕЗИЧКЕ КУЛТУРЕ У СРБИСТИЦИ

И СЛАВИСТИЦИ

 

У магистарском раду Теорија језичке културе у србистици и славистици1 полази се од схватања језичке културе као дела опште културе и културе понашања и комуницирања карактеристичних за неко друштво или појединца, који се испољава првенствено у степену познавања потенцијала одређеног језичког система који омогућује практично владање различитим функцијама тога језика.

Главни циљеви истраживања су:

1) Критичко посматрање домаће литературе (да се у литератури из области српске језичке културе издвоји њена теоријска основа и размотри степен њене развијености, експлицитности и самосталности, како у односу на друге области науке о језику, тако и на практичне задатке у вези с неговањем српске језичке културе).

2) Критичко посматрање славистичке литературе (да се изложи критички преглед теоријских појмова и концепција на којима се у славистици заснивају дескриптивна и проскриптивна истраживања у области језичке културе).

3) Упоређивање развијености теоријских основа језичке културе у србистици у односу на друге области лингвистичке славистике.

4) Покушај систематизације појмовног и теоријско-методолошког апарата на коме би требало заснивати савремена истраживања у области језичке културе (да се предложи модел теорије језичке културе за примену у српској језичкој култури).

У истраживању се полази од тезе:

– да су релативно бројни радови из области српске језичке културе највећим делом били усмерени на решавање различитих практичних питања у вези са учвршћивањем књижевнојезичке норме,

– да је теоријска основа већине радова у тој области обично присутна више имплицитно или само у назнакама него експлицитно и у развијеном облику,

да у неким другим гранама лингвистичке славистике (нпр. русистика, словакистика, бохемистика) постоји знатно искуство у области теорије језичке културе, почев од ужих или ширих концепција предметне области језичке културе и њеног односа према суседним лингвистичким областима (пре свега, језичка стандардизација, настава језика, реторика и др.) до њеног односа према неким савременим лингвистичким теоријама (нпр. лингвокултурологија, теорија дискурса, говорних чинова, максима успешне комуникације и др.) и специфичним видовима употребе језика (нпр. вербална и епистоларна етикеција, различити говорни жанрови итд.).

Једна од теза датог магистарског рада била је она да се истраживања о језичкој култури не заснивају на некој врло препознатљивој и специфичној теорији него да њихову теоријску основу чини систем појмова и поступака који примарно припадају појединим посебним лингвистичким теоријама и методологијама. У магистарском раду Теорија језичке културе у србистици и славистици испитана је перспективност упоредног проучавања односа према језичкој култури у различитим националним срединама и културама.

Истраживање је изразито интердисциплинарног карактера јер је посебна пажња посвећена месту које у теорији језичке културе имају дескриптивна и нормативна проучавања језика, социолингвистика, еколингвистика, психолингвистика, лингвокултурологија, теорија дискурса, теорија говорних чинова, реторика, говорна и писмена етикеција, стилистика и др.

Пошто је предмет истраживања тако замишљеног магистарског рада комплексне природе, његово истраживање тражило је примену различитих метода и поступака – дедуктивног, индуктивног, каузалног, дескриптивног и других у зависности од фазе истраживања и конкретног предмета истраживања.

Задаци истраживања били су:

  • дефинисање појмова који ће бити предмет проучавања;

  • одређивање позитивних и негативних комуникативних својстава говора и њихово објашњавање;

  • објашњавање односа између језичке културе и њој сродних дисциплина (језичко нормирање, еколингвистика, реторика, прагматика, стилистика…);

  • израда критичког прегледа наше литературе;

  • проучавање славистичке литературе.

Главна тема једног већег дела рада јесте настава језика којa је један од стожера развоја и ширења језичке културе.

Рад има претензије да буде строго синхронијски. Покушај је да се прикаже општи оквир, а тек предстоји изучавање два посебна вида језика (усмени и писмени) и описивање њихових карактеристика.

 

Језичку културу можемо схватити на два начина, као 1) владање нормама књижевног језика у његовој писаној и усменој форми, при чему се остварује избор и организација језичких средстава која су допуштена у одређеној комуникативној ситуацији и која, при поштовању говорне етикеције, гарантују најбољи ефекат у достизању постављених циљева комуникације; и као 2) област лингвистике, која се интересује за проблеме језичког нормирања, која разрађује препоруке за вешто коришћење језиком.

Појам језичке културе укључује два степена овладавања књижевним језиком: 1) правилност и 2) говорну вештину.

  1. Правилност је поштовање норме. Оцена варијаната при овом је најчешће категорична и јасна: правилно/неправилно.2 Језичка правилност изучава се у школи и представља темељ за надоградњу језичке културе.

  2. Говорна вештина за разлику од правилног говора, није само поштовање норме књижевног језика, него и умеће избора из коегзистентних варијаната најтачнију у односу на смисао, стилистички најприкладнију, најизражајнију, најразумљивију… Оцене варијаната при томе су мање категоричне: лошије/боље, верније, јасније, тачније, прикладније…

При усвајању културе матерњег језика човек има четири крупна оријентира: свеукупност норми књижевног језика, свеукупност етичких одређења свога народа, свеукупност циљева и околности комуникације, и, на крају, националну представу о лепоти самог језика (језички, етички, комуникативни и естетски фактори језичке културе).

Језичка компонента огледа се у томе да је за језичку културу неопходно, пре свега, беспрекорно владање језичким нормама.

Вербална етикеција, као једна од битних компоненти језичке културе, тиче се изражавања кодекса културног понашања народа путем језика. При том избор није између правилног и неправилног, већ између исправних језичких јединица при чијем избору контекст има највећи значај (говорна и писмена етикеција, обраћање познатом, непознатом, старијем, вршњаку, млађем итд.). За правилан избор важно је познавати културну традицију народа који тим језиком говори.

Комуникативна компонента односи се на утицај који на говор врши комуникативна ситуација (контекст). Нужно је да се, поред познавања језичке и етичке норме, говорник еластично прилагођава ситуацији и да се понаша у складу с њом. У сваком случају, потребно је водити рачуна о функционалној издиференцираности језика и прагматичким условима комуникације.

Естетска компонента језичке културе везана је за културну традицију која одређује шта се сматра лепим, а шта се не сматра лепим у говору. Уопште, естетика говора је у тесној вези са схватањем богатства и изражајности говора па су језичко богатство и изражајност главни елементи лепог изражавања. Критеријум естетизованости језичког израза често се доводи у питање јер оцењивање неког исказа на основу лепоте умногоме зависи од субјективног осећаја оцењивача. Критеријуму естетизованости недостаје довољан број објективних елемената.

 

Једно од питања које се постављало је питање именовања области која ће бити предмет магистарског рада. Тачније, потребно је било одредити који је адекватнији назив за предмет проучавања: језичка култура или говорна култура. Одлучила сам се за први из неколико разлога, а потрудићу се да то објасним.

Један од њих је то што појам говор, поред тога што означава конкретну језичку реализацију, асоцира на усмено изражавање, тако да говорна култура некада подразумева само усмено изражавање. Наша проучавања укључују и усмени и писмени језик без изузетка, као и све жанрове у којима се он реализује.

Још једна разлика постоји између језичке и говорне културе и иде у прилог опредељењу за први назив. Говорна култура схваћена је као срж, језгро једне дисциплине коју називам лингвистика језичке културе. Говорна култура је основа језичке културе. Према традиционалном схватању, појам говорне културе односи се на нормативна начела која се тичу правилности и чистоте у употреби стандардног језика. Огрешења о норму и превелика употреба речи страног порекла и јесу најприметнија огрешења на први поглед, па је разумљиво што се на то ставља највећи акценат. Али у говорној култури постоји још низ проблема. Зато је потребно изградити један слојевити омотач који би омогућио прелаз од уског нормативистичког поимања културе говора ка једном ширем социолингвистичком схватању језичке културе као обухватнијег и надређеног концепта. Важно је истицати распон језичких могућности; језичка култура би на савремен начин упућивала ка ономе што се у језику и са језиком може. Овако схваћена језичка култура морала би обухватати и принципе прагматике и реторике као дисциплине усмерене ка говорном догађају и које проучавају вештине организовања говорних догађаја и смењивања говорних чинова у различитим говорним ситуацијама.

Језичка култура је део свеукупног друштвеног понашања а оно у себе укључује и културу слушања, и то не само туђег говора него и туђег и другачијег мишљења. Наиме, овим се излази из граница стандардног језика и улази се у сасвим шири социолингвистички контекст. У овом тренутку очигледна је повезаност овако схваћене језичке културе не само са социолингвистиком, него и са низом других, пре свега лингвистичких дисциплина.

Данас се не би могао сматрати језички културним човек који не поседује активно или бар пасивно знање макар једног страног језика, нарочито оног из категорије светских језика. А ако већ не познајемо већи број других језика, треба да негујемо исправне ставове према њима и према њиховим говорницима, јер се иза карактеристично негативних исказа о другим облицима говора типично крије одбојност према њиховим носиоцима. Само тако се може деловати на сузбијању лингвоцентризма и етноцентризма у једном друштву.

Сваки образован човек морао би имати основно лингвистичко образовање. Треба тежити једном целовитијем концепту језичког образовања које, тумачећи човека и друштво кроз језик, шири друштвену свест о језику и креативним језичким могућностима. Заједничким ангажовањем језичких стручњака, педагога, аутора наставних програма, уџбеника и приручника, лектора, новинара, преводиоца и свих других који се баве језиком и којима је језик основно средство за рад, могао би се постићи један високи степен језичке културе као део језичке политике, а самим тим и културне и друштвене политике. Због свега овога сматрамо да појам језичке културе треба максимално проширити као што треба проширити и сферу њеног проучавања оснивањем једне нове дисциплине – лингвистике језичке културе.

Највећу потешкоћу за одабир назива чинило је то што се у већини радова (у србистици) чији је предмет језичка култура, тај предмет називао говорном културом. Што значи две ствари: у нашој традицији устаљенији је терминолошки назив говорна култура од назива језичка култура, као и то да се терминолошки апарат ослањао на руску лингивстичку школу којој су српски лингвисти веома наклоњени и данас.

Након исцрпне анализе литературе писане на српском и већини словенских језика дошло се до низа закључака. Када је реч о стању (теорије) језичке културе у српској лингвистици, у истраживању смо пошли од тезе да постоје бројни радови из области српске језичке културе али да су они углавном усмерени ка решавању конкретних практичних проблема. Та теза делимично је доказана. Истраживање је показало да, иако су најбројнији радови намењени практичној употреби, има и таквих који се баве језичком и говорном културом са теоријског аспекта. Такви су радови П. Ивића, И. Клајна, М. Пешикана, Б. Брборића, Р. Бугарског, П. Пипера, М. Шипке, С. Васић, Ж. Ружића, Ђ. Костића…

Друга група радова која је ушла у поље нашег истраживања били су практични приручници. Може се поставити питање адекватности испитивања језичких приручника ако је циљ формирање једне теоријске концепције. Међутим, пракса не иде без теоријског утемељења, као што није оправдано постојање теорије неприменљиве у пракси. Већина практичних приручника поседује, у мањем или већем степену, имплицитну теорију на чијим темељима су даване препоруке за конкретне проблемске речи и изразе. Најважнији приручници на српском језику произишли су из пера И. Клајна, М. Шипке, Е. Фекетеа, Д. Ћупића, Б. Терзића…

Трећа група испитаних радова на српском језику није се директно бавила питањима језичке и говорне културе, али ширина предмета језичке културе је таква да доводи до тога да у многим лингвистичким радовима налазимо њене елементе. Такве радове писали су М. Радовановић, Р. Бугарски, Б. Брборић, П. Пипер, итд.

Из литературе на српском језику може се закључити следеће:

  1. Као прво, радова који се баве језичком и говорном културом нема довољно, посебно недостају теоријски радови.

  2. Међу постојећим радовима најбројнији су они који су намењени широком кругу читалаца и корисника и баве се конкретним проблемима говорне културе што има за циљ стабилизовање стандарднојезичке норме.

  3. Теоријска основа већине радова у тој области обично је присутна више имплицитно или само у назнакама него експлицитно и у развијеном облику.

  4. У радовима на српском језику нема систематизованог појмовног и теоријско-методолошког апарата на којима би требало заснивати савремена истраживања у области језичке културе.

  5. Један број радова бави се проучавањима језичке и говорне културе у образовању, те смо њих издвојили и њима се бавимо у последњем поглављу рада.

Што се тиче стања језичке културе у словенским земљама, ситуација је различита, те се не може донети генерални закључак. Појединачно проучавање литературе писане на већини словенских језика показује да је рад на језичкој култури у неким земљама мањи, слабије организован (нпр. Македонија, Бугарска), док у неким земљама у последње време овакви послови избијају у први план и веома су актуелни (Хрватска, Словенија, Украјина). У земљама као што су Чешка, Русија, Словачка и Пољска, постоји дуга традиција изучавања проблематике језичке културе која су започета учењима Прашке лингвистичке школе у двадесетим годинама прошлог столећа. С разлогом се може рећи да је ниво језичке културе у овим земљама највећи, да ту постоји стална системска брига за очување језичке културе, да је велика продукција теоријских радова, научно-популарне и уџбеничке литературе, да се често организују стручни скупови на којима је основна тема језичка култура, као и то да је велики број практичних курсева који су намењени усавршавању на пољу говорне културе. Утицај Прашке лингвистичке школе био је веома широк, идеје проистекле из овог круга прошириле су се, може се слободно рећи, на читаву Европу и биле прихваћене од највећег броја европских лингвиста. Међутим, то није било дугог века, у многим срединама ове идеје убрзо излазе из центра пажње и самим тим престаје њихов развој и ширење. У Србији и Хрватској, иако је Прашка школа директно утицала на формирање многих лингвистичких величина, нема правог континуитета са учењима Пражана. Слично се догодило и у неким другим словенским земљама, ту новију теоријску традицију нису све средине једнако успешно искористиле.

Што се теорије језичке културе тиче, она је формирана као посебна научна дисциплина са бројним ужим или ширим концепцијама своје предметне области. Бројна су проучавања односа теорије језичке културе према суседним лингвистичким областима (пре свега, језичка стандардизација, настава језика, реторика и др.), као и односа језичке културе према неким савременим лингвистичким теоријама (нпр. лингвокултурологија, теорија дискурса, говорних чинова, максима успешне комуникације и др.) и специфичним видовима употребе језика (нпр. вербална и епистоларна етикеција, различити говорни жанрови итд.). Треба поновити да нису све лингвистичке дисциплине подједнако удаљене од лингвистике језичке културе, неке су, као што је показано, ближе, док су неке релативно удаљеније. Сталним развојем лингвистике и њених дисциплина, врло је вероватно да ће се таква ситуација током времена мењати.

Упоређујући домаћу литературу са литературом писаном на осталим словенским језицима, са жаљењем закључујемо да код нас, за разлику од других земаља, још увек није уочена важност језичке и говорне културе, слаб је интерес за таква проучавања, стандардни српски језик и његова језичка култура нису уздигнути на статус националног интереса. Зато нам је веома низак ниво говорне културе, зато је мало оних који се на стручан начин баве тим проблемима, због тога имамо недостатак литературе на том пољу.

Компарација српске језичке културе са суседним може допринети подизању нивоа језичке културе код нас. Пажљивим посматрањем и праћењем процеса који се одвијају у другим словенским језицима и угледањем на њих можемо добити много. Прихватање готових теоријско-методолошких модела у области језичке културе из развијених словенских језика и њихова имплементација која је олакшана тиме што потичу из сродних језика, може убрзати процес развијања језичке културе код нас.

У првом делу рада покушано је систематизовање појмовног, терминолошког и теоријско-методолошког апарата на којима би требало заснивати савремена истраживања у области језичке културе. Затим, дат је исцрпан преглед позитивних и негативаних комуникативних својстава говора. Доказана је и повезаност теорије језичке културе са суседним дисциплинама (језичко нормирање, еколингвистика, реторика, стилистика, прагматика, терминологија…) као и то да је у веку интердисциплинарности неприхватљиво једну дисциплину, посебно са овако широком и разноврсном предметном облашћу, проучавати самостално и изоловано од сродних дисциплина. Теорија језичке културе не може се проучавати без коришћења појмова, терминологија, методологија и најсавременијих достигнућа многих лингвистичких (и не само лингвистичких) наука. Истраживања о језичкој култури не заснивају се на некој врло препознатљивој и специфичној теорији него њихову теоријску основу чини систем појмова и поступака који примарно припадају појединим посебним лингвистичким теоријама и методологијама.

Пошто је језичка култура изузетно широка област, логично је очекивати да нису сви њени саставни елементи подједнако добро развијени и усавршени. Неки аспекти теорије језичке културе у литератури су боље разрађени, неки слабије, док за неке можемо рећи да нису уопште разрађени.

Тешко је дати неки уопштен закључак на нивоу целе словенске територије, али се ипак, могу извући неке констатације о томе који су аспекти теорије језичке културе боље обрађивани а који слабије. На пример, језичка правилност, на првом месту граматичка правилност, јесте сегмент језичке културе за који се с правом може рећи да је највише проучаван. То је и разумљиво, зато што језичка правилност представља основу на коју се језичка култура надограђује, то јест, без језичке правилности нема језичке културе.

У већини земаља пуризам и проблеми који се јављају приликом преузимања речи из страних језика (суседних или престижних) врло исцрпно су обрађивани, и у тој области постоји велики број теорија. Посебно је то било интезивно у прошлости и нарочито у оним језицима који су били погодно тло за развој пуристичких тенденција

Идеје о комуникативним својствима језика захваљујући постојању и континуираном развоју још од античког периода врло су темељно и широко разрађене.

Теорије стандардног језика данас су добро развијене, а захваљујући томе развија се и језичка култура која је базирана на стандардном језику. За развој теорије стандардног језика најзаслужнији су прегаоци Прашке лингвистичке школе.

Аспекти који су слабије обрађивани јесу најчешће они који условно припадају другим, суседним лингвистичким дисциплинама. На пример, језичка култура слабо је примењивана на појединачне функционалне стилове, овај недостатак посебно је упадљив у српској лингвистици.

Исто тако, теорија говорних чинова слабо је имплементирана у језичку културу, појмови као што су говорни чинови, интенционална функција језика, начела кооперације или говорне импликатуре јесу појмови који се помињу у теорији језичке културе, али не у довољној мери. Посебно је мала сарадња између социолингвиста и психолингвиста са једне стране и лингвиста који се баве лингвистиком језичке културе са друге. Међу њима је неопходно повећати научну сарадњу.

Последњи део рада бави се наставом језика. Закључак је да је настава језичке културе традиционалистичка, лишена савремених наставних чинилаца, застарела, слабо организована и неефикасна. Иста ситуација је и у уџбеницима. Говорна култура самих ученика је на веома ниском нивоу.

У токовима савремене наставе требало би говорној култури понудити место које јој заиста припада, а оно је на самом врху. Стање би се могло поправити бољим образовањем наставног кадра које би се морало перманентно усавршавати, затим раздвајањем наставе језика и књижевности, увођењем предмета Језичка култура и поправљање лингвистичког образовања ученика, организовањем већег броја ученичких такмичења из области језичке културе, осавремењивањем наставе језика, итд.

Много тога остало је да буде урађено. У раду је на више места говорено о томе шта би требало урадити у будућности (говорна култура на различитим нивоима, говорна култура у функционалним стиловима, говорна култура у усменој и писменој говорној реализацији, говорна култура у различитим говорним ситуацијама, итд.), али на првом месту неопходно је направити стратегију истраживања на целокупном пољу језичке културе. Планови истраживања морају се формирати и за проучавање говорне културе која, као што смо више пута истакли, представља централни део језичке културе. Увек треба имати на уму да проучавања српске језичке и говорне културе морају обухватати и српски језик ван граница Србије, говор оних чији је матерњи језик српски али живе изван Србије.

 

 

 

 

THE THEORY OF LANGUAGE CULTURE IN SERBIAN

AND SLAVIC LANGUAGES

 

S u m m a r y

 

This work is going to include the contemporary achievments of the theory of language culture in Serbian and Slavic languages. This theory is here comprehended as a part of general culture of a society or an individual, it is reflected in the level of understanding the potential of a specific language system wich enables the practical usage of the language’s numerous functions.

This study has been done in Serbian and other Slavic languages (Croatian, Slovenian, Macedonian, Russian, Slovakian, Bohemian, etc.). The aim is to show to wich extent the contemporary theoretical postulates in Slavic countries are developed, how the contemporary theory of language culture corresponds with other adjacent disciplines, as to maintain the place the theory of language culture should have in contemporary linguistics. One of the tasks in the comparison of the theory of serbian language culture with the one of other separate Slavic languages. The study, among other things, comprises the problems of the language culture in schools. One of the most important tasks of the theory of language culture is the study of its own scientific, methodological and terminological (in)dependence and uniqueness. In connection with this, there is a need to introduce a new term – the linguistics of language culture.

 

Key words: general culture, language culture, culture of speech, theory of language culture, linguistics of language culture, Serbian language, Slavic languages

 

 

 

 

1 Магистарски рад Теорија језичке културе у србистици и славистици Марина Николић је одбранила 24. 06. 2008. године на Филолошком факултету у Београду. Ментор је био проф. др Предраг Пипер а осим њега, комисију су сачињавали проф. др Срето Танасић и доц. др Вељко Брборић.

2 При давању оваквих оцена треба бити опрезан јер савремена истраживања све чешће показују како правилност (норма) не може бити апсолутна. Неким ситуацијама одговара одступање од правилности, или како би се могло другачије рећи, на тим местима правилно је коришћење неправилних облика, те ту неправилно постаје правилно или боље – исправно. С друге стране, стандардни језик подразумева чврсту норму која мора бити експлицитна и јасна. Закључак је да је приликом оцењивања пожељно дати оцену која није тако категорична (на пример, препоручује се и сл.). Истраживања у будућности показаће у коме смеру ће ићи теорија стандардног језика.

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa