Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 16

 

Veran Stanojević (Beograd)

 

Tijana Ašić: ESPACE, TEMPS, PRÉPOSITIONS. Genève, Droz; 2008, 319 str.

 

 

Knjiga docenta dr Tijane Ašić Espace, temps, prépositions (Prostor, vreme, jezik), nedavno objavljena kod ugledne izdavačke kuće Droz u Ženevi, predstavlja skraćenu i modifikovanu verziju doktorske teze odbranjene 2004. godine na Univerzitetu u Ženevi, za koju je autorka dobila prestižnu nagradu Charles Bally (La représentation cognitive du temps et de l’espace; analyse pragmatique de données linguistique en français et dans d’autres langues).

U svojoj knjizi Tijana Ašić pokušala je da odgovori na sledeća tri pitanja: 1) Zašto se za izražavanje vremenskih odnosa koriste predlozi čije je osnovno značenje prostorno? 2) Koji prostorni predlozi mogu imati vremenske upotrebe? 3) Sa kojim varijacijama u različitim jezicima sveta?

Knjiga se sastoji iz šest poglavlja. Pored toga, knjiga sadrži zaključak, bibliografiju, kao i indeks citiranih autora.

Prvo poglavlje je uvodno: u njemu se iznose ideje i hipoteze koje autorka brani u svojoj knjizi. Prva je čuvena Sapir-Vorfova hipoteza o lingvističkom determinizmu, druga je hipoteza o lingvističkom lokalizmu (prostorne reči su gramatički i semantički fundamentalne, Lyons, 1978), dok se treća hipoteza odnosi na kognitivnu vezu između mentalne reprezenatacije prostora i vremena (kognicija prostora u svakom smislu prethodi kogniciji vremena, Jackendoff, 1985, 209). U ovom poglavlju T. Ašić takođe opravdava komparativističku perspektivu za koju se zalaže u svojoj knjizi i daje kratke lingvističke opise jezika koje će analizirati: francuski, engleski, slovenski jezici, svahili, kikuju, luo, arapski i japanski.

U drugom poglavlju autorka predstavlja teorije koje su okosnice za njene semantičke i pragmatičke analize predloga: teoriju relevantnosti (Sperber & Wilson, 1986), teoriju optimaliteta (Prince & Smolensky, 1993) kao i teoriju generativnog leksikona (Pustejovsky, 1995).

Treće poglavlje je sinteza postojećih lingvističkih i filozofskih radova o fenomenima prostora i vremena. T. Ašić najpre predstavlja Vendlerovu taksonomiju aspektualnih klasa glagola (Vendler, 1957), a potom i Rajhenbahovu temporalnu ontologiju (Reichenbach, 1947). Potom kritički analizira postojeće radove o prostoru (Jackendoff (1991, 1996), Herskovits (1986), Vandeloise (1986), Talmy (2000), Levinson (2003), koji se odnose na kogniciju i lingvistiku prostora. Najzad, autorka uvodi ideju orijentacije zasnovanu na postojanju različitih referencijalnih kadrova (Levinson, 2003).

U četvrtom poglavlju autorka najpre uvodi primitive takozvane „minimalne spacijalne ontologije“ (Casati & Varzi 1999): nju čine spacijalni entiteti i odnosi među njima (merelološki, topološki i direkcionalni). Na osnovu tih primitiva T. Ašić će zatim konstituisati strogo formalnu semantiku prostornih, prostorno-vremenskih i vremenskih predloga u francuskom jeziku.

Rezultati analiza predloga pokazuju da je klasična podela na prostorne, prostorno-vremenske i vremenske predloge neadekvatna naročto u dijahornijskoj perspektivi. Međutim, isključivo prostorni predlozi ipak postoje – oni opisuju relacije koje postoje u isključivo prostornim dimenzijama. Dakle, njihovi semantizmi počivaju na prostornoj ontologiji koja je isuviše složena za koncept vremena. Takođe postoje i isključivo vremenski predlozi – relacija lokalizacije koju oni obeležavaju je, iako izražena prostornim predikatima, moguća samo među vremenskim entitetima (zbog njihove posebne ontološke prirode).

Valja još istaći da su definicije predloga koje predlaže T. Ašić minimalističke : to znači da dopuštaju sve moguće upotrebe predloga, a takođe i ostavljaju dovoljno mesta za kontekstualne (pragmatičke) implikature. Evo jednog primera definicije predloga: definicja predloga sur (na): xsury = df Ecxy (x je na y je po definiciji jednako x je eksterno konektovan sa y). Dakle, relacija izražena predlogom sur (na) zasnovana je na mereotopološkom predikatu eksterna konekcija.

Peta glava posvećena je jednom veoma interesantnom lingvističkom fenomenu u sprskom jeziku, kao i njegovim ekvivalentima u drugim slovenskim jezicima ali i bantu jeziku kikuju. Radi se o konceptualnim opozicijama „diskretnost – kontinuiranost“ i „statičnost – dinamičnost“, koja je lingvistički izražena predlozima po, na, u, a koja postoji kako među prostornim, tako i među vremenskim (apstraktnim) entitetima.

Poslednje, šesto poglavlje je zbir analiza takozvanih „nestandardnih upotreba“ prostornih i vremenskih predloga u raznim jezicima. U „nestandardne upotrebe“ autorka svrstava one upotrebe predloga koji se kose sa njihovom specifičnom prirodom, tj. vremenske upotrebe pravih prostornih predloga i prostorne upotrebe striktno vremenskih predloga. Posebna pažnja posvećena je vremenskim upotrebama predloga ispred i iza u nekim jezicima, kao i načinima na koje se u različitim jezicima izražava posteriornost u odnosu na momenat govora.

U zaključku T. Ašić koncizno izlaže zapažanja do kojih je došla u svojim analizama: ne postoje isključivo vremenski odonosi ali postoje isključivo prostorni odnosi (zato što je prostor, za razliku od vremena, tridimenzionalan). Ali razlika između prostora i vremena je pre svega u ontološkoj prirodi vremenskih, odnosno prostornih entiteta. Najzad, ona ističe da je moguće formulisati određeni broj konceptualnih primitiva, kao što su: opozicija diskretnost – kontinuiranost, opozicija statičnost – dinamičnost, kontakt i sadržavanje. Autorka takođe ističe da među jezicima koje je analizirala nema nijednog u kojem prostorni predlozi ne mogu da budu upotrebljeni za izražavanje vremenskih odnosa. Postojeće varijacije mogu se objasniti u okviru teorije optimaliteta (Prince & Smolensky, 1993), tačnije rečeno pomoću ideje konflikta između lingvističkog principa „vernosti“ i lingvističkog principa „markiranosti“. Ukoliko jedna relacija nije jezički izražena to ne znači da je nije moguće pojmiti. Krajnji zaključak je da postojeće razlike između jezika ne pokazuju nikakvu razliku u konceptualizaciji prostora i vremena (što je jak argument protiv Sapir-Vorfove hipoteze).

 

Bibliografija

Casati R. & Varzi A.C. (1999), Parts and Places. The Structure of Spatial Representation, Cambridge (Mass.), The MIT Press.

Herskovits A. (1986), Language and Spatial Cognition, Cambridge, Cambridge University Press.

Jackendoff R. (1985), Semantics and Cognition, Cambridge (Mass.), The MIT Press.

Jackendoff R. (1991), „Parts and boundaries“, Cognition 41, 9–45.

Jackendoff R. (1996), „The Architecture of linguistic–spatial interface“, in Bloom P., Peterson M.A., Nadel L. & Garrett M.F. (eds), Language and Space, Cambridge (Mass.), The MIT Press, 2–32.

Levinson S.C. (2003), Space in Language and Cognition. Explorations in Linguistic Diversity, Cambridge, Cambridge University Press.

Lyons J. (1977), Semantics, Cambridge, Cambridge University Press.

Prince A.S. & Smolensky P. (1993), Optimality Theory. Constraint Interaction in Generative Grammar, Cambridge (Mass.), The MIT Press.

Pustejovsky J. (1995), The Generative Lexicon, Cambridge (Mass.), The MIT Press.

Reichenbach H. (1947), Elements of Symbolic Logic, New York, Free Press.

Sperber D. & Wilson D. (1986), Relevance. Communication and Cognition, Oxford, Blackwell.

Talmy L. (2000), Toward a Cognitive Semantics, Cambridge (Mass.), The MIT Press.

Vandeloise C. (1986), L’espace en français, Paris, Minuit.

Vendler Z. (1957), „Verbs and times“, Philosophical Review 56, 143–160.

 

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa