Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 16

 

Драгана Новаков (Београд)

 

Александар Младеновић: ИСТОРИЈА СРПСКОГ ЈЕЗИКА. ОДАБРАНИ РАДОВИ. Београд, Чигоја штампа, 2008, стр. 535.

 

 

У издању предузећа „Чигоја штампа” из Београда недавно се појавила књига Историја српског језика. Одабрани радови чији је аутор академик Александар Младеновић.

Без икаквих претеривања, одмах на почетку да истакнем своје уверење да је ова књига проф. Александра Младеновића догађај у српској филологији. Она је коцепцијски уникатна и у њој се на једноме месту налазе одговори на многа важна а нерешена питања из историје српског језика.

Радови објављени у овој књизи тичу се решења неких питања из историје српског народног и књижевног (писаног, књишког, штампаног) језика, почев негде од времена после досељавања наших предака на Балканско полуострво па закључно с првом половином XIX века. Већина њих је раније објављивана у појединим публикацијама и разним поводима, у нашој земљи а неки ван ње, а настајали су у току последње две-три деценије. Овде су они дати по тематском хронолошком реду, а не по томе када су изашли из штампе. Судећи по времену из којих потичу проблеми који се разматрају, неки од тих прилога не произлазе непосредно један из другог, али су међусобно они ипак повезани. Ту повезаност заинтересовани читалац уочава без тешкоћа. Поједини прилози овде су допуњавани новим деловима, неки су скраћивани, а понекад има и извесних понављања, што је неизбежно у овако компонованој књизи, а што је аутор за сваки рад нагласио на крају књиге (стр. 525-531). Поједини прилози овде су објављени под другим насловом, а неки су са измењеним веома значајним детаљима, до којих је аутор дошао на основу својих дугогодишњих истраживања (нпр. вокализација полугласника у а у народним говорима Србије помера се на почетак XV века, што је врло важан резултат).

На крају сваког прилога наведена је година његовог изласка из штампе а за текстове написане овом приликом — 2006. година.

У овом нашем осврту на књигу о којој је реч, није могуће говорити о свим прилозима у њој (има их 34) већ ћемо се ограничити само на неке.

Полазећи од радова проф. Павла Ивића, А. Младеновић започиње ову књигу радом о досељавању Срба на Балканско полуострво; говори о снопу изоглосâ на граници западнојужнословенске и источнојужнословенске групе, a и о христијанизацији Срба (стр. 13-24). Насељавајући Балканско полуострво, што се завршило током VII века, Јужни Словени су, како се засада узима, долазили из Паноније и из Дакије чинећи тако две паралелне групе: западну јужнословенску и источну јужнословенску. У прву групу спадали би данашњи Срби, Хрвати, Словенци, а у другу — данашњи Бугари и Македонци. Делови ових етничких група, Срби и Бугари, долазећи са севера, одвојено су избили на византијску границу, на Дунав, па су прешли ову реку, и то западно од Ђердапа: западна јужнословенска група, источно од Ђердапа: источна јужнословенска група. Ове две групе међусобно раздваја низ језичких особина (стр. 14). Знатан број тих особина доста густо је концентрисан у једном снопу изоглосâ (тј. линијâ које деле два суседна подручја која се између себе разликују већим бројем језичких црта).

Када је у питању поменути сноп изоглосâ, А. Младеновић наводи радове проф. Павла Ивића који је донео низ језичких особина од којих је сваку упоређивао с одговарајућим стањем на западу и на истоку од ових линија, тј. са стањем, пре свега у српском и са стањем у бугарском језику, наводећи примере углавном из савременог књижевног, и једног и другог језика уз неопходне мање измене и понека проширења (стр. 14-17). Све ове изоглосе означавају стару подвојеност овог подручја на западну и источну.

Неки од прилога у овој књизи тичу се промена које су се вршиле у језику пре настанка наших писаних споменика (развој слабих и јаких полугласника, прелазак иницијалног въ-> у у- и сл.).

Група *- са слабим полугласником задњег реда развила се у вокал у-, и то у времену док је српски језик још разликовао оба полугласника (ъ, ь), наслеђена из прасловенског језика (стр. 18), јер у случајевима са групом *- са јаким полугласником, до њеног развитка у самогласник у- није долазило. Позициона измена *- (са слабим полугласником задњег реда) >у- пада, дакле, у време много пре почетака остваривања процеса првог периода (прве фазе) фонолошких измена вокалског система српског језика, а то значи давно пре краја X и почетка XI века. У тој фази самогласничких промена дошло је, поред других, и до свођења два стара изговорна полугласника на један; а та се промена (*- (са слабим полугласником задњег реда) >у-) могла остварити пре тога, само онда када су још постојала оба полугласника (ъ, ь) у српском језику, који су, пре ове промене (*- (са слабим полугласником задњег реда) >у-), у говору били захваћени међусобним разликовањем на полугласнике у јаком и на полугласнике у слабом положају, тј. на полугласнике интензивног и неинтензивног изговора; први у јаком положају изговарали су се и даље, а други, у слабом положају престали су да се изговарају. А кад је дошло до појаве полугласника у слабом положају, створени су гласовни услови за развитак групе *- (са слабим полугласником задњег реда) >у-, што се и остварило (стр. 18-19). Веома лепо, са посебно истакнутим битним детаљима, проф. Младеновић указује на важност резултата истраживања Павла Ивића, и још једанпут осветљава битне моменте које су се вршиле у нашем језику пре настанка писаних споменика.

Срби су покрштени, у духу грчког православља, за време византијског цара Василија I који је владао од 867. до 886. г. Остварење христијанизације, која се вршила свакако на грчком језику, за шта је Византија била заинтересована, укључивало је у себе и извесну политичку компоненту: повећањем броја православних верника повећавао би се и број поданика византијске државе. Иначе, ово прелажење у хришћанску веру Срба (а и других) отворило је могућност јачег византијског утицаја на њихову културу и начин њиховог живота, као и на њихово опште приближавање византијском духу. Са прихватањем хришћанства Срби су прихватили — а то је широко познато — и одговарајућу слику „о свету као хришћанској васељени на чијем челу стоји византијски цар као Христов намесник на земљи”, јер томе цару „припада највише место у хијерархији хришћанских владара” те је тиме он „претендент на универзалну власт међу свим хришћанима”; са „учвршењем хришћанства код Срба” ишло је заједно и „признавање врховне власти византијског цара ”(стр. 22).

Аутор претпоставља да су Срби примили словенско богослужење и словенску писменост најкасније до првих деценија XI века, за време постојања државе цара Самуила. Дакле, претпоставка је да се словенско богослужење могло примити и са истока, из бугарске средине, а Преслав је једно време имао писменост само са танким јером, па је ово слово могло постати обележје српске редакције старословенског језика, а услови за примање словенског богослужења у словенској писмености (православног) могли су да буду најоптималнији до краја постојања Самуилове државе. Отприлике то је време када се, с друге стране, завршила и прва фаза фонолошког развоја вокалског система у српском народном језику. „А само познавање развитка фонолошког система српског народног језика у прошлости”, каже аутор (стр. 28) „преко којег идентификујемо фонолошки систем и српскословенског језика, дугујемо, наравно, истраживачким резултатима проф. Павла Ивића” (стр. 28). Тако је почела тада, негде до првих деценија XI века, да се формира српска редакција старословенског језика чије се стабилизација остваривала у вековима који су тек наилазили. Она је као писани, црквени и књижевни језик Срба, уз то и неразговорни, била код њих врло дуго у употреби: све до половине XVIII века.

У раду „Јак полугласник уместо слабог полугласника у српскословенском језику (стр. 49-53) аутор износи мишљење да се у примерима въноукъ, мъножьство и сл. „слаб” полугласник (въ-, -жь-) изменио у „јак” полугласник под утицајем примера као нпр. дьнь, сънъ који су се исто изговарали и у српском народном и у српскословенском језику (дән, сән). Примери типа унук, мноштво и др. нису могли из српског народног бити преузети у српскословенски језик — јер се није могао допустити толики степен фонетског (где аутор посебно истиче, а не фонолошког) језичког посрбљивања и правописног удаљавања од традиционалног црквеног вьноукь, множьство и сл. (стсл. въноукъ, мъножьство и сл.) — то је за примере вьноукь, множьство и сл. нађено у овом правцу једино могуће решење, не мењајући њихову правописну форму, а то је успостављање и изговарање полугласника у њима. На тај начин ови и њима слични примери почели су добијати овај изговор у српскословенском језику, што је било неопходно у богослужењу, и то како при читању одговарајућих црквених текстова тако и при црквеном појању.

Аутор износи хипотезу о постанку наставка -ā у генитиву множине именица, што одликује, као што је познато, већину штокавских говора данашњег српског језика. Према њему овај наставак је стар: постојао је као дуги наглашени и дуги ненаглашени полугласник у прасловенском језику. Наши преци су овај наставак у одређеним именичким врстама донели на Балканско полуострво, задржали га и уопштили у неким дијалектима (углавном штокавским), а у неким су уопштили -ø односно облике без -‾ь (полугласника са дужином) нпр. у кајкавским и чакавским.

Српскословенски се употребљава до половине XVIII века, јер тада Српска црква прелази на рускословенски језик. Шира неразумљивост рускословенског (а и руског), посебно у текстовима у којима је требало писати о световним темама, условила је стварање новог типа књижевног језика код Срба, познатог у нашој науци под именом славеносрпски који је својом властитом србизацијом, што се одвијало у дужем процесу, допринео стварању данашњег српског књижевног језика екавског изговора.

Веома важно питање које многи научни радници понављају и усвајају добило је свој одговор — Сава Мркаљ, модерни реформатор српске ћирилице, се у својим публикованим списима нигде није одрекао своје реформисане ћирилице (1810). Поред изнесених чињеница које А. Младеновић врло савесно износи до детаља, да се сам Мркаљ није нигде одрекао своје азбучне реформе, постоје и други подаци који овоме иду у прилог, и који истовремено упућују на закључак да је мишљење, о тобожем одрицању, формирано у новије време у нашој науци а не у XIX веку (стр. 282).

Непосредан учесник у Вуковој реформи азбуке и правописа био је Лукијан Мушицки који је том Вуковом послу значајан допринос и дао, што се не сме заборављати при нашем данашњем разматрању и оцењивању Вукове реформе српске азбуке и правописа. На значај Мушицког као врло важног непосредног учесника у Вуковој азбучној и правописној реформи указује професор Младеновић и закључује: а) Лукијан Мушици је, као што је до сада било познато, измислио, и то врло успешно, слово ђ које је Вук прихватио у својој новој азбуци; б) Лукијан Мушицки је сугерирао увођење слова џ у Вукову нову азбуку, што је Вук прихватио; о тој његовој несумњивој заслузи „досад се није водило рачуна”, каже проф. Младеновић (стр. 298); в) Лукијаново разматрање о сугласнику х, о „тврдом”(ch) и „меком” (h) овом консонанту, помогло је Вуку да, пре свега, схвати овај проблем, што је уродило плодом да он тада, 1818. године, сасвим напусти х у Српском рјечнику; сугестију Мушицког да треба обележити „меко” х (h) у српском језику Вук тада није прихватио већ двадесетак година касније када је вративши х у азбуку, тим знаком обележио и h и ch; г) схватање проблема фонолошког правописа Вук дугује Мушицком и његовом објашњењу, тако да основна заслуга за прелазак на овај нови правопис припада несумњиво, овом шишатовачком архимандриту (стр. 308).

Освртом на језик Стефана Живковића (1814) и Димитрија Исајловића (1816) аутор указује на оне славеносрпске писце који су се у другој деценији XIX века сасвим јасно декларисали о српском карактеру књижевног језика Срба. Ова два српска списатеља јављају се у српској култури непосредно пред почетак Вукове књижевнојезичке азбучне и правописне реформе. Обојица пишу славеносрпским језиком, јако србизираним, понародњеним, шумадијско-војвођанским дијалектом, али уз употребу низа славенизама, без којих се тадашњи српски књижевни језик и није могао замислити. Живковић је заступао идеју да Срби треба да пишу језиком којим говоре, а то је српски језик, српски народњи језик, како он каже. И он сам пише тим језиком, и то у највећој могућој мери (стр. 349). Исајловићеве идеје о књижевном језику, каже професор Младеновић, „снажно приближују овог аутора Вуку Караџићу и увршћују га у ред оних ретких наших људи који су, у вези са српским литерарним језиком, 1816. г., нашли на истим позицијама на којима се налазио и поменути наш велики књижевнојезички реформатор” (стр. 383).

Књига проф. Младеновића Историја српског језика. Одабрани радови представља свакако допринос познавању у разним правцима развитка српског народног и књижевног (књишког, писаног) језика. Она осветљава поједина питања из историјског развоја српског језика до средине XIX века, указује на њихова решења која „задовољавају научне захтеве времена када су се […] појавила у јавности, што не значи да су она и коначна” (стр. 11). Ова књига биће корисна свима који су заинтересовани за српску језичку прошлост, и то како научним истраживачима, тако и онима који намеравају да крену тим путем, а међу њима и студентима.

Завршићу констатацијом да ова књига представља, неспорно, најопсежнији користан увид у поједине токове историје српскога језика, али и по томе што на једном месту сабира најразличитије идеје које су у тој науци формулисане током последњих неколико деценија. Она није само инструктивна, него представља истрајан и предан посао, који подразумева и уважавање доприноса других!

 

 

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa