Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Osvrti, Knjige, monografije, Broj: 17

 

Rada Stijović: SRPSKI JEZIK – NORMA I PRAKSA (PRILOZI PISANOJ I GOVORNOJ KOMUNIKACIJI). Beograd, Čigoja štampa, 2009, 203. str.

 

 

Konstantna je potreba srpskog jezika za kompetentnim autorima na polju jezičke kulture kao i potreba za novom i pre svega aktuelnom literaturom. Jedan od takvih autora upravo je docent dr Rada Stijović, dugogodišnji saradnik Instituta za srpski jezik SANU i univerzitetski nastavnik srpskog jezika, a njena knjiga Srpski jezik – norma i praksa upravo je jedna od onih preko potrebnih razvoju i kulturi srpskog jezika. Knjiga predstavlja kontinuitet istraživanja praktičnih problema koji se javljaju u srpskom jeziku, u njegovoj govornoj i pisanoj formi. Na ogromnu radost, jer smo smrću velikog lingviste Egona Fekete izgubili vodećeg u razrešavanju takvih problema. Delovanje Rade Stijović, kako člancima u Politici, u rubrici „Slovo o jeziku“, a tako i ovom knjigom na najbolji način nastavlja veliki i nikada konačni posao koji je još davno, uz mali broj velikih lingvista, na sebe preuzeo i Egon Fekete.

Knjiga sastavljena od niza članaka koje je, kao što je rečeno, autorka objavljivala od 2003. do 2009. godine u rubrici „Slovo o jeziku“ subotnjeg Kulturnog dodatka dnevnog lista Politika. Tekstovi predstavljaju jezičke pouke u kojima se daju rešenja na najčešća ogrešenja od književnojezičke norme i objašnjavaju neregularne pojave. Autorka se trudi da za svaku grešku ponudi ispravno i nedvosmisleno rešenje koje je pri tom dobro i utemeljeno naučno argumentovano.

U jednom broju članaka autorka primećuje niz pojava koje su ušle u jezik zahvaljujući konstantnim promenama u jeziku. To je dragoceno jer mnoge od njih još uvek nisu zabeležene u našim gramatikama ili rečnicima, a veoma su žive u jezičkoj praksi. Tu su rešenja malo elastičnija: u zavisnosti od toga da li je novina realno moguća u srpskom jeziku, u tom smislu da ne urušava njegov sistem i pravila funkcionisanja, dopušteno je njeno korišćenje, u suprotnom preporučuje se njeno izbegavanje. To se najčešće odnosi na neke sintaksičke konstrukcije ( tipa zahvaliti se i zahvaliti nekome na nečemu u istom značenju) ili neologizme (kovanice tipa drvored, dogodovština i sl.).

Neki od tekstova bave se arhaizmima i rečima i konstrukcijama koje su zastarele pa se danas čak osećaju kao nepravilne. Autorka se zalaže za njihovu dalju upotrebu, naravno stilski opravdanu, koja bi im produžila „život“ u jeziku i time omogućila kontinuitet i vezu sa bliskom prošlošću i tradicijom.To se odnosi najčešće na morfološke oblike (npr. kraće forme prideva ili dužih oblika prisvojnih zamenica) i leksiku.

Stilska uslovljenost upotrebe određenih jezičkih sredstava pravilo je od koga, baveći se praktičnim pitanjima jezičke kulture, Rada Stijović ne odstupa. To je pozitivan stav imajući u obzir da je to načelo jedno od najvažnijih u toj oblasti u svim svetskim jezicima koji imaju visok stepen jezičke kulture.

Neke od tema u knjizi potpuno su nove u srpskoj lingvističkoj literaturi, dok se o nekima i ranije pisalo, ali su još uvek aktuelne jer ih govornici još uvek nisu potpuno (ili u većini) usvojili, te su takve greške još uvek veoma česte u govoru i/ili pisanju.

Predstavljena knjiga korisna je i još zbog niza drugih stvari; u njoj se nalaze i prilozi koji nisu jezičke pouke već govore o srpskom jeziku kao svedočanstvu prošlosti srpskog naroda. Pored toga, neki članci govore o jeziku udžbenika, rečniku SANU, srpskim imenima i mnogim drugim važnim jezikoslovnim pitanjima. Kao poseban prilog, na kraju knjige nalazi se poseban prilog pisanoj, to jest epistolarnoj komunikaciji. U njemu autorka opisuje vođenje korespodencije u našoj novijoj istoriji, ali i razvoj administrativnog stila kod nas.

Kako autorka i sama u Predgovoru naglašava „svi prilozi u knjizi namenjeni su negovanju pravilnosti, sklada i lepote književnog iskaza i izraza, kao i usavršavanju govorne i pisane kulture kod nas“. Ostalo je da se doda da ovakvih priloga nikada nije dosta te da sa nadom očekujemo da knjiga Srpski jezik – norma i praksa neće biti poslednja takvog tipa autorke Rade Stijović. Treba još pohvaliti autorku što je u knjigu uvrstila obiman Registar u koji su azbučno uređeni pojmovi kojima se u člancima bavila. To svakako pomaže i olakšava (ponovno) korišćenje jedne takve knjige. Na žalost, dve knjige Jezičkih doumica Egona Fekete, koje ponovo pominjemo smatrajući ih prethodnicama knjige koju sada predstavljamo, takav registar nisu imale. Jedinu zamerku upućujemo s željom da ih u narednim izdanjima više ne bude: greške koje su slučajno nastale nepažnjom a kakvih ima i na prvim stranicama (str. 9, prva strana teksta knjige, pr. radićemo naveden je kao pogrešno napisan oblik što nije tačno, ili na str. 11, SMS porukom umesto SMS-om ili samo porukom, što bi bilo pravilnije i sl.).

Na kraju, treba ponovo reći da je stanje srpske jezičke kulture ipak i dalje na nezavidno niskom nivou i da je jedan od najboljih načina da se to popravi upravo produkcija takvih knjiga kao što je knjiga Rade Stijović Srpski jezik – norma i praksa.

 

Marina Nikolić (Beograd)

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa