Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Osvrti, Knjige, monografije, Broj: 18

 

С. М. Кульбакинъ: СЛАВЯНСКАЯ ПАЛЕОГРАФIЯ. Институт за Српски језик САНУ (Старословенистички одсек), [Бyлградъ 2008]. 

У издању Института за српски језик САНУ (Старословенистички одсек) изашла је књига Славянская палеографıя Степана Михаиловича Куљбакина, коју су приредили Гордана Јовановић, Радмила Ковачевић и Виктор Савић. Стручно мишљење дали су Биљана Јовановић-Стипчевић и Бранкица Чигоја.Наука о словенској палеографији је настала као саставни део словенске филологије. Када говоримо о словенској палеографији не можемо а да не поменемо Владимира Мошина чија књига носи идентичан наслов, као и Е. Ф. Карског1. Поредећи ове ауторе и њихове књиге са Куљбакиновом Словенском палеографијом, можемо рећи да нико није овако широко кренуо као С. М Куљбакин, јер је он описао комплетну глагољицу (пре свега, палеографију) у односу на све остале ауторе. Узео је Јагићеве материјале о глагољици, нарочито код Хрвата. Време које је долазило касније, заправо, ништа ново и није открило за глагољицу, било је само нових радова. Наравно, касније се појавио Јозеф Вајс проучавајући глагољску палеографију, која јесте свакако садржајнија, али  је  искључиво само глагољица. Нажалост, у овако обимно замишљеној студији С. М. Куљбакин је само такао ћирилицу не стигавши да опише комплетну, и ту је, негде стао. А према речима А. А.Турилова, само можемо да жалимо за тим делом јер се управо од њега и очекивало, баш као и то, да он буде и пописивач палеографскога блага спаљене збирке Народне библиотеке Србије немачким бомбардовањем (1941. године).2 Једно је сигурно, С. М. Куљбакин је у нашој средини био дочекан као већ афирмисани палеограф, као неко ко је све требало да покрене и уради много, а што он и јесте учинио.Садржај ове књиге јесте следећи: Введеніе 9-51; Появленіе азбуки у славянъ. Глаголица и кириллица 53-86;  Исторія глаголическаго письма 87-162; Исторія  кириллицы 163-165; Список снимков, которые нужно приложить къ книгy 166-168; [Важније скраћенице] 169-170. Додатак чине текстови: Гордане Јовановић, Академик Степан Михаилович Куљбакин 28. VII 1873 - 22. XII 1941 05-013; А. А. Туриловa, ОСлавянской палеографии С. М. Кульбакина” 014-026;  Радмила Ковачевић, Уз рукопис „Словенске палеографије” 027-029; Надe Ђорђевић, Библиографија радова Степана Михаиловича Куљбакина 031-040; О овом издању 041-042; [Прилози] 043-074. Из прилога у Додатку може се видети цела историја и опис рукописа. У Архиву Српске академије наука и уметности  под бројем 14482 налази се изворник Словенске палеографије, а уз то приложен и читав материјал о покушају да се књига посмртно објави у Аустрији, на немачком језику. Уз  чланке Гордане Јовановић и Радмиле Ковачевић овде се објављује и прилог истакнутог руског археографа Анатолија Аркадјевича Турилова. Библиографија радова С. М Куљбакина прештампава се преснимљена из Јужнословенског филолога (Београд, 1973, стр. 623-632) коју је саставила Нада Ђорђевић (1915-2001), заслужни слависта.Око склопа књиге велики труд уложили су Ђорђе Трифуновић и Виктор Савић, а око ликовног и графичког изледа Ђорђе Трифуновић.На првој страни књиге стоји: штампа се као рукопис, што се иначе употребљава у оваквим случајевима, када се не врше никакве измене у тексту и не уносе упозорења приређивача.Гордана Јовановић говори о необичном животном путу академика Степана Михаиловича Куљбакина и његовом раду на изучавању словенских језика који је дао изузетне резултате уграђене у славистичку науку. „Био је типичан представник  московске лингвистичке школе, ученик Ф. Ф. Фортунатова, па су његова научна интересовања усмерена ка упоредној фонетици словенских језика, акцентологији, лексикологији, палеографији, текстологији. Ипак, оно по чему ће Степан Михаилович Куљбакин заувек остати упамћен у славистичкој науци јесте његов рад везан за старословенски језик, први писани словенски језик, културно добро читавог словенског етноса”.3 Професорка Јовановић, истиче да С. М Куљбакин није прихватио термин старобугарски који је употребљавао, на пример А. Лескин и још известан број научника, а који бугарска наука користи до данашњег дана.Анатолиј Аркадјевич Турилов на акрибичан начин доноси анализу како сам каже ове „грандиозне замисли”,4 књиге,  посвећеној глагољици и ћирилици која је замишљена као нешто што није имало претходника у томе. У области глагољске палеографије (посебно у односу на хрватску глагољицу) „књига представља једну од последњих речи науке”.5 Овај чланак А. А. Турилова има посебну научну тежину у књизи о којој говоримо.Радмила Ковачевић каже да је рукопис „Словенска палеографија” настао вероватно  двадесетих година XX века.6 Ова књига наслов је добила касније. Рад је требало да се штампа у Лајпцигу. Није познато зашто није дошло до објављивања. Рукопис је 1940. године преузео Александар Белић са намером да га објави. По свој прилици ратне године су спречиле реализацију овога плана. Рукопис је највероватније остао  у поседу А. Белића све до његове смрти. Приликом сређивања документације А. Белића у Српској академији наука и уметности пронађен је овај рукопис 1967. године. Породица је понудила Академији да се ово дело објави, али је на седници 5. октобра  1967. године Извршни одбор Српске академије наука и уметности  одлучио да се ово дело не може публиковати, јер је оно старије од дела Јозефа Вајса, Rukovĕt  hlaholské paleografie, које је објављено 1932. године. Рукопис је 1973. године преузео Јосип Хам који је желео да га објави у издању Аустријске академије наука на немачком језику, али до тога није дошло. Јосип Хам је тек 1981. године вратио рукопис Куљбакиновом сину Михаилу, који га је предао Архиву на чување. Било је више разговора око објављивања ове књиге, али је остало без резултата. Године 2006. одлучено је у Старословенистичком одсеку Института за српски језик САНУ да се Славянская палеографıя изда и представи научној и стручној јавности. Рукопис се сачувао у машинопису на руском језику, писан старим правописом.  Има доста интервенција и исправки руком, које су највероватније дело Теофилије Куљбакин, ауторове супруге, која је помагала свом  мужу. Први део овога рада, „Глагољска палеографија”, цео је прекуцан писаћом машином, а други, знатно мањи део, „Ћирилска палеографија”, писан је руком, истим правописом као и поменуте интервенције. Одлука приређивача ове књиге била је да се рукопис штампа у изворном облику. Познато је да је руска емиграција у Београду писала старим правописом, који је, ипак, претрпео извесне измене. Сама чињеница да аутор својеручно није дао коначни облик рукопису, објашњава многобројне недоследности у правопису. На крају рукописа дат је руком Список снимков које је аутор предложио да уђе у издање. На крају се доноси и ауторова напомена у вези са овим списком.

Ова Куљбакинова књига је заправо, дуг који је српска средина имала према њему свих ових деценија, готово читав један век. Књига је, такође, и допринос српске средине проблематици глагољице. У исто време објављивање дела Славянская палеографıя представља и допринос поменуте средине будућим проучавањима везаним за глагољицу.

 

Драгана Новаков (Београд) 

 



1 Владимир Мошин, Словенска палеографија.- Скопје, 2000;  Е. Ф. Карский, Славянская кирилловская палеография.- Ленинград, 1928; о појму палеографија в. Петар Ђорђић, Историја српске ћирилице. Палеографско-филолошки прилози.- Београд (Завод за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије), 1971, 9.

2 Анатолиј Аркадјевич Турилов, Славянская палеографıя.- Институт за српски језик САНУ (Старословенистички одсек), [Бyлградъ 2008], 016. 

 

3 Гордана Јовановић , 010.

4 А. А. Турилов, 014.

5 А. А. Турилов, 018.

6 Радмила Ковачевић, 027.

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa