Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Pregledni članci, Broj: 18

Бранимир Станковић (Ниш) 

ВЕЗА ХУМБОЛТА И НЕОХУМБОЛТОВАЦАперцепција у литератури на српско-хрватском језику 

 

Рад се бави лингвистичким везама између филозофије језика Вилхелма фон Хумболта и активности немачке школе „граматике која се тиче садржине“ („Die inhaltbezogene Grammatik“), узимајући у обзир литературу на српско-хрватском (српском, хрватском и бошњачком) језику.  

 

Nihil est in intellectu quod non est in lingua             

 

  1. Увод. Хумболтова филозофија језика

Вилхелм фон Хумболт се сматра оцем опште лингвистике јер је начинио прве кораке у теоријској лингвистици. Због необичног продора поетско-филозофске супстанце у његов научни дискурс, Хумболтове тезе о језику понекад делују противуречно, али је то резултат чињеницe да је сâм језик као феномен докучив људском поимању у целости само уколико се узму као „исправна“ два савремена, међусобно потпуно искључујућа, теоријска полазишта:  

1. заиста постоји јединствена когнитивна дубинска структура заједничка за све људске језике;2. међујезичке разлике су толико драстичне да оне утичу на наше значајно различито поимање света. 

            Поставља се питање конзистентности Хумболтове филозофије језика. Да ли претходне две тврдње, налик епистемолошкој опозицији номотетско и идиографско, искључују једна другу? Постоје ли заиста две фазе у раду Вилхелма фон Хумболта, како тврди Бугарски, а позивајући се на Р. Л. Брауна?[1]             Ова се два гледишта могу јасно повезати са филозофском лектиром младог Хумболта, који чита Канта, Шелинга, Фихтеа и Хегела.             У филозофији сазнања Кант заступа агностицизам. Постоје ствари по себи, Ding an sich, дакле, постоји недокучива објективна реалност, коју покушавамо појмити посредством наших сазнајних моћи. Али се суд о свету не доноси на основу садржаја добијених опажајем (била би то емпиристичка линија) већ постоје априорни судови о стварности. Зато Хумболт наглашава тезу да су разноврсни језици повезани између себе „на основу способности људског ума да помоћу априорних форми закључује“[2]. Његова језичка испитивања, дакле, супротно владајућим интересовањима компаратиста, иду ка промишљању инвентара ових општељудских, урођених, априорних судова о стварности.             Шелингова и Хегелова идеалистичка концепција о апсолутном духу омогућила је оквир у коме је Хумболт могао много боље да развије свој концепт о језику као ενεργεια, а не εργον. Холистички оријентисана, идеалистичка мисао негира могућност анализе реалности, па и било какве употребљиве дистинкције између субјекта и објекта. Субјект и објект су јединствени, недељиви, а, по Хумболту, „у знаку и знаковном аспекту језика надилази се и докида непосредност субјектова унутарњег стања и непосредна реалност објекта“[3]. Стварајући језик, човек апстрахира и од сопствене супстанцијалности, али и од супстанцијалности појавног света. Појавност спољашње стварности преобликује се у форму мишљења, а појавност мисаоног света у знаковну, језичку реалност.             Инаугуришући концепт народног менталитета (заговорник је идеје о покретању упоредне антропологије[4], а његови ће следбеници сковати термин Völkerpsychologie) Хумболт постулира став да је сваки језик еманација духа народа[5] који га користи. Овај романтичарски (Сапир ће век касније рећи сентименталистички[6]) став о вези између језика и темперамента културе у којем је настао биће доцније дорађиван, даље развијан и експлициран, али у неким другим научним срединама и околностима, пак, напуштен као превазиђен. Пропоненти ће методолошки обогаћивати овакве теоријске постулате, а опоненти ће накнадно у њима чак читати назнаке филозофије нацизма.             Утемељујући језик у супстанцији духовне повијесне стваралачке силе, која се јавља код свих људи и народа и која је, стога, нужно различита и специфична по својој природи управо онолико колико су међу собом различити сви ти народи, њихове културе и повијесно процеси који их формирају, Хумболт је формулирао гледиште које тврди да су, по својој бити, сви језици исти. Они су по својој природи и темељу, по искону и битку, који је један и јединствен, исти и једнаки, али се разликују због разлика у појавном повијесном процесу и начину остварења стваралачке моћи духа који је донио културну и другу диференцијацију међу народе и људе.“[7]             Овако објашњени, Хумболтови погледи на феномен језика чине се усаглашеним и, чини се, још чвршће за своје коначно исходиште имају теорију језичке релативности. 

  1. Следбеници Хумболтових идеја

            Хумболтови концепти innere Sprachform, Weltanschauung, Weltansicht и Zwischenwelt доживеће током 19. и 20. века многоструку и разноврсну разраду, од стране различитих, супротстављених теоријско-методолошких школа. „Хумболтови лингвистички утјецаји нешто су разноврснији, и по природи ствари нису плод његовог глотоцентризма, или су то у мањој мери, већ његова истицања појетичког аспекта језика. Прва линија иде од Штајнтала преко Вунта до сувремених психолошких и психолингвистичких истраживања језика; друга линија иде од Бопа преко каснијих представника компаративно-хисторијске лингвистике и младограматичара до де Сосира и Чомског; трећу линију чине специфична истраживања неохумболтоваца (Вајсгербер, Трир, Порциг и други); четврту линију представља њен амерички огранак, а који се развија од Сапира преко Ворфа до сувремених етнолингвиста и социолингвиста (у овој је линији најзаступљенији његов глотоцентризам).“[8]            Хумболтовске традиције преносе се у немачкој научној мисли непрекинуто до неохумболтоваца, дакле до касних седамдесетих година прошлог века. Поменућемо само Витгенштајна и Хусерла. У студији „Tractacus logico-philosophicus Витгенштајн ће рећи: „Границе мога језика јесу границе мога света.“ „Humboldtove i njegove misli [Benedetta Crocea] nastavljaju sa jedne strane predstavnici njemačkih idealističkih lingvističkih škola: Karl Vossler, za kojega je jezik – i opet u stvari sveden na govor – instrument duha koji svaki pojedinac aktivno oblikuje; i Leo Weisgerber, koji, potpuno u skladu sa humboldtovskim koncepcijama, smatra da jezik formira čovjekovu spoznaju, jer između duha i materije postoji „duhovni međusloj“, inherentan jeziku, u kojem se jedinom susreću vanjski svijet i ljudska spoznaja.“[9] „Структура матерњег језика игра важну улогу у стварању слике коју човек има о свету и та се слика већ из овог разлога веома разликује идући, узмимо, од Европљанина преко америчког Индијанца и Кинеза до афричког Бушмана. Ова хипотеза, којој ни Сапир ни Ворф нису дали своје име, уродила је ипак стимулативним студијама. (…) У Европи се слична теорија везује нарочито уз име Хумболта, а у овом веку уз радове неохумболтовских етнолингвиста и представника теорије семантичких поља – Вајсгербера, Шпербера, Тријера, Вартбурга и других.“[10] 

2.2.НеохумболтовциПочетком друге половине прошлог века у Дизелдорфу је основано друштво „Sprache und Gemeinschaft“, лингвистичка група чија су теоријска утемељења под видним утицајем Хумболтове филозофије језика, али освежених методолошких приступа, у осетној мери инспирисана тековинама класичног структурализма (упркос чињеници да се различити представници групе експлицитно изјашњавају као антиструктуралисти). Најзначајнија имена ове школе су: Лео Вајсгербер, Ханс Глинц, Валтер Порцих, Хениг Бринкман, Хуго Мозер и Петер Хартман. Рад појединих аутора везује се још за трећу деценију 20. века. Почетком шездесетих година покренута је интензивна публикациона активност у серији „Grundlegung. Као том први, 1962. објављена је у оно време веома популарна књига Бринкмана „Die deutsche Sprache. Gestalt und Leisung“. У серији „Studien“ 1963. изашла је као том први врло утицајна студија Хелмута Гипера „Bausteine durch Sprachinhaltsforschung. Neuere Sprachbetrachtung im Austausch mit Geistes- und Naturwissenschaft“. „Тиме је такозвани ›Arbeitskreis für Deutsche Sprache‹, око којег су се окупљале управо најватреније присталице ове школе, добио изврсну могућност утицаја на формирање лингвистичког мишљења код млађих генерација чији је матерњи језик немачки.“[11]            Садржинска организација језика заузима централно место у репертоару појмова којима оперише школа „граматике која се тиче садржине“ („Die inhaltbezogene Grammatik“), како неохумболтовци сами себе називају.  Кључни термин, „inhalticher Aufbau“, преформулација је и, на неки начин, прагматизација помало мутног, двозначног, идеалистичког Хумболтовог појма innere Sprachform. Хумболтова ενεργεια преобликује се у Tätigkeit (Милка Ивић преводи га као делатност)[12]. Неохумболтовски су и термини Arbeit des Geistes (рад духа) и Emanation des Geistes (еманација духа). Колективно искуство о свету и стварности, тврди се, наталожени су у матерњем језику (Muttersprache[13]), који постаје централни предмет истраживања. У њему су, дакле, похрањене све релевантне информације о садржинској страни језика.             „Weisgerber se slaže da se jeziku može prići i sa formalno strukturne strane, i da je to u izvesnom smislu i neophodno, ali suština fenomena jezika nije u njegovoj formi nego u upotrebi, svakodnevnoj i stvaralačkoj, kada se komunicira, misli i oseća. Ali, ipak, jezik nikako nije sredstvo ni komunikacije, ni izražavanja: ›U stvari, on uopšte nije sredstvo, kao što neki naivno misle, već prevashodno sila duhovnog formiranja... On je integralni deo života jedne nacije, jer on određuje i suštinu i oblik njenih intelektualnih i kulturnih aktivnosti. Njegovo proučavanje mora se odvijati zajedno sa proučavanjem života nacije koja njime govori. Misliti da jezik služi komunikaciji i izražavanju jednako je naivno kao i misliti da voda postoji zato da se njom opere rublje ili gasi žeđ.‹ Konačni zadatak lingvistike, po Weisgerberu, nije stoga da opisuje jezik i odgoneta njegovu strukturu, nego da prodire u tajne njegovog prirode, koja se manifestuje kao delatna sila (Wirkende Kraft) u oblikulingvističkog međusveta‹, pomoću kojeg jedan narod pokušava da shvati svet koji ga okružuje. Stoga je jednako pogrešno na jezik gledati isključivo kao na repozitorijum iskustva nacije, pošto je on na prvom mestu sila koja upravlja njenim sadašnjim životom.[14]             Вајсгербер, најдоследнији и најрадикалнији тумач Хумболтових идеја, још 1926. у свом чланку „Проблем унутрашње језичке форме и њен значај за немачки језик“ метафизички концепт унутрашње језичке форме промовише у генеративни принцип који контролише говорну активност и даје концептуалну специфичност сваком језику. Три тачке на којима се фундира његова неохумболтовска визија су:

  1. језик је енергија;
  2. језичка енергија је независна сила;
  3. као такав, језик је посредник између стварности и свести човекове.

            Bitna razlika izmedu Weisgerberove teorije i teorija drugih, umerenijih neohumboltovaca ie upravo u ovom ,,energetskom“ shvatanju jezika. Za njih jezik u velikoj meri odražava poglede ljudi na stvarnost, dok za Weisgerbera on aktivno učestvuje u njenom stvaranju.[15] 

  1. Иновације неохумболтоваца

На први поглед чини се да неохумболтовска филозофија језика није донела ничег што на неки начин већ није постојало и у Хумболтовим списима. Све поменуте идеје могу се у нешто модификованом облику наћи и код Хумболта. Међутим, рад школе „граматике која се тиче садржине“ није пуко епигонство. Наиме, постоје и извесне теоријске и методолошке иновације које се темеље на Хумболтовом учењу, у духу су теорије Weltansichta, али и представљају надградњу изворног концепта. 

3.2.Вајсгербер и билингвизамСјајан пример обогаћивања идејно-теоријског корпуса представљају Вајсгерберове студије билингвизма. Овом проблему он приступа из три различита угла:

  1. лингвистичког – човек је надарен способношћу да усвоји језик, а знамо да постоји прегршт језика;
  2. педагошко-психолошког – истражује се место које језичко образовање заузима унутар духовног развитка;
  3. културно-политичког – разматрају се борбе за властити језик и посебности услова у којима се налазе поједине социјалне групе, приморане да се служе двама језицима.

      Питање се сагледава из двоструке визуре:

  1. са стајалишта појединца, психолингвистички, и
  2. са стајалишта језичке заједнице, социолингвистички.

      Ми ћемо се прво позабавити психолингвистичким импликацијама билингвалног језичког стања. Наиме, у раду „Zweisprachigkeit, Schaffen und Schauen, штампаном далеке 1933. године, Вајсгербер разликује три могуће двојезичне ситуације код појединца:      „1. Strani jezik ostaje u granicama školskog gradiva, u tom smislu što čovjek ostaje u biti jednojezičan, dok su sredstva drugog jezika nakalemljena na čvrstu osnovu materinjeg jezika i služe samo za sporazumijevanje, i to tako da se mišljenje u materinjem jeziku zaodjene u ruho stranog jezika.      2. Može se zamisliti slučaj potpuno postignutog bilingvizma, tj. nesmetanog paralelnog savladavanja dvaju jezika s rezultatom da se čovjek s jednakom sigurnošću i lakoćom kreće u oblicima obaju jezika, da u svom duhovnom djelovanju njima jednako spretno vlada.      3.  Treća mogućnost predstavlja umjesto paraliteta dvaju jezika (Nebeneinander) njihovo suprotstavljanje (Gegeneinander). Prisiljavanje na bilingvizam dovodi lako do toga da proces učenja jezika bude ometen i da jezično obrazovanje, sa svim onim što ga prati, bude narušeno.“[16]            На првом се случају нећемо задржавати. Ова ситуација разматра питања тренутка када је најсврсисходније почети с наставом другог језика, како се учењем страног језика може унапредити језичко образовање у матерњем, те каквом се методом, у односу на матерњи језик, најбоље може увести у дух страног језика.            Потпуно владање двама језицима може јако обогатити мисаоне процесе појединца и његово промишљање света, јер сваки народ је, посебношћу историјских прилика, развио сопствен, различит поглед на свет. Могло би се рећи да је билингвизам, стога, језичко стање коме би требало тежити да нема двеју сумњи. Прва је сумња у потпуну билингвалност, односно у уверење да је напоредна двојезичност онолико честа колико се о њој говори. “Poznato je da u uvjetima modernih evropskih jezika ljudska snaga ne dostaje čak ni za potpuno savladavanje materinjeg jezika. Izuzetno nadareni ljudi mogu, doduše, duhovno svladati veće isječke iz misaonog svijeta dvaju jezika (premda već ovdje treba reći da bi isti duhovni napor doveo do boljih rezultata kad bi bio primijenjen na što je moguće bolje stjecanje  j e d n o g  jezika umjesto da se cijepa na razdvojeni rad u dva jezika).“[17] Друга је сумња у могућност остваривања потпуно билингвизма Вајсгерберово уверење да се личност не може обликовати независно од раста језичког образовања, тј. да је заокруженост језичког развоја кључни предуслов за потпун, целовит развој личности. Постоје истраживања која потврђују тезу да, чак и под повољним условима, билингвалност делује попут раздора – у облику повећаног критичког става говорника или као неодлучност, колебање између више могућности. Наравно, оваква колебања директно зависе од структурних карактеристика конкретних двају језика којима полујезично влада појединац.            По Вајсгерберу, присила просечног говорника на двојезичност доноси низ опасности. Опасност прети, пре свега, у оним случајевима када се билингвизам одвија у вештачки обликованим условима – посредством образовних институција, на пример. Сваки прекид процеса језичког развоја манифестоваће се на укупни духовни развој човека, па су неопходне огромне мере опреза при увођењу нематерњег, другог језика. Готово да је немогуће избећи угрожавање јединства духовног развитка појединца, моћ духовне концентрације, чврстина карактера, уклопљеност у заједнички живот и спремност за залагање у решавању колективних проблема језичке заједнице. Ово становиште илуструје се тврдњом да луксембуршки интелектуалци, који се служе двама језицима, своју склоност деструктивној критици и смањену способност духовне креативности сматрају последицом билингвизма!            Три деценије касније, 1966. године, у свом чланку „Предности и опасности билингвизма“ („Vorteile und Gefahren der Zweisprachigkeit“) Вајсгербер се позива на резултате истраживања спроведених почетком 20. века у Велсу на билингвалним појединцима. Анализа и интерпретација резултата објављени су 1924. године у студији Сејера, Смита и Хјуса – „The Bilingual Problema study based upon experiments and observations in Wales“. „Osjetjiva je nadmoćnost djece odgojene u jednom jeziku nad djecom odgojene u dva jezika kako u testovima u općem ponašanju tako i u testovima sa specifično jezičnim zadacima; uz to se kod dvojezično odgojene djece opažaju i nesigurnosti u načinu ponašanja, usporenje nekih reakcija, pa i osjećaji manje vrijednosti.“[18]             Несумњиво је да проблем двојезичности представља веома погодно тле за истраживање психолингвистичких чињеница. На послетку, модерна психолингвистика, мерењима брзине когнитивне реакције говорника на неграматичне контексте, треба науци да понуди одговор на суштинско питање, постављено на првим страницама овог рада – питање које се, као што смо већ поменули, имплицитно поставља још у Хумболтовим огледима – колико тога заједничког у промишљању и језику делимо сви ми, као људска врста, а колико тога јесте наметнуто споља, посредством усвојеног језика, те нас разликује и дели на многобројне Weltansicht-e?            3.3.Трир и семантичка пољаИако се неохумболтовци строго изјашњавају као лингвисти који разматрају садржинска, категоријална питања лексичког и системског устројства језичког механизма, те наглашавају свој изразит антиструктуралистички став, са полувековне научне дистанце не може се порећи чињеница да је Трирова теорија концептуалних поља теоријски утемељена на хумболтизму, али се машила структуралистичког метода у презентацији и експликацији језичких чињеница. У литератури се, тако, говори о вакууму насталом у немачкој лингвистици услед вишедеценијског утицаја Вајсгерберове школе. „Zbog toga su spoznaje strukturalističkih pravaca ostale u Saveznoj Republici Njemačkoj više ili manje potpuno nepoznate (…)“[19] Има и нешто другачијих мишљења.[20]            Пре свега, осврнућемо се на основне идеје Ибзена, Дорнзајфа и Трира о семантичким пољима. Док се прва двојица аутора бави конструисањем лексичких поља, тј. групама речи које обухватају одређене области искуства људи, попут овчарства или земљорадње, Трир и Вајсгербер говоре о концептуалним пољима, која због своје органске структуираности ограничавају мисао и одређују поглед говорника на свет. „Trier, na primer, smatra da je sistem konceptualnih polja veoma realan i kao takvog, budući da se prenosi sa generacije na generaciju, osećaju ga i govornici i slušaoci kao celinu u svojoj svesti u svakom datom trenutku (…) Trierova konceptualna polja su strukturne jedinice sposobne da se lako razlože u reči, ali isto tako i da se organizuju u složenije oblike, sve do čitavog vokabulara jednog jezika.“[21]            Испитујући двадесетих година прошлог века апстрактну интелектуалну терминологију немачког језика у средњевисоконемачком периоду, Трир је утврдио следеће стање на двама синхронијским пресецима, на једном сектору тог вокабулара: 

            око 1200. год:                        wîsheit             kunst               list            око 1300. год:                                    wîsheit             kunst               wizzen 

Овако представљен, овај налаз не делује особито интересантно. Традиционална дијахронијска семантика би, тако, констатовала како је једна лексема супституисана другом. Међутим, Трирови налази указивали су на нешто сложенија померања у овом концептуалном пољу – померања која су изазвана друштвеним променама, која утичу на промену „погледа на свет“ говорника, али се најједноставније могу презентовати коришћењем метода позајмљеног из структурализма.            У модерном немачком језику wisheit, kunst и list означавају „мудрост“, „умеће, умешност“ и „вештину, лукавство“. За Немца са почетка 13. века ове лексеме имају вредност другачијег реда. „Ови термини представљали су вербално отелотворење двају основних принципа средњовековне цивилизације – феудализма и универзалности. Феудални принцип дошао је до израза у дистинкцији kunst-list, на тај начин што се први односио на дворске и витешке послове и разбибриге, а други на проста пучка посла и беспослице. Принцип универзалности носио је термин wîsheit, који је могао да се употреби алтернативно уместо ова друга два, а и као глобалан термин за човекову мудрост у оба њена основна аспекта, теолошком и световном.“[22]                      Ситуација се почетком 14. века значајно изменила. Израз list, због своје пејоративне конотације, сасвим се изгубио из интелектуалне сфере и његово место долази поименичени инфинитив wizzen. Не ради се, међутим, о пукој замени. Напротив, изменила се структура читавог семантичког поља, као резултат коренитих промена у средњовековој животној филозофији. Са почецима распада феудалног устројства, разлика између дворских и пучких вештина губи на значају, а мења се и универзалност ранијег погледа на живот. Због тога, термин wîsheit сужава се на домен религије и мистике, а код пара kunst-wizzen полагано долази до поларизације „уметност“ – „знање“, која постоји и у савременом немачком језику. „На тај начин, у оквиру истог семантичког поља, ранији двочлани систем са трећим алтернативним и глобалним чланом преструктуирао се у нови трочлани систем:  

                  
                             circa 1200.                                                circa 1300. 

Тријер није један од људи на које се обично мисли када се говори о структуралистима, али се не може спорити да су и његова истраживања и његови резултати омогућени структуралистичким прилажењем материји. Развијајући на конкретном језичком материјалу теорије Хумболта и де Сосира, он је принципе структуралне лингвистике пренео у област организације појмова и тиме теорији семантичких поља дао прву опипљиву и емпиријски засновану формулацију.“[23] 

  1. Закључак

Да закључимо. Утицај Хумболтове филозофије језика на неохумболтовце је вишеструк. У литератури на српско-хрватском језику помињу се многобројне паралеле у фундаменталним гледиштима неохумболтоваца на проблем „језичке релативности“, како у домену теоријско-концепцијских постулата, тако и на плану терминолошке апаратуре. У случају последњег, извори указују на директна преузимања појмовних лексема у традицији Хумболтових огледа с једне стране или, пак, с друге, на адаптацију, преформулацију и замену термина новим, без значајнијих измена на плану њиховог поимања. Констатује се доследност у експликацији теоријских теза, али и наглашавају новине које истраживачи доносе. На теоријском плану, били би то Вајсгерберови радови о билингвизму, који чине корак напред у даљој експликацији Хумболтове идеје о Weltansicht-у. На плану лингвистичке методологије, иновација је примена структуралног метода у Трировим истраживањима дијахронијске семантике.  

 

Литература:Бугарски, Ранко, „Едвард Сапир, истраживач језика и културе (поводом двадесетпетогодишњице смрти)“, у: Лингвистика о човеку, XX век, Београд, 1996, 64-73.Бугарски, Ранко, „Шта је структурализам?“, у: Лингвистика о човеку, XX век, Београд, 1996, 28-46.Бугарски, Ранко, „Језичка релативност“, у: Језик и лингвистика, XX век, Београд, 1996, 79-98.Грковић-Мејџор, Јасмина, предговор књизи: Едвард Сапир, Језик, превела Јасмина Грковић, Дневник, Нови Сад, 1992, V-XII.Жепић, Станко, „Билингвизам код Леа Вајсгербера“, Сувремена лингвистика, свезак 2, број 4, Загреб, 1967, стр. 133-145.http://suvlin.ffzg.hr/index.php/suvlin/article/view/492/403, 27.3.2008.Жепић, Станко, „Vorschläge für eine strukturale Grammatik des Deutschen, herausgegeben von Hugo Steger, Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt 1970 (приказ књиге)“, Сувремена лингвистика, свезак 13, број 9, Загреб, 1974, стр. 42. http://suvlin.ffzg.hr/index.php/suvlin/article/viewFile/347/258, 27.3.2008. Ивић,  Милка, Правци у лингвистици 2, XX век, Београд, 1990, 1-287.Миновић, Миливоје, Увод у науку о језику, ИГКРО „Свјетлост“, Сарајево, 1980, 1-215.Пуповац, Милорад, „Након стопедесет и двије године“, предговор књизи: Вилхелм фон Хумболт, Увод у дело о Кави језику и други огледи, превела Олга Кострешевић, Књижевна заједница Новог Сада, Дневник, Нови Сад, 1988, 5-24.Филиповић, Мухамед, Филозофија језика 1, Свјетлост, Сарајево, 1987, 1-338.Хумболт, Вилхелм фон, Списи из антропологије и историје, превела Мирјана Поповић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци - Нови Сад, 1991, 1-191.Чуљак, Милан, „Теорија језичног виђења свијета“, у: Сувремена лингвистика, бр.       15-16, Загреб, 1977, 57-67.         http://suvlin.ffzg.hr/index.php/suvlin/article/view/394/305, 22.3.2008.Шкиљан, Дубравко, Поглед у лингвистику, Школска књига, Загреб, 1987, 1-263. 

 

 

 

 

 

 



[1] Ранко Бугарски, „Језичка релативност“, у Језик и лингвистика, XX век, Београд, 1996, 83: „Смену двеју фаза код Хумболта аргументовано приказује нарочито R. L. Brown, Wilhelm von Humboldt’s Conception of Linguistic Relativity, The Hague, 1967.”

[2] Миливоје Миновић, Увод у науку о језику, ИГКРО „Свјетлост“, Сарајево, 1980, 152.

[3] Милорад Пуповац, „Након стопедесет и двије године“, предговор књизи: Вилхелм фон Хумболт, Увод у дело о Кави језику и други огледи, превела Олга Кострешевић, Књижевна заједница Новог Сада, Дневник, Нови Сад, 1988, 9.

[4] О антрополошким и историографским постулатима Хумболта в. више у књизи: Вилхелм фон Хумболт, Списи из антропологије и историје, превела Мирјана Поповић, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци - Нови Сад, 1991, 1-191.

[5] „Сам појам дух народа (Volkgeist) потиче из Хегелове и Фихтеове филозофије, али се потпуно развија у оквиру романтизма код Хумболта, Шлегела, Грима и др, а потом у Психологији народа код В. Вунта.“ (Мухамед Филиповић, Филозофија језика 1, Свјетлост, Сарајево, 1987, 191.)

[6] Јасмина Грковић-Мејџор, предговор књизи: Едвард Сапир, Језик, превела Јасмина Грковић, Дневник, Нови Сад, 1992, XI.

[7] Филиповић, наведено дело, стр. 276.

[8] Пуповац, нав. дело, стр. 23.

[9] Дубравко Шкиљан, Поглед у лингвистику, Школска књига, Загреб, 1987, 52. стр.

[10] Ранко Бугарски, „Едвард Сапир, истраживач језика и културе (поводом двадесетпетогодишњице смрти)“, у: Лингвистика о човеку, XX век, Београд, 1996, 69.

[11] Милка Ивић, Правци у лингвистици 2, XX век, Београд, 1990, 173.

[12] Ивић, нав. дело, стр. 174.

[13] Muttersprache супротставља се појму говор, налик Сосировој дихотомији langue/parole.

[14] Милан Чуљак, „Теорија језичног виђења свијета“, у: Сувремена лингвистика, бр. 15-16, Загреб, 1977, 64.  http://suvlin.ffzg.hr/index.php/suvlin/article/view/394/305, 22.3.2008.

[15] Чуљак, нав. дело, стр. 61.

[16] Станко Жепић, „Билингвизам код Леа Вајсгербера“, Сувремена лингвистика, свезак 2, број 4, Загреб, 1967, стр. 134. http://suvlin.ffzg.hr/index.php/suvlin/article/view/492/403, 27.3.2008.

[17] Жепић, нав. дело, стр. 134

[18] Жепић, нав. дело, стр. 138. (истицање Б.С.)

[19] Станко Жепић, „Vorschläge für eine strukturale Grammatik des Deutschen, herausgegeben von Hugo Steger, Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt 1970 (приказ књиге)“, Сувремена лингвистика, свезак 13, број 9, Загреб, 1974, стр. 42. http://suvlin.ffzg.hr/index.php/suvlin/article/viewFile/347/258, 27.3.2008.

[20] Погледати, на пример, студију: Ранко Бугарски, „Шта је структурализам?“, у: Лингвистика о човеку, XX век, Београд, 1996, стр. 30.

[21] Чуљак, нав. дело, стр. 61.

[22] Ранко Бугарски, „Шта је структурализам?“, у: Лингвистика о човеку, XX век, Београд, 1996, стр. 31.

[23] Бугарски, нав. дело, 31. и 32. стр.

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa