Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Osvrti, Bibliografije, Broj: 19

Предраг Пипер: ПРИЛОЗИ ИСТОРИЈИ СРПСКЕ СЛАВИСТИКЕ: БИОБИЛИОГРАФСКА ГРАЂА. Београд, Чигоја штампа, 2011, 735 стр.

Књига академика Предрага Пипера представља својеврсни биобиблиографски речник који се састоји од мање или више исцрпних биографија и библиографија седамдесет двоје слависта (то су: Радомир Алексић, Ивана Антонић, Здравко Бабић, Александар Белић, Вера Белокапић-Шкунца, Јеврем Бјелица, Вера В. Борисенко-Свинарски, Олга Брајичић, Бранислав Брборић, Смиљка Васић, Дојчил Војводић, Александра Вранеш, Витомир Вулетић, Вјера Вулетић, Владимир Дајовић, Дара Дамљановић, Петар А. Димитријев, Вукосава Ђапа-Иветић, Нада Ђорђевић, Петар Ђорђић, Јелена Гинић, Ана Голубовић, Милка Ивић, Пер Јакобсен, Милош Јевтић, Гордана Јовановић, Маја Јончић, Драгана Керкез, Маријана П. Киршова, Ксенија Кончаревић, Верица Копривица, Мирјана Костић-Голубичић, Радован Кошутић, Владислав Лубаш, Биљана Марић, Радован Матијашевић, Љубо Милинковић, Душанка Мирић, Катарина Митрићевић-Штепанек, Јелена Михајловић, Марина Николић, Мотоки Номаћи, Марина Обижајева, Маја Павловић-Шајтинац, Тања Павловић, Јелена Пантелић-Младеновић, Сава Пенчић, Марина Петковић, Предраг Пипер, Дурија Појатић, Људмила Поповић, Милана Радић-Дугоњић, Ружица Радојчић, Вучина Раичевић, Митра Рељић, Дојчило Рудан, Герман И. Сафронов, Кирил Свинарски, Ивана Секицки, Милена Славић, Аделаида К. Смољска, Богољуб Станковић, Бранка Станковић, Марија Стефановић, Стефан Стојановић, Милосава Стојнић-Царичић, Богдан Терзић, Бранко Тошовић, Радослава Трнавац, Драго Ћупић, Егон Фекете, Иван Чарота) – претежно професора факултета у Србији и Црној Гори на којима се изучавају словенски језици. Осим лингвиста који раде у Србији или Црној Гори, књига обухвата и биобиблиографску грађу о неколико слависта из иностранства (из Граца, Минска, Катовица, Копенхагена, Москве, Петрограда, Сапора), а који су на различите начине били у додиру са српском славистиком. Зато је корисно да и та грађа буде објављена на истом месту.

У предговору аутор описује концепцију и структуру Прилога, износи мотивацију и циљеве за објављивање једног таквог дела. Књига је конципирана као биографски речник, то јест као фактографска биобиблиографска грађа у којој су прилози поређани по азбучном реду. Истичући да је реч о грађи, Пипер објашњава да таква публикација не тежи „потпуности и исцрпности ни у погледу персоналне структуре […] ни у погледу биографских и библиографских података које она обухвата,“ већ да је њен циљ стварање једног, може се слободно рећи и почетног корака у изради исцрпног биобиблиографског речника српске славистике за којим све више расте потреба, али и за који се убрзано и непрекидно шири грађа.

Иако су биографије и библиографије појединих слависта већ штампане, најчешће у зборницима радова посвећеним њима,1 а велики део грађе може се наћи и на интернету или у другим базама података, корист од ове књиге је у томе што су ти подаци на једном месту, обједињени и (релативно) уједначени. Све слависте о којима пише, Предраг Пипер је лично познавао, са некима је сарађивао, једни су му били професори, док је другима и сам предавао, био професор, ментор, председник комисије за избор у наставна или научна звања и др., с тим да је о свима њима већ писао „у различитим приликама и различитим поводима, o многима и више пута,“ поводом избора за наставна, односно научна звања, поводом јубилеја, промоција књига или у облику енциклопедијских чланака, некролога и сл. Текстови у књизи, дакле, представљају богату професорску архиву која је само незнатно прерађена и са врло малим допунама и изменама пренета у штампу. Једна од мана таквог поступка, које је свестан и сам аутор, јесте то што биобиблиографије нису потпуно актуализоване. Мада, питање је колико би то уопште било могуће, највише због сталног напредовања у научној каријери и високе продуктивности која краси већину поменутих слависта, а која би захтевала константну, ревизију и допуњавање.

Дугогодишње познанство са личностима о којима пише утицало је да аутор у своје текстове унесе и личну ноту, извесни субјективитет, кога се, па и намерно можда, аутор и не одриче. Стиче се утисак да на неким местима и у одређеним случајевима Предраг Пипер управо истиче, не само тај, у овом случају најважнији научни и наставни лингвистички квалитет, него и људске квалитете које ови врсни стручњаци поседују или су их за живота поседовали. У томе Пипер ипак не претерује; он то чини с мером, при том не угрожавајући основни циљ књиге – биобиблиографску фактографију.

Сматрамо да ова књига доноси многоструку корист, не само српској, него и међународној славистици. Она представља пилот једне будуће обухватније и обимније историје српске славистике или биобиблиографског речника српске славистике. Затим, врло је користан приручник за истраживаче (посебно оне младе, који немају велике сопствене библиотеке, периодику и сл.) и умногоме олакшава и убрзава научна истраживања нудећи обиље података на једном месту. Даље, професор Пипер, ослобођен сваке сујете, чини видљивим младе лингвисте који завређују пажњу лингвистичке јавности. И на крају, Професор Пипер није љубоморно сачувао своју архиву од очију јавности, већ је понудио у најбољој могућој форми генерацијама које долазе.

 

Марина Николић (Београд)

 

 

 

 

1 Библиографије појединих слависта, посебно оних, слободно се може рећи најзначајнијих у српској лингвистици, попут Милке Ивић или Александра Белића, због великог обима нису штампане у овој књизи. Уместо тога, описана су њихова највреднија дела, док су на крају чланака обавезно дати упути за проналажење њихових целовитих библиографија. И за остале слависте, уколико такав податак постоји, након прилога је обавезно наведен.

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa