Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 19

Срето Танасић: СИНТАКСИЧКЕ ТЕМЕ. Београдска књига, Београд, 20092, 251 стр.

Књига Синтаксичке теме Срете Танасића, квалитетом и актуелношћу пронашла је пут до читалачке публике, на чију радост је она поново објављена. Друго издање Синтаксичких тема у некој мери је измењено у односу на прво. Избачени су радови у којима се аутор бави реченицама, а убачено је пет нових радова – рад о плусквамперфекту и радови који представљају преглед истраживања система глаголских облика неких наших истакнутих лингвиста, па је књига тематски кохерентнија.

Књига Синтаксичке теме обједињује 22 рада из области синтаксе, који су били објављени у домаћим и страним лингвистичким публикацијама. Будући да су они објављени у различитим периодима, а неки од њих и у публикацијама које нису доступне домаћим читаоцима, сабравши их у ову књигу, аутор је дао једно прегледно и тематски заокружено дело.

Синтаксичке теме започињу Предговором (првом издању, Ј. М.), у којем аутор износи концепцију своје књиге, а затим следи Предговор другом издању, у којем он читаоца упознаје са променама које су извршене у овом издању књиге. После ова два уводна поглавља следе радови о одабраним синтаксичким проблемима, углавном онима који се тичу синтаксе глаголских облика, као и радови у којима се даје преглед досадашњих проучавања система глаголских облика Љ. Стојановића, М. Стевановића, Ј. Вуковића и М. Ивић. Након тога се наводе исцрпни библиографски подаци о сваком раду, са ауторовим напоменама да ли је рад промењен у односу на претходни објављени, и у којој мери, после чега следи Литература, у којој се наводе цитирани радови домаћих и страних аутора, изводи из рецензија М. Ивић и П. Пипера, Белешка о аутору и Садржај.

Првим радом, Приступом синтакси глагола, аутор читаоца уводи у проблематику синтаксе глаголских облика, што ће бити тема наредних радова. Он наводи и разјашњава појмове о којима ће бити речи – опозиција иникатив/релатив, временска трансформација, опозиција референцијалност/нереференцијалност, глаголски вид и глаголски род, пасивна дијатеза итд. Аутор затим наводи да истраживачи глаголским облицима могу приступити на два начина – они могу проучавати сваки појединачно, што је чешће и чиме се остварује детаљан увид у њихове синтаксичко-семантичке одлике, или за предмет проучавања могу узети све глаголске облике, при чему ће се служити одређеним критеријумом (нпр. опозиција референцијалност/нереференцијалност), али и истиче да ниједан од начина није потпун и без мана.

У раду Семантика глагола и итеративност аутор истиче опозицију јединичност/ мноштво ситуација и, позивајући се на Храковског, говори о три типа остваривања мноштва ситуација: дистрибутив, мултипликатив и итератив. Аутор затим истиче да могућност итеративизације глагола зависи од семантичке класе којој он припада. Тако модални глаголи и глаголи менталних емоционалних стања исказују ситуације, стања и сл. који тешко подлежу итеративизацији, али аутор на примерима показује да је то у неким случајевима могуће захваљујући одређеним синтаксичким средствима.

Рад Збирна вишекратност као синтаксичко-семантички тип мноштва радњи тематски се надовезује на претходни. У њему С. Танасић полази од претходно помињана три типа мноштва радњи, и истиче избројиву вишекратност, која се не исказује глаголским обликом, већ се на њу указује лексичким средством (двапут, неколико пута, а у сложеној реченици је то могуће додавањем партикуле год везнику кад). Аутор пореди итератив са избројивом вишекратношћу и истиче да код избројиве вишекратности нема ограничења у употреби претериталних глаголских облика оба вида, као што је то случај код итератива.

Питањем императивности аутор се бави у раду О императиву у савременом српском језику. Он најпре разматра употребу овог глаголског облика у различитим функционалним стиловима, а затим се фокусира на његову примену у књижевноуметничком стилу. Он уочава да се императивом без негације, поред заповести и жеље, исказује и молба, савет и утеха, што је могуће учинити и императивом са негацијом, који се обично користи за исказивање забране и опомене. Аутор затим истиче да неки глаголи (гадити се, тицати се, занимати итд.) услед својих лексичко-семантичких карактеристика не могу да остваре императивне конструкције, на шта се у литератури досад није обраћала пажња. Аутор наводи да је императив без негације далеко фреквентнији од императива са негацијом, а разлог за то налази у чињеници да постоји неколико конкурентских средстава за исказивање значења које се исказује императивом са негацијом. Он се затим фокусира на императив са негацијом, и износи своја запажања да је прост облик овог императива фреквентнији од перифрастичног облика, те да се у савременом српском језику јавља тенденција да се простим императивом искаже строжа забрана, а перифрастичним блажа.

Иако се у досадашњој литератури често писало о употреби глагола требати, и даље постоји јаз између језичке праксе и језичке норме. У раду О употреби глагола требати аутор дескриптивно приступа овом проблему, с циљем да га што боље осветли и смањи постојећи јаз. Он истиче да се у језичкој пракси јављају три типа конструкција са глаголом требати који тражи глаголску допуну. Први случај је када се глагол требати јавља безлично (Треба да Марко прочита књигу, Треба да идем), што је нормативно. Друга могућност је да се глагол требати употреби са личним наставцима (Требам да отпутујем), што језичка норма не дозвољава. У језичкој пракси се јављају и конструкције Марко треба да отпутује, где је глагол требати лично употребљен, а у стручној литератури је то погрешно оцењено као безлична употреба. Услед притиска језичке праксе да се глагол требати који тражи глаголску допуну употребљава у личном облику, и непопустљивости језичке норме у том погледу, а на основу претходне конструкције, настале су конструкције трећег типа – уз безлични глагол требати јавља се субјекат (Они су требало да отпутују), које су и граматички и семантички потпуно неприхватљиве. Аутор истиче да се услед честих језичких расправа о употреби глагола требати он користи у савременом српском језику науштрб других глагола и израза који могу да га замене, чиме би се избегла његова нерегуларна употреба.

О перфекту и плусквамперфекту имперфективних глагола је рад у којем С. Танасић разматра статус плусквамперфекта у српском језику и конкурентност перфекта са њим. Аутор истиче да се у стручној литератури писало о ширењу перфекта на рачун плусквамперфекта, те повлачењу плусквамперфекта из употребе. Аутор овај проблем посматра кроз призму глаголског вида. На основу анализе пажљиво одабраних примера аутор износи закључке да плусквамперфекат перфективних глагола служи за „исказивање прошле радње чији резултат није актуелан у моменту говора јер се у међувремену десила друга радња која је поништила тај резултат“ (стр. 67) и да је услед тога плусквамперфект перфективних глагола немогуће заменити перфектом перфективних глагола. Међутим, такво значење је могуће исказати перфектом имперфективних глагола, који је краћи, самим тим и економичнији, услед чега је потиснуо из употребе плусквамперфект имперфективних глагола.

Рад Статус плусквамперфекта у савременом српском језику тематски се надовезује на претходни рад. У њему аутор даје кратак преглед неких досадашњих запажања о плусквамперфекту у литератури. Будући да је у литератури истицано да је положај плусквамперфекта у глаголском систему нестабилан и да се овај глаголски облик губи, аутор разматра да ли су ови закључци оправдани и на основу чега се дошло до њих. Анализирајући примере из дела вуковског, послевуковског и савременог периода, аутор уочава да овај глаголски облик ни раније није био често у употреби, те је логичан закључак да његова фреквентност није опала временом. Аутор говори о немогућности да се плусквамперфект перфективних глагола замени перфектом перфективних глагола, али да је то могуће учинити перфектом имперфективних глагола. Међутим, чињеница да се у савременом српском језику плусквамперфект ређе јавља од перфекта није релевантан критеријум за тврђење да се он повлачи из језика и да га писци користе само као стилско средство.

Следећих неколико радова чине својеврсну тематску целину будући да се у њима аутор бави питањем пасивне дијатезе. Предмет рада Пасивне конструкције за исказивање референцијалних и нереференцијалних садашњих радњи јесу конструкције за исказивање пасивне дијатезе садашњих радњи у зависности од опозиције референцијаност/нереференцијалност. Аутор ту истиче да се садашња референцијална радња може исказати само тзв. СЕ конструкцијом (рефлексивни пасив, Ј. М.), док се садашња нереференцијална радња може исказати на три начина: СЕ конструкцијом, конструкцијом коју чини презент глагола бити и трпни придев или која се састоји од презента глагола бивати и трпног придева (партиципски пасив, Ј. М.). Аутор наглашава да је најфреквентнија СЕ конструкција, али и истиче да је она хомонимична, тј. да се понекад могу јавити недоумице око тога да ли је у примеру реч о пасивној дијатези или активној дијатези рефлексивних глагола. У раду Пасивне конструкције за исказивање референцијалне и нереференцијалне прошлости С. Танасић се фокусира на проучавање конструкција којима се исказују прошле радње, при чему се, такође, примењује критеријум референцијалност/нереференцијалност. Аутор уочава да се прошле референцијалне радње могу исказати конструкцијама које он назива КОП конструкције (партиципски пасив, Ј. М.) и СЕ конструкције. Исказивање прошлих нереференцијалних радњи могуће је КОП и СЕ конструкцијама, али и конструкцијама – „перфекат глагола бивати + трпни придев“, „пасивни потенцијал + трпни придев“ (тзв. КОП потенцијал) и потенцијал у оквиру СЕ конструкције (тзв. СЕ потенцијал), које се користе само када је реч о нереференцијалним прошлим радњама. Радом Опозиција референцијалност/нереференцијалност и пасивна дијатеза наставља се ауторово разматрање језичких средстава за изражавање пасивне дијатезе у зависности од опозиције референцијалност/нереференцијалност, при чему се указује на постојећа ограничења у погледу глаголског вида. У раду Пасив у научном стилу аутор истиче да дела која припадају научном функционалном стилу обилују пасивним конструкцијама, што је последица инсистирања на одсуству експлицитног исказивања агенса. Анализирајући примере он указује на то да се за исказивање пасивне дијатезе користе конструкције „јесам/бити + трпни придев“ и СЕ конструкције, и посебно истиче конструкцију „бивати (у презенту) + трпни придев“ за исказивање садашњих нереференцијалних радњи, којом се избегава хомонимичност СЕ конструкције.

Рад Глаголи између реченице и речника тематски се надовезује на претходне радове, будући да се бави проблемом исказивања пасивне дијатезе хомонимичним конструкцијама, што се одражава на лексикографску обраду глагола. Анализирајући примере из Речника САНУ и Речника Матице српске, аутор се бави питањем (не)уочавања да ли у трпном придеву преовладава глаголска или придевска компонента. Он наглашава да се за илустрацију глаголског значења може употребљавати само трпни придев са глаголским значењем, док трпне придеве код којих је одстрањена глаголска компонента, тј. који имају значење правог придева треба, колико је то могуће, избегавати при илустрацији глаголског значења и обрађивати их као посебне одреднице. При њиховом разликовању од велике користи је уочавање лексичко-семантичке класе глагола, глаголског рода и других језичких елемената. Аутор истиче и да је питање хомонимичности СЕ конструкције једнако проблематично у лексикографској пракси, и да треба прецизно и тачно утврдити да ли је у примеру који се уноси у речник присутан рефлексивни пасив или повратни глагол.

У следећа два рада аутор се бави питањем декомпоновања предиката, које он назива декомпоновање глагола, јер сматра да је то прецизнији и прикладнији термин, што и образлаже. У раду Декомпоновање глагола и структура просте реченице С. Танасић разматра последице декомпоновања глагола које се огледају на синтаксичком плану реченице. Анализирајући модел „семикопулативни глагол + девербативна именица“ у простим реченицама, аутор долази до закључака да семикопулативни глагол у реченици има функцију предиката, а да девербативна именица може имати различите функције. Када је реч о активној дијатези, она има функцију ближег објекта према глаголу, а када се ради о пасивној дијатези, она има функцију субјекта. Он затим истиче да објекат недекомпонованог глагола, након декомпоновања може бити изостављен или добити неку споредну функцију (нпр. даљег објекта са значењем адресата), а да ретко има функцију субјекта или допуне ближег објекта. Рад Декомпоновање глагола у књижевноуметничком стилу доноси ауторова разматрања употребе декомпоновања глагола у књижевноуметничком стилу, што је додуше ређе него у административном, научном и публицистичком стилу, и на основу анализе примера ексцерпираних из дела савремене српске књижевности закључује да писци у својим делима декомпоновање глагола користе као средство стилизације.

Тематску целину могла би да чине и наредна два рада, у којима се С. Танасић бави питањем исказивања агенса. У раду Инструментал за живо у пасивним конструкцијама разматра се проблем исказивања агенса у пасивним реченицама, где је пасивна дијатеза исказана конструкцијом са трпним придевом. У досадашњој литератури је истицано да се у том случају агенс исказује предлошко-падежном конструкцијом „од + (стране) + генитив“. Међутим, В. Гутков скреће пажњу на употребу инструментала за живо у овим конструкцијама, при чему истиче да се њим исказује агенс. С. Танасић у раду анализира примере које В. Гутков даје као илустрацију за употребу инструментала за исказивање агенса, у којима трпни придев има глаголску и придевску вредност, и закључује да је инструментал за живо у функцији агенса ишчезао из српског језика. Инструменатлом за живо се у примерима у којима трпни придев има глаголско значење именује појам помоћу ког се остварује пасивна радња. Функција инструментала за живо у овим пасивним конструкцијама слична је функцији инструментала за неживо. Из наведеног се закључује да се агенс у овим конструкцијама ипак може исказати само предлошко-падежном конструкцијом „од + (стране) + генитив“. У раду Исказивање агенса уз девербативне именице аутор се фокусира на промене које настају на синтаксичком плану услед реченичне кондензације девербативном именицом. Његову пажњу привлаче граматичка средства којима се исказује агенс уз девербативне именице. Анализирајући примере из различитих функционалних стилова, аутор уочава да се агенс уз девербативне именице исказује предлошко-падежном конструкцијом „од + генитив“ и посесивним генитивом, којим може да се искаже и пацијенс. Будући да је посесивни генитив хомонимичан, аутор сматра да је за исказивање агенса погоднија конструкција „од + (стране) + генитив“, нарочито када је потребно исказати и агенс и пацијенс у реченици или кад се између података о радњи и агенсу жели убацити још неко обавештење (посесивни генитив се мора директно наслањати на девербативну именицу).

Питањем исказивања времена предлошко-падежним конструкцијама аутор се бави у следећа два рада. У раду Конструкција под + акузатив с временским значењем аутор истиче да се у овој предлошко-падежној конструкцији може јавити ограничен број именица (нпр. ноћ, старост, зима итд.), о чему је већ писано у досадашњој литератури (Ђ. Даничић, М. Стевановић). Аутор се фокусира на критеријуме за избор ових именица и истиче да се у предлошко-падежној конструкцији „под + акузатив“ с временским значењем могу јавити „само оне именице које означавају временски одсјек који се регуларно уклапа у већи временски период и представља посљедњу фазу тога периода или фазу која припада његовој другој половици“ (стр. 173) (италик и размак су ауторови). У раду Временска употреба конструкција на + акузатив и у + акузатив са именицама које означавају годишња доба аутор се фокусира на испитивање разлика у употреби поменутих предлошко-падежних конструкција када оне имају временско значење, при чему се ослања на опозицију референцијалност/нереференцијалност.

Аутор своје Синтаксичке теме завршава радовима у којима указује на значај истраживања синтаксе глаголских облика наших истакнутих лингвиста Љ. Стојановића, М. Стевановића, Ј. Вуковића и М. Ивић. Аутор указује на важност Стојановићевог тумачења футура II (Љубомир Стојановић о употреби глаголских облика – између језичког осјећања и науке свога времена), те истиче значај Стевановићевог проучавања пасивне дијатезе, будући да је он указао на хомонимичност трпног придева, навео начине разграничавања придевског и глаголског значења трпног придева и истакао да инструментал и предлошко-падежна-конструкција „од + генитив“ нису синонимична средства за исказивање агенса (Допринос Михаила Стевановића изучавању пасивне дијатезе у српском језику). Аутор истиче и допринос Ј. Вуковића проучавању синтаксе глаголских облика – он је указао на битну особину имперфекта и аориста да се њима исказују доживљене радње, истакао је да се футуром II означава радња која може бити антериорна, симултана и постериорна у односу на радњу управне клаузе, допринео разумевању конструкција са глаголима имати и хтети, инсистирао на уједначавању терминологије итд. (Допринос Јована Вуковића изучавању синтаксе глагола у српском језику). Последњи рад у овој групи и у књизи посвећен је М. Ивић (Допринос Милке Ивић проучавању синтаксе глагола). С. Танасић истиче да се ауторка у својим синтаксичким истраживањима најмање бавила глаголским облицима, али да резултати до којих је дошла представљају велик допринос синтаксичкој науци. Аутор даје преглед радова М. Ивић о глаголским облицима (инфинитив, презент, плусквамперфект, негирани императив итд.), те радова теоријско-методолошког карактера (нпр. о примени структуралистичког метода у проучавању система глаголских облика) и истиче њихов значај у проучавању синтаксичког система.

Књига Синтаксичке теме аутора Срете Танасића представља значајан допринос проучавању синтаксе глаголских облика, и синтаксичког система уопште. Иако је састављена од појединачних, претходно објављених радова, она представља тематски заокружену целину. Радови су богати пажљиво одабраним примерима из различитих функционалних стилова, постављени синтаксички проблем аутор разматра систематично, и износи јасне и прецизне закључке. Књига је веома драгоцена за све оне који се баве проучавањем синтаксичког система српског језика, као и за оне који би желели боље да разумеју како он функционише.

Јованка Милошевић (Београд)

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa