Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Knjige, monografije, Broj: 20

ТВОРЦИ СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА :

ЗБОР­НИК РА­ДО­ВА (уред­ни­ци Ве­сна Ма­то­вић и

Ми­о­драг Ма­тиц­ки). Ву­ко­ва за­ду­жби­на Ин­сти­тут за књи­жев­ност и умет­ност, Бе­о­град, 2011, 352 стр.

           

 

Је­зик као сред­ство кул­ту­ре на­ро­да ко­ји се њи­ме служи ди­је­ли суд­би­ну те кул­ту­ре, бо­ље ре­ћи ди­је­ли суд­би­ну на­ро­да ко­ји се њи­ме слу­жи јер не­ма ни јед­не обла­сти чо­вје­ко­ва жи­во­та ко­ја би би­ла без уче­шћа је­зи­ка. Та­ко је­зик пра­ти све про­мје­не у дру­штву ко­је се њи­ме слу­жи. За­то се и мо­же ре­ћи, и с пра­вом се го­во­ри, да је је­зик нај­ве­ћа ри­зни­ца кул­ту­ре јед­ног на­ро­да. По­сто­је у сви­је­ту озбиљ­на ис­тра­жи­ва­ња о то­ме ка­ко се је­зик раз­ви­ја и уса­вр­ша­ва, ис­тра­жи­ва­ња ко­ја по­ка­зу­ју да они ко­ји од­ри­чу свој­ство је­зи­ка да се раз­ви­ја и уса­вр­ша­ва озбиљ­но гри­је­ше. Та­ко ру­ски на­уч­ник Ру­бен А. Бу­да­гов та­квим ми­шље­њи­ма су­прот­ста­вља сле­де­ће: „Ако би­смо се  сло­жи­ли с та­квим ста­вом, он­да не­из­бје­жно сли­је­ди за­кљу­чак да је­зи­ци ни­су по­ве­за­ни с кул­ту­ром на­ро­да ко­ји го­воре на тим је­зи­ци­ма по­што се кул­ту­ра на­ро­да обич­но и раз­ви­ја и уса­вр­ша­ва“ (Ру­бен Алек­сан­дро­вич Бу­да­гов, Что та­ское раз­ви­тие и со­вер­шен­ство­ва­ние язы­ка (На­у­ка, Мо­сква 1977, стр. 3). На­рав­но, он ука­зу­је на то да се ве­за раз­во­ја је­зи­ка са ње­го­вим уса­вр­ша­ва­њем не сми­је ни упро­шћа­ва­ти ни вул­га­ри­зо­ва­ти. Не сми­је се сма­тра­ти, ка­же аутор, да је сва­ка про­мје­на у је­зи­ку усло­вље­на про­це­сом ње­го­вог уса­вр­ша­ва­ња. Та­ко ми­сли­ти зна­чи – не раз­у­ме­ва­ти ни­шта о про­бле­му, упо­зо­ра­ваа на кра­ју сво­га ис­тра­жи­ва­ња Бу­да­гов (стр. 253).

            Ово ма­ло увод­но под­сје­ћа­ње на лек­ти­ру пред­ста­вља ли­је­пу при­ли­ку да скре­нем па­жњу чи­та­ла­ца на­шег ча­со­пи­са на јед­ну иза­зов­ну књи­гу с та­к­вом те­ма­ти­ком. Ри­јеч је о књи­зи Твор­ци срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка, ко­ја се по­ја­ви­ла у на­шој сре­ди­ни. Књи­га је на­ста­ла као ре­зул­тат на­уч­ног ску­па ко­ји је под тим име­ном одр­жан у ор­га­ни­за­ци­ји Ву­ко­ве за­ду­жби­не и Ин­сти­ту­та за књи­жев­ност и умет­ност ко­ји је одр­жан го­ди­ну да­на ра­ни­је у окви­ру ма­ни­фе­ста­ци­је Ву­ко­ви да­ни, 14. и 15. сеп­тем­бра 2010. го­ди­не. Ка­ко ре­че на по­чет­ку свог ре­фе­ра­та Ми­о­драг Ма­тиц­ки, је­дан од увод­ни­ча­ра на ску­пу, „Би­ло је крај­ње вре­ме да ду­бље за­ђе­мо у тај­ну је­зи­ко­твор­ства, у бо­га­те стра­ту­се ко­ји на­ста­ју ве­ко­ви­ма и омо­гу­ћу­ју жи­во­твор­ност срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка, пи­са­ног и усме­ног, па и го­вор­ног, јер се срп­ска књи­жев­ност по­твр­ђи­ва­ла и по­твр­ђу­је де­ли­ма ко­ја до­ма­шу­ју свет­ске вред­но­сти“ (стр. 19). Дру­ги увод­ни­чар, Ве­сна Ма­то­вић, под­сје­ћа­ју­ћи на же­љу да се и овим ску­пом до­при­несе  оби­ље­жа­ва­њу Ву­ко­квог ју­би­леја, ка­же: „Скуп и збор­ник у ко­ме су об­ја­вље­ни ра­до­ви би­ли су при­ли­ка да се па­жња по­све­ти гу­стој мре­жи од­но­са ко­је је­зик тво­ри у књи­жев­ном де­лу. Али, не са­мо у ње­му већ и у кул­ту­ри“ (стр. 10). По­ред два увод­на ре­фе­ра­та, у збор­ни­ку се на­ла­зе још 22 ре­фе­ра­та струч­ња­ка за је­зик и књи­жев­ност из ви­ше кул­тур­них цен­та­ра (Бе­о­град, Но­ви Сад, Ник­шић), али и два  уче­сни­ка из ино­стран­ства (Рим и Хам­бург).

Збор­ник је по­ди­је­љен у пет по­гла­вља. У пр­вом по­гла­вљу су два увод­на из­ла­га­ња: Ве­сна Ма­то­вић, Пи­сци као твор­ци срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка (9–18) и Ми­о­драг Ма­тиц­ки, Твор­ци пе­снич­ког је­зи­ка (19–27). Дру­го по­гла­вље има шест ра­до­ва, и то: Вла­до Ђу­ка­но­вић, Са­ва Мр­каљ – не­при­зна­ти ре­фор­ма­тор срп­ске азбу­ке (31–37), Вељ­ко Бр­бо­рић, Ре­фор­ма ћи­ри­ли­це пре Ву­ка и ре­фор­ма Са­ве Мр­ка­ља (39–48), Бо­јан Ђор­ђе­вић, Пред­ву­ков­ска раз­ми­шља­ња о пи­сму и пра­во­пи­су (49–53), Бо­шко Су­вај­џић, На пу­ту их устри­је­ли стр’је­ла (О фор­му­ла­ма бу­гар­шти­ца) (55–70), Бран­ко Зла­та­но­вић, Пе­снич­ки је­зик умет­нич­ких спе­во­ва о Срп­ском устан­ку (1904–1807), (71–79). Мир­ја­на Д. Сте­фа­но­вић, Књи­жев­ни и/или пе­снич­ки је­зик у срп­ском про­све­ти­тељ­ству (81–87). Сле­де­ће, тре­ће, по­гла­вље има два­на­ест ра­до­ва: Ду­шан Ива­нић, Ка исто­ри­ји рје­чо­твор­ства у но­вој срп­ској књи­жев­но­сти (91–101), Ста­ни­ша Во­ји­но­вић, О узро­ци­ма је­зи­ко­твор­ства Си­ме Ми­лу­ти­но­ви­ћа Са­рај­ли­је (103–117), Рад­ми­ло Ма­ро­је­вић, Пје­снич­ка твор­ба и по­ет­ска син­так­са Ње­го­ше­ва у Лу­чи ми­кро­ко­зми (119–133), Ана Пе­ја­но­вић, Ње­гош и Ма­жу­ра­нић као фра­зе­о­твор­ци (135–141), Алек­сан­дар Ми­ла­но­вић, Ко­ва­чи пе­снич­ког је­зи­ка епо­хе ро­ман­ти­зма (143–158), Ми­ли­вој Не­нин, Ис­под­вла­че­ни ег­зем­плар (159 – 169), Ђор­ђи­је Ву­ко­вић, Лек­си­ка чу­ла у Бо­ји­ће­вој по­е­зи­ји 171–186), Бо­јан Јо­вић, Раст­ко Пе­тро­вић и аван­гард­но схва­та­ње је­зи­ка (187–196), Са­не­ла Му­ши­ја, Ис­тра­жи­ва­ње мо­гућ­но­сти је­зи­ка у крат­ком аван­гард­ном ро­ма­ну Гро­зда­нин ки­кот Хам­зе Ху­ме (197–211), Сло­бо­дан­ка Пе­ко­вић, Иси­до­ра Се­ку­лић о је­зи­ку (213–220), Сре­то Та­на­сић, Је­зич­ко ства­ра­ла­штво у про­зи Ми­ло­ша Цр­њан­ског (221–230), Јо­ван Ћи­ри­лов, Алек­сан­дар По­по­вић – екс­пе­ри­мент у дра­ми, екс­пе­ри­мент у је­зи­ку (231–233). У че­твр­том по­гла­вљу имају че­ти­ри ра­да, и то: Алек­сан­дра Ман­чић, Ка­ко је­зик ожи­вља­ва у пре­во­ду или Не хо­тех ко­сну­ти­сја су­шчих па­че ме­не (237–246), Лу­ка Ва­љо (Lu­ca Va­glio), Упо­тре­ба ита­ли­јан­ског је­зи­ка у де­ли­ма Вла­да­на Де­сни­це (247–265), Ро­берт Хо­дел, О ин­тер­на­ци­о­нал­ној ре­цеп­ци­ји пре­во­дљи­во­сти Дра­го­сла­ва Ми­ха­и­ло­ви­ћа (267–275), Ду­шан Ви­тас, О кван­ти­та­тив­ној ана­ли­зи је­зи­ка три пе­сни­ка (Раст­ко Пе­тро­вић – Мом­чи­ло На­ста­си­је­вић – Вас­ко По­па) (277–294).

Ка­ко се и из са­мих на­сло­ва ви­ди, о овој те­ми су да­ли сво­је при­ло­ге зна­чај­ни про­у­ча­ва­о­ци срп­ске књи­жев­но­сти и је­зи­ка срп­ске књи­жев­но­сти. И то од Ву­ко­вих до да­на­шњих да­на. Ово­ме сва­ка­ко тре­ба при­до­­да­ти пе­то по­гла­вље, под на­сло­вом Твор­ци срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка. Ди­ску­си­ја, и на кра­ју Имен­ски ре­ги­стар. Ди­ску­си­ја, ко­ја је во­ђе­на на­кон сва­ке сјед­ни­це, об­ја­вље­на на пре­ко три­де­сет стра­на, свје­до­чи да су ор­га­ни­за­то­ри ску­па ода­бра­ли зна­чај­ну те­му за овај скуп.

 Ова­ко при­ре­ђен збор­ник би­ће за­ни­мљи­во шти­во за оне ко­ји се ба­ве раз­во­јем срп­ске књи­жев­но­сти на мо­дер­ном, ву­ков­ском срп­ском је­зи­ку, али и за лин­гви­сте ко­ји се ба­ве раз­во­јем и уса­вр­ша­ва­њем срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка. Овај збор­ник лин­гви­сти­ма пру­жа до­ста ма­те­ри­ја­ла за са­гле­да­ва­ње уло­ге пи­са­ца у из­гра­ђи­ва­њу и уса­вр­ша­ва­њу срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка. То пи­та­ње је да­нас посеб­но ак­ту­ел­но бу­ду­ћи да књи­жев­ност не­ма оно мје­сто у кул­ту­ри ко­је је има­ла ра­ни­је и, по­себ­но, за­то што се по­ка­зу­је да је она нео­прав­да­но по­ти­сну­та, да ни­шта ква­ли­тет­ни­је ни­је до­шло на ње­но мје­сто. Збор­ник ће, увје­рен сам, зна­чи­ти и под­сти­цај мно­гима у ба­вље­њу овом про­бле­ма­ти­ком с књи­жев­не и са лин­гви­стич­ке стра­не.

 

Срето Танасић (Београд)

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa