Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 20

Страхиња Степанов (Нови Сад)

 

Симо Ћирковић: РЕЧНИК АРХАИЗAМА. Народна књига – АЛФА, Београд, 2006, стр. 184.

 

 

            Народ носи своју судбину у речима и зато су оне његова прошлост и будућност.

Симо Ћирковић

 

Из­ла­зак из штам­пе Реч­ни­ка ар­ха­и­за­ма Си­ме Ћир­ко­ви­ћа за ср­би­сти­ку ни­је без зна­ча­ја, али из­и­ску­је де­таљ­ни­ји при­каз као и од­ре­ђе­ни при­ступ овом „лек­си­ко­граф­ском до­га­ђа­ју“, ка­ко због чи­ње­ни­це да аутор ни­је шко­ло­ва­ни лин­гви­ста та­ко и због са­ме ма­те­ри­је ко­ја се об­ра­ђу­је у реч­ни­ку (ар­ха­и­за­ма). На­гла­ша­ва­мо ни­је без зна­ча­ја – за­то што, пр­во, пред­ста­вља још јед­но у ни­зу лек­си­ко­граф­ских (реч­нич­ких и ен­ци­кло­пе­диј­ских) де­ла ко­ја слу­же бо­љем упо­зна­ва­њу срп­ског је­зи­ка, пре­ци­зни­је го­во­ре­ћи, ње­го­вог лек­сич­ког во­лу­ме­на и, дру­го, за­то што је то прак­тич­но пр­ви реч­ник ар­ха­и­за­ма на­шег је­зи­ка. У ве­зи с овим дру­гим на­по­ме­ни­мо још не­што – ако би­смо овај реч­ник кла­си­фи­ко­ва­ли на осно­ву об­у­хва­ће­но­сти лек­сич­ке ма­се и на­чи­на пре­зен­та­ци­је те ма­се, мо­гли би­смо га свр­ста­ти у спе­ци­јал­не ге­не­рал­не реч­ни­ке, тј. на оне ко­ји за­хва­та­ју лек­си­ку тач­но де­тер­ми­ни­са­ног (упо­треб­ног) ка­рак­те­ра (ар­ха­и­зми), а да­ту лек­си­ку пред­ста­вља­ју у сво­јој це­ло­куп­но­сти (не из­два­ја­ју­ћи не­ке де­ло­ве лек­си­ко­на с по­себ­ним ци­ље­ви­ма и за­да­ци­ма).

Пре не­го што от­поч­не­мо с ана­ли­зом Ћир­ко­ви­ће­вог ма­те­ри­ја­ла, ва­ља­ло би ипак не­што ре­ћи о са­мим ар­ха­и­зми­ма. У Ен­ци­кло­пе­диј­ском лек­си­ко­ну срп­ско­хр­ват­ско­га је­зи­ка (ур. Ж. Ста­ној­чић и А. Пе­цо) сто­ји да је ар­ха­и­зам „гла­сов­но-об­лич­ка или лек­сич­ка ка­те­го­ри­ја ко­ја се још увек по­не­где ја­вља, али ко­ју књи­жев­ни је­зик ви­ше не сма­тра сво­јом“, и да­ље да се „ар­ха­и­зми […] у књи­жев­ном је­зи­ку упо­тре­бља­ва­ју са­мо као стил­ско сред­ство“. Ова сти­ле­ма­тич­но-сти­ло­ге­на де­фи­ни­ци­ја (сти­ле­ма­тич­на – јер ин­си­сти­ра на струк­тур­ној вред­но­сти и ка­рак­те­ру ар­ха­и­за­ма у књи­жев­ном је­зи­ку, и сти­ло­ге­на – јер ука­зу­је на њи­хо­ву функ­ци­о­нал­ну опе­ра­бил­ност, вред­ност у је­зи­ку)[1] по­ду­да­ра се и с Ћир­ко­ви­ће­вим (по­ма­ло по­е­тич­ним) од­ре­ђе­њем ар­ха­и­зма као сво­је­вр­сног sig­num-a tem­po­ris, тј. зна­ка (сим­бо­ла) ко­ји је „део [језичке] ри­зни­це (га­зо­фи­ла­ци­ју­ма)“, и ко­ји „из ду­би­не за­бо­ра­ва вра­ћа­ју спи­са­те­љи ко­ји у [њему] пре­по­зна­ју зов ста­ро­га за спој са но­вим“.[2]

Ка­да је реч о ме­то­до­ло­шком прин­ци­пу при­ме­ње­ном у овом лек­си­ко­граф­ском де­лу, Ћир­ко­вић у Про­ло­гу, по­ред не­ких уоп­ште­них кон­ста­та­ци­ја ве­за­них за по­јам ар­ха­ич­ног у је­зи­ку (ка­ко смо ви­де­ли), не да­је по­дат­ке о то­ме на осно­ву ког је и ка­квог кор­пу­са вр­шио екс­церп­ци­ју ар­ха­ич­них лек­се­ма. Уме­сто то­га, аутор по­вла­чи јед­ну исто­риј­скок­њи­жев­ну вер­ти­ка­лу чи­ји је по­че­так оме­ђен по­ја­вом „исто­ри­ка Јо­ва­на Ра­ји­ћа или Ми­ло­ва­на Ви­да­ко­ви­ћа“ а крај оба­сјан „Ду­чи­ће­вом и Ан­дри­ће­вом је­зич­ком ри­зни­цом“, па би, сход­но то­ме, не­где у тој књи­жев­ној рав­ни (и на том књи­жев­ном ма­те­ри­ја­лу) тре­ба­ло и да тра­га­мо за из­во­ром (из­во­ри­ма) ар­ха­и­за­ма „ко­ји су кодификован[и] у лек­сич­ком пам­ће­њу, али ни­су делотворн[и]“.[3] Ште­та је за­и­ста што не­ма на­ве­де­них из­во­ра да­те лек­сич­ке гра­ђе, а та­ко­ђе не­ће­мо на­и­ћи ни на ка­кве дру­ге (про­прат­не) ин­фор­ма­ци­је ко­је нај­че­шће до­ла­зе уз реч­ник – та­ко, на при­мер, не зна­мо ни обим реч­ни­ка, од­но­сно ко­ли­ки је број од­ред­ни­ца и сл.

Го­во­ре­ћи о лек­си­ко­граф­ској тра­ди­ци­ји, мо­ра­мо спо­ме­ну­ти и сам из­глед реч­нич­ке од­ред­ни­це. Си­мо Ћир­ко­вић се ни­је др­жао уста­ље­не (али не и пре­ва­зи­ђе­не) прак­се: у схе­ми од­ред­ни­це, у ње­ном ле­мат­ском де­лу, да­је се ис­кљу­чи­во од­ред­нич­ка реч, док по­да­ци о гра­ма­тич­ким (про­зо­диј­ским и мор­фо­ло­шким) ка­рак­те­ри­сти­ка­ма да­те лек­се­ме из­о­ста­ју. Илу­стро­ва­ће­мо два­ма при­ме­ри­ма ко­ли­ко не­до­ста­так ове ин­фор­ма­ци­је мо­же по­не­кад пред­ста­вља­ти по­те­шко­ћу за чи­та­о­це; у реч­ни­ку је за­бле­жен бух­хал­тер,[4] књи­го­во­ђа – ме­ђу­тим, онај ко по­зна­је (ре­ла­тив­но) со­лид­но не­мач­ки је­зик зна да је лек­се­ма бух­хал­тер не­мач­ка ком­по­зи­та, са­ста­вље­на из два де­ла (бух [Buch] и хал­тер [Hal­ter]), па се, да­кле, мо­же упи­та­ти да ли ова реч има са­мо је­дан ак­це­нат (и то да ли на пр­вом или дру­гом сло­гу) или пак два ак­цен­та (зна­чи, и на пр­вом и на дру­гом сло­гу).[5] Сто­га би ов­де про­зо­диј­ска ин­фор­ма­ци­ја до­ста до­при­не­ла про­зир­но­сти из­го­во­ра лек­се­ме. Сма­тра­мо да би и ина­че тре­ба­ло ак­цен­то­ва­ти ар­ха­и­зме јер су ве­ћи­ни го­вор­ни­ка са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка не­по­зна­ти и про­зо­диј­ски не­про­зир­ни, па би ак­це­нат­ска ин­фор­ма­ци­ја сва­ка­ко би­ла ко­ри­сна. Или, ре­ци­мо, мор­фо­ло­шки по­да­так у од­ред­ни­ци го­со (го­са), го­спо­дар, га­зда, вла­сник, соп­стве­ник раз­ја­снио би о ко­јој се де­кли­на­ци­о­ној па­ра­даг­ми ра­ди, тј. ка­ко би тре­ба­ло ме­ња­ти ову реч кроз па­де­же – да ли као име­ни­цу I вр­сте (Km Pø) или као име­ни­цу II вр­сте (Km Pa).[6] И не са­мо то, код (на­ма не­по­зна­тих) име­ни­ца ко­је се за­вр­ша­ва­ју на кон­со­нант увек мо­же би­ти ди­ле­ме да ли се ра­ди о име­ни­ци му­шког ро­да I вр­сте (што је че­шћи слу­чај) или пак о име­ни­ци жен­ског ро­да III вр­сте, тзв. и-крат­ко про­ме­на (што је ре­ђи слу­чај), а то да­ље про­у­зро­ку­је и пи­та­ње о ко­јој се де­кли­на­ци­о­ној па­ра­диг­ми ра­ди. По­ред не­по­сто­ја­ња ових гра­ма­тич­ких ин­фор­ма­ци­ја,[7] не­ма ни ети­мо­ло­шких по­да­та­ка о од­ред­нич­ким ре­чи­ма, тј. не зна­мо из ког је­зи­ка да­те лек­сич­ке је­ди­ни­це (ар­ха­и­зми) во­де по­ре­кло, а то би за­и­ста ко­ри­сти­ло и фи­ло­ло­зи­ма, и про­у­ча­ва­о­ци­ма (исто­ри­је) књи­жев­но­сти а, за­си­гур­но, и они­ма ко­ји су „са­мо ра­до­зна­ли“.

По­гле­дај­мо са­да дру­ги део од­ред­ни­це, онај ко­ји се од­но­си на ту­ма­че­ње од­ред­нич­ке ре­чи. Овај сег­мент увек је под­ло­жан еко­но­ми­са­њу (ре­дук­ци­ји тек­ста) па се не­рет­ко за­рад крат­ко­ће до­би­ва и не­до­вољ­но пре­ци­зи­ра­на, спе­ци­фи­ко­ва­на де­фи­ни­ци­ја. Ћир­ко­вић је овај део лек­си­ко­граф­ског по­сла ко­рект­но ура­дио, у гра­ни­ца­ма „мо­гућ­но­сти реч­ни­ка“ и сво­јих ин­тен­ци­ја. Да би об­ја­снио, рас­ту­ма­чио зна­че­ње ар­ха­ич­них лек­сич­ких је­ди­ни­ца, нај­че­шће је ко­ри­стио си­но­ним­ску ме­то­ду – на­во­ђе­ње не­ар­ха­ич­них исто­знач­ни­ца или бли­ско­зна­чи­ца (уп. ла­дра, кра­дљи­ви­ца) или лек­си­ко­граф­ске опи­сне де­фи­ни­ци­је (уп. епи­тра­хиљ, … уза­на оде­жда ко­ју све­ште­ни­ци но­се о вра­ту, спу­ште­ну низ пр­са до­ле...), док су нпр. остен­зив­не де­фи­ни­ци­је вр­ло рет­ке (уп. ња­ка­ти, ка­ко се ма­га­рац чу­је).[8]

Сле­де­ћа ствар ко­јој лек­си­ко­граф мо­ра по­све­ти­ти огром­ну па­жњу, и ко­ја, за­пра­во, зах­те­ва (лек­си­ко­ло­шку и лек­си­ко­граф­ску) ми­ну­ци­о­зност ауто­ра ти­че се рас­по­ре­ђи­ва­ња (хи­је­рар­хи­за­ци­је и си­сте­ма­ти­за­ци­је) зна­че­ња ре­чи у тач­ке (и под­тач­ке). То је, у осно­ви, сег­мент лек­си­ко­гра­фо­вог ра­да ко­ји је обе­ле­жен нај­ви­ше ње­го­вим лич­ним при­сту­пом (и зна­њем), али то ни­ка­ко не зна­чи да се мо­гу до­пу­сти­ти не­ка по­јед­но­ста­вљи­ва­ња ко­ја ни­су у скла­ду са узор­ном лек­си­ко­граф­ском тра­ди­ци­јом и прак­сом. Ма­ла ма­на је у овом Ћир­ко­ви­ће­вом реч­ни­ку што не по­сто­ји од­го­ва­ра­ју­ћа сим­бо­ли­за­ци­ја (но­та­ци­ја) ко­ја би ука­зи­ва­ла на раз­ли­ку из­ме­ђу по­ли­се­ми­је (по­ли­се­мич­но­сти) и хо­мо­ни­ми­је (хо­мо­ни­мич­но­сти). А то је ипак вр­ло ва­жно не због по­ли­се­ми­је и хо­мо­ни­ми­је као је­зич­ких (лек­сич­ких) фе­но­ме­на, не­го упра­во због чи­та­ла­ца ко­ји­ма ће ова­ква не­пре­глед­ност оте­жа­ти сна­ла­же­ње у реч­ни­ку. Да­је­мо не­ко­ли­ко при­ме­ра ра­ди илу­стра­ци­је: ба­ка[9], прост вој­ник пе­шак ће­сар­ски; гле, ви­ди, ну­то, ено – да­кле, пра­во­пи­сни знак, тач­ка са за­ре­зом, сиг­нал је раз­ли­чи­те се­ман­ти­ке. Ов­де не са­мо да се ра­ди о хо­мо­ни­ми­ји (раз­ли­чи­тим зна­че­њи­ма) не­го се ра­ди и о раз­ли­чи­тим вр­ста­ма ре­чи – у пр­вом слу­ча­ју о име­ни­ци а у дру­гом слу­ча­ју о уз­ви­ку, а чак се раз­ли­ку­је и ети­мо­ло­ги­ја ових ре­чи, пр­ва је по­ре­клом из ма­ђар­ског а дру­га из тур­ског је­зи­ка! Пре­ма то­ме, пре­ци­зни­је и ја­сни­је би би­ло да се два­пут на­ве­ла лек­се­ма ба­ка (или да се рим­ским бро­је­ви­ма на­зна­чи­ло раз­ли­чи­то зна­че­ње ових ар­ха­и­за­ма). У сле­де­ћем при­ме­ру лек­се­ма оџак об­ја­шње­на је си­но­ни­ми­ма ку­ћа, дом, углед­на по­ро­ди­ца. Ов­де ни­је (функ­ци­о­нал­но) ко­рект­но ре­шен онај део са син­таг­мом углед­на по­ро­ди­ца – јер она ов­де функ­ци­о­ни­ше по­ли­се­миј­ски у од­но­су на лек­се­ме ку­ћа и дом и не би сме­ла да се на­ђе у истом, си­но­ним­ном ни­зу са тим лек­се­ма­ма, не­го би тре­ба­ло да, по­што има дру­га­чи­је зна­че­ње (дру­га­чи­ји де­но­тат), бу­де одво­је­на тач­ком и за­ре­зом од пр­ве две лек­се­ме.

С дру­ге стра­не, од не­ких од­ред­ни­ца Ћир­ко­вић за­и­ста уме кат­ка­да да на­пра­ви не­ма­ле реч­нич­ке члан­ке са за­ни­мљи­вим при­ме­ри­ма – та­ко сто­ји да је зо­бун, зу­бун, гор­њи део оде­ће у на­род­ној но­шњи – Дај де­вој­ко тај зу­бун… тај кар­тун (тка­ни­на, чар­шав) да се де­те по­кри­је, да се го­луб угри­је или уз тер­цо­ман (тер­џо­ман) има­мо сле­де­ћу илу­стра­ци­ју – У том су­да­ру (1862) ме­ђу пр­ви­ма па­ли су Си­ма Не­шић, тер­џо­ман, и Ђор­ђе Ђ. Ни­шли­ја, ју­нач­ки мо­мак по­ли­циј­ски. По­том, ако упо­ре­ди­мо ка­ко је нпр. реч ка­ди­ло об­ра­ђе­на у ше­сто­том­ном Реч­ни­ку МС и у овом реч­ни­ку, ви­де­ће­мо да нам се у овом по­то­њем де­лу да­ју два зна­че­ња ове лек­се­ме – та­мјан (вр­ста ми­ри­сне смо­ле ко­ја се ко­ри­сти за кад, ка­ђе­ње), там­њан, та­ми­јам, ли­ван; ка­ди­о­ни­ца док је у ше­сто­том­ни­ку на­ве­де­но са­мо ово дру­го зна­че­ње – ка­ди­о­ни­ца. Пре­ма то­ме, Ћир­ко­ви­ћев реч­ник пру­жа пот­пу­ни­ју ин­фор­ма­ци­ју у овом слу­ча­ју.

Оно због че­га је Реч­ник ар­ха­и­за­ма ин­те­ре­сант­но лек­си­ко­граф­ско де­ло от­кри­ће­мо уко­ли­ко иш­чи­та­мо све од­ред­ни­це. За­пра­во, ако про­мо­три­мо це­ло­куп­ну гра­ђу у реч­ни­ку, за­пи­та­ће­мо се да ли на­слов ко­ји књи­га но­си, уисти­ну од­го­ва­ра да­тој гра­ђи – на­и­ме, ово ни­је реч­ник ар­ха­и­за­ма са­мо срп­ског је­зи­ка, не­го се у ње­му мо­же на­ћи и мно­штво лек­се­ма ру­ско­сло­вен­ског је­зи­ка (по­ре­кла):[10] во­зви­си­ти, воз­жде­ле­ни­је, воз­жи­га­ва­ју­ћи, во­зло­жи­ти, во­зљу­бље­ни, во­зна­ме­ри­ти, во­зне­го­до­ва­ти; вос­при­ја­тељ, во­ста­но­ви­ти; де­ја­те­љан, деј­стви­те­лан, деј­стви­тел­но; дје­ја­ни­је, дјеј­стви­је; от­но­ше­ни­је; па­мјат­ник; по­до­ба­тел­но; си­ја­тел­ни (си­ја­тељ­ни); ужи­вле­ни­је… Од овог ауто­ро­вог (ру­ско­сло­вен­ског) „анек­са“, из­ве­сно је, има­ће пол­зу они ко­ји се ба­ве ди­ја­хро­ном лин­гви­сти­ком и исто­ри­јом (и раз­во­јем) срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка. Ти­ме се и ши­ри круг по­тен­ци­јал­них ко­ри­сни­ка овог реч­ни­ка. Уз ове ру­ско­сло­вен­ске лек­се­ме (сла­ве­ни­зме), има и оних ко­је би да­нас по­не­ко оква­ли­фи­ко­вао пре као кро­а­ти­зме, не­го као ар­ха­и­зме – хим­ба, хим­бен; хи­ни­ти; гле­де и др.

До­дај­мо и то да (нам) се не­ке од лек­сич­ких је­ди­ни­ца ни­ма­ло не чи­не ар­ха­ич­ним (а на­ла­зе се у овом реч­ни­ку), нпр. бе­ке­љи­ти се, пла­зи­ти је­зик, пра­ви­ти гри­ма­се (да би се бе­ке­љио и кре­ве­љио); бу­раг[11], шкем­бе, же­лу­дац пре­жи­ва­ча (спу­штен сто­мак)…; гр­маљ, јак, кру­пан, зде­паст чо­век…; ду­ста­бан, рав­но сто­па­ло, ра­ван та­бан; кан­ди­ло, по­су­да од ра­зно­бој­ног ста­кла у ко­јој го­ри фи­тиљ у уљу; лам­па­да; пла­тан, др­во ви­со­ке и ши­ро­ке кро­шње (пла­та­не и ине жар­ко­по­ја­сне са­до­ве), па би би­ло до­бро ис­пи­та­ти (ем­пи­риј­ски про­ве­ри­ти) да ли се ове ре­чи и за­и­ста осе­ћа­ју као ар­ха­ич­не или не. Исто та­ко, за од­ре­ђе­не лек­се­ме мо­же се ре­ћи да су пре ди­ја­лек­тал­не не­го ар­ха­ич­не, нпр. ку­ју, ко­ју; ме­тер, ме­тар, сто ки­ло­гра­ма; окле (оклен), ода­кле; ту­те, ту­те­ка, ту (што ту­те­ка го­во­риш)

По­ред ауто­се­ман­тич­них, зна­чај­но је и што се об­ра­ђу­ју син­се­ман­тич­не (по­моћ­не) ре­чи ко­је се че­сто за­не­ма­ру­ју и ко­ји­ма се не по­све­ћу­је та­ква па­жња. Та­ко има­мо да­же, чак, па, шта­ви­ше; ема, али (ема хо­ћу не­што сва­ко­ја­ко); кро­мје, кром(е), осим, сем, из­у­зев, по­ред; јер­бо, јер; окром, осим; тер, и, те - Се­ди тер пе­вај; чрез, пре­ко, због, са; по­мо­ћу не­че­га…

Та­ко­ђе, бит­но је и то што је аутор скре­нуо па­жњу на жар­го­ни­за­ци­ју не­ких ар­ха­и­за­ма, тј. на за­ни­мљив је­зич­ки фе­но­мен да се за­ста­ре­ле ре­чи мо­гу ре­ак­ти­ви­ра­ти и ко­ри­сти­ти у омла­дин­ском (ка­ко Ћир­ко­вић ка­же – фра­јер­ском) жар­го­ну, али, на­рав­но, у дру­га­чи­јем зна­че­њу и с из­ра­зи­том ко­но­та­циј­ском вред­но­шћу – во­шти­ти, до­бро ис­ту­ћи, мла­ти­ти (…); у бе­о­град­ском го­во­ру озна­ча­ва не­ког ко је тре­штен пи­јан, да­кле, уво­штен; дро­пља, вр­ста пти­це; дро­ља, не­ва­ља­ла же­на, фра­ка­фу­ља, дро­ца; из­о­би­ча­је­на реч и у бе­о­град­ском го­во­ру; кумст, кунст, ве­шти­на, мај­сто­ри­ја; по­шта­па­ли­ца у фра­јер­ском го­во­ру (ни­је не­ки кумст); па­ла­мар, ко­ноп, ек­сер, гу­ми­на; у фра­јер­ском го­во­ру пол­ни ор­ган; ту­лум, ту­лу­ми­на, ме­ши­на; пи­јан­ка, лум­пе­рај; (…) Уз ту­лум иде и зу­лум (уз про­вод и секс), део фра­јер­ског во­ка­бу­ла­ра се­дам­де­се­тих го­ди­на 20. ве­ка; шкем­бав, тр­бу­шаст (шкем­бав као вла­шко ждре­бе); реч пре­шла у во­ка­бу­лар ша­тро­ва­ца.

Из­ра­да реч­ни­ка је ду­го­тра­јан и му­ко­тр­пан, на­по­ран, ин­те­лек­ту­ал­но ве­о­ма зах­те­ван по­сао и за шко­ло­ва­не љу­де, лин­гви­сте од­но­сно лек­си­ко­гра­фе, а ка­мо­ли за не­ко­га ко за­пра­во ни­је лин­гви­ста и лек­си­ко­граф­ски обра­зо­ван („пот­ко­ван“). За­то је Си­мо Ћир­ко­вић, жур­на­ли­ста, за по­ду­хват ко­га се при­хва­тио и труд ко­ји је уло­жио при из­ра­ди Реч­ни­ка ар­ха­и­за­ма за­слу­жио по­хва­ле, а ни­ка­ко са­мо кри­ти­ке. Ми, с на­ше стра­не, мо­же­мо са­мо кон­ста­то­ва­ти да је по­тре­ба за реч­ни­ком ар­ха­и­за­ма срп­ског је­зи­ка очи­та (уоста­лом, ср­би­сти­ци не­до­ста­је још увек од­ре­ђен број спе­ци­ја­ли­зо­ва­них реч­ни­ка ра­зних вр­ста) и да је Ћир­ко­ви­ће­во де­ло пр­ви ко­рак у том прав­цу. Што је још ва­жни­је, на­ве­де­ни реч­ник мо­же ко­ри­сти­ти сво­јим чи­та­о­ци­ма у од­го­не­та­њу и рас­кри­ва­њу зна­че­ња не­ка­да ак­ту­ел­них и мо­дер­них а са­да за­бо­ра­вље­них и „успа­ва­них“ ре­чи, али би би­ла за­и­ста ште­та уко­ли­ко се уоче­ни про­пу­сти (пре све­га они ко­ји се од­но­се на не­до­ста­так гра­ма­тич­ких ин­фор­ма­ци­ја у ле­ми и пре­глед­ни­ју си­сте­ма­ти­за­ци­ју у слу­ча­је­ви­ма по­ли­се­ми­је и хо­мо­ни­ми­је) не би ис­пра­ви­ли у (евен­ту­ал­ном) дру­гом из­да­њу и ти­ме сам реч­ник по­бољ­шао.

За крај, мо­же­мо се са­мо при­се­ти­ти сти­хо­ва ста­ро­рим­ског пе­сни­ка Хо­ра­ци­ја, ко­ји је још у II ве­ку п.н.е. уви­део зна­чај и сна­гу (по­тен­ци­јал) ар­ха­и­за­ма: …Ne­dum ser­mo­num stet ho­nos et gra­tia vi­vax / Mul­ta re­na­scen­tur qu­ae iam ce­ci­de­re, ca­den­tque / Qu­ae nunc sunt in ho­no­re vo­ca­bu­la, si vo­let usus / Qu­em pe­nes ar­bi­tri­um est et ius et nor­ma loc­qu­en­di.[12]


 



[1] На­по­ме­ни­мо ов­де и то да упра­во због ове сти­ло­ге­не (ко­но­та­тив­не) вред­но­сти Т. Пр­ћић из­два­ја хро­но­лек­те као лек­се­ме с ко­но­та­циј­ском ва­лен­цом (обе­леж­јем), чи­ја стил­ска мар­ки­ра­ност ле­жи у ка­рак­те­ри­сти­ци је­зи­ка да се ра­сло­ја­ва „по ди­мен­зи­ји ду­би­не“. Хро­но­лек­те (ар­ха­ич­не ре­чи) ка­рак­те­ри­шу хро­но­ле­кат­ска обе­леж­ја[ra­re] рет­ко, [ob­so­le­scent] за­ста­ре­ва, [ob­so­le­te] за­ста­ре­ло, [ar­cha­ic] ар­ха­ич­но. (Тврт­ко Пр­ћић, Се­ман­ти­ка и праг­ма­ти­ка ре­чи, Срем­ски Кар­лов­ци – Но­ви Сад: Из­да­вач­ка књи­жар­ни­ца Зо­ра­на Сто­ја­но­ви­ћа, 1997).

[2] Не­што да­ље аутор при­ме­ћу­је и до­да­је да су за­пра­во „ар­ха­ич­не оне ре­чи ко­је су ван упо­тре­бе, да­кле [оне које] не­ма­ју сво­ју лек­сич­ку ема­на­ци­ју“.

[3] Ово је још је­дан при­мер „по­ет­ског“ од­ре­ђе­ња ар­ха­и­за­ма, ко­је ни­ти слу­жи че­му, ни­ти је ја­сно (шта би тре­ба­ло да зна­чи да је не­што „ко­ди­фи­ко­ва­но у ле­кич­ком пам­ће­њу“, и шта зна­чи да је ар­ха­и­зам „не­де­ло­тво­ран“ – оста­је нам да на­га­ђа­мо и прет­по­ста­вља­мо). Та­кве би опи­се тре­ба­ло из­о­ста­ви­ти у ова­квом реч­ни­ку.

[4] Ова лек­се­ма ни­је за­бе­ле­же­на ни у РЈА­ЗУ, ни у РСА­НУ, а не­ма је ни у РМС.

[5] На­рав­но, по­зна­то је да пра­ви­ла стан­дард­но­је­зич­ке про­зо­диј­ске нор­ме на­ла­жу по­сто­ја­ње ис­кљу­чи­во јед­ног ак­цен­та у ак­цен­то­ге­ној ре­чи, но у из­ве­сним слу­ча­је­ви­ма (у ре­чи­ма стра­ног по­ре­кла и из­ве­де­ни­ца­ма од њих) мо­гу се ре­а­ли­зо­ва­ти и два ак­цен­та у јед­ној то­нич­кој ре­чи – нпр. ћи­ри­ло­ме­то­ди­јев­ска (нор­ма), фран­цјо­зе­фов­ски (на­чин вла­да­ња) и сл. или у су­пер­ла­ти­ви­ма нај­јед­но­став­ни­ји, нај­е­ко­но­мич­ни­ји…

[6] У РЈА­ЗУ (и РСА­НУ) сто­ји ова­ко: гόса, -ē = гόсо, -а (вок. гôсо). А као још јед­на (до­дат­на) ин­фор­ма­ци­ја на­ла­зи се и из­раз: Зна­ћеш ти за го­су (у зна­че­њу Ви­де­ћеш ти сво­га бо­га), ко­јег у Ћир­ко­ви­ће­вом реч­ни­ку не­ма.

[7] Не­ма та­ко, ре­ци­мо, ни гра­ма­тич­ке ква­ли­фи­ка­ци­је о ин­де­кли­на­бил­но­сти не­ких при­де­ва, што би та­ко­ђе би­ло ко­ри­сно за чи­та­о­це.

[8] На стра­ну што нам ни­је ја­сно за­што би гла­гол ња­ка­ти био ар­ха­и­чан.

[9] Опет нам не­до­ста­је по­да­так о про­зо­диј­ским ка­рак­те­ри­сти­ка­ма ове ре­чи, па је чи­та­лац у не­до­у­ми­ци ка­ко да ак­цен­ту­је ову реч, а има 25-про­цент­ну шан­су да „по­го­ди“ ис­прав­ни, крат­ко­си­ла­зни ак­це­нат на ини­ци­јал­ном сло­гу, а не, ре­ци­мо, ду­го­у­зла­зни бáка (ка­ко би мо­жда не­ко ак­цен­то­вао по­во­де­ћи се за по­зна­тим хи­по­ко­ри­сти­ком име­ни­це ба­ба).

[10] Ово, на­рав­но, ауто­мат­ски отва­ра пи­та­ње књи­жев­ног је­зи­ка и ста­ту­са ових лек­се­ма у срп­ском је­зи­ку, тј. пи­та­ње од­но­са на­род­ног је­зи­ка и књи­жев­них је­зи­ка – по­пут срп­ско­сло­вен­ског, ру­ско­сло­вен­ског, сла­ве­но­срп­ског – ко­ји­ма су Ср­би пи­са­ли и ко­је су ко­ри­сти­ли у про­шло­сти.

[11] Уз ову лек­се­му би, ре­ци­мо, пре ишла ква­ли­фи­ка­ци­ја тер­мин или зо­о­ло­шки не­го ар­ха­ич­но.

[12] „Да­ле­ко од то­га да ри­је­чи чу­ва­ју уви­јек свој сјај и част. Ро­ди­ће се по­но­во мно­ге ри­је­чи ко­је су већ па­ле у за­бо­рав и про­па­шће оне ко­је су са­да у ча­сти, ако то бу­де хтје­ла упо­тре­ба (узус), у чи­јој вла­сти се на­ла­зе суд, пра­во и кри­те­риј из­во­ра. Прев. М.Ш. (спац. аут.)“ (пре­вод Мид­хад Ша­мић)

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa