Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 20

Рада Стијовић (Београд)

 

Драгана Радовановић: ГОВОР ВАЉЕВСКЕ ПОДГОРИНЕ (докторска дисертација)

 

 

            Че­твр­тог ју­на ове го­ди­не док­то­ри­ра­ла је на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Но­вом Са­ду Дра­га­на Ра­до­ва­но­вић с те­мом Го­вор Ва­љев­ске Под­го­ри­не.

            Иако се два­де­се­ти век већ тра­ди­ци­о­нал­но на­зи­ва злат­ним ве­ком срп­ске ди­ја­лек­то­ло­ги­је, оста­ло је мно­го да се ура­ди у овој на­уч­ној обла­сти. По­че­так XXI ве­ка обе­ле­жен је опа­да­њем ин­те­ре­со­ва­ња за ову гра­ну срп­ске на­у­ке о је­зи­ку и за­то по­ја­ва мла­дог, та­лен­то­ва­ног и на­да­све вред­ног ди­ја­лек­то­ло­га по­пут Дра­га­не Ра­до­ва­но­вић за­слу­жу­је па­жњу. Она се по­след­њих го­ди­на ја­вља­ла  са за­па­же­ним је­зич­ким при­ло­зи­ма у на­шим ре­но­ми­ра­ним ча­со­пи­си­ма, али је док­тор­ска ди­сер­та­ци­ја сва­ка­ко кру­на ње­ног до­са­да­шњег ра­да.

По­да­так да је ис­тра­жу­ју­ћи го­вор Ва­љев­ске Под­го­ри­не об­и­шла сва  на­се­ља ове обла­сти, што је не­што ви­ше од че­тр­де­сет, као и да је при­ку­пље­не аудио-за­пи­се ди­ги­та­ли­зо­ва­ла и пре­тво­ри­ла у кон­ти­ну­и­ра­не ак­цен­то­ва­не тран­скрип­те до­бив­ши бли­зу 2000 стра­на ком­пју­тер­ског тек­ста, го­во­ри већ о озбиљ­но­сти с ко­јом је Дра­га­на Ра­до­ва­но­вић при­сту­пи­ла за­по­че­том по­слу, као и о ва­лид­но­сти до­не­тих за­кљу­ча­ка.

Дра­га­на Ра­до­ва­но­вић је по­ста­ви­ла се­би три ци­ља, пр­во, да мо­но­граф­ски опи­ше го­вор Ва­љев­ске Под­го­ри­не, о ко­ме, ако се из­у­зму сит­ни­ји при­ло­зи о по­је­ди­ним, углав­ном фо­нет­ским, осо­би­на­ма и Ре­ме­ти­ће­во укљу­чи­ва­ње ово­га кра­ја у ја­тов­ску зо­ну, ни­је би­ло те­мељ­ни­је пи­са­но. Ре­шив­ши фо­но­ло­шки ста­тус фо­не­ме јат Ре­ме­тић је оста­вио, уз из­ве­сне прет­по­став­ке, отво­ре­но пи­та­ње ње­ног аре­а­ла, тач­ни­је за­пад­не, ју­жне и ис­точ­не гра­ни­це обла­сти по­кри­ве­не не­за­ме­ње­ним ја­том. Пре­ци­зи­ра­ње ју­жне гра­ни­це го­во­ра са не­за­ме­ње­ним ја­том на под­руч­ју Ва­љев­ске Под­го­ри­не по­ста­ви­ла је Д. Ра­до­ва­но­вић као дру­ги циљ сво­га ис­тра­жи­ва­ња. И, нај­зад, тре­ћи циљ је био од­ре­ђи­ва­ње зо­не до­ди­ра са ије­кав­ско-екав­ским го­во­ри­ма. Сва три ци­ља она је с успе­хом оства­ри­ла.

Оп­се­жна ди­ја­лек­то­ло­шка сту­ди­ја, ко­ја бро­ји 685 ком­пју­тер­ских стра­на, по­де­ље­на је у не­ко­ли­ко ве­ћих це­ли­на: I. Увод, II. Гла­сов­ни си­стем, III. Об­ли­ци, IV. За­кључ­ци и V. Тек­сто­ви. По­ред ово­га, ту су још и ре­ле­вант­на ли­те­ра­ту­ра, ап­стракт на срп­ском и ен­гле­ском је­зи­ку, осам лин­гви­стич­ких ка­ра­та, шест та­бе­ла (суд­би­на не­ак­цен­то­ва­них ду­жи­на), ви­ше та­бе­лар­них пре­гле­да и осам фак­си­ми­ла из­да­ња тур­ског деф­те­ра из XVI ве­ка.

У увод­ном де­лу Дра­га­на Ра­до­ва­но­вић у крат­ким цр­та­ма из­ла­же по­дат­ке о ге­о­граф­ском по­ло­жа­ју Ва­љев­ске Под­го­ри­не, ти­по­ви­ма на­се­ља и струк­ту­ри ста­нов­ни­штва, за­тим о до­та­да­шњој ис­пи­та­но­сти го­во­ра ово­га кра­ја и ме­то­до­ло­ги­ји ис­тра­жи­ва­ња.

По­гла­вље о гла­сов­ном си­сте­му об­у­хва­та три це­ли­не: ак­цен­ту­а­ци­ју, во­ка­ли­зам и кон­со­нан­ти­зам.

Де­таљ­ном и све­о­бу­хват­ном ана­ли­зом ак­це­нат­ског си­сте­ма аутор­ка је до­шла до за­кључ­ка да је на про­зо­диј­ском ни­воу го­вор Ва­љев­ске Под­го­ри­не ком­пак­тан – он је но­во­што­кав­ски (об­у­хва­та шест про­зо­де­ма: два си­ла­зна ак­цен­та, два уз­ла­зна, не­ак­цен­то­ва­ну ду­жи­ну и крат­ко­ћу), а ди­стри­бу­ци­ја ак­це­на­та од­го­ва­ра пра­ви­ли­ма раз­ме­шта­ја ак­це­на­та у оста­лим но­во­што­кав­ским го­во­ри­ма. По­сле­ак­це­нат­ске ду­жи­не се до­бро чу­ва­ју у отво­ре­ном, за­тво­ре­ном и уну­тра­шњем сло­гу у свим ана­ли­зи­ра­ним по­зи­ци­ја­ма – не­по­сред­но иза ак­цен­та, иза не­ак­цен­то­ва­не ду­жи­не и не­ак­цен­то­ва­не крат­ко­ће, с тим што је она у не­ки­ма од њих ма­ње из­ра­зи­та, а што је усло­вље­но по­зна­тим фак­то­ри­ма, као што су ме­сто, ква­ли­тет и кван­ти­тет ак­цен­та и го­вор­ни тем­по. У по­је­ди­ним ка­те­го­ри­ја­ма Дра­га­на Ра­до­ва­но­вић је за­бе­ле­жи­ла и ду­жи­не ко­јих не­ма код Ву­ка и Да­ни­чи­ћа, од ко­јих се не­ке мо­гу озна­чи­ти као си­стем­ске: ду­же­ње пред со­нан­ти­ма, нпр. у лич­ним име­ни­ма ти­па Бòг­дāн, Мùли­сāв, по­ред Дрà­ган, за­тим на на­став­ку ин­стру­мен­та­ла име­ни­ца му­шког ро­да: мòм­кōм, Гáврōм; у при­свој­ним при­де­ви­ма на -ов/-ев: Гвijзде­нōв, цè­рōв и на -ин: Бóжūн, сè­стрūн; ду­жи­ну у мно­жи­ни има­ју ет­ни­ци ти­па Бир­ча­ни, Ле­сков­ча­ни; ду­жи­на се ја­вља и у за­ме­нич­ким об­ли­ци­ма: мè­­нē, тèбē, њè­гā и сл., по­том 3. л. мн. пре­зен­та гла­го­ла хте­ти: ijћʼn, у об­ли­ци­ма фу­ту­ра бĩ­ћē, дĕћēмо, пре­гò­ни­ћʼn, ùћēте итд. Ве­о­ма су, оче­ки­ва­но, жи­ва и оба ти­па ак­це­нат­ског пре­но­ше­ња, ста­ро­што­кав­ско и но­во­што­кав­ско.

 Уну­тра­шња ди­фе­рен­ци­ја­ци­ја го­во­ра Ва­љев­ске Под­го­ри­не нај­и­зра­зи­ти­ја је у ин­вен­та­ру и струк­ту­ри во­кал­ског си­сте­ма. У нај­ве­ћем де­лу те­ри­то­ри­је он је ше­сто­члан (ше­сти члан је во­кал јат с вред­но­шћу за­тво­ре­ног е), а на ма­њем про­сто­ру стан­дард­ни пе­то­члан. С об­зи­ром на раз­ли­чи­ту суд­би­ну ста­ро­га ја­та у го­во­ру Ва­љев­ске Под­го­ри­не уста­но­вље­на су и два го­вор­на ти­па: го­во­ри са не­за­ме­ње­ним ја­том и ије­кав­ско-екав­ски и ека­ви­зи­ра­ни ије­кав­ски го­во­ри. Дра­га­на Ра­до­ва­но­вић по­твр­ђу­је ис­тра­жи­ва­ња Сло­бо­да­на Ре­ме­ти­ћа и по­сто­ја­ње фо­но­ло­шке ин­ди­ви­ду­ал­но­сти ста­ро­га ја­та, и то у свим по­зи­ци­ја­ма – под ак­цен­том, не­ак­цен­то­ва­ном ду­жи­ном и у не­ак­цен­то­ва­ним сло­го­ви­ма: снега, млеко, не сме; лети, бежи; про­бе­седи, среди­ни,  и то у свим по­ло­жа­ји­ма у ре­чи: у ини­ци­јал­ном, ме­ди­јал­ном и фи­нал­ном. Ње­ним ис­тра­жи­ва­њи­ма по­твр­ђе­не су и Ре­ме­ти­ће­ва за­па­жа­ња да по­сто­је из­ве­сна ко­ле­ба­ња у из­го­во­ру ја­та у по­је­ди­ним кра­је­ви­ма, као и у из­го­во­ру раз­ли­чи­тих ин­фор­ма­то­ра (јат је у Под­го­ри­ни за­тво­ре­ни­је у за­пад­ни­јим се­ли­ма, од­но­сно у под­нож­ју Вла­ши­ћа и Со­кол­ских пла­ни­на). На ју­жној стра­ни Ва­љев­ске Под­го­ри­не, не­по­сред­но у под­нож­ју пла­ни­не По­влен (а из­ме­ђу ре­ка Ја­бла­ни­це и Гра­ца), уста­но­вљен је ми­кро­а­ре­ал чи­ји да­на­шњи из­го­вор по за­ме­ни ста­рог гла­са јат пред­ста­вља сло­бод­ну ме­ша­ви­ну ије­ка­ви­за­ма и ека­ви­за­ма. Озна­че­но под­руч­је укла­па се у по­зна­ти за­пад­но­ср­би­јан­ски аре­ал ије­кав­ско-екав­ских го­во­ра ис­точ­но­хер­це­го­вач­ког ти­па. Ова гру­па го­во­ра је­сте и крај­ња се­вер­на тач­ка ије­кав­ско-екав­ских го­во­ра на про­сто­ру за­пад­не Ср­би­је, а ко­ја да­ље на ис­то­ку из­ла­зи из­ван гра­ни­ца Под­го­ри­не и се­же до Ма­ље­на и се­ла не­по­сред­но под­но ње­га за шта по­сто­ји, с јед­не стра­не, упо­ри­ште у гра­ђи за Срп­ски ди­ја­лек­то­ло­шки атлас а, с дру­ге стра­не, у ма­те­ри­ја­лу ко­ји је аутор­ка при­ку­пи­ла у кон­трол­ним пунк­то­ви­ма (Ко­ва­чи­це и Ба­чев­це). Ква­ли­фи­ка­ци­јом „ека­ви­зи­ра­ни ије­кав­ски го­во­ри“ Дра­га­на Ра­до­ва­но­вић име­ну­је го­вор по­је­ди­них на­се­ља ко­ја су да­нас чи­ста екав­ска, али, по ње­ном, оправ­да­ном, уве­ре­њу има ар­гу­ме­на­та за тврд­њу да се ра­ди о ра­ни­је ме­шо­ви­тим ије­кав­ско-екав­ским пунк­то­ви­ма, а не ја­тов­ским. До­каз за то она ви­ди у ика­ви­зми­ма би­љег, ку­ди­ља, цио, дио, ди­о­ба итд.

        У по­гла­вљу о кон­со­нан­ти­ма, у ко­ме су та­ко­ђе ис­црп­но об­ра­ђе­на сва ре­ле­вант­на пи­та­ња, не­ма бит­ни­јих осо­бе­но­сти у од­но­су на оче­ки­ва­ња, из­у­зев, евен­ту­ал­но, ре­ги­стро­ва­ње фо­не­ма с’ з’ до­би­је­них но­вим и је­кав­ским јо­то­ва­њем, чи­је је по­ја­вљи­ва­ње лек­си­ка­ли­зо­ва­но (по­ја­ва дру­ге ве­за­на је са­мо за при­дев коз’и и при­лог из’утра).

По­гла­вље о об­ли­ци­ма пру­жа оби­ље нај­ра­зно­вр­сни­јих по­да­та­ка, да­тих  азбу­че­ним ре­дом и пре­глед­но. На кра­ју сва­ког сег­мен­та да­ју се ре­ла­ци­је са су­сед­ним срод­ним го­во­ри­ма, а у тој функ­ци­ји и не­ко­ли­ко лин­гви­стич­ких ка­ра­та. Оп­шти је за­кљу­чак да је под­руч­је Ва­љев­ске Под­го­ри­не на мор­фо­ло­шком пла­ну умно­го­ме ком­пакт­но под­руч­је, ма­да има цр­та ко­је га ди­фе­рен­ци­ра­ју.

У си­сте­му де­кли­на­ци­је то су: дво­сло­жни му­шки хи­по­ко­ри­сти­ци и лич­на име­на ти­па Јо­ва/Јо­во, ко­ји се нај­че­шће за­вр­шва­ју на : Бо­жо, Дра­го, Ми­ћо; дво­ја­ки об­ли­ци за­бе­ле­же­ни су у се­ве­ро­за­пад­ном де­лу обла­сти: Аца, Бра­на, Ле­ка; по обра­сцу име­ни­ца осно­ва хи­по­ко­ри­сти­ци и лич­на име­на ме­ња­ју се са­мо у ије­кав­ско-екав­ским се­ли­ма: Јо­ва – Јо­ва – Јо­ву; по­ред ген. мн. име­ни­ца но­гу, ру­ку и сл., на ја­тов­ском те­ре­ну па­ра­лел­но се још увек мо­гу чу­ти ли­ко­ви: с но­гу­ва, из­међ ру­ку­ва, од трешњу­ва и др.; у ије­кав­ко-екав­ским се­ли­ма под По­вле­ном и не­ким са њи­ма гра­нич­ним под Ме­двед­ни­ком сре­ће се и ге­ни­тив мно­жи­не без фи­нал­ног а у број­ним кон­струк­ци­ја­ма: пет­нес ек­тар, има пе­сто ме­тар,  има­ћу и ови ја­год, имам осам­де­сет го­дин; по­ред на­ста­ва­ка -и, -ју и фа­кул­та­тив­ног -(ј)ом (осим у при­ло­гу но­ћом, да­њом), у ије­кав­ско-екав­ским пунк­то­ви­ма за­бе­ле­жен је и на­ста­вак -им: зо­бим, ма­стим, смр­тим и сл.

Од ди­фе­рен­ци­јал­них цр­та у кон­ју­га­ци­ји из­дво­је­ни су: гла­го­ли ше­сте Бе­ли­ће­ве вр­сте, код ко­јих се спо­ра­дич­но на ја­тов­ском те­ре­ну ја­вља и на­ста­вак -аје: игра­је, има­је, ко­па­је, пе­ри­са­је; је­мо, јем; гла­гол сре­сти у пре­зен­ту у пр­вој вр­сти, у ије­кав­ско-екав­ским пунк­то­ви­ма: сре­ти ме­не, сре­ти те на сред пу­та, сре­ти­мо њи и сл.; па­ра­лел­на упо­тре­ба на­ста­ва­ка -шмо /-ште и -смо/-сте у аори­сту на ја­тов­ском те­ре­ну.

У окви­ру не­про­мен­љи­вих ре­чи ди­фе­рен­ци­јал­ним се по­ка­зу­ју у цен­трал­ним и ју­го­и­сточ­ним се­ли­ма об­ли­ци при­ло­га за ме­сто го­ра­мо/до­ла­мо.

По­гла­вље о при­де­ви­ма, при­дев­ским за­ме­ни­ца­ма и тро­род­ним бро­је­ви­ма та­ко­ђе је де­таљ­но раз­ра­ђе­но, бо­га­то илу­стро­ва­но и ком­пе­тент­но ко­мен­та­ри­са­но. Из за­ни­мљи­ви­јих по­да­та­ка по­ме­ну­ће­мо са­мо не­ке: об­ли­ци вру­ћо, ло­шо, љет­њо, шу­пљо, бо­жи­јег, бра­ви­је, ов­чи­је (рет­ко ов­че), спо­ра­дич­но дој­љњег, по­ште­ни­јог, ло­шог, мо­јом, вру­ћом, ло­шом, го­то­во рав­но­прав­но ма­лог и ма­ло­га, оног и оно­га, дру­гом и дру­го­ме, ту­ђем и ко­је­ме, комп. ви­шљи, до­комп­но­ва­ни су­пер­ла­ти­ви ти­па нај је бо­ље, нај сам мр­ша­ви­ја; две­ма, с обе­ма и обе­ма, оба­дво­је, че­три итд.

Ме­ђу бро­је­ви­ма се из­два­ја спо­ра­дич­ни фор­мант -еро (пе­те­ро,  ше­сте­ро), кон­гру­ен­ци­ја дво­ја вра­та, ше­сто­ре њи­ни де­це, ишли са дво­јим ко­ли­ма, по­том па­ра­лел­но два пу­та и два­ред, је­да­ред и спо­ра­дич­но је­да­ре­да и сл.

По­гла­вље о при­ло­зи­ма та­ко­ђе је вр­ло за­ни­мљи­во, не са­мо са мор­фо­ло­шког аспек­та, већ и са фо­нет­ско-фо­но­ло­шког, па и син­так­сич­ког. Ин­те­ре­сант­на лек­сич­ка по­је­ди­ност је­сте при­лог ђа у зна­че­њу сад.

Пред­ло­зи су си­сте­ма­ти­зо­ва­ни по азбуч­ном ре­ду и на­ве­де­ни у кон­тек­сту, у фор­ми па­де­жних кон­струк­ци­ја. Ве­зни­ци, реч­це и уз­ви­ци об­ра­ђе­ни су као ре­ги­о­на­ли­зми, од­но­сно ди­ја­лек­ти­зми (као, нпр., вољ и да­бо­ме, ја­бо­ме, ва­љад,  ене, јок, ја­шта, еда, ја).

У За­кључ­ку ра­да Дра­га­на Ра­до­ва­но­вић из­но­си све бит­ни­је ре­зул­та­те сво­јих ис­тра­жи­ва­ња. По­сле де­таљ­но, пре­глед­но из­ло­же­них и ва­ља­но ана­ли­зи­ра­них про­зо­диј­ских, во­кал­ских, кон­со­нант­ских и мор­фо­ло­шких осо­би­на го­во­ра Ва­љев­ске Под­го­ри­не, за­кљу­чу­ју­ћи да је то умно­го­ме ком­пакт­но под­руч­је, Дра­га­на Ра­до­ва­но­вић да­је пре­глед ре­ле­вант­них осо­би­на за­јед­нич­ких це­лом ис­пи­ти­ва­ном под­руч­ју и по­себ­но осо­би­на ко­је то под­руч­је ди­фе­рен­ци­ра­ју: „нај­бит­ни­је обе­леж­је ко­је ди­фе­рен­ци­ра овај про­стор на струк­ту­рал­ном ни­воу је­сте ин­вен­тар и струк­ту­ра во­кал­ског си­сте­ма. Ва­љев­ску Под­го­ри­ну, на­и­ме, ја­сно ди­фе­рен­ци­ра суд­би­на ја­та. Фо­но­ло­шко јат, до­бро је за­све­до­че­но и до­ку­мен­то­ва­но у свим по­зи­ци­ја­ма без об­зи­ра на слог, про­зо­диј­ски мо­ме­нат и фо­нет­ски кон­текст, и то у се­вер­ном, за­пад­ном и ис­точ­ном де­лу ис­пи­ти­ва­ног под­руч­ја“. Дра­га­на Ра­до­ва­но­вић је од­ре­ди­ла гра­ни­цу ја­тов­ских го­во­ра на под­руч­ју Ва­љев­ске Под­го­ри­не, по­твр­див­ши ти­ме и гра­ни­цу ко­ју је Дра­го­љуб Пе­тро­вић апрок­си­ма­тив­но од­ре­дио (по ње­го­вим прет­по­став­ка­ма ју­жна гра­ни­ца ја­тов­ских го­во­ра не би пре­ла­зи­ла По­влен). Ис­тра­жи­ва­ње Д. Ра­до­ва­но­вић по­ка­за­ло је да та гра­ни­ца „пре­ци­зно иде ре­ком Ја­бла­ни­цом и пла­ни­ном Ја­бла­ни­ком, што у пот­пу­но­сти од­го­ва­ра на­ла­зи­ма Сло­бо­да­на Ре­ме­ти­ћа да се фо­но­ло­шко јат чу­ва у сли­ву Ко­лу­ба­ре, ко­ју и чи­не ре­ке Ја­бла­ни­ца и Об­ни­ца“.

Утвр­див­ши гра­ни­цу ја­тов­ских го­во­ра на те­ри­то­ри­ји Ва­љев­ске Под­го­ри­не, од­ре­див­ши зо­ну до­ди­ра са ије­кав­ско-екав­ским го­во­ри­ма и да­ју­ћи ис­цр­пан, бо­га­то за­све­до­чен и пре­глед­но пре­зен­ти­ран опис го­во­ра Ва­љев­ске Под­го­ри­не Дра­га­на Ра­до­ва­но­вић је у пот­пу­но­сти оства­ри­ла по­ста­вље­не ци­ље­ве. Ура­ди­ла је то ва­ља­но и ком­пе­тент­но. На­да­мо се да ће ова вред­на сту­ди­ја у нај­ско­ри­је вре­ме би­ти об­ја­вље­на и та­ко по­ста­ти до­ступ­на нај­ши­рој на­уч­ној јав­но­сти.

 


 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa