Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 20

Ђорђе Оташевић (Београд)

 

Стана Ристић: О РЕЧИМА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ : ТВОРБЕНИ И ЛЕКСИКОГРАФСКО-ЛЕКСИКОЛОШКИ АСПЕКТИ. Институт за српски језик САНУ, Београд, 2012, 192 стр.

 

 

Књи­га са­др­жи ре­зул­та­те ауто­ро­вих ис­тра­жи­ва­ња у прет­ход­не три го­ди­не. По­је­ди­ни де­ло­ви ове мо­но­гра­фи­је већ су пу­бли­ко­ва­ни у ча­со­пи­си­ма и збор­ни­ци­ма с на­уч­них ску­по­ва, али су ов­де, ка­ко Ста­на Ри­стић на­во­ди у Пред­го­во­ру (7), да­ти у не­што из­ме­ње­ним и до­пу­ње­ним вер­зи­ја­ма.

Мо­но­гра­фи­ја, по­ред Пред­го­во­ра (7), Ре­зи­меа на срп­ском (155–162) и ен­гле­ском (163–168), Ли­те­ра­ту­ре (169–175), Из­во­ра (175), Пред­мет­ног ре­ги­стра (177–188) и Аутор­ског ре­ги­стра (189), са­др­жи три по­гла­вља.

Пр­во од њих, с на­сло­вом Нај­но­ви­је по­ја­ве у твор­би ре­чи, чи­ни шест це­ли­на: „Твор­бе­ни про­це­си у нај­но­ви­јем пе­ри­о­ду раз­во­ја лек­си­ке срп­ског је­зи­ка“ (9–19), „Пре­глед нај­но­ви­јих твор­бе­них про­це­са по вр­ста­ма ре­чи“ (20–33), „Тво­ре­ни­це с пре­фик­си­ма не- и ан­ти- “ (34–49), „Сло­же­ни­це са твор­бе­ним еле­мен­ти­ма у зна­че­њу кван­ти­фи­ка­ци­је“ (50–64), „Твор­ба ре­чи од вла­сти­тих име­ни­ца“ (65–73) и „Ак­ту­ел­ни про­це­си у про­ме­ни зна­че­ња лек­си­ке срп­ског је­зи­ка (на при­ме­ру гла­го­ла са зна­че­њем фи­зич­ког де­ло­ва­ња)“ (74–86).

По­што су нај­ти­пич­ни­ји твор­бе­ни про­це­си у да­на­шњем стан­дард­ном срп­ском је­зи­ку већ мо­но­граф­ски пред­ста­вље­ни, аутор у пр­вом одељ­ку раз­ма­тра оне ино­ва­ци­је у твор­бе­ним про­це­си­ма код пу­но­знач­них вр­ста ре­чи ко­ји се од­и­гра­ва­ју на њи­хо­вој пе­ри­фе­ри­ји, али по по­сто­је­ћим твор­бе­ним мо­де­ли­ма. Због на­ру­ша­ва­ња пра­ви­ла спо­ји­во­сти твор­бе­них фор­ма­на­та са основ­ним де­лом, ови нео­ло­ги­зми су ин­те­ре­сат­ни са сти­ли­стич­ког, со­ци­о­лин­гви­стич­ког, праг­ма­тич­ког и нор­ма­тив­ног ста­но­ви­шта. Раз­ма­тра­ни су при­ме­ри ти­па: ам­ба­ла­жер, ам­бле­ма­ти­ка, ано­ни­мац, ба­га­те­ли­за­ци­ја, бру­та­ли­за­ци­ја, ва­тро­тво­рац, ви­ру­со­но­ша, сва­што­чињ­ка, се­ри­ли­за­ци­ја, си­сте­маш, скор­бу­таш, смр­то­но­сје, сна­хо­у­би­ца, сно­бо­влук, спр­дач, та­ло­жи­ште; ак­ци­ја­ше­ње, ре­цеп­то­ва­ње, џа­ми­ни­зи­ра­ње; алу­зив­ност, по­чет­ност, сам­ство; па­у­ко­вит, та­њи­раст, ус­таст, тик­та­кав, тмаст, ћа­скав; бр­зо­ви­то, то­плин­ски; ака­де­ми­зо­ва­ти, ак­ту­е­ли­зо­ва­ти, ама­те­ри­зо­ва­ти, бре­жуљ­ка­ти се и др. На осно­ву су­мар­ног пре­гле­да твор­бе­них про­це­са код пу­но­знач­них вр­ста ре­чи аутор за­кљу­чу­је да ве­ли­ки број но­ве лек­си­ке на­ста­је у ин­тен­зи­ви­ра­ним про­це­си­ма ин­те­лек­ту­а­ли­за­ци­је и жар­го­ни­за­ци­је. Ис­ти­че се да се у твор­би ре­чи из­гу­био зна­чај по­ре­кла твор­бе­них фор­ма­на­та, па се у раз­ма­тра­ном сег­мен­ту твор­бе но­вих ре­чи уоча­ва по­ја­чан про­цес хи­бри­ди­за­ци­је. Ве­ћи­на при­ме­ра но­вих тво­ре­ни­ца са пе­ри­фе­ри­је пу­но­знач­них вр­ста ре­чи је стил­ски мар­ки­ра­на и при­па­да, ка­ко на­во­ди Ста­на Ри­стић, лек­си­ци су­бје­зич­ких иди­о­ма, ко­ја се мо­же сма­тра­ти и за по­се­бан лек­сич­ки слој, у чи­јем је на­ста­ја­њу нај­ве­ћу уло­гу, по ми­шље­њу ауто­ра, од­и­грао про­цес ур­ба­ни­за­ци­је лек­си­ке са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка.

На осно­ву ана­ли­зе но­вих ре­чи с пре­фик­си­ма не- и ан­ти- аутор за­кљу­чу­је да у овој твор­бе­ној ка­те­го­ри­ји до­са­да­шња пра­ви­ла о огра­ни­че­ној спо­ји­во­сти пре­фик­сал­ног и основ­ног де­ла у обра­зо­ва­њу пре­фик­са­ла на­ру­ше­на углав­ном у твор­бе­ном ти­пу са стра­ним фор­ман­том ан­ти- јер се у ве­ћи­ни нео­ло­ги­за­ма овај пре­фикс ком­би­ну­је с до­ма­ћим осно­ва­ма. По­ја­ча­ни про­цес хи­бри­ди­за­ци­је ума­њу­је ефе­кат ве­о­ма при­сут­не ин­тер­на­ци­о­на­ли­за­ци­је лек­си­ке срп­ског је­зи­ка одр­жа­ва­ју­ћи од­нос до­ма­ћих и стра­них еле­ме­на­та у срп­ском је­зи­ку у при­хва­тљи­вим окви­ри­ма.

У дру­гој це­ли­ни се раз­ма­тра­ју но­ве пре­фик­сал­не тво­ре­ни­це са зна­че­њем су­прот­но­сти, на се­ман­тич­ком, функ­ци­о­нал­но-стил­ском и нор­ма­тив­ном пла­ну. Пред­ста­вље­ни су твор­бе­ни ти­по­ви са пре­фик­си­ма не- и ан­ти-. Тво­ре­ни­це овог ти­па раз­ма­тра­не су и са ста­но­ви­шта је­зич­ке кон­ку­рен­ци­је твор­бе­них фор­ма­на­та и њи­хо­вих твор­бе­них ти­по­ва у се­ман­тич­ком по­љу не­га­ци­је, су­прот­но­сти и су­прот­ста­вље­но­сти. На осно­ву пре­гле­да но­вих ре­чи са пре­фик­си­ма не- и ан­ти- у ра­ду се за­кљу­чу­је да се стра­ни фор­мант ан­ти- у ве­ћи­ни при­ме­ра ве­зу­је за до­ма­ће осно­ве. Иако се мо­же сте­ћи ути­сак да је кон­ку­рент­ни до­ма­ћи пре­фикс не- по­ти­снут у број­ним зна­че­њи­ма у ко­ји­ма се с пре­фик­сом ан­ти- по­кла­па, ово ис­тра­жи­ва­ње по­ка­зу­је да је до­ма­ћи пре­фикс не- су­ве­рен у овој твор­бе­ној ка­те­го­ри­ји.

У одељ­ку „Сло­же­ни­це са твор­бе­ним еле­мен­ти­ма у зна­че­њу кван­ти­фи­ка­ци­је“ раз­ма­тра­не су сло­же­ни­це са пре­по­зи­тив­ним кон­сти­ту­ен­ти­ма до­ма­ћег по­ре­кла и са зна­че­њем кван­ти­фи­ка­ци­је, ти­па: ве­ли­ко-, ви­со­ко-, ни­ско-, по­лу-, пре- и сред­ње-, ка­ко би се уочи­ле и ана­ли­зи­ра­ле но­ве по­ја­ве и у овом сег­мен­ту раз­во­ја лек­си­ке срп­ског је­зи­ка. За­па­же­но је да се до­ма­ћи­пре­по­зи­тив­ни кон­сти­ту­ен­ти са зна­че­њем кван­ти­фи­ка­ци­је у твор­би сло­же­ни­ца ја­вља­ју са раз­ли­чи­том про­дук­тив­но­шћу. По­ве­ћа­ну про­дук­тив­ност по­ка­зу­ју ин­тен­зи­фи­ка­то­ри пре- и ви­со­ко- у зна­че­њу по­ја­ча­ног сте­пе­на у при­дев­ским и при­ло­шким сло­же­ни­ца­ма, али је ме­ђу но­вим ре­чи­ма и ве­о­ма мно­го твор­бе­них кон­сти­ту­е­на­та стра­ног по­ре­кла (ме­га-, мул­ти-, ул­тра-, хи­пер-) ко­ји се спа­ја­ју и са до­ма­ћим ре­чи­ма. На­по­ре­до с твор­бе­ним про­це­си­ма ин­тен­зи­фи­ка­ци­је, у срп­ском је­зи­ку се од­ви­ја­ју и твор­бе­ни про­це­си дез­ин­тен­зи­фи­ка­ци­је, углав­ном по­мо­ћу дез­ин­тен­зи­фи­ка­то­ра по­лу-. Твор­бе­ни по­тен­ци­јал дез­ин­тен­зи­фи­ка­то­ра ни­ско- и сред­ње- ни­је ве­ли­ки.

У при­ло­гу „Твор­ба ре­чи од вла­сти­тих име­ни­ца“ по­ка­за­но је да нај­про­дук­тив­ни­ји твор­бе­ни тип од име­на зе­ма­ља и на­ро­да пред­ста­вља­ју име­нич­ки де­ри­ва­ти са су­фик­сом –иза­ци­ја, ко­ји су ка­рак­те­ри­стич­ни за по­ли­тич­ки дис­курс и пу­бли­ци­стич­ки стил, и ко­ји ре­а­ли­зу­ју зна­че­ње са не­га­тив­ном ко­но­та­ци­јом.

У твор­би ре­чи од пре­зи­ме­на и лич­них име­на нај­про­дук­тив­ни­ји је твор­бе­ни тип при­ев­ских и при­ло­шких де­ри­ва­тра са су­фик­сом –ски/-чки (-ов­ски/-ев­ски), ко­ји у спо­ју са вла­сти­тим име­ни­ма ре­а­ли­зу­је ква­ли­фи­ка­тив­но зна­че­ње.  

Дру­го по­гла­вље, Ре­чи у реч­ни­ци­ма и гра­ма­ти­ка­ма, са­др­жи три це­ли­не: „Гра­ма­тич­ке ре­чи у де­скрип­тив­ном реч­ни­ку“ (87–106), „Не­ки аспек­ти гра­ма­тич­ког и се­ман­тич­ког ста­ту­са за­ме­нич­ких ре­чи (на при­ме­ру за­ме­ни­це сам, , и не­у­трум­ских об­ли­ка по­ка­зних за­ме­ни­ца: то, ово, оно“ (107–120) и „Гла­го­ли ви­зу­ел­не пер­цеп­ци­је у срп­ском је­зи­ку“ (120–131).

У пр­вом одељ­ку овог по­гла­вља по­ка­за­но је да се за сва­ку вр­сту ре­чи мо­гу де­фи­ни­са­ти од­ре­ђе­ни лек­си­ко­граф­ски по­ступ­ци. Раз­ло­зи због ко­јих се у по­сто­је­ћим де­скрип­тив­ним реч­ни­ци­ма ја­вља­ју не­до­след­но­сти у при­ме­ни лек­си­ко­граф­ских по­сту­па­ка ве­о­ма су раз­ли­чи­ти. Те­шко­ће се ја­вља­ју у од­ре­ђи­ва­њу при­мар­не функ­ци­је и зна­че­ња по­је­ди­них вр­ста гра­ма­тич­ких ре­чи, као и у од­ре­ђи­ва­њу гра­ни­ца из­ме­ђу њих. Је­дан од глав­них узро­ка не­до­след­но­сти у лек­си­ко­граф­ској об­ра­ди гра­ма­тич­ких ре­чи је­сте кон­вер­зи­ја.

Ста­тус за­ме­нич­ких ре­чи и њи­хо­ве се­ман­тич­ке и син­так­сич­ке од­ли­ке по­ка­за­ни су на при­ме­ру за­ме­ни­це сам, , и не­у­трум­ских об­ли­ка по­ка­зних за­ме­ни­ца то, ово, оно. Аутор ис­ти­че да су за­ме­ни­це гра­ма­ти­ка­ли­зо­ва­не је­ди­ни­це ко­ји­ма се ус­по­ста­вља се­ман­тич­ка ко­хе­рен­ци­ја на син­так­сич­ком и тек­су­ал­ном пла­ну. Због то­га би и за­ме­ни­це, као и дру­ге функ­циј­ске ре­чи, сма­тра Ста­на Ри­стић, тре­ба­ло и у гра­ма­ти­ка­ма и у на­уч­ној ела­бо­ра­ци­ји пред­ста­вља­ти и као син­так­сич­ке и као мор­фо­ло­шке је­ди­ни­це је­зи­ка.

У тре­ћој це­ли­ни је на осно­ву лек­сич­ко­се­ман­тич­ке и гра­ма­тич­ке ана­ли­зе при­ме­ра упо­тре­бе гла­го­ла ви­де­ти, гле­да­ти, на при­ме­ри­ма из Реч­ни­ка СА­НУ, уста­но­вље­но да су ови гла­го­ли ти­пич­ни пред­став­ни­ци пот­кла­се гла­го­ла ви­зу­ел­не пер­цеп­ци­је, чи­ја се упо­тре­ба у срп­ском је­зи­ку оства­ру­је у окви­ру шест се­ри­ја, али са раз­ли­чи­том ди­стри­бу­ци­јом. У упо­тре­би гла­го­ла ви­де­ти не­ма ди­стри­бу­тив­них огра­ни­че­ња и ње­го­во се зна­че­ње ре­а­ли­зу­је у свих шест се­ри­ја, па се он сто­га мо­же сма­тра­ти про­то­ти­пич­ним пред­став­ни­ком гла­го­ла ви­зу­ел­не пер­цеп­ци­је. На осно­ву утвр­ђе­не и у овом одељ­ку на­ве­де­не ре­гу­лар­не уре­ђе­но­сти па­ра­диг­ми ти­пич­них пер­цеп­тив­них гла­го­ла, као и на осно­ву ре­гу­лар­не уре­ђе­но­сти па­ра­диг­ми ти­пич­них гла­го­ла ви­зу­ел­не пер­цеп­ци­је, аутор прет­по­ста­вља да ће се се­ман­тич­ко-син­так­сич­ке ка­рак­те­ри­сти­ке и дру­гих гла­го­ла ви­зу­ел­не пер­цеп­ци­је кре­та­ти у за­да­тим се­ри­јал­ним, вид­ским, си­ту­а­ци­о­ним и дру­гим окви­ри­ма, утвр­ђе­ним на при­ме­ру  њи­хо­вих ти­пич­них пред­став­ни­ка: гла­го­ла ви­де­ти и гле­да­ти.

Тре­ће по­гла­вље, Цр­кве­на лек­си­ка у лек­си­ко­ну са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка, са­др­жи два при­ло­га: „Ста­тус цр­кве­не лек­си­ке у кор­пу­су са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка (на при­ме­ри­ма из Реч­ни­ка СА­НУ)“ (132–143) и „Зна­че­ња цр­кве­не лек­си­ке у оп­штем лек­си­ко­ну са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка (на при­ме­ри­ма из Реч­ни­ка СА­НУ)“ (144–154).

Ис­тра­жи­ва­ња цр­кве­не лек­си­ке из­ло­же­на у овој мо­но­гра­фи­ји по­ка­за­ла су да она пред­ста­вља зна­ча­јан слој оп­штег лек­сич­ког фон­да са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка. Ова се лек­си­ка, ра­зу­мљи­во, при­мар­но ве­зу­је за  цр­кве­ну сфе­ру упо­тре­бе, али се че­сто по се­кун­дар­ним зна­че­њи­ма упо­тре­бља­ва и у све­тов­ном је­зи­ку, чинећи значајан део општег лексичког фонда и његовог творбеног и семантичког потенцијала. На ода­бра­ним при­ме­ри­ма из Реч­ни­ка СА­НУ пред­ста­вљен је ста­тус цр­кве­не лек­си­ке у лек­сич­ком си­сте­му са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка и на­чин ње­не лек­си­ко­граф­ске об­ра­де у те­за­у­ру­сном реч­ни­ку. Показано је да у општем лексикону српског језика већи део црквене лексике проширује значење и да је у семантичкој адаптацији подложан или процесу деидеологизације (бог, апостол, јеванђеље, исповед, исповедати) или процесу деатеизације (грех, грехота, милосрђе, догма).

У дру­гој це­ли­ни овог по­гла­вља на ода­бра­ним при­ме­ри­ма из Реч­ни­ка СА­НУ раз­ма­тра­ни су се­ман­тич­ки, со­ци­о­лин­гви­стич­ки и праг­ма­тич­ки фак­то­ри ко­ји пра­те про­ме­ну зна­че­ња цр­кве­не лек­си­ке у ње­ном укљу­чи­ва­њу у оп­шти лек­си­кон са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка. Про­ме­не зна­че­ња по­ка­за­не су на при­ме­ри­ма лек­се­ма: Бог, Го­спод, апо­стол, ис­по­вест, ис­по­ве­да­ти / ис­по­ве­ди­ти.

Књи­га пред­ста­вља вре­дан до­при­нос из­у­ча­ва­њу лек­си­ке са­вре­ме­ног стан­дард­ног срп­ског је­зи­ка с раз­ли­чи­тих аспе­ка­та.

 

 

 

 

 

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa