Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 20

Душан-Владислав Пажђерски (Гдањск)

 

Хенрик Јарошевич: ПРИЛОЗИ ИСТОРИЈИ СРПСКОХРВАТСКОГ ЈЕЗИКА : ЈУГОСЛОВЕНСКИ СПОРОВИ О СТАТУСУ СХЈ У ПЕРИОДУ 19011991. Београд, „Алма“, 2012, 270 стр. [1]

 

 

   Осећа се недостатак публикацијa које се на систематски начин баве анализом бројних аспеката постојања 90 година старог социолингвистичког појма који се крије под називом српскохрватски језик[2]. Књига Х. Јарошевича, чини се, прави искорак у тим истраживањима, износећи укратко и прегледно историјат спорова који су постојање тог појма карактерисали. Као што ће читалац видети, историја српскохрватског језика представља уједно и историју српскохрватских лингвистичких спорења о облик, назив и функције језика који Срби и Хрвати деле (заједно са још неким другим етничким групама), а који је стекао у почетку две, а касније још неколико стандардних реализација (или њихових варијанти), у складу са етничким и политичким потребама у различитим историјским периодима. Зачудо, период употребе назива српскохрватски језик, представља уједно период када су владале центрипеталне тенденције, које су имале за циљ да различите језичке стандарде, настале у различитим лингвистичким центрима, што је могуће више усагласе, из различитих, у највећој мери, политичких побуда.

   Тај период, неминовно, за српски језик представља време када он функционише под специфичним условима и бива изложен различитим нивелацијским утицајима, који су и до данашњег дана видљиви, а чијем проучавању би свакако требало посветити посебну студију. Књига која је пред читаоцем свакако може да помогне да се тај утицај лакше процени и да се донесу судови о томе колико је он био за српски језик користан, а колико је донео штете.

   И поред тога у времену од 1901. до 1991. српски језик постоји и његова историја представља саставни елеменат историје српскохрватског језика.

   Зашто је добро што је оваква књига настала? Поред тога што износи у великој мери објективне чињенице о периоду кад су покушавале да се уједначе разлике у области језика на релацији Београд (Нови Сад) – Загреб (и мноштво литературе на задату тему), она уједно разјашњава и многе тамне стране тог процеса, показујући искреност (можда и наивност) српске стране и прорачунатост хрватске (због тога можда аутор акцентује многе кључне догађаје из хрватског угла, што је за српску лингвистику, чини ми се посебно важно), у својој тежњи ка конкретном циљу – остваривању национално-језичке самосталности. Чини се да таква „хрватска визура” омогућава сагледавање и спорадичних покушаја хрватских политичара (С. Шувар) да се позитивно утиче на ескалацију језичких неспоразума између српских и хрватских лингвиста.

   Што се тиче детаљнијих информација, књига доноси читав низ података о кључним догађајима везаним за српско-хрватске језичке односе, изнетих кроз призму већ поменутих конфликата и спорова између два главна нормативна средишта у то време. На пример, детаљно су описане реакције лингвиста на анкете словеначког часописа „Веда” и Ј.  Скерлића о српскохрватском језику, као и проблеми и несугласице са почетка језичке стандардизације заједничког језика. Даље, као на траци се види како је сплашњавао почетни хрватски ентузијазам за заједничку језичку заједницу са Србима, што на крају доводи до бруталног разлаза акцентованог националистичким иступима хрватских лингвиста идеолога у оквиру државно-пропагандног система НДХ.

   Врло је занимљива и информативна анализа периода постојања Независне Државе Хрватске, пре свега у вези са шовинистичком језичком политиком која је била саставни део идеолошке матрице те марионетске државе. Поред тога су укратко представљени и неки покушаји вођења језичке политике у окупираној Србији и у оквиру партизанског покрета на тада ослобођеним територијама.

   Поновне послератне покушаје да се наставе процеси започети пре рата, аутор описује у наредним поглављима, све до прецизне анализе догађаја и полемика изазваних анкетом о српскохрватском језику и чувеним „Новосадским договором”, а које не јењавају, у суштини, до самог распада тог специфичног „језичког савеза”. Конкретне последице споменутог договора су довеле до рада на заједничким пројектима, са већим или мањим успехом, од којих углавном одустају хрватски лингвисти под утицајем, пре свега, догађаја који су довели до тзв. „хрватског пролећа” и били њиме изазвани. Х. Јарошевич представља бројне полемике које су доминирале у том периоду, а које су се углавном сводиле на доказивање изузетности „хрватског језичког израза” с једне стране и пружања доказа о јединствености варијанти српскохрватског језика с друге.

   „Маспоковску” и „постмаспоковску” атмосферу у тадашњој сербокроатистици карактерише заоштравање како политичке, тако и лингвистичке политике између Београда и Загреба, уз повремено укључивање неких других републичких центара, нпр. Сарајева, што најављује (60. и 70. година ХХ века) процес који ће се завршити почетком 90. – поделу српскохрватског језика на, бар у вербалном смислу, националне језике, иако границе међу њима до данашњег дана нису прецизно утврђене.

   Постепени распад српскохрватске језичке заједнице, коју су начели лингвистички захтеви изражени за време „маспока”, до свог краја је довео дефинитивни распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и настанак нових држава у границама дотадашњих савезних република.

    Поједини делови књиге представљају луцидну и објективну анализу извесних политичких аспеката административне организације СФРЈ. Аутор, наиме, анализирајући државну структуру нове Југославије, правилно закључује да је подела на шест република и две покрајине (у оквиру Србије), требало да реализује неписано правило: „јака Југославија, слаба Србија” и да доведе до великог броја баријера између подручја настањених Србима, како би међу собом имали што тежу комуникацију. За разлику од споменутих покрајина, делови Хрватске настањени Србима не добијају никакву аутономију, а „међу друштвеним заједницама које су до тада биле традиционално називане српским или биле снажно повезане са Србима” начињене су бројне поделе. Исто тако „издвојена су два нова народа – Црногорци и Македонци – иако су их са Србима спајале изузетне културноисторијске везе, делимично (или у већини) и српски народни етос”.

 

*

 

   На основу књиге Х. Јарошевича, могу се издвојити следећи кључни догађаји у историји српског језику у периоду 1901-1991 (период постојања српскохрватског језика):

 

l  1901. – издавање Хрватског рјечника Ф. Ивековића и И. Броза, базираног на српској лексици Вука Стефановића Караџића,

l  1913-1914. – Разматрања Ј. Скерлића о наречјима српског (српскохрватског) језика (Источно или јужно наречје и Анкета о јужном или источном наречју у српскохрватској књижевности),

l  1916. –  Декрет о забрани коришћења ћирилице у Србији окупираној од стране Аустро-Угарске,

l  1923. –  Објављивање Правописа српскохрватског књижевног језика А. Белића,

l  1928. –  Формирање српско-хрватско-словеначке правописне државне комисије,

l  1929. – Објављивање Правописног упутства за све основне, средње и стручне школе Краљевине С. Х. С.

l  1932. – Објављивање Граматичке терминологије из пера Правописне комисије,

l  1942. – Објављивање Новог правописног упутства српског књижевног језика,

l  1947. – Објављивање Граматике српског језика за средње школе Р. Алексића и М. Стевановића,

l  1949. – Објављивање  Правописних правила Ј. Вуковића,

l  1950-1952. – Објављивање првог послератног издања Правописа српскохрватског књижевног језика А. Белића,

l  1953. – Објављивање Анкете о питањима српскохрватског језика и правописа у Летопису Матице српске,

l  1954-1955. – Потписивање „Новосадског договора”,

l  1954. – Оснивање комитетâ за израду речника српскохрватског језика,

l  1955. – Оснивање Правописне комисије у СФРЈ,

l  1960. – Објављивање Правописа српскохрватског језика из пера Правописне комисије,

l  1965. – Објављивање рада Проблем норме у књижевном језику М. Ивић,

l  1966. – Објављивање Речника савременог српскохрватског језика са језичким сaветником М. Московљевића,

l  1967. – Објављивање чланка Предлог за размишљање групе интелектуалаца у дневнику „Борба”,

l  1967. – Излазак прва два тома Речника српскохрватскога књижевног језика Матице српске и Матице хрватске,

l  1968. – Прекид заједничког рада на Речнику српскохрватскога књижевног језика двеју Матица,

l  1971. – Објављивање првог издања књиге Српски народ и његов језик П. Ивића,

l  1978. – Завршетак рада на  Речнику српскохрватског књижевног језика и излазак последњег тома у Матици српској,

l  1981. – Објављивање Фонолошких описа српскохрватских/хрватскосрпских, словеначких и македонских говора обухваћених Општесловенским лингвистичким атласом у Сарајеву,

l  1983. – Објављивање публикације Језичка оријентација „Политике“,

l  1984. – Објављивање чланка LEvolution de langue littéraire sur le territoire linguistique serbo-croate П. Ивића у Француској,

l  1984. – Формирање, у Новом Саду, једанаесточлане групе лингвиста пореклом из Србије, БиХ и Црне Горе, у циљу анализе дотадашње правописне норме,

l  1986. – Објављивање публикације Језичка оријентација Радиотелевизије Београд,

l  1987. – Одржавање научне конференције „О проблемима језика и језичке политике на српскохрватском језичком подручју” у Београду,

l  1988. –  Оснивање Међуакадемијског одбора за ортографију и ортоепију у СФРЈ,

l  1988. – Објављивање декларације Потреба заштите ћирилице ауторства Института за српскохрватски језик из Београда,

l  1989. – Објављивање Прилога правопису у издању Матице српске,

l  1991. – Објављивање Језичког саветника, у редакцији П. Ивића, И. Клајна, М. Пешикана и Б. Брборића,

l  1991. – Почетак примене „Закона о службеној употреби језика и писама” у Србији.

 

   Наведена листа, наравно, није свеобухватна за период који обрађује књига, али на прилично детаљан начин подсећа да и поред рада на унификацији језика са Хрватима, српски лингвисти у то време уједно раде, у складу са могућностима, на развоју свог властитог језика.

 

*

 

   И поред велике вредности коју књига Прилози историји српскохрватског језика има за проучавање српског језика, у књизи постоје поједини делови који су упитни и изазивају полемику. Покушаћу да их укратко скицирам.

   У потпоглављу Период непосредно после настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ентузијазам у стварању основе за заједничку језичку стандардизацију и прве несугласице (стр. 30-31), аутор пише: „Када је настала Краљевина СХС, бројни и утицајни српски политичари су сматрали да подручја Босне, Хрватске и Словеније у пракси представљају ратни плен Србије”, без неког посебног извора, што представља прилично контроверзну тезу коју, рецимо, доводи у питање М. Валденберг (Валденберг 2005:68), наводећи да је „у лето 1915. г. утврђено да ће она [нова држава Србија] да добије Босну и Херцеговину, јужну Далмацију, део Славоније, као и Бачку”, што доказује да су Срби према договору са савезницима на те области полагали право као победници у првом светском рату. – У истом том потпоглављу, нешто даље (стр. 34), наводи се да су се Хрвати уместо некадашњој хунгаризацији и германизацији, у новој држави (Југославији која је створена после првог светског рата), почели опирати србизацији, што може да наведе на погрешан закључак да је то био кључни проблем те државе. Аутор и сам касније наводи читав низ других проблема, а и саму „србизацију” релативизује. – Даље, у фрагменту (стр. 34-35): „Службени државни документи су у Краљевини СХС били издавани обично само у екавској варијанти, најчешће ћирилицом”, добро би било да је наведена додатна литература, јер он нуди веома полемичну визију тадашњег друштва. – У 11. фусноти, у оквиру тог потпоглавља, наводи се (према хрватском извору) да је при доношењу новог устава нове државе прекршена Крфска декларација, али би ту било сигурније да су наведени рецимо и српски извори који обрађују ту тему и који би прецизније појаснили обавезујући статус споменуте декларације. – И уопште, цело потпоглавље у већини се базира на хрватским изворима, што за тако деликатну материју није баш најсрећније решење и добро би било да се њима супротставе српски (нпр. књига Љ. Димића, Културна политика краљевине Југославије[3]).

   Поткрај споменутог потпоглавља (стр. 35), аутор наводи, као илустрацију речи А. Белића, којима се он, између осталог, критички разрачунава са централизмом тадашње Југославије, износећи теорију да би њена федерализација дала много боље резултате. Са том јаком тезом се може полемисати пре свега уз помоћ каснијих фрагмената из саме књиге Х. Јарошевича, где он доказује да је снажна федерализација друге Југославије, у ствари, довела до њеног распада и ометала њен развој док је постојала. Такође, упитно је да ли би и таква евентуална федерална творевина преживела Други светски рат. – На самом крају (стр. 35-36), оцењујући утицај мера централизоване државе у оквиру језичке политике, аутор долази до закључка да, у ствари, тешко могу да се пронађу докази да се радило о планираном деловању (са српске стране), што у великој мери доводи у питање цео покрет хрватског отпора у тој области (па и неке друге политичке потезе хрватских елита, које језичку политику третирају као централни проблем), али и поједине делове саме књиге.

   У закључку поглавља I. Српско-хрватска језичка интеграција и први конфликти и спорови (1901-1941) (стр. 46), аутор пише: „Треба подвући да је неуспех у стварању јединственог српскохрватског језика, без латиничко-ћириличног и екавско-ијекавског дуализма, крајем друге деценије ХХ века, углавном био изазван погрешним потезима српске политичке и научне елите”, из чега би се могло закључити да је такав програм био постављен за циљ, па није реализован, што не потврђују ни сами наводи аутора, изузев ако није имао на мисли разматрања Ј. Скерлића са почетка века. – Даља теза (стр. 47) да је због грешака Београда „хрватска страна напустила пут језичке интеграције са српском страном”, чини се да такође захтева проверу у већ споменутој литератури српских аутора, у контексту каснијег деловања хрватских лингвиста и интелектуалне елите, као и ауторових раније споменутих закључака да се не може са сигурношћу утврдити да је државна администрација плански радила на „србизацији” предратног југословенског друштва.

   У уводу поглавља II. Распад заједничке државе и покушај разбијања српскохрватског језика (1941-1945) (стр. 31), аутор пише: „Треба додати да су тежње хрватске стране, која је негирала чињеницу да дели део својих културно-политичких традиција са Србима, нашле свој одраз у деловању неких српских кругова у периоду II светског рата. Као што је познато, како српски колаборационисти, тако и тамошњи ројалисти негирали су могућност за било какве тешње везе Срба и Хрвата”, што се чини као прилично упрошћен закључак, јер је терор према Србима у оквиру НДХ (које аутор такође подвлачи) представљао кудикамо јачи аргумент да Срби одустану од напора на уједначавању заједничког језика. – Даље (стр. 49): „Још је важно рећи да су обе визије развоја српско-хрватске државне заједнице налазиле свој непосредни одраз у језичкој политици коју су водили хрватски фашисти, српски колаборационисти и југословенски комунисти”. На основу тог фрагмента би се могло закључити да је деловање у оквиру језичке политике за време Другог светског рата било подједнако у оквиру све три идеолошко-политичке групације, а сами даљи наводи аутора (који врло опширно представљају системско и административно интервенисање власти НДХ у тој области, стр 50 и даље) не говоре том закључку у прилог.

   На маргини рада, да објасни политички контекст у коме је дошло до промена у језичкој политици у Хрватској, аутор у потпоглављу Природа језичке политике у Независној Држави Хрватској, у фусноти 24 говори о страдањима Срба у НДХ, где на основу одређене пољске литературе наводи претпостављени број Срба који је страдао у логорима и у борбама између партизана и усташа, пропустивши да помене број оних који су побијени у њиховим местима становања. О томе се може више прочитати у Валденберг 2005:119-120, где се наводе различите цифре, које се крећу од 750.000 према немачким изворима до 334.000 и 295.000 према српским и хрватским. – У потпоглављу Став хрватске интелектуалне елите према политици вођеној у Независној Држави Хрватској (стр. 56-57), може се прочитати став да је у српској литератури приметна општа осуда целе хрватске елите из времена постојања НДХ. Да то није мишљење које преовладава искључиво код српских аутора, доказ могу бити извори који се, рецимо, могу наћи у Валденберг 2005:120 и даље, где се цитирају нпр. Е. Пари, Х. Сундхаусен, К. де Монтекло, С. Александер, К. Фалкони, Ф. Хојбергер, Л. Хори, М. Бросат и други. – Јако деликатно питање, које захтева нешто обимнију и „јачу” литературу од презентоване у књизи (фуснота бр. 30) је свакако је питање броја жртава које су страдале од четника у Другом светском рату, пре свега на територији Босне и Херцеговине.

   У поглављу III. Између језичке и политичке унификације и централизације – и децентрализације и сецесионизма (1945-1967), аутор се задржава на појави међусобног хрватско-српског „превођења” (адаптирања) тектова у складу са варијантним републичким нормама. Ипак, наводећи искључиво негативне примере у Хрватској (стр. 72) није јасно у којој мери је та појава била распрострањена у Србији и да ли је уопште постојала. – У закључку тог истог поглавља чини се недовољно аргументованим став аутора да је за језичке конфликте до половине 60. година „углавном била одговорна српска страна”. Ваљало би у том случају такве тврдње подупрети већим бројем извора и то како са хрватске, тако и са српске стране.

   У потпоглављу Даљи рад на нормирању српскохрватског језика у Србији после 1983. године (стр. 163) се каже „српски лингвисти су се тада одлучили да развију сарадњу са црногорском и бошњачком страном”, када се говори о даљим самосталним настојањима да се настави рад на нормирању српскохрватског језика. Није довољно јасно шта за аутора означава „црногорска страна” и да ли се може говорити о њој када се зна да је и тада (па и данас) велики број предавача на никшићком Филозофском факултету (где се концентрисао највећи број проучавалаца српскохрватског језика у Црној Гори) долазио из Србије или репрезентовао српски стандард. Ипак, ако се говори о „црногорској страни”, може се стећи утисак да се ради о представницима неке додатне („треће” или „четврте”) школе стандардизације српскохрватског језика у то време.

   На крају, аутор у Закључку пише (стр. 175) да су се Хрватима (у периоду између Првог и Другог светског рата), којима је идеја Југославије биле мање атрактивна у поређењу са идејом националне, хрватске државе, „придружили” српски националисти и заступници великосрпског концепта, што је довело до распада државе. То је далеко претеран и упрошћен закључак и даје српској страни „кључну” (ко)улогу у разарању Југославије, коју је, у крајњој линији, разорио Други светски рат. У најмању руку, тај закључак изазива полемику. – Даље, на истом месту пише: „Ипак, крајем века су наследници Т. Маретића и А. Белића већу националну корист видели у постојању посебних стандардних језика”, што се за Србе не може до краја рећи, јер су читав низ година после одвајања Хрватске и политичког распада Југославије, наставили да раде на стандардизацији српскохрватског језика (видети нпр. Прилоге правопису), за шта се докази могу наћи у самим Прилозима историји српскохрватског језика. – На 176. стр. аутор се пита: „На крају ове монографије очитим се чини питање, да ли ће се било када у будућности појавити могућност да се поново оживи српскохрватски језик”. Може се запитати да ли је он, као социолингвистички појам, икада и нестао. Постоји одређени број лингвиста који се и даље бави српскохрватским језиком као јединственим организмом (нпр. Д. Шипка, С. Кордић), затим је непобитна чињеница да се у Босни и Херцеговини „српски”, „хрватски” и „босански/бошњачки” сматрају за упоредне појмове – дакле као један језик – (ако ништа друго, онда то доказује академска пракса на нпр. Универзитету у Сарајеву где функционише „Одсјек за босански, хрватски, српски језик”), а такође, у већини држава у којима се некада српскохрватски језик користио, међусобно превођење са и на новопроглашене језике представља куриозитет (сусреће се најчешће нека врста адаптације, од које се, према мом искуству, чак и у Хрватској све више одступа). Податак да је за подручје функционисања некадашњег српскохрватског језика карактеристично организовање заједничких конференција посвећених системским разликама између некадашњих варијанти, а данас језика (видети серију „Slawische Sprachkorrelationen” и у оквиру ње публикације Разлике између босанског/бошњачког, хрватског и српског језика, под редакцијом Б. Тошовића), где се анализирају детаљи тих разлика, што показује да оне нису општепознате и свима јасне и да су саме границе тих језика нејасне, па их треба објаснити, а можда и нормирати.

   Сви наведени проблеми представљају теме за размишљање и ни у ком случају не умањују вредност књиге коју читалац држи у рукама. Она у великој мери обрађује најважнија питања која чине основну структуру историје српскохрватског језика. Чини то на одмерен начин и без страсти. За српску лингвистику представља важну студију, а њен значај повећава чињеница да ју је писао инострани аутор, нудећи поглед извана на значајан период историје српског језика.

 

 



[1]  Објављено у књизи као предговор приређивача српског издања, под називом Српскохрватски језик једна епизода из историје српског језика (стр. 514).

[2]  Као доказ за ту тврдњу може послужити чињеница да у последњем издању књиге П. Ивић, Српски народ и његов језик, Нови Сад – Сремски Карловци, 2001 (која, у ствари, представља својеврсну историју српскохрватског језика виђену из српског угла), тај проблем је само дотакнут на неких четрдесетак страна у поглављу Од Вука до данас (стр. 206-236) и Актуелни тренутак (стр. 237-245), са још неколико назнака поткрај поглавља Развој књижевног језика на српскохрватском језичком подручју (стр. 305-313) и Смисао збивања у историји књижевног језика Срба (стр. 336-338), али ти изводи не представљају конзистентну студију, што је и разумљиво с обзиром на време када је књига писана, мада је најновија њена верзија изашла чак десет година после распада српскохрватске језичке заједнице.

[3] Љ. Димић, Културна политика у Краљевини Југославији. 1918-1941 [1. део: Друштво и држава, 564 стр.; 2. део: Школа и црква, 518 стр.; 3. део: Политика и стваралаштво, 477 стр.],  Београд, 1996 [1997].

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa