Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 20

Andrej N. Sobolev (Sankt-Peterburg)

 

SPOMENICA VALTAZARA BOGIŠIĆA: O STOGODIŠNJICI NJEGOVE SMRTI, 24. APRILA 2008. GODINE. Knj. 1–2. (Priredio Luka Breneselović). Službeni glasnik Institut za uporedno pravo Pravni fakultet, Beograd Niš, 2011, 674 str. + 696 str.

 

 

Iz­da­nje ko­je se ov­de pri­ka­zu­je pred­sta­vlja zbor­nik ra­do­va po­sve­ćen sto­go­di­šnji­ci smr­ti Bal­ta­za­ra (Val­ta­za­ra) Bo­gi­ši­ća (1834–1908) – Hr­va­ta, et­no­gra­fa i is­tra­ži­va­ča ju­žno­slo­ven­skog obi­čaj­nog pra­va, prav­ni­ka, so­ci­o­lo­ga pra­va i isto­ri­ča­ra, pro­fe­so­ra Uni­ver­zi­te­ta u Ode­si (1869–1870), mi­ni­stra prav­de Cr­ne Go­re (1893–1899). Sled­be­nik isto­rij­sko-prav­ne ško­le i osni­vač evrop­ske et­no­gra­fi­je pra­va, ko­ja ob­je­di­nju­je uče­nje ne­mač­ke ško­le Sa­vi­njia (Sa­vigny) i Mej­no­ve (Ma­i­ne) bri­tan­ske ško­le, Bo­gi­šić je bio autor ve­li­kog bro­ja fun­da­men­tal­nih i eks­pe­ri­men­tal­nih ra­do­va, me­đu ko­ji­ma se iz­dva­ja­ju „O va­žno­sti sa­ku­plja­nja na­rod­nih prav­nih obi­ča­ja kod Slo­ve­na“ (Za­greb, 1866) i pro­gram–upit­nik za pri­ku­plja­nje te­ren­ske gra­đe o slo­ven­skom pra­vu „Prav­ni obi­ča­ji u Sla­ve­na“ (Za­greb, 1867). Upit­nik se ssto­jao od 352 ode­ljka ko­ji su sa­dr­ža­va­li pi­ta­nja iz obla­sti po­ro­dič­nog pra­va, na­sled­nog pra­va, imo­vin­skog pra­va, do­go­vor­nog i op­šteg (pro­ce­su­al­nog i pe­ni­ten­ci­jal­nog) pra­va i dr. Pri­ku­plje­na gra­đa bi­la je ob­ja­vlje­na u Zbor­ni­ku sa­da­šnjih prav­nih obi­ča­ja u ju­žnih Slo­ve­na. Gra­dja u od­go­vo­ri­ma iz raz­li­či­tih kra­je­va slo­ven­sko­ga Ju­ga“ (Za­greb, 1874), ali zbog mno­go­broj­nih la­ku­na, po­seb­no u gra­đi sa te­ri­to­ri­je evrop­ske Tur­ske, sam Bo­gi­šić ni­je bio za­do­vo­ljan re­zul­ta­ti­ma tog ra­da. Bo­gi­šić je ob­ja­vlji­vao i iz­vo­re iz isto­ri­je pra­va ju­žnih Slo­ve­na (na pri­mer, Du­bro­vač­ki sta­tut iz 1272. go­di­ne). Pre­ma Bo­gi­ši­će­vom upit­ni­ku is­tra­ži­va­nja su vr­še­na i u Ru­si­ji, po­seb­no na Kav­ka­zu. Bo­gi­šić je i autor gra­đan­skog za­ko­ni­ka za Cr­nu Go­ru („Op­šti imo­vin­ski za­ko­nik za Knja­že­vi­nu Cr­nu Go­ru“ 1888. i 1898) i iz­da­vač fol­klor­ne gra­đe (Na­rod­ne pje­sme iz sta­ri­jih, naj­vi­še pri­mor­skih za­pi­sa“, Be­o­grad, 1878).

Bu­du­ći da je bio po­zvan da uče­stvu­je u zbor­ni­ku, ali ovu oba­ve­zu ni­je mo­gao da pri­hva­ti u ne­do­stat­ku vre­me­na, autor ovog tek­sta je ured­ni­ku obe­ćao da će pri­ka­za­ti zbor­nik ka­da ovaj bu­de ob­ja­vljen, za­to sa­da is­pu­nja­va obe­ća­nje sa ve­li­kim i iskre­nim za­do­volj­stvom. Cilj ovog pri­ka­za ni­je da oce­ni me­sto zbor­ni­ka u op­štem i kon­kret­nom na­uč­nom kon­tek­stu da­nas, već u to­me da  za­in­te­re­so­va­nom či­ta­o­cu pru­ži mo­guć­nost da se upo­zna sa nje­go­vim sdr­žjem. Pr­vi tom Spo­me­ni­ce sa­dr­ži Knji­gu 1, i to Pr­vi deo Pri­lo­zi za po­zna­va­nje Bo­gi­ši­će­vog ži­vo­ta i ra­da, kao i dru­štve­nih i na­uč­nih pri­li­ka u Bo­gi­ši­će­vo vre­me i Dru­gi deo, pr­vi ode­ljak: „Pri­lo­zi prav­no-dog­mat­ski i dru­gi pri­lo­zi sa pre­te­žnim prav­nim zna­ča­jem“. Dru­gi tom po­či­nje Dru­gim de­lom pr­vog odelj­ka. Dru­ga knji­ga se da­lje sa­sto­ji od tre­ćeg odelj­ka „Pri­lo­zi o obi­čaj­nom pra­vu i po­ro­di­ci“, če­tvr­tog odelj­ka „Pri­lo­zi iz fol­klo­ri­sti­ke i je­zič­ki pri­lo­zi“, pri­lo­ga „Pi­sma Kar­lu Ka­dle­cu“ (rad Gu­i­da Ha­u­sman­na), spi­ska auto­ra i re­zi­mea član­ka. U ovoj re­cen­zi­ji, u skla­du sa na­uč­nom spe­ci­ja­li­za­ci­jom nje­nog auto­ra, bi­će pred­sta­vlje­ni tre­ći i če­tvr­ti ode­ljak zbor­ni­ka.

Tre­ći ode­ljak po­či­nje pri­lo­gom Sa­bi­ne Bog­nar (Sza­bi­na Bognár) „Upit­nik Val­ta­za­ra Bo­gi­šća za sa­ku­plja­nje prav­nih občja: nje­gov uti­caj u Ma­đar­skoj“ (165–182). Al­bert Do­ja uče­stvu­je u zbor­ni­ku sa tek­stom Tra­di­ci­o­nal­ni za­ko­ni, na­rod­na kul­tu­ra i dru­štve­ni ži­vot­ni sve­to­vi: al­ba­no­lo­ške stu­di­je u kri­tič­koj per­spek­ti­vi“ (182–199). Ka­men Don­čev ob­ja­vlju­je pri­log „Obi­čaj­no pra­vo u bu­gar­skom se­lu od oslo­bo­đe­nja Bu­gar­ske od osman­ske vla­da­vi­ne (1878) do pe­de­se­tih go­di­na 20. ve­ka“ (201–225). Ma­ri­ja Dra­škić u zbor­ni­ku uče­stvu­je sa pri­lo­gom „Po­ro­dič­no pra­vo i za­šti­ta od do­ma­ćeg na­si­lja: srski od­go­vor prav­nim po­sle­di­ca­ma dez­in­te­gra­ci­je po­ro­di­ce“ (227–232). Ko­ri­na Er­ken­breht (Co­rin­na Erc­ken­brecht) pred­sta­vi­la je in­te­re­san­tan tekst u post­ko­lo­ni­jal­nom du­hu „Lič­nost – ze­mlja – ima­nje: ju­žno­slo­ven­sko, bri­tan­sko i austra­lij­sko pra­vo u od­no­su na pra­va Abo­ri­dži­na u Austra­li­ji“ (233–280). Roj Ga­re ob­ja­vlju­je pri­log „Tra­di­ci­o­nal­no usme­re­nje 19. i 20. ve­ka iz­me­đu isto­rij­ske no­stal­gi­je i ko­di­fi­ko­va­ne re­al­no­sti“ (281–293). Zig­frid Gru­ber (Si­eg­fried Gru­ber) uče­stvu­je u zbor­ni­ku do­bro za­sno­va­nim tek­stom „Za­dru­ga u Sr­bi­ji u dru­goj po­lo­vi­ni 19. ve­ka“ (295–311), ko­ji obilu­je sta­ti­stič­kim po­da­ci­ma ob­ra­đe­nim nu­me­rič­kim i kar­to­graf­skim me­to­da­ma; autor do­la­zi do neo­če­ki­va­nog za­ključ­ka – ko­ji se raz­li­ku­je od op­šte­pri­hva­će­nog sta­va – o po­ra­stu bro­ja za­dru­ga u is­tra­ži­va­nom pe­ri­o­du.

Karl Ka­zer pa­žnji či­ta­la­ca nu­di čla­nak „Val­ta­zar Bo­gi­šić kao is­tra­ži­vač po­ro­di­ce: struk­tu­ra cr­no­gor­ske po­ro­di­ce u dru­goj po­lo­vi­ni 19 ve­ka“ (313–328). Slo­že­nost isto­rij­skog iz­u­ča­va­nja pri­vred­nih i po­ro­dič­nih struk­tu­ra na Bal­ka­nu iza­zva­na je či­nje­ni­com da su ka­sno bi­le za­po­če­ti i vr­lo ma­lo se spro­vo­di­li po­pi­si na ni­vou do­ma­ćin­sta­va; za­pi­si aka­ta gra­đan­skog sta­nja vo­đe­ni su lo­še i ne­kon­ti­nu­i­ra­no; na sa­mom Bal­ka­nu tim te­ma­ma po­sve­ći­va­no je vr­lo ma­lo pa­žnje. Cr­na Go­ra 19. ve­ka je jed­na od ta­kvih „be­lih mr­lja“. Autor član­ka je u Bo­gi­ši­će­voj ostav­šti­ni pro­na­šao gra­đu na ko­ju ra­ni­je „ni­je obra­ća­na pa­žnja“. U pi­ta­nju su dva spi­ska do­ma­ćin­sta­va „ple­me­na“ Ba­ji­ce iz Ka­tun­ske na­hi­je (pod­gru­pa „Ce­ti­nja­na“), ko­ji su bi­li sa­sta­vlje­ni pre 1893. go­di­ne. U pr­vom de­lu član­ka autor krat­ko iz­la­že sa­dr­žaj svog de­la „Fa­mi­lie und Ver­wandschaft auf dem Bal­kan“ (ob­ja­vlje­no u Be­ču 1995). U skla­du sa autor­skom kon­cep­ci­jom, mo­del cr­no­gor­ske po­ro­di­ce 19. ve­ka za­sni­va se na prin­ci­pu pa­tri­li­ne­ar­no­sti (svi mu­škar­ci ko­ji vo­de po­re­klo od jed­nog pre­tka či­ne gru­pu; po­sto­ji ri­tu­al­no po­što­va­nje mu­ških pre­da­ka i li­ni­je krv­nog srod­stva, a ta­ko­đe sim­bo­lič­ko i prak­tič­no is­ti­ca­nje mu­ške stra­ne za­jed­ni­štva), pa­tri­lo­kal­no­sti (si­no­vi osta­ju u oče­vom do­ma­ćin­stvu, dok se kćer­ke uda­ju van ro­da) i rav­no­prav­nog na­sle­đi­va­nja me­đu mu­škar­ci­ma uz is­klju­či­va­nje že­na. Pla­nin­ski pa­šnja­ci su bi­li u ko­lek­tiv­nom vla­sni­štvu ple­me­na, ob­ra­di­va ze­mlja je bi­la u vla­sni­štvu do­ma­ćin­stva (gru­pe do­ma­ćin­sta­va). Pa­stir­ska do­ma­ćin­stva su bi­la efi­ka­sni­ja, otu­da i že­lja da se si­no­vi ne de­le. Ipak, pre ili ka­sni­je do­la­zi­lo je do po­de­le ima­nja i ceo ci­klus bi po­či­njao po­no­vo. Ka­zer za ovaj tip po­ro­di­ce uvo­di ter­min bal­kan­ska po­ro­di­ca“, ta­ko što ob­je­di­nju­je krv­no  srod­stvo i pa­stir­sko do­ma­ćin­stvo. Pr­vi spi­sak do­ma­ćin­sta­va obuhva­ta sve „Ba­ji­ce“, a to su brat­stva Mar­ti­no­vi­ći (91 „dom“, ku­ća), Bo­ri­lo­vi­ći, Mu­su­li­mo­vi­ći i Du­do­vi­ći. Dru­gi spi­sak na­bra­ja do­ma­ćin­stva Mar­ti­no­vi­ća. Pri­mer za­pi­sa: Ku­ća Pe­ri­že Mu­to­va do­ma­ći­na, dje­ca: Mi­tar, Mar­ko, Ki­ćo, unu­čad: Pe­ro, Ste­vo, Na­ko, žen­ska: Sta­ne, Ma­je, Jo­ke, Tor­de. Ni­je ja­sna po­ro­dič­na ulo­ga i sta­tus že­na u tom spi­sku. Po­što je sta­ti­stič­ki ob­ra­dio po­dat­ke, po­me­nuv­ši pri­su­stvo eko­nom­ske kri­ze u Cr­noj Go­ri u dru­goj po­lo­vi­ni 19. ve­ka („tre­ći­na cr­no­gor­skog sta­nov­ni­štva je bi­la bez ze­mlje, po­kret­nog imet­ka), za­tim ne­rod­ne go­di­ne i lo­kal­ne ple­men­ske su­ko­be, Ka­zer za­klju­ču­je da se, bez ob­zi­ra na ne­ke zna­ke „bal­kan­sko­sti cr­no­gor­ske po­ro­di­ce, nje­na struk­tu­ra upro­šća­va­la u prav­cu „nu­kle­ar­ne po­ro­di­ce“, a što, me­đu­tim, ne bi tre­ba­lo po­ve­zi­va­ti sa „mo­der­ni­za­ci­jom“ cr­no­gor­skog dru­štva već sa svo­je­vr­snom „de­mo­gra­fi­jom kri­ze“.

Đu­ri­ca Kr­stić ob­ja­vlju­je rad „Bo­gi­šić kao in­spi­ra­ci­ja za an­ke­tu o prav­nim obi­ča­ji­ma u 20. ve­ku“ (329–336), u ko­me iz­no­si po­dat­ke o svo­jim te­ren­skim is­tra­ži­va­nji­ma ple­me­na Ku­ča i Va­so­je­vi­ća se­dam­de­se­tih go­di­na 20. ve­ka. Ov­de se usme­no pra­vo (re­žim pla­ni­ne, odno­sno  pra­vi­la ko­ri­šće­nja pa­šnja­ka) pri­me­nju­je i da­nas sa pre­ćut­nom sa­gla­sno­sti zva­nič­nih vla­sti. Do­na­to Mar­tu­ći (Do­na­to Mar­tuc­ci) učstvu­je u zbor­ni­ku sa tek­stom „Prav­na tra­di­ci­ja i cen­tral­na vlast u Al­ba­ni­ji od 14. do 20. ve­ka“ (337–359). Adrian Ndre­ca ob­ja­vlju­je pri­log „Izo­no­mi­ja u al­ban­skom obi­čaj­nom pra­vu“ (361–382). Tekst do­no­si pre­gled od­no­sa nor­mi rim­skog, vi­zan­tij­skog (a po­seb­no u nje­go­voj srp­skoj ver­zi­ji) i al­ban­skog obi­čaj­nog pra­va, fik­si­ra­nog u ta­ko­zva­nom „Ka­nu­nu“ (krv­na osve­ta, mo­ral­ni in­te­gri­tet ošte­će­nog, lič­na slo­bo­da, „be­sa“, umir i dru­go). „Zna­če­nje izo­no­mi­je sa­sto­ji se u to­me da ni­ko ne­ma pra­va da vr­ši na­si­lje i ubi­je bez raz­lo­ga, a da za to ne sno­si za­slu­že­nu ka­znu“ (str. 370). Raz­ma­tra se i za za­pad­ni dis­kurs ak­tu­el­no pi­ta­nje o pra­vi­ma že­na i ulo­ga Ka­nu­na.

Sve­tla­na M. Tol­sta­ja je pred­sta­vi­la Ne­ko­li­ko ru­sko–srp­skih pa­ra­lla iz obla­sti na­rod­nog pra­vo­su­đa“ (383–393). Autor­ka is­tra­žu­je sa­stav­ni deo usme­ne na­rod­ne tra­di­ci­je, po­seb­nu vr­stu obi­ča­ja, nor­mi i slič­no, tra­di­ci­o­nal­nog dru­štva, uklju­ču­ju­ći i re­gu­li­sa­nje si­tu­a­ci­ja i od­no­sa ko­je ni­su pred­vi­đe­ne za­ko­ni­ma (kao što je oču­va­nje ne­vi­no­sti mla­de pre bra­ka). Po­seb­no je in­te­re­san­tan mi­to­lo­ški pod­si­stem, ko­ji se ot­kri­va u ne­pi­sa­nim za­bra­na­ma. U ra­du se raz­ma­tra občaj „ve­zi­va­nja ukra­de­nih stva­ri oko vra­ta uhva­će­nom lo­po­vu“ (str. 385), ka­žnja­va­nje za ne­po­što­va­nje me­đa (str. 388), raz­li­či­ti po­stup­ci do­ka­zi­va­nja kri­vi­ce (str. 390).

Na­ta­ša Vi­to­re­li (Na­tascha Vit­to­rel­li) u zbor­ni­ku ob­ja­vlju­je tekstSvo­je sostve­no dru­go: ju­žno­slo­ven­ski aka­dem­ski dis­kurs o za­dru­zi do Pr­vog svet­skog ra­ta“ (395–412). Ovo po­gla­vlje se za­vr­ša­va pri­lo­gom Jor­na Vest­ho­fa  „Ži­vo pra­vo i re­lik­ti ie–se­i­do u sa­vre­me­nom ja­pan­skom po­ro­dič­nom pra­vu“ (413–428).

Če­tvr­ti ode­ljak po­či­nje pri­lo­gom  M. E. Alek­se­je­va „O je­zič­kim oso­be­no­sti­ma le­zgin­skog epa ’Šar­vi­li’“ (431–435). B. M. Ata­ev pred­sta­vlja čla­nak „Is­toč­no­kav­ka­ski je­zič­ki sa­vez u isto­rij­skom raz­vo­ju: za­da­ci i per­spek­ti­ve are­al­nih is­tra­ži­va­nja” (437–442). U cen­tru pa­žnje auto­ra na­la­zi se pro­blem are­al­nih et­no­je­zič­kih od­no­sa kav­ka­skih je­zi­ka. Me­đu­sob­ni uti­ca­ji je­zi­ka i spo­lja­šnji iz­vo­ri po­zajm­lji­va­nja uslo­vi­li su po­ja­vu spe­ci­fič­nih cr­ta na ra­znim ni­vo­i­ma struk­tu­re, a kao po­sle­di­ca to­ga mo­že se go­vo­ri­ti o pri­su­stvu ne­ko­li­ko je­zič­kih za­jed­ni­ca, ge­ne­tič­kih i are­al­nih. Di­sku­si­ja se vo­di o do­ka­zi­vo­sti srod­stva kav­ka­skih je­zi­ka u smi­slu  jed­ne po­ro­di­ce ili o po­sto­ja­nju tri po­ro­di­ce (ab­ha­sko-adi­gej­ska, kar­tvel­ska, da­ge­stan­sko-nah­ska), ko­je, mo­žda, či­ne „sa­mo“ je­zič­ki sa­vez. U član­ku se uka­zu­je na za­jed­nič­ke is­toč­no­kav­ka­ske cr­te, ko­je bi uka­zi­va­le na lo­kal­ni sa­vez (da­ge­stan­sko-nah­skih, tur­skih (ku­mik­ski i azer­bej­džan­ski) i in­do­e­vrop­skih (tat­ski i oset­ski) je­zi­ka) – bo­gat­stvo kon­so­nan­ti­zma, uvu­lar­ni i la­rin­gal­ni ni­zo­vi su­gla­sni­ka, cr­te aglu­ti­na­ci­je, ver­bo­cen­trič­na struk­tu­ra re­če­ni­ce, tra­go­vi tur­skog uti­ca­ja (umla­ut sa­mo­gla­sni­ka, raz­voj sin­har­mo­ni­je, lič­ne kon­ju­ga­ci­je i dru­go).

Pa­žnji či­ta­la­ca Mar­ta Bje­le­tić nu­di in­for­ma­tiv­ni rad „Ni śetan ni sa­vje­tan” (466–470), u ko­me ana­li­zi­ra u na­slo­vu na­ve­de­ni cr­no­gor­ski fra­ze­o­lo­gi­zam, a ko­ji se se u reč­ni­ku go­vo­ra Za­ga­ra­ča ob­ja­šnja­va kao ne­du­žan. Na fo­nu fra­ze­o­lo­gi­zma ni sjet­ni, ni če­sni i ni če­stan, ni vi­je­stan „ne­vin“, od­no­sno onaj ko­ji ne uče­stvu­je u in­kri­mi­ni­sa­nom de­lu ni sa­ve­tom, ni de­lom (uče­šćem), re­kon­stru­i­še se isto­ri­ja i unu­tra­šnja for­ma fra­ze­o­lo­gi­zma, ko­ji je ve­ro­vat­no funk­ci­o­ni­sao u svoj­stvu for­mu­la­tiv­ne kle­tve u sud­skom pro­ce­su.

Mi­le­na Bu­rić je za zbor­nik na­pi­sa­la stu­di­ju Prav­na ter­mi­no­lo­gi­ja u Bo­gi­ši­će­vom zbor­ni­ku za­ko­na” (471–511). U ošir­nom tek­stu da­je se tvor­be­no-se­man­tič­ka ana­li­za prav­nih ter­mi­na (jed­no­čla­nih i vi­šeč­la­nih) kao sa­stav­nog de­la Bo­gi­ši­će­vog je­zi­ka, u svo­joj osno­vi „knji­žev­nog je­zi­ka svo­ga vre­me­na sa ši­ro­kim uti­ca­jem di­ja­le­kat­skih ele­me­nta sta­ro­cr­no­gor­ske di­ja­le­kat­ske zo­ne i kro­a­ti­zma, či­ja se po­ja­va ob­ja­šnja­va auto­ro­vim po­re­klom” (str. 474). Naj­vi­še je jed­no­čla­nih ter­mi­na (53,04%) ko­ji su sa­gra­đe­ni po su­fik­sal­nim tvor­be­nim mo­de­li­ma (–nik: brat­stve­nik, gu­bit­nik; steč­nik; ob­da­re­nik; –a: doc­nja, glo­ba, pre­za­lo­ga; –0: pod­log, ustup; –ac: na­ša­lac; –ina: naj­mo­vi­na; –ica: glav­ni­ca, odu­žni­ca; –je: ru­ko­da­će; –ak; –telj; –ba i dr.), za­tim sle­de pre­fik­sal­ni mo­de­li, sustan­ti­va­ci­ja, ne­mo­ti­vi­sa­ne re­či (ku­ća, dug, dar, za­kon), po­zajm­lje­ni­ce, za ko­je obič­no po­sto­je slo­ven­ski si­no­ni­mi (tur­ci­zmi ti­pa or­ta­kluk ~ udru­že­nje, ke­sim ~ ne­po­gib, zapt ~ sud­ska za­bra­na, ama­net ~ osta­va, ki­ri­ja ~ za­kup; la­ti­ni­zmi kao ak­ci­ja, ita­li­ja­ni­zmi kao ri­zik ~ opa­snost šte­te, ko­mun ~ ple­men­ska za­jed­ni­ca i dr.). Po za­ključ­ku autor­ke, je­zik zbir­ke za­ko­na od­go­va­ra ti­pu ko­mu­ni­ka­ci­je u ko­joj se pri­me­nju­je.

Mar­ga­ret Bej­sin­ger (Mar­ga­ret H. Be­isin­ger) ob­ja­vlju­je rad „Uza­jam­na ve­za mo­de­la usme­nih na­ra­ti­va u ju­žno­slo­ven­skoj tra­di­ci­o­nal­noj pe­smi: kom­pa­ra­ti­vi­stič­ko či­ta­nje Ba­no­vić Stra­hi­nje” (443–465). Li­di­ja De­lić za zbor­nik pri­la­že tekst „Oso­be­nost bu­gar­šti­ca: re­flek­si vi­te­ške eti­ke i eti­ke­ci­je” (513–532). Li­di­ja Ili­e­va pi­še na te­mu „Ne, za­to što je ’gre­šno pe­red bo­gom i stid­no pred lju­di­ma’”. Pri­rod­ni im­pe­ra­tiv u bu­gar­skoj tra­di­ci­ji” (533–557). Su­za­na Mar­ja­nić ana­li­zi­ra „Te­lur­ni sim­bo­li­zam ko­na­vo­skih vi­la: za­pi­si vi­lin­skih pri­po­ve­da­ka Ka­ti­ne Ca­si­la­ri u Bo­gi­ši­će­voj zbir­ci” (559–582). Da­vor Ni­ko­lić je pred­sta­vio tekst „Eti­mo­lo­ške fi­gu­re u bu­gar­šti­ca­ma Bo­gi­ši­će­va zbor­ni­ka. Na­rod­ne pje­sme iz sta­ri­jih, naj­vi­še pri­mor­skih za­pi­sa” (583–592). Zbor­nik se za­vr­ša­va pri­lo­gom Bo­ška Su­vaj­dži­ća „O ba­la­dič­noj struk­tu­ri bu­gar­šti­ca” (593–602).

U ce­li­ni se mo­že re­ći da zbor­nik sa­dr­ži pri­lo­ge na vi­so­kom ni­vou. Ve­o­ma je in­for­ma­ti­van, od­li­ku­je se ši­ro­kom op­šte­bal­kan­skom ge­o­graf­skom per­spek­ti­vom, na­uč­nim i isto­rij­skim spek­trom, ko­ji od­ra­ža­va ka­ko in­te­re­se sa­mog Bo­gi­ši­ća, ta­ko i pu­ta­nju raz­vo­ja is­tra­ži­va­nja u od­go­va­ra­ju­ćim obla­sti­ma na­šeg do­ba, uklju­ču­ju­ći i is­tra­ži­va­nja na gra­đi ko­ju je sa­ku­pio sam Bo­gi­šić. Nje­go­vi ra­do­vi su ko­rekt­no oce­nje­ni od stra­ne na­sta­vlja­ča i pred­sta­vlja­ju od­lič­nu ma­te­ri­jal­nu osno­vu za sa­da­šnja is­tra­ži­va­nja. Za sla­vi­ste po­čet­ni­ke ili bal­ka­no­lo­ge (fi­lo­lo­ge, fol­klo­ri­ste, et­no­gra­fe, isto­ri­ča­re obi­čaj­nog pra­va i dru­ge) po­me­nu­ti de­lo­vi knji­ge mo­gu da po­slu­že kao iz­van­dred­ni uvod u ak­tu­el­nu pro­ble­ma­ti­ku ovih na­uč­nih di­sci­pli­na za­hva­lju­ju­ći neo­p­hod­nom bi­bli­o­graf­skom i ar­hiv­skom apa­ra­tu ko­ji sa­dr­že.

Knji­ga se za­vr­ša­va spi­skom auto­ra sa nji­hovim afi­li­ja­ci­ja­ma, kao i re­zi­me­i­ma čla­na­ka. Re­dak­tor­ski i ko­rek­tor­ski rad je na vi­so­kom ni­vou, ali u pri­lo­gu Li­di­je Ili­je­ve, na­ža­lost, po­sto­je broj­ne štam­par­ske gre­ške. Kva­li­tet štam­pe i op­šta kul­tu­ra iz­da­nja su van­se­rij­ski. Svim auto­ri­ma zbor­ni­ka i Lu­ki Bre­ne­se­lo­vi­ću, kao nje­go­vom ured­ni­ku, tre­ba oda­ti iskre­no pri­zna­nje i če­stit­ke za uspe­šno i pro­fe­si­o­nal­no oba­vljen po­sao.

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa