Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Pregledni članci, Broj: 20

Марина Николић* (Београд)

 

ЈЕЗИЧКA КУЛТУРA

У НАУЦИ О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ I**

 

 

У овом ра­ду би­ће ре­чи о ли­те­ра­ту­ри ко­ја је на­пи­са­на на срп­ском је­зи­ку и ко­ја се им­пли­цит­но или екс­пли­цит­но, ин­ди­рект­но или ди­рект­но ба­ви срп­ском је­зич­ком кул­ту­ром. Про­у­ча­ва­њем је об­у­хва­ћен ве­ли­ки број ра­до­ва (мо­но­гра­фи­ја, при­руч­ни­ка и је­зич­ких са­вет­ни­ка), а пр­вен­стве­ни циљ је то да се да пре­глед оно­га што је на те­му је­зич­ке кул­ту­ре ура­ђе­но у срп­ској лин­гви­сти­ци. Би­ће по­ме­ну­ти број­ни ра­до­ви, али ће нај­ви­ше про­сто­ра за­у­зе­ти они ко­је сма­тра­мо нај­зна­чај­ни­ји­ма за по­ље срп­ске је­зич­ке кул­ту­ре.

 

Кључ­не ре­чи: је­зич­ка кул­ту­ра, стан­дард­ни је­зик, срп­ски је­зик

 

 

Увод

           

Пред­мет ра­да је са­вре­ме­на ли­те­ра­ту­ра ко­ја се ба­ви срп­ском је­зич­ком кул­ту­ром.[1]  Ба­вље­ња је­зич­ком кул­ту­ром по­сто­ја­ла су и ра­ни­је, па се ова те­ма мо­же по­сма­тра­ти и ди­ја­хро­ниј­ски. По­чев од Ву­ка[2] пре­ко Сто­ја­на Но­ва­ко­ви­ћа, Алек­сан­дра Бе­ли­ћа, Ми­ха­и­ла Сте­ва­но­ви­ћа, Јо­ва­на Ву­ко­ви­ћа, до да­на­шњих да­на, мо­же се пра­ти­ти кон­ти­ну­и­тет у про­у­ча­ва­њи­ма срп­ске је­зич­ке кул­ту­ре.[3]      

Сти­ца­јем раз­ли­чи­тих ван­лин­гви­стич­ких око­лно­сти, пре све­га фи­нан­сиј­ских и ор­га­ни­за­ци­о­них, у Ср­би­ји да­нас ни­је нај­по­вољ­ни­ја си­ту­а­ци­ја за ба­вље­ње је­зич­ким пи­та­њи­ма. У дру­штву у ко­ме до­ми­ни­ра­ју со­ци­јал­ни и еко­ном­ски про­бле­ми је­зик, иако основ­ни чи­ни­лац на­ци­о­нал­не кул­ту­ре, ни­је пре­по­знат као ва­жан сег­мент дру­штва о ко­ме се мо­ра стал­но во­ди­ти ра­чу­на.

Осим то­га, ве­ли­ки про­блем срп­ске је­зич­ке кул­ту­ре по­след­њих го­ди­на пред­ста­вља ве­ли­ка ми­гра­ци­ја ста­нов­ни­штва, ка­ко из Ср­би­је у ино­стран­ство и 90-их го­ди­на из из­бе­гли­штва у Ср­би­ју, та­ко и у са­мој Ср­би­ји – из селâ у град[4], за­тим мар­ги­на­ли­за­ци­ја ћи­ри­ли­це у јав­ној упо­тре­би, ве­ли­ка упо­тре­ба ан­гли­ци­за­ма ко­ја је у срп­ском је­зи­ку до­би­ла раз­ме­ре ства­ра­ња па­ра­лел­не је­зич­ке нор­ме, не­по­што­ва­ње по­сто­је­ће стан­дард­но­је­зич­ке нор­ме и од­су­ство ње­ног ре­ви­ди­ра­ња итд. Је­дан од про­бле­ма је и тај што мно­ги зна­чај­ни срп­ски лин­гви­сти не при­зна­ју је­зич­кој кул­ту­ри ста­тус по­себ­не ди­сци­пли­не под­јед­на­ко ва­жне (ако не и ва­жни­је, има­ју­ћи у ви­ду њен зна­чај за кул­тур­ни ни­во чи­та­ве јед­не за­јед­ни­це) као и дру­ге лин­гви­стич­ке ди­сци­пли­не, од­би­ја­ју­ћи ње­ну „на­уч­ност“ и сма­тра­ју­ћи је тек ус­пут­ном прак­тич­ном је­зич­ком об­ла­шћу. По­сле­ди­ца то­га је да се је­зич­ким пи­та­њи­ма ба­ви ве­ли­ки број ла­и­ка ко­ји, је­ди­но ин­ту­и­тив­но и на осно­ву соп­стве­ног је­зич­ког осе­ћа­ња, до­но­се, нај­че­шће, по­гре­шне за­кључ­ке ко­је про­мо­ви­шу у не­ка­кве за­ко­не о „пра­вил­ном“ го­во­ру.

Фор­ми­ра­ње Од­бо­ра за стан­дар­ди­за­ци­ју срп­ског је­зи­ка 1997. го­ди­не у ко­јем уче­ству­ју пред­став­ни­ци свих ака­де­ми­ја на­у­ка и умет­но­сти на срп­ском је­зич­ком про­сто­ру, фи­ло­зоф­ских и фи­ло­ло­шких фа­кул­те­та и Ма­ти­це срп­ске, да­ло је ве­ли­ки до­при­нос раз­во­ју стан­дард­ног срп­ског је­зи­ка и срп­ске је­зич­ке кул­ту­ре, ме­ђу­тим, још је мно­го пи­та­ња оста­ло не­ре­ше­но, нај­ви­ше због са­ме ор­га­ни­за­ци­је Од­бо­ра и ве­ли­ког бро­ја ње­го­вих чла­но­ва, што оне­мо­гу­ћа­ва бр­зи­ну, ефи­ка­сност и ефек­тив­ност ра­да Од­бо­ра. Зна­ча­јан је рад ин­сти­ту­ци­ја ко­је се ба­ве срп­ским је­зи­ком и бри­ну за срп­ски је­зик, као што су Ин­сти­тут за срп­ски је­зик Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти, Ма­ти­ца срп­ска, Дру­штво за срп­ски је­зик, Ву­ко­ва за­ду­жби­на, Ме­ђу­на­род­ни сла­ви­стич­ки цен­тар Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду, Ко­лар­чев на­род­ни уни­вер­зи­тет, и др., но и њи­хо­ва ак­тив­ност мо­ра­ла би би­ти ве­ћа.

Ре­ла­тив­но број­ни по­сто­је­ћи ра­до­ви из обла­сти срп­ске је­зич­ке кул­ту­ре нај­ве­ћим де­лом би­ли су усме­ре­ни на ре­ша­ва­ње раз­ли­чи­тих прак­тич­них пи­та­ња у ве­зи са учвр­шћи­ва­њем књи­жев­но­је­зич­ке нор­ме а те­о­риј­ска осно­ва ве­ћи­не ра­до­ва у тој обла­сти обич­но је при­сут­на ви­ше им­пли­цит­но или са­мо у на­зна­ка­ма не­го екс­пли­цит­но и у раз­ви­је­ном об­ли­ку.

Оп­шта сли­ка о ра­до­ви­ма ко­ји се ба­ве срп­ском је­зич­ком кул­ту­ром из­гле­да ова­ко: број та­квих ра­до­ва ни­је ве­ли­ки и пи­ше их ма­њи број струч­ња­ка, на­ме­ње­ни су нај­че­шће ши­ро­кој јав­но­сти и пи­са­ни су ду­хо­ви­то, на за­ни­мљив и ра­зу­мљив на­чин, и нај­че­шће су  то прак­тич­ни при­руч­ни­ци. Та­кви при­руч­ни­ци (по­је­ди­на­ца или гру­пе ауто­ра) углав­ном су са­ста­вље­ни од чла­на­ка ко­ји су ра­ни­је би­ли об­ја­вљи­ва­ни у днев­ним и не­дељ­ним но­ви­на­ма, или у на­уч­ним ча­со­пи­си­ма, што олак­ша­ва до­ступ­ност и по­јед­но­ста­вљу­је при­ступ оно­ме ко се ин­те­ре­су­је за про­бле­ме је­зич­ке кул­ту­ре. Не­ки од при­руч­ни­ка ја­вља­ју се и у фор­ми реч­ни­ка.

На по­чет­ку ана­ли­зе по­де­ли­ће­мо ра­до­ве на три групе:

1.      радови који се баве језичком културом са теоријског аспекта;

2.      језички приручници и саветници;

3.      радови који се баве проблемима из сродних лингвистичких дисциплина.[5]

Из истражи­ва­ња су из­у­зе­ти број­ни ра­до­ви ко­ји се ба­ве по­је­ди­ним аспек­ти­ма је­зич­ке кул­ту­ре: ан­гли­ци­зми­ма (и дру­гим по­зајм­ље­ни­ца­ма), је­зич­ком кул­ту­ром у ме­ди­ји­ма (што је вр­ло по­пу­лар­на те­ма, по­себ­но за мла­ђе лин­гви­сте), жар­го­ном и слен­гом, је­зич­ком кул­ту­ром у об­ра­зо­ва­њу и сл.[6] Ак­це­нат је ста­вљен пре све­га на мо­но­гра­фи­је и при­руч­ни­ке, а не на по­је­ди­нач­не ма­ње сту­ди­је.

 


 

1. Ра­до­ви ко­ји се ба­ве је­зич­ком кул­ту­ром са те­о­риј­ског аспек­та

 

По­тре­ба да се по­ве­ћа дру­штве­на бри­га о је­зи­ку и да се о пи­та­њи­ма је­зи­ка го­во­ри пред ши­ром јав­но­шћу про­из­ве­ла је са­ве­то­ва­ње о је­зич­кој кул­ту­ри Ак­ту­ел­на пи­та­ња на­ше је­зич­ке кул­ту­ре. Збор­ник на­стао по­сле са­ве­то­ва­ња пред­ста­вља скуп нај­ва­жни­јих про­бле­ма срп­ске је­зич­ке кул­ту­ре и ни­је за­ста­рео иако је об­ја­вљен пре го­то­во три­де­сет го­ди­на. Про­бле­ми­ма је­зич­ке кул­ту­ре ба­ви­ли су се ака­де­ми­ци, лин­гви­сти, пси­хо­ло­зи, ле­ка­ри, со­ци­о­ло­зи, по­ли­ти­ко­ло­зи, књи­жев­ни­ци, глум­ци, спи­ке­ри, сту­ден­ти…

У збор­ни­ку има ра­до­ва ко­ји се ба­ве је­зич­ком кул­ту­ром (али пре све­га у до­ме­ну по­што­ва­ња стан­дард­но­је­зич­ке нор­ме) у сред­стви­ма јав­ног ин­фор­ми­са­ња, на­ста­вом је­зич­ке кул­ту­ре, за­тим го­вор­ни­штвом и го­вор­ним узо­ри­ма, пре­во­ди­ла­штвом, лек­тор­ском прак­сом, је­зи­ком по­зо­ри­шта, по­ли­тич­ким је­зи­ком, по­зајм­ље­ни­ца­ма, тер­ми­но­ло­ги­ја­ма, је­зич­ким по­ли­ти­ком и дру­гим чи­ни­о­ци­ма срп­ске је­зич­ке кул­ту­ре.

Го­вор­на кул­ту­ра се не ја­вља као ис­кљу­чи­во је­зич­ки про­блем, већ и као по­ли­тич­ко сред­ство у од­ре­ђи­ва­њу раз­во­ја је­зи­ка у скла­ду са са­мим раз­во­јем дру­штве­не за­јед­ни­це, што би би­ла по­себ­на уло­га са чи­сто по­ли­тич­ког ста­но­ви­шта не­го­ва­ња кул­ту­ре го­во­ра и је­зи­ка. Тај вид ко­ји за­се­же у све­сно ути­ца­ње, и то ор­га­ни­зо­ва­но све­сно ути­ца­ње на це­ло­куп­ност је­зич­ког оства­ре­ња у су­шти­ни зна­чи пла­ни­ра­ње је­зич­ког раз­во­ја и пла­ни­ра­ње ње­го­ве по­сред­не и не­по­сред­не бу­дућ­но­сти.[7]  

Је­ди­ни та­да ко­ји исту­па из окви­ра је­зич­ке пра­вил­но­сти и нор­ме и за­ла­же се за ма­ло ши­ри сми­сао је­зич­ке кул­ту­ре је­сте Ран­ко Бу­гар­ски у ра­ду „Ши­ри сми­сао је­зич­ке кул­ту­ре“. У по­зни­јим ра­до­ви­ма, ко­ји су об­у­хва­ће­ни и овим ис­тра­жи­ва­њем, Бу­гар­ски кон­кре­ти­зу­је сво­је схва­та­ње је­зич­ке кул­ту­ре као је­згро (го­вор­на кул­ту­ра – је­зич­ка пра­вил­ност) са сло­је­ви­тим омо­та­чем (је­зич­ка кул­ту­ра и низ њој срод­них ди­сци­пли­на и ин­те­ре­со­ва­ња).

У ме­ђу­вре­ме­ну су у Ср­би­ји ре­ше­ни не­ки про­бле­ми ко­је је тре­ба­ло ре­ши­ти. За­хва­љу­ју­ћи по­ли­тич­кој си­ту­а­ци­ји, до­би­јен је но­ви на­зив је­зи­ка. Об­ја­вљен је но­ви Пра­во­пис срп­ског је­зи­ка 1993. го­ди­не, а ка­сни­је и но­во и до­пу­ње­но из­да­ње 2010. го­ди­не. У ок­то­бру 2007. го­ди­не иза­шао је пр­ви јед­но­том­ни реч­ник срп­ског је­зи­ка. Оно што ни­је ура­ђе­но је то да још увек не­ма­мо ва­ља­не нор­ма­тив­не гра­ма­ти­ке са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка, ма­да је јед­на у из­ра­ди (пи­шу је ака­де­ми­ци Иван Клајн и Пре­драг Пи­пер). Са­вре­ме­ни срп­ски је­зик још увек ни­је опи­сан у це­ли­ни, чак ни ста­ње на свим по­је­ди­нач­ним је­зич­ким ни­во­и­ма. Ни­је се по­пра­ви­ло ни ста­ње у об­ра­зо­ва­њу, по­себ­но на фи­ло­ло­шким фа­кул­те­ти­ма ко­ји об­ра­зу­ју бу­ду­ће је­зич­ке струч­ња­ке. Не по­сто­ји, још увек, пред­мет Је­зич­ка кул­ту­ра, ко­ји би тре­бао да по­сто­ји на мно­гим фа­кул­те­ти­ма (фи­ло­ло­шким али и на­став­нич­ким, прав­ним, по­ли­тич­ким, па и еко­ном­ским), као што је то слу­чај у не­ким сло­вен­ским зе­мља­ма.

            Срп­ски је­зич­ки при­руч­ник гру­пе ауто­ра основ­на је књи­га у ли­те­ра­ту­ри о срп­ској је­зич­кој кул­ту­ри. Она је то и по ме­ро­дав­но­сти оних ко­ји су је на­пи­са­ли и по пи­та­њи­ма ко­ји­ма се ба­ви, а и по то­ме ка­ко ни­је из­гу­би­ла на ак­ту­ел­но­сти иако је из­ме­ђу пр­вог и дру­гог из­да­ња про­те­кло три­на­ест го­ди­на, а до да­нас ви­ше од два­де­сет (пр­во из­да­ње штам­па­но је 1991, дру­го 2004. го­ди­не, а ка­сни­је још не­ко­ли­ко из­да­ња).

            Срп­ски је­зич­ки при­руч­ник об­је­ди­њу­је де­вет глав­них кру­го­ва[8] мно­го­број­них пи­та­ња срп­ске је­зич­ке кул­ту­ре, на ко­ја се у књи­зи да­ју ја­сни од­го­во­ри ко­ји су ка­те­го­рич­ни у ма­њој или ве­ћој ме­ри. Ова књи­га је узор ка­ко би пре­ма уоб­ли­ча­ва­њу пре­по­ру­ка и са­ве­та о то­ме шта је пра­вил­но, пре­поручљиво и допуштено требало да се односе сви они који се баве српском језичком културом и језичком стандардизацијом.

             Аутори наводе мерила језичке правилности исказа – језичке критеријуме (богатство, јасност, економичност, лепота, конти­ну­и­тет, ре­а­ли­зам и чи­сто­та у је­зи­ку) и дру­штве­не кри­те­ри­ју­ме ко­ји се ти­чу пи­та­ња ко­ји или чи­ји је­зик мо­же слу­жи­ти као узор (кри­те­ри­јум ауто­ри­те­та, ге­о­граф­ски кри­те­ри­јум, књи­жев­ни кри­те­ри­јум, ари­стор­крат­ски кри­те­ри­јум).[9]

Да­ље у Срп­ском је­зич­ком при­руч­ни­ку раз­ма­тра­ју се про­бле­ми нор­ме и стан­дар­ди­за­ци­је на свим је­зич­ким ни­во­и­ма.

            У Срп­ском је­зич­ком при­руч­ни­ку на­ла­зи­мо и на не­га­тив­не ко­му­ни­ка­тив­не осо­би­не го­во­ра као што су си­ро­ма­штво реч­ни­ка, не­до­вољ­но по­зна­ва­ње зна­че­ња ре­чи, вул­га­ри­за­ци­ја и жар­го­ни­за­ци­ја је­зи­ка (по­себ­но раз­го­вор­ном сти­лу, али и у је­зи­ку ме­ди­ја), ве­ли­ки на­лет ту­ђи­ца (нај­ви­ше из ан­гло­сак­сон­ског го­вор­ног под­руч­ја), би­ро­кра­ти­за­ци­ја је­зи­ка, нео­д­ре­ђе­ност и но­ми­нал­ни стил, мо­да у је­зи­ку, по­ја­ва све ве­ћег бро­ја нео­ло­ги­за­ма, пле­о­на­зам…

            У књи­зи Кул­ту­ра го­во­ра Ми­ла­на Шип­ке об­ра­зло­же­не су те­о­риј­ске осно­ве и су­шти­на  кул­ту­ре го­во­ра, ње­ни основ­ни еле­мен­ти и ви­до­ви у ко­ји­ма се она ис­по­ља­ва у јав­ној ко­му­ни­ка­ци­ји и ства­ра­ла­штву у раз­ли­чи­тим об­ли­ци­ма дру­штве­ног жи­во­та.

У пред­го­во­ру аутор об­ја­шња­ва зна­чај го­вор­не кул­ту­ре за са­вре­ме­но дру­штво. Дру­ги европ­ски на­ро­ди, ко­ји не­гу­ју го­вор­ну кул­ту­ру, схва­ти­ли су зна­чај ве­шти­не го­во­ра (бо­га­та ли­те­ра­ту­ра, при­руч­ни­ци). На­гла­ша­ва да се код нас кул­ту­ри го­во­ра не скре­ће го­то­во ни­ка­ква па­жња. Ло­ше ста­ње је и у шко­ли (у основ­ној шко­ли – гра­ма­ти­зи­ра­ње, у сред­њој не­ин­вен­тив­на на­ста­ва књи­жев­но­сти), лош је­зик ме­ди­ја, по­ли­ти­ча­ра, не­пи­сме­на ад­ми­ни­стра­ци­ја. По­треб­но је да дру­штво по­ста­не све­сно зна­ча­ја на­ци­о­нал­не је­зич­ке кул­ту­ре јер не­ма успе­ха у по­сло­ви­ма, па ни про­спе­ри­тет­ног дру­штва у це­ли­ни, без успе­шне ко­му­ни­ка­ци­је ме­ђу љу­ди­ма, а успе­шне ко­му­ни­ка­ци­је не мо­же би­ти без од­не­го­ва­не кул­ту­ре го­во­ра.

На осно­ву сти­ла ко­ји аутор ко­ри­сти за пи­са­ње књи­ге, ви­ди се да је она на­ме­ње­на ши­ро­ком кру­гу чи­та­ла­ца, они­ма ко­ји се ин­те­ре­су­ју за го­вор­ну кул­ту­ру, ко­ји се из по­слов­них или лич­них раз­ло­га тру­де да пра­вил­но го­во­ре и пи­шу.

            У увод­ном де­лу књи­ге из­ла­жу се основ­на на­уч­на са­зна­ња о је­зи­ку и го­во­ру. Аутор под­се­ћа на са­мо не­ке од број­них де­фи­ни­ци­ја је­зи­ка, го­во­ри о ње­го­вим основ­ним функ­ци­ја­ма у и ве­зи са тим об­ја­шња­ва по­јам ко­му­ни­ка­ци­је, по­ве­за­ност је­зи­ка и људ­ског ми­шље­ња, је­зи­ка и дру­штва, ра­сло­ја­ва­ње је­зи­ка.

У дру­гом де­лу књи­ге об­ра­ђе­на су  раз­ли­чи­та пи­та­ња у ве­зи са кул­ту­ром го­во­ра: од са­ме де­фи­ни­ци­је  тог пој­ма, пре­ко основ­них свој­ста­ва до­бро­га го­во­ра до од­но­са би­ро­кра­ти­за­ци­је је­зи­ка и кул­ту­ре го­во­ра. Кул­ту­ру го­во­ра Шип­ка де­фи­ни­ше као „ste­pen usa­vr­še­no­sti vla­sti­tog go­vo­ra, tj. ovla­da­va­nja vje­šti­nom pra­vil­nog, tač­nog i teč­nog is­ka­zi­va­nja vla­sti­tih mi­sli i osje­ća­nja i us­pje­šne ko­mu­ni­ka­ci­je s dru­gim čla­no­vi­ma go­vor­ne za­jed­ni­ce“.[10] Основ­на свој­ства до­брог го­во­ра ко­је на­во­ди Шип­ка је­су пра­вил­ност, ја­сно­ћа, је­згро­ви­тост, теч­ност и свр­сис­ход­ност. Као не­га­тив­на свој­ства го­во­ра на­во­ди би­ро­кра­ти­за­ци­ју је­зи­ка. Аутор сма­тра да би­ро­кра­ти­за­ци­ја је­зи­ка не до­при­но­си ши­ре­њу кул­ту­ре го­во­ра и за­ма­гљу­је осо­бе­но­сти и свр­ху ад­ми­ни­стра­тив­ног сти­ла.

С об­зи­ром на за­пу­ште­ност усме­ног го­во­ра, и у шко­ли и у јав­но­сти, по­себ­на па­жња у тре­ћем по­гла­вљу по­све­ће­на је упра­во то­ме ви­ду го­во­ра – ње­го­вим фи­зи­о­ло­шким осно­ва­ма и аку­стич­ким свој­стви­ма, за­тим рит­мич­ко-ме­ло­диј­ској ор­га­ни­за­ци­ји и пра­те­ћим вред­но­сти­ма усме­ног го­во­ра (ин­то­на­ци­ја, ин­тен­зи­тет, па­у­за, ре­че­нич­ни тем­по, го­вор­ни ре­ље­фи). На кра­ју, у по­гла­вљу Ви­до­ви усме­ног из­ра­жа­ва­ња, да­је се кра­так осврт на уоби­ча­је­ни­је и че­шће ко­му­ни­ка­тив­не и екс­пре­сив­не дис­кур­се. У окви­ру ко­му­ни­ка­тив­ног дис­кур­са об­ра­ђе­ни су го­вор­ни до­га­ђа­ји ко­ји има­ју уста­ље­ну фор­му: по­здра­вља­ње и че­сти­та­ње, об­ра­ћа­ње и осло­вља­ва­ње, раз­го­вор на ра­ди­ју и те­ле­ви­зи­ји, ди­ску­си­ја на са­стан­ци­ма, пар­ла­мен­тар­на де­ба­та. У не­го­ва­њу вла­сти­те кул­ту­ре го­во­ра не сме­ју би­ти за­по­ста­вље­ни ин­тер­пре­та­тив­ни и кре­а­тив­ни (екс­пре­сив­ни) дис­кур­си. Аутор из­два­ја из­ра­жај­но чи­та­ње, пре­при­ча­ва­ње, ре­ци­то­ва­ње и др­жа­ње раз­ли­чи­тих бе­се­да. Ни­је об­у­хва­ћен и пи­са­ни го­вор (у пла­ну је би­ла но­ва пу­бли­ка­ци­ја, ко­ја, на­жа­лост, не­ће угле­да­ти све­тлост да­на услед смр­ти Ми­ла­на Шип­ке).

Књи­га Кул­ту­ра го­во­ра Ми­ла­на Шип­ке има ак­ту­ел­ну са­др­жи­ну, кон­ци­зан и ја­сан стил пи­са­ња. Пот­кре­пље­на је за­ни­мљи­вим при­ме­ри­ма из је­зи­ка и прак­тич­ним го­вор­ним ве­жба­ма. У то­ку из­ла­га­ња аутор упу­ћу­је на од­го­ва­ра­ју­ћу ли­те­ра­ту­ру. Аутор свој при­руч­ник пре­по­ру­чу­је ши­ро­ком кру­гу ко­ри­сни­ка: сту­ден­ти­ма пе­да­го­шких ака­де­ми­ја и сту­ден­ти­ма ко­ји се об­ра­зу­ју за на­став­ни­ке (по­себ­но ма­тер­њег је­зи­ка), про­свет­ним рад­ни­ци­ма, спи­ке­ри­ма, во­ди­те­љи­ма, но­ви­на­ри­ма, адво­ка­ти­ма, по­ли­ти­ча­ри­ма…

            Жар­ко Ру­жић и Смиљ­ка Ва­сић, про­фе­со­ри учи­тељ­ског фа­кул­те­та, ба­ве се го­вор­ном кул­ту­ром са пе­да­го­шког аспек­та.

Ру­жи­ће­ва књи­га Осно­ви кул­ту­ре го­во­ра[11] пред­ста­вља уџ­бе­ник на­ме­њен об­ра­зо­ва­њу вас­пи­та­ча пред­школ­ских уста­но­ва, али га мо­гу ко­ри­сти­ти и сви дру­ги ко­ји се за­ни­ма­ју за го­вор­ну кул­ту­ру.

Смиљ­ка Ва­сић (Кул­ту­ра го­вор­не ко­му­ни­ка­ци­је) ба­ви се го­во­ром и пра­те­ћим сред­стви­ма го­во­ра. У су­шти­ни ова књи­га пред­ста­вља ис­тра­жи­ва­ње го­вор­них нор­ми на те­ри­то­ри­ји уже Ср­би­је у 2. обим­ни­јем де­лу књи­ге. У 1. де­лу је те­о­риј­ски об­ра­ђен по­јам го­во­ра, од­но­сно пра­вил­ног го­во­ра, го­вор­не нор­ме.

Ђор­ђе Ко­стић (О кул­ту­ри го­во­ра) још је је­дан аутор ко­ји се ба­ви го­во­ром. Ње­гов при­руч­ник је при­руч­ник за но­ви­на­ре и спи­ке­ре, за све оне ко­ји го­во­ре у ме­ди­ји­ма. Ба­ви се нор­ма­ма у го­во­ру, про­у­ча­ва по­сто­је­ћи је­зик ра­ди­ја и те­ле­ви­зи­је. Ба­ви се оп­штим и по­себ­ним осо­би­на­ма го­во­ра.

Књи­га је пре­те­жно те­о­риј­ска, ба­ви се го­во­ром као је­зич­ком ре­а­ли­за­ци­јом и ње­го­вим еле­мен­ти­ма: ак­цен­том, ме­ло­ди­јом, ди­са­њем, рит­мом, фо­не­ти­ком (из­го­во­ром и фор­ми­ра­њем гла­со­ва).

У мо­но­гра­фи­ји Те­о­ри­ја је­зич­ке кул­ту­ре у на­у­ци о срп­ском је­зи­ку и сла­ви­сти­ци Ма­ри­не Ни­ко­лић по­ла­зи се од схва­та­ња је­зич­ке кул­ту­ре као де­ла оп­ште кул­ту­ре и кул­ту­ре по­на­ша­ња и ко­му­ни­ци­ра­ња ка­рак­те­ри­стич­них за не­ко дру­штво или по­је­дин­ца, ко­ји се ис­по­ља­ва пр­вен­стве­но у сте­пе­ну по­зна­ва­ња по­тен­ци­ја­ла од­ре­ђе­ног је­зич­ког си­сте­ма ко­ји омо­гу­ћу­је прак­тич­но вла­да­ње раз­ли­чи­тим функ­ци­ја­ма то­га је­зи­ка.

Књи­га об­ра­ђу­је је­зи­ку кул­ту­ру с те­о­риј­ског аспек­та, а аутор­ка се ба­ви је­зич­ком кул­ту­ром у свим сло­вен­ским зе­мља­ма. По­ста­вље­не ци­ље­ве ис­тра­жи­ва­ња, по­пут кри­тич­ког по­сма­тра­ња до­ма­ће и сло­вен­ске ли­те­ра­ту­ре, упо­ре­ђи­ва­ња раз­ви­је­но­сти те­о­риј­ских осно­ва је­зич­ке кул­ту­ре у ср­би­сти­ци у од­но­су на дру­ге обла­сти лин­гви­стич­ке сла­ви­сти­ке  и си­сте­ма­ти­за­ци­је пој­мов­ног и те­о­риј­ско-ме­то­до­ло­шког апа­ра­та на ко­ме би тре­ба­ло за­сни­ва­ти са­вре­ме­на ис­тра­жи­ва­ња у обла­сти је­зич­ке кул­ту­ре, аутор­ка ис­пу­ња­ва пред­ста­вља­ју­ћи је­зич­ку кул­ту­ру као ре­ла­тив­но са­мо­стал­ну лин­гви­стич­ку ди­сци­пли­ну ко­ја има свој пред­мет и на­уч­ни апа­рат – те­о­ри­ју, ме­то­до­ло­ги­ју, тер­ми­но­ло­ги­ју.

  Ис­тра­жи­ва­ње  Ма­ри­не Ни­ко­лић ин­тер­ди­сци­пли­нар­ног је ка­рак­те­ра јер је по­себ­на па­жња по­све­ће­на ме­сту ко­је у те­о­ри­ји је­зич­ке кул­ту­ре има­ју нор­ма­тив­на про­у­ча­ва­ња је­зи­ка, со­ци­о­лин­гви­сти­ка, еко­лин­гви­сти­ка, пси­хо­лин­гви­сти­ка, лин­гво­кул­ту­ро­ло­ги­ја, те­о­ри­ја дис­кур­са, те­о­ри­ја го­вор­них чи­но­ва, ре­то­ри­ка, го­вор­на и пи­сме­на ети­ке­ци­ја, сти­ли­сти­ка и др.

Што се те­о­ри­је је­зич­ке кул­ту­ре ти­че, она је у књи­зи фор­ми­ра­на као по­себ­на на­уч­на ди­сци­пли­на са број­ним ужим или ши­рим кон­цеп­ци­ја­ма сво­је пред­мет­не обла­сти. Број­на су про­у­ча­ва­ња од­но­са те­о­ри­је је­зич­ке кул­ту­ре пре­ма су­сед­ним лин­гви­стич­ким обла­сти­ма (пре све­га, је­зич­ка стан­дар­ди­за­ци­ја, на­ста­ва је­зи­ка, ре­то­ри­ка и др.), као и од­но­са је­зич­ке кул­ту­ре пре­ма не­ким са­вре­ме­ним лин­гви­стич­ким те­о­ри­ја­ма (нпр. лин­гво­кул­ту­ро­ло­ги­ја, те­о­ри­ја дис­кур­са, го­вор­них чи­но­ва, мак­си­ма успе­шне ко­му­ни­ка­ци­је и др.) и спе­ци­фич­ним ви­до­ви­ма упо­тре­бе је­зи­ка (нпр. вер­бал­на и епи­сто­лар­на ети­ке­ци­ја, раз­ли­чи­ти го­вор­ни жан­ро­ви итд.). Ни­су све лин­гви­стич­ке ди­сци­пли­не под­јед­на­ко уда­ље­не од лин­гви­сти­ке је­зич­ке кул­ту­ре, не­ке су, као што је по­ка­за­но, бли­же, док су не­ке ре­ла­тив­но уда­ље­ни­је.

Упо­ре­ђи­ва­њем до­ма­ће ли­те­ра­ту­ре са ли­те­ра­ту­ром пи­са­ном на оста­лим сло­вен­ским је­зи­ци­ма, сти­че се за­кљу­чак да код нас, за раз­ли­ку од дру­гих зе­ма­ља, још увек ни­је уоче­на ва­жност је­зич­ке и го­вор­не кул­ту­ре, слаб је ин­те­рес за та­ква про­у­ча­ва­ња, стан­дард­ни срп­ски је­зик и ње­го­ва је­зич­ка кул­ту­ра ни­су уз­диг­ну­ти на ста­тус на­ци­о­нал­ног ин­те­ре­са. За­то нам је ве­о­ма ни­зак ни­во го­вор­не кул­ту­ре, за­то је ма­ло оних ко­ји се на стру­чан на­чин ба­ве тим про­бле­ми­ма, због то­га има­мо не­до­ста­так ли­те­ра­ту­ре на том по­љу.

Ком­па­ра­ци­ја срп­ске је­зич­ке кул­ту­ре са су­сед­ним мо­же до­при­не­ти по­ди­за­њу ни­воа је­зич­ке кул­ту­ре код нас. Па­жљи­вим по­сма­тра­њем и пра­ће­њем про­це­са ко­ји се од­ви­ја­ју у дру­гим сло­вен­ским је­зи­ци­ма и угле­да­њем на њих мо­же­мо до­би­ти мно­го. При­хва­та­ње го­то­вих те­о­риј­ско-ме­то­до­ло­шких мо­де­ла у обла­сти је­зич­ке кул­ту­ре из раз­ви­је­них сло­вен­ских је­зи­ка и њи­хо­ва им­пле­мен­та­ци­ја ко­ја је олак­ша­на ти­ме што по­ти­чу из срод­них је­зи­ка, мо­же убр­за­ти про­цес раз­ви­ја­ња је­зич­ке кул­ту­ре код нас.

У пр­вом де­лу мо­но­гра­фи­је по­ну­ђе­на је си­сте­ма­ти­за­ци­ја пој­мов­ног, тер­ми­но­ло­шког и те­о­риј­ско-ме­то­до­ло­шког апа­ра­та на ко­ји­ма би тре­ба­ло за­сни­ва­ти са­вре­ме­на ис­тра­жи­ва­ња у обла­сти је­зич­ке кул­ту­ре. За­тим, дат је ис­цр­пан пре­глед по­зи­тив­них и не­га­ти­ва­них ко­му­ни­ка­тив­них свој­ста­ва го­во­ра. До­ка­за­на је и по­ве­за­ност те­о­ри­је је­зич­ке кул­ту­ре са су­сед­ним ди­сци­пли­на­ма (је­зич­ко нор­ми­ра­ње, еко­лин­гви­сти­ка, ре­то­ри­ка, сти­ли­сти­ка, праг­ма­ти­ка, тер­ми­но­ло­ги­ја…) као и то да је у ве­ку ин­тер­ди­сци­пли­нар­но­сти не­при­хва­тљи­во јед­ну ди­сци­пли­ну, по­себ­но са ова­ко ши­ро­ком и ра­зно­вр­сном пред­мет­ном об­ла­шћу, про­у­ча­ва­ти са­мо­стал­но и изо­ло­ва­но од срод­них ди­сци­пли­на. Те­о­ри­ја је­зич­ке кул­ту­ре не мо­же се про­у­ча­ва­ти без ко­ри­шће­ња пој­мо­ва, тер­ми­но­ло­ги­ја, ме­то­до­ло­ги­ја и нај­са­вре­ме­ни­јих до­стиг­ну­ћа мно­гих лин­гви­стич­ких (и не са­мо лин­гви­стич­ких) на­у­ка. Ис­тра­жи­ва­ња о је­зич­кој кул­ту­ри не за­сни­ва­ју се на не­кој вр­ло пре­по­зна­тљи­вој и спе­ци­фич­ној те­о­ри­ји не­го њи­хо­ву те­о­риј­ску осно­ву чи­ни си­стем пој­мо­ва и по­сту­па­ка ко­ји при­мар­но при­па­да­ју по­је­ди­ним по­себ­ним лин­гви­стич­ким те­о­ри­ја­ма и ме­то­до­ло­ги­ја­ма.

По­што је је­зич­ка кул­ту­ра из­у­зет­но ши­ро­ка област, ло­гич­но је оче­ки­ва­ти да ни­су сви ње­ни са­став­ни еле­мен­ти под­јед­на­ко до­бро раз­ви­је­ни и уса­вр­ше­ни. Не­ки аспек­ти те­о­ри­је је­зич­ке кул­ту­ре у ли­те­ра­ту­ри су бо­ље раз­ра­ђе­ни, не­ки сла­би­је, док за не­ке мо­же­мо ре­ћи да ни­су уоп­ште раз­ра­ђе­ни. Нај­ви­ше про­у­ча­ва­на је­сте је­зич­ка пра­вил­ност, за­тим про­бле­ми ко­ји се ја­вља­ју при­ли­ком по­зајм­љи­ва­ња, те­о­ри­ја стан­дард­ног је­зи­ка. Иде­је о ко­му­ни­ка­тив­ним свој­стви­ма је­зи­ка за­хва­љу­ју­ћи по­сто­ја­њу и кон­ти­ну­и­ра­ном раз­во­ју још од ан­тич­ког пе­ри­о­да вр­ло су те­мељ­но и ши­ро­ко раз­ра­ђе­не.

Аспек­ти ко­ји су сла­би­је об­ра­ђи­ва­ни је­су нај­че­шће они ко­ји услов­но при­па­да­ју дру­гим, су­сед­ним лин­гви­стич­ким ди­сци­пли­на­ма. На при­мер, је­зич­ка кул­ту­ра сла­бо је при­ме­њи­ва­на на по­је­ди­нач­не функ­ци­о­нал­не сти­ло­ве. Исто та­ко, те­о­ри­ја го­вор­них чи­но­ва сла­бо је им­пле­мен­ти­ра­на у је­зич­ку кул­ту­ру, пој­мо­ви као што су го­вор­ни чи­но­ви, ин­тен­ци­о­нал­на функ­ци­ја је­зи­ка, на­че­ла ко­о­пе­ра­ци­је или го­вор­не им­пли­ка­ту­ре је­су пој­мо­ви ко­ји се по­ми­њу у те­о­ри­ји је­зич­ке кул­ту­ре, али не у до­вољ­ној ме­ри. По­себ­но је ма­ла са­рад­ња из­ме­ђу со­ци­о­лин­гви­ста и пси­хо­лин­гви­ста са јед­не стра­не и лин­гви­ста ко­ји се ба­ве лин­гви­сти­ком је­зич­ке кул­ту­ре са дру­ге. Ме­ђу њи­ма је нео­п­ход­но по­ве­ћа­ти на­уч­ну са­рад­њу.

            По­след­њи део ра­да ба­ви се на­ста­вом је­зи­ка. За­кљу­чак је да је на­ста­ва је­зич­ке кул­ту­ре тра­ди­ци­о­на­ли­стич­ка, ли­ше­на са­вре­ме­них на­став­них чи­ни­ла­ца, за­ста­ре­ла, сла­бо ор­га­ни­зо­ва­на и не­е­фи­ка­сна. Иста си­ту­а­ци­ја је и у уџ­бе­ни­ци­ма. Го­вор­на кул­ту­ра са­мих уче­ни­ка је на ве­о­ма ни­ском ни­воу.

У ра­ду је на ви­ше ме­ста го­во­ре­но о то­ме шта би тре­ба­ло ура­ди­ти у бу­дућ­но­сти (го­вор­на кул­ту­ра на раз­ли­чи­тим ни­во­и­ма, го­вор­на кул­ту­ра у функ­ци­о­нал­ним сти­ло­ви­ма, го­вор­на кул­ту­ра у усме­ној и пи­сме­ној го­вор­ној ре­а­ли­за­ци­ји, го­вор­на кул­ту­ра у раз­ли­чи­тим го­вор­ним си­ту­а­ци­ја­ма, итд.), али на пр­вом ме­сту нео­п­ход­но је на­пра­ви­ти стра­те­ги­ју ис­тра­жи­ва­ња на це­ло­куп­ном по­љу је­зич­ке кул­ту­ре.

 

Мо­же се за­кљу­чи­ти да у ли­те­ра­ту­ри на срп­ском је­зи­ку има те­о­риј­ских књи­га, али су се оне ба­ви­ле пре­те­жно го­во­ром. У по­след­ње вре­ме, до­ду­ше, има ви­ше ра­до­ва ко­ји се ба­ве оп­штим те­о­риј­ским еле­мен­ти­ма срп­ске је­зич­ке кул­ту­ре, нај­ви­ше за­хва­љу­ју­ћи ста­са­ва­њу јед­не но­ве ге­не­ра­ци­је лин­гви­ста.

 



* marina.nikolic@isj.sanu.ac.rs

** Овај чланак је резултат рада на пројекту 178021Опис и стандардизација савременог српског језика“ који у целини финансира Министарство просвете и науке Републике Србије.

[1] Пре­глед де­ла срп­ске ли­те­ра­ту­ре ко­ја се ба­ви про­бле­ми­ма је­зич­ке кул­ту­ре да­је Пи­пер (2004: 7682).  Кри­тич­ки пре­глед ли­те­ра­ту­ре в. и у Ни­ко­лић 2010а.

[2] Ин­те­ре­со­ва­ње за је­зич­ку кул­ту­ру по­сто­ја­ло је, на­рав­но, и у пред­ву­ков­ској епо­хи. Уоста­лом, од по­чет­ка раз­во­ја пи­сме­но­сти та­ква ин­те­ре­со­ва­ња по­сто­је у сва­ком је­зи­ку, па та­ко и у на­шем. Услов­но узи­ма­мо Ву­ко­ву епо­ху као по­че­так ба­вље­ња је­зич­ком кул­ту­ром упра­во због то­га што је то вре­ме на­стан­ка и раз­во­ја са­вре­ме­ног срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка.

[3] Мр­ше­вић Ра­до­вић (2002, 2004, 2005).

[4] Ма­сов­на ми­гра­ци­ја љу­ди са се­ла у град код нас је по­ја­ва ко­ја тра­је од вре­ме­на по­сле за­вр­шет­ка II свет­ског ра­та па до да­нас, са ве­ћим или ма­њим ин­тен­зи­те­том, и то ни­је срп­ски ку­ри­о­зи­тет. Ме­ђу­тим, по­след­њих не­ко­ли­ко де­це­ни­ја ве­ли­ки је од­лив нај­че­шће мла­дих обра­зо­ва­них љу­ди у ино­стран­ство што по­себ­но ште­ти срп­ској је­зич­кој кул­ту­ри. Оно што је мо­жда и нај­ви­ше про­ме­ни­ло је­зич­ку сли­ку у Ср­би­ји је­сте огро­ман при­лив из­бе­гли­ца из ра­том по­го­ђе­них под­руч­ја. Стал­не ми­гра­ци­је ста­нов­ни­штва стал­но ме­ња­ју је­зич­ку сли­ку у јед­ној др­жа­ви и у јед­ном дру­штву те та­ко и ста­ње у је­зич­кој кул­ту­ри то­га дру­штва – што би се по­себ­но мо­гло ис­пи­та­ти со­ци­о­лин­гви­стич­ком ме­то­до­ло­ги­јом.

[5] Ми­сли се на оне ра­до­ве у ко­ји­ма пред­ме­ти про­у­ча­ва­ња не­ким де­лом при­па­да­ју обла­сти је­зич­ке кул­ту­ре.

[6] Ви­ше о тим ра­до­ви­ма в. у Ни­ко­лић 2010а.

[7] В. ни­же о од­но­су из­ме­ђу је­зич­ке кул­ту­ре, с јед­не стра­не, и је­зич­ке по­ли­ти­ке и је­зич­ког пла­ни­ра­ња, с дру­ге стра­не.

[8] Стан­дард­ни је­зик и је­зич­ки стан­дард, на­че­ла на­ше је­зич­ке по­ли­ти­ке, ме­ри­ла је­зич­ке пра­вил­но­сти, ак­це­нат и дру­га пи­та­ња пра­вил­ног из­го­во­ра, пра­во­пи­сни про­бле­ми и не­до­у­ми­це, о об­ли­ци­ма ре­чи, о скло­пу ре­че­ни­це, из­бор ре­чи и обр­та, зна­че­ње ре­чи.

[9] Тре­ба ре­ћи да по­сто­је раз­ли­чи­та ме­ри­ла, као и то да су та ме­ри­ла про­мен­љи­ва. Раз­ли­чи­ти си­сте­ми вред­но­сти фор­ми­ра­ју дру­га­чи­ја ме­ри­ла и кри­те­ри­ју­ме на осно­ву ко­ји се мо­же го­во­ри­ти о је­зич­кој кул­ту­ри и је­зич­кој пра­вил­но­сти у нај­ши­рем сми­слу.

[10] Н. д. стр. 88.

[11] Ру­жић (1981).

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa