Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Knjige, monografije, Broj: 21

Ми­лош Ко­ва­че­вић, Ми­ха­и­ло Шће­па­но­вић: СРП­СКИ ЈЕ­ЗИК У ВР­ТЛО­ГУ ПО­ЛИ­ТИ­КЕ. Ма­ти­ца срп­ска Дру­штво чла­но­ва у Цр­ној Го­ри, Под­го­ри­ца, 2011, 180 стр. 

 

Књи­га уни­вер­зи­тет­ских про­фе­со­ра Ми­ло­ша Ко­ва­че­ви­ћа и Ми­ха­и­ла Шће­па­но­ви­ћа, под на­сло­вом Срп­ски је­зик у вр­тло­гу по­ли­ти­ке, до­но­си скуп члан­ка ко­је су ауто­ри пи­са­ли по­во­дом раз­ли­чи­тих ср­би­стич­ких, од­но­сно сер­бо­кро­а­ти­стич­ких пи­та­ња. На те­му срп­ско­хр­ват­ског на­род­ног је­зи­ка, про­фе­со­ри Ко­ва­че­вић и Шће­па­но­вић на­до­ве­зу­ју кон­тра­ар­гу­мен­те, ме­ђу ко­ји­ма је је­дан од нај­и­стак­ну­ти­јих тај да је „срп­ско­хр­ват­ски пре­и­ме­но­ван срп­ски“ је­зик, те да су, из то­га сле­ди, сви дру­ги је­зи­ци из­ни­кли по­сле срп­ско­хр­ват­ског у ства­ри срп­ски је­зи­ци. Ауто­ри се че­сто по­зи­ва­ју на Ву­ка, по­себ­но го­во­ре­ћи о од­ре­ђе­њу шта је фо­не­ма, по­во­дом оних фо­не­ма ко­је су уве­де­не у цр­но­гор­ски је­зик (ме­ки су­гла­сни­ци з, с, ж, ш). Сви Ср­би је­су што­кав­ци, али мо­жда је кључ­но пи­та­ње, не ве­за­но за ову књи­гу већ ина­че, ко­је су тач­не гра­ни­це ет­но­ни­ма Ср­бин: ге­нет­ски, кул­тур­но, ет­но­ло­шки, итд. Да ли је ет­но­ним Ср­бин обе­ле­жен пра­во­сла­вљем и ћи­ри­ли­цом, или је по­јам мно­го ши­ри. То је ин­три­гант­но пи­та­ње ко­је по­бу­ђу­је па­жњу мно­гих на­уч­ни­ка. Што се со­ци­о­лин­гви­стич­ких кри­те­ри­ју­ма ти­че, Па­вле Ивић – го­во­ре­ћи о пре­ла­зним срп­ско-бу­гар­ским го­во­ри­ма за­кљу­чу­је да је „нај­бо­ље бу­гар­ским зва­ти оне го­во­ре ко­јим го­во­ре Бу­га­ри, а срп­ским оне ко­јим го­во­ре Ср­би“. Да­кле, упли­ће се пи­та­ње лич­ног осе­ћа­ја при­пад­но­сти. Упра­во се ту по­на­вља пи­та­ње с по­чет­ка па­су­са: гра­ни­це ет­но­ни­ма, и са­мим тим лин­гво­ни­ма. Пи­са­но је мно­го о срп­ско-хр­ват­ским од­но­си­ма, не са­мо је­зич­ким већ и исто­риј­ским, има сва­ка­кве ли­те­ра­ту­ре, по­чев од оне пам­флет­ске, па до оне пре­фи­ње­ни­је, ко­ја за­др­жа­ва не­у­трал­ни, не­при­страст­ни­ји тон. Те­шко је, ме­ђу­тим, по­сле по­ли­тич­ког вр­тло­га, ка­ко ауто­ри то про­ниц­љи­во на­зи­ва­ју, не­ма­ти ни ма­ло ан­та­го­ни­зма пре­ма „су­прот­ној стра­ни“, што се увек од­ра­жа­ва и на кул­тур­на пи­та­ња. Но, без пре­тен­зи­је да се исти­на „ис­тра­жи“, књи­га Срп­ски је­зик у вр­тло­гу по­ли­ти­ке је до­бар до­ку­мент вре­ме­на, или вр­тло­га, по­ли­тич­ке си­ту­а­ци­је ко­ја је рас­пар­ча­ла не са­мо (фик­тив­ну или не, све­јед­но је) др­жа­ву Ју­го­сла­ви­ју већ и је­зич­ку (ка­ко год се тај је­зик звао) и кул­тур­ну сли­ку (ко­ли­ко год та кул­ту­ра би­ла ана­те­ми­са­на). У књи­зи се рас­пра­вља о лин­гво­ни­му „срп­ски је­зик“ на­ши­ро­ко, а ауто­ри по­сле сва­ког члан­ка на­во­де обим­ну ли­те­ра­ту­ру ко­ју су ко­ри­сти­ли. За­ни­мљив је део о Беч­ком до­го­во­ру, у ко­ме су раз­ја­шње­не не­ке по­гре­шне пред­ста­ве и где је ука­за­но на смер то­га до­го­во­ра и иде­ју је­дин­ства. Ауто­ри­ма је нај­ва­жни­ји ге­не­тич­ки кри­те­ри­јум, а со­ци­о­лин­гви­стич­ки сма­тра­ју ире­ле­вант­ним за су­шти­ну. Со­ци­о­лин­гви­сти­ка је ауто­ри­ма од­бој­на ве­ро­ват­но за­то што ње­не исти­не и ни­су лин­гви­стич­ке већ по­ли­тич­ке, усло­вље­не не­ким ван­на­уч­ним окол­но­сти­ма, па та­ко има­мо срп­ско­хр­ват­ски „пра­је­зик“ и ње­го­ве по­том­ке (ми­кро­је­зи­ке-епи­го­не ко­ји сви до јед­ног по­би­ја­ју ика­кву ве­зу са срп­ским је­зи­ком, иако је то сви­ма уше­слу­шно), па та­ко кај­кав­ски ни­је за­се­бан је­зик већ ула­зи у са­став хр­ват­ског је­зи­ка, и сл. Уоста­лом, сам Фи­лип Ву­ја­но­вић је, ци­ти­ра­ју ауто­ри, из­ја­вио да се за­ла­же са цр­но­гор­ски је­зик „сли­је­де­ћи оно што су ура­ди­ле др­жа­ве бив­ше Ју­го­сла­ви­је, ко­је су име­ном сво­је не­за­ви­сне др­жа­ве на­зва­ле сво­је слу­жбе­не је­зи­ке“. Не­ма ди­ле­ме да то је­сте екс­пли­цит­но по­ли­тич­ки по­тез и не­ма пот­по­ру у је­зич­кој на­у­ци. За­си­гур­но за цр­но­гор­ски мо­же­мо ре­ћи сле­де­ће: Ње­го­шев Гор­ски ви­је­нац је­дан је од бит­ни­јих уче­сни­ка у ра­ту за срп­ски је­зик и пра­во­пис, и без оних нов­о­у­ве­де­них фо­не­ма. Мо­жда тре­ба спо­ме­ну­ти и то да се у кем­брич­кој књи­зи The Sla­vic Lan­gu­a­ges наш је­зик, или на­ши је­зи­ци, име­ну­ју као S/C/B/M, од­но­сно Ser­bian/Cro­a­tian/Bo­snian/Mon­te­ne­gri­nian, што пред­ста­вља ујед­но и је­ди­ни при­мер у сло­вен­ском све­ту, ма­кар у тој књи­зи, где на­зив је­зика под­се­ћа на ши­фру. За то не мо­же­мо кри­ви­ти ауто­ре те књи­ге, сва­ка­ко.Књи­гу про­фе­со­ра Ко­ва­че­ви­ћа и Шће­па­но­ви­ћа об­ја­вио је Из­да­вач­ки огра­нак Ма­ти­це срп­ске, Дру­штво чла­но­ва у Цр­ној Го­ри, а по­све­ће­на је они­ма ко­ји су од­бив­ши да при­хва­те лин­гво­ним „цр­но­гор­ски је­зик“, од­но­сно со­ци­о­лин­гви­стич­ки лин­гви­цид над срп­ским је­зи­ком, из­гу­би­ли на­став­нич­ки по­сао.  

Со­фи­ја Жив­ко­вић (Бе­о­град) 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa