Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 21

Бо­бан Ћу­рић: ИЗ ЖИ­ВО­ТА РУ­СКОГ БЕ­О­ГРА­ДА. Бе­о­град, Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет, 2011, 171 стр. 

 

Књи­га Из жи­во­та ру­ског Бе­о­гра­да об­ја­вље­на је у окви­ру про­јек­та фи­нан­си­ра­ног од Ми­ни­стар­ства про­све­те, на­у­ке и тех­но­ло­шког раз­во­ја „Књи­жев­ност и ви­зу­ел­не умет­но­сти: ру­ско-срп­ски ди­ја­лог“. Књи­га пред­ста­вља зна­ча­јан из­вор гра­ђе за про­у­ча­ва­ње исто­ри­је ру­ске еми­гра­ци­је у Ср­би­ји, пр­вен­стве­но у Бе­о­гра­ду. Ак­тел­ност те­ме ко­ја је у осно­ви ове књи­ге огле­да се у то­ме да се у по­след­ње вре­ме по­ја­вљу­је све ве­ћи број књи­га по­све­ће­них ру­ској еми­гра­ци­ји ка­ко у Ру­си­ји, та­ко и у дру­гим зе­мља­ма, са овом чињ­ни­цом пу­бли­ка­ци­ја још ви­ше до­би­ја на зна­ча­ју. У цен­тру ис­тра­жи­ва­ња ауто­ра је жи­вот ру­ске еми­гра­ци­је у Бе­о­гра­ду ко­ји је био не са­мо по­ли­тич­ка пре­сто­ни­ца Ср­би­је у пе­ри­о­ду ко­ји об­у­хва­та ова књи­га (из­ме­ђу два свет­ска ра­та), већ и сте­ци­ште ду­хов­них и кул­тур­них иде­ја. Књи­га је кон­ци­пи­ра­на као збор­ник од 11 ра­до­ва ко­ји од­сли­ка­ва­ју раз­ли­чи­те аспек­те де­ло­ва­ња ру­ске еми­гра­ци­је у Ср­би­ји и Бе­о­гра­ду у кул­тур­ном, на­уч­ном, књи­жев­ном, умет­нич­ком жи­во­ту. Као из­во­ре на ко­ји­ма те­ме­љи сво­је про­у­ча­ва­ње Бо­бан Ћу­рић нај­че­шће ко­ри­сти пе­ри­о­ди­ку[1] на срп­ском је­зи­ку (По­ли­ти­ка, Прав­да, Вре­ме) и на ру­ском је­зи­ку (Но­во вре­ме, Ру­ски глас). Зна­ча­јан из­вор за ауто­ра су и спе­ци­ја­ли­зо­ва­ни књи­жев­ни ча­со­пи­си (по­пут Срп­ског књи­жев­ног гла­сни­ка, Ми­сли).Књи­гу отва­ра рад Ре­а­го­ва­ња бе­о­град­ске штам­пе на до­ла­зак П. Н. Вран­ге­ла у Кра­ље­ви­ну СХС 1. мар­та 1912. г. (стр. 6–31) по­све­ћен ре­а­го­ва­њу бе­о­град­ске штам­пе на до­ла­зак Вран­ге­ла, за­тим сле­де ра­до­ви Из ду­хов­ног жи­во­та ру­ског Бе­о­гра­да (стр. 32–38), Кон­грес ру­ских пи­са­ца и но­ви­на­ра у еми­гра­ци­ји и ње­го­во ме­сто у срп­ској и ру­ској кул­ту­ри (стр. 39–62), Бе­о­град­ска ме­ђу­рат­на пе­ри­о­ди­ка о ства­ра­ла­штву Д. С. Ме­ре­шков­ског у еми­гра­ци­ји (стр. 63–100), Дра­ма Ца­ре­вић Алек­сеј Ме­ре­шков­ског на сце­ни На­род­ног по­зо­ри­шта (стр. 101–112), Обе­ле­жа­ва­ње сто­го­ди­шњи­це ро­ђе­ња Л. Н. Тол­сто­ја у Бе­о­гра­ду 1928. го­ди­не (113–123), Го­сто­ва­ње К. Д. Баљ­мон­та у Бе­о­гра­ду 1929. го­ди­не (124–134), Ру­ски дом у бе­о­град­ској днев­ној штам­пи до по­чет­ка свет­ског ра­та (135–147), Бу­њин 1937. го­ди­не у Бе­о­гра­ду (148–157), Ру­ска еми­гра­ци­ја на за­шти­ти ру­ског је­зи­ка: Па­мят­ка бе­о­град­ског Са­ве­за по­бор­ни­ка чи­сто­те ру­ског је­зи­ка 1937. г. (158–164), Ру­ски сла­ви­сти-еми­гран­ти са књи­жев­ним те­ма­ма у ма­те­ри­ја­ли­ма Тре­ћег ме­ђу­на­род­ног кон­гре­са сла­ви­ста (165–170).Са­ми на­сло­ви ра­до­ва ука­зу­ју на ши­ри­ну и ра­зно­ли­кост те­ма­ти­ке ко­јом се аутор ба­ви.Пи­та­ње очу­ва­ња је­зи­ка и кул­ту­ре игра зна­чај­ну уло­гу у књи­зи и го­во­ри и о да­нас ја­ко ак­ту­ел­ним пи­та­њи­ма и про­бле­ми­ма са ко­ји­ма се је­дан на­род су­сре­ће. На­шу па­жњу у овом при­ка­зу по­све­ти­ће­мо пред­ста­вља­њу ра­да Ру­ска еми­гра­ци­ја на за­шти­ти ру­ског је­зи­ка: Па­мят­ка бе­о­град­ског Са­ве­за по­бор­ни­ка чи­сто­те ру­ског је­зи­ка (1937 г.).„У на­ци­о­нал­ној и кул­тур­ној све­сти сва­ког на­ро­да пи­та­ње је­зи­ка има ве­о­ма ва­жну уло­гу. Очу­ва­ње на­ци­о­нал­не кул­ту­ре из­ра­же­не на свом, на­ци­о­нал­ном је­зи­ку, по­ста­је ве­о­ма ак­ту­ел­но и ва­жно у кру­го­ви­ма мно­го­број­них ру­ских еми­гра­на­та ко­ји су се по­сле Ок­то­бар­ске ре­во­лу­ци­је и гра­ђан­ског ра­та што је за њом усле­дио об­ре­ли из­ван сво­је до­мо­ви­не, у острв­ци­ма ру­ске кул­ту­ре, раз­ба­ца­ни по це­лом све­ту, у ино­род­ном – ино­кул­тур­ном и ино­је­зич­ком – не увек бла­го­на­кло­но на­стро­је­ном окру­же­њу“.[2] „Да би се из­бе­гла суд­би­на на­ци­о­нал­ног не­стан­ка, пи­та­ње је­зи­ка по­ста­је јед­но од нај­ва­жни­јих у кул­тур­ној де­лат­но­сти ру­ске еми­гра­ци­је из­ме­ђу два свет­ска ра­та“.[3]Из ис­тра­жи­ва­ња Бо­ба­на Ћу­ри­ћа об­ја­вље­ног у овом ра­ду са­зна­је­мо да су Са­вез по­бор­ни­ка чи­сто­те ру­ског је­зи­ка (Со­юз рев­ни­те­лей чи­сто­ты рус­ско­го язы­ка) осно­ва­ли про­фе­со­ри и уче­ни­ци бе­о­град­ске ру­ско-срп­ске гим­на­зи­је 1928. го­ди­не са ци­љем да се бри­ну о ру­ском је­зи­ку у не­ру­ском окру­же­њу, ка­ко би свој ма­тер­њи је­зи­ка очу­ва­ли чи­стим и на­у­чи­ли де­цу да пра­вил­но го­во­ре и пи­шу на ру­ском је­зи­ку. Аутор књи­ге нам да­је нај­зна­чај­ни­је по­дат­ке у ве­зи са овим Са­ве­зом ме­ђу ко­ји­ма је и из­вод из Ста­ту­та Са­ве­за где мо­же­мо про­чи­та­ти о основ­ним ци­ље­ви­ма ње­го­вог ра­да. Да­ље је у цен­тру ауто­ро­ве па­жње, ка­ко то сам аутор ка­же, ма­ле­на бро­шу­ра, прак­тич­ни при­руч­ник као ју­би­лар­но из­да­ње по­во­дом обе­ле­жа­ва­ња го­ди­шњи­це Пу­шки­но­ве смр­ти, под на­зи­вом В за­щ­и­ту рус­ско­го язы­ка и с под­на­сло­вом Па­мят­ка Со­ю­за рев­ни­те­лей чи­сто­ты рус­ско­го язы­ка[4] об­ја­вље­на 1937. го­ди­не. Бо­бан Ћу­рић нам де­таљ­но при­ка­зу­је овај ја­ко зна­ча­јан до­ку­мент опи­су­ји­ћи узро­ке, ци­ље­ве и ме­ре ко­је су озва­ни­че­не ра­ди очу­ва­ња чи­сто­те го­во­ра љу­ди ко­ји жи­ве у ту­ђи­ни. Је­дан део овог до­ку­мен­та нам до­но­си и са­ку­пље­ни је­зич­ки ма­те­ри­јал ко­ји од­сли­ка­ва нај­че­шће и нај­у­о­би­ча­је­ни­је де­фор­ма­ци­је ру­ског еми­грант­ског раз­го­вор­ног је­зи­ка. Ма­те­ри­јал је по­де­љен у се­дам сми­са­о­них це­ли­на: 1. Ква­ре­ње је­зи­ка упо­тре­бом стра­них ре­чи (упо­тре­ба стра­них ре­чи ко­је ру­ском је­зи­ку ни­су по­треб­не, јер већ по­сто­је од­го­ва­ра­ју­ће ре­чи за да­ти по­јам: ле­га­ль­но – за­кон­но, ге­не­ра­ция – по­ко­ле­ние, эк­спорт – вы­воз), 2. Не­пра­вил­ни из­ра­зи (не­пра­вил­но је ре­ћи „все же та­ки“ мо­же се ре­ћи или „все же“ или „все-та­ки“, ни­је ис­прав­но ко­ри­сти­ти реч „со­гла­сно“ с ге­ни­ти­вом, пра­вил­на је упо­тре­ба са­мо са да­ти­вом); 3. Ква­ре­ње је­зи­ка ко­ри­шће­њем не­по­треб­них ре­чи, тј. пре­ко­мер­но ко­ри­шће­ње не­ких из­ра­за, фра­за, ре­че­ни­ца или по­на­вља­ње ре­чи („так ска­за­ть“, „да, да“, „ко­неч­но, ко­неч­но“); 4. Упо­тре­ба ре­чи у не­пра­вил­ном зна­че­њу (реч до­би­ја но­во, ме­та­фо­рич­но, не­ја­сно и нео­д­ре­ђе­но зна­че­ње, као на при­мер по­гре­шна за­ме­на при­ло­га „оче­нь“ ре­чи­ма „стра­шно“ или „ужа­сно“ – стра­шно лю­блю, ужа­сно хо­чет­ся спа­ть); 5. Ра­зно­вр­сне не­пра­вил­но­сти го­во­ра (не­пра­вил­на упо­тре­ба бро­је­ва, јед­ни­не, мно­жи­не, гла­гол­ских об­ли­ка: двое сто­лов); 6. Гре­шке услед ме­ша­ња са срп­ско-хр­ват­ским је­зи­ком (упо­тре­ба ре­чи ру­ског је­зи­ка у зна­че­њу и рек­ци­ја­ма ко­ја им у овом је­зи­ку ни­је свој­стве­на – „гу­лял сам“ уме­сто „один“, „вы его всег­да бра­ни­те“ уме­сто“за­щ­и­щ­а­е­те“); 7. Не­пра­вил­ни ак­це­нат (ре­чи ко­је се че­сто из­го­ва­ра­ју са по­гре­шним ак­цен­том „по­лó­жит“, „мó­зги“ уме­сто са ак­цен­том на „и“). Аутор за­вр­ша­ва пре­глед ове бро­шу­ре ци­ти­ра­њем ва­тре­ног апе­ла це­лој еми­гра­ци­ји за за­јед­нич­ку бор­бу за чист ма­тер­њи је­зик као нај­ва­жни­ју те­ко­ви­ну на­ци­о­нал­не кул­тур­не све­сти и са­мо­све­сти. 

Мир­ја­на Ада­мо­вић (Бе­о­град) 



[1] По­ла­зе­ћи од ста­ва да је „пе­ри­о­ди­ка не­за­о­би­ла­зан из­вор за сва кул­ту­ро­ло­шка и књи­жев­но-исто­риј­ска ис­тра­жи­ва­ња јер ре­дов­но пра­ти ак­ту­ел­не до­га­ђа­је, о њи­ма из­ве­шта­ва по­дроб­но, ши­ро­ко и објек­тив­но, па са­мим тим нај­бо­ље пре­но­си реч и дух јед­ног вре­ме­на“ (стр. 5).

[2] Ћу­рић, Б. Из жи­во­та ру­ског Бе­о­гра­да. Бе­о­град, Фи­ло­ло­шки фа­кул­тет, 2011, стр. 158.

[3] Исто, стр. 159.

[4]  Исто, стр. 160.

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa