Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 21

Ра­да Сти­јо­вић (Бе­о­град) 

Бо­ја­на Ми­ло­са­вље­вић: ОГО­ВА­РА­ЊЕ КАО ГО­ВОР­НИ ЖА­НР СВА­КО­ДНЕВ­НЕ КО­МУ­НИ­КА­ЦИ­ЈЕ. Док­тор­ска ди­сер­та­ци­ја 

 

На из­ма­ку 2011. го­ди­не мр Бо­ја­на Ми­ло­са­вље­вић од­бра­ни­ла је на Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту Бе­о­град­ског уни­вер­зи­те­та док­тор­ску ди­сер­та­ци­ју под на­зи­вом Ого­ва­ра­ње као го­вор­ни жа­нр сва­ко­днев­не ко­му­ни­ка­ци­је. Овом сту­ди­јом она је да­ла не­сум­њив до­при­нос са­вре­ме­ној на­у­ци о је­зи­ку, у ко­јој се­ман­тич­ко-праг­ма­тич­ка ана­ли­за за­у­зи­ма све ис­так­ну­ти­је ме­сто, а ко­јој је аутор­ка и ра­ни­је по­све­ћи­ва­ла па­жњу – по­ме­ни­мо са­мо њен за­па­жен ма­ги­стар­ски рад Фор­ме уч­ти­во­сти у срп­ском је­зи­ку. Ова­ква ис­тра­жи­ва­ња су од не­ма­лог зна­ча­ја и за лек­си­ко­ло­шко-лек­си­ко­граф­ску де­лат­ност, дру­го по­ље ин­те­ре­со­ва­ња Бо­ја­не Ми­ло­са­вље­вић, на ко­ме се она та­ко­ђе успе­шно оста­ва­ру­је, пре све­га ра­де­ћи на Реч­ни­ку срп­ско­хр­ват­ског књи­жев­ног и на­род­ног је­зи­ка СА­НУ.Оп­се­жна сту­ди­ја о ого­ва­ра­њу као о јед­ном од ви­до­ва раз­го­вор­ног је­зи­ка, об­у­хва­та де­сет ве­ћих це­ли­на: I. Увод (6-19), II. Те­о­риј­ски оквир (20-49), III. Пој­мов­но зна­че­ње ого­ва­ра­ња у срп­ском је­зи­ку (50-60),  IV. Од­ли­ке ого­ва­ра­ња (61-83), V. Кла­си­фи­ка­ци­је ого­ва­ра­ња (84-86), VI. Ого­ва­ра­ње као го­вор­ни жа­нр (87-102), VII. Ого­ва­ра­ње у усме­ној ко­му­ни­ка­ци­ји (103-195), VI­II. Ого­ва­ра­ње у жу­тој штам­пи (196-333), IX. За­кљу­чак (334-345), X. Ли­те­ра­ту­ра (346-356). По­ред ово­га рад са­др­жи и ре­зи­ме на ен­гле­ском је­зи­ку, ре­ги­стар пој­мо­ва и ре­ги­стар име­на, као и по­дат­ке о ауто­ру.У Уво­ду аутор­ка го­во­ри о до­са­да­шњим из­у­ча­ва­њи­ма ого­ва­ра­ња, на­гла­ша­ва­ју­ћи да је оно нај­пре по­сма­тра­но као дру­штве­ни фе­но­мен у окви­ру со­ци­јал­ноп­си­хо­ло­шких ис­тра­жи­ва­ња. У тим ис­тра­жи­ва­њи­ма ука­за­но је на ње­го­ве пси­хо­ло­шке, со­ци­о­ло­шке, ко­му­ни­ка­тив­не и дру­ге ре­ле­вант­не ка­рак­те­ри­сти­ке. Свој те­о­риј­ски об­лик у лин­гви­стич­ком сми­слу, тач­ни­је у сми­слу ана­ли­зе кон­вер­за­ци­је, ка­ко се на­во­ди, ого­ва­ра­ње је до­би­ло тек са ис­тра­жи­ва­њи­ма С. Егинс и Д. Слејд. Ове аутор­ке о ње­му го­во­ре као о го­вор­ном жан­ру сва­ко­днев­не ко­му­ни­ка­ци­је, ко­ји има и сво­ју спе­ци­фич­ну дис­курс­ну струк­ту­ру (оба­ве­зне и нео­ба­ве­зне дис­курс­не еле­мен­те). При­сту­па­ју­ћи овом је­зич­ком фе­но­ме­ну, ко­ји код нас ни­је био си­сте­мат­ски про­у­ча­ван, Б. Ми­ло­са­вље­вић се осла­ња упра­во на за­па­жа­ња С. Егинс и Д. Слејд.У свом ис­тра­жи­ва­њу Б. Ми­ло­са­вље­вић при­ме­њу­је ин­тер­ди­сци­пли­нар­ни при­ступ, еклек­тич­ки спа­ја­ју­ћи ме­то­де раз­ли­чи­тих лин­гви­стич­ких и дру­гих, не­лин­гви­стич­ких при­сту­па. У овом ин­тер­ди­сци­пли­нар­ном спо­ју ме­то­да два при­сту­па до­ми­ни­ра­ју – је­дан ко­ји про­ис­ти­че из те­о­ри­је го­вор­них жан­ро­ва ко­ју је по­ста­вио Бах­тин, а ко­ју су да­ље раз­ра­ђи­ва­ли ис­тра­жи­ва­чи но­ви­јих (кри­тич­ких и ког­ни­тив­них) усме­ре­ња (по­пут Фер­кла­фа и Свеј­лза) и дру­ги, ко­ји је про­ис­те­као из кри­тич­ке ана­ли­зе дис­кур­са, тач­ни­је из Мар­ти­но­ве те­о­ри­је ева­лу­а­ци­је у је­зи­ку. Ова два при­сту­па су пред­ста­вље­на у дру­гом по­гла­вљу књи­ге – Те­о­риј­ски оквир, у оној ме­ри у ко­јој су ути­ца­ла на са­гле­да­ва­ње фе­но­ме­на ого­ва­ра­ња и на об­ли­ко­ва­ње стра­те­ги­је ис­тра­жи­ва­ња.   Тре­ће по­гла­вље Пој­мов­но зна­че­ње ого­ва­ра­ња у срп­ском је­зи­ку са­др­жи ана­ли­зу лек­сич­ког зна­че­ња лек­се­ме ого­ва­ра­ти и ана­ли­зу од­но­са ове лек­се­ме са дру­гим лек­се­ма­ма слич­ног зна­чењ­ског са­др­жа­ја, као што су кле­ве­та­ти, ку­ди­ти, пањ­ка­ти, опа­да­ти, сплет­ка­ри­ти и др. На осно­ву тих ана­ли­за аутор­ка је утвр­ди­ла да ме­ђу зна­че­њи­ма ових ре­чи раз­ли­ке по­сто­је пре све­га на праг­ма­тич­ком пла­ну је­зи­ка. У овом по­гла­вљу се ус­по­ста­вља­ју и па­ра­ле­ле из­ме­ђу ого­ва­ра­ња, тра­ча и гла­си­не као вр­ло бли­ским пој­мо­ви­ма. Осла­ња­ју­ћи се на ре­зул­та­те сво­је ана­ли­зе, Б. Ми­ло­са­вље­вић ого­ва­ра­ње де­фи­ни­ше у ши­рем и у ужем сми­слу. У ши­рем сми­слу, то је ло­ше, ру­жно го­во­ре­ње о дру­го­ме, а у ужем, то је го­во­ре­ње не­и­сти­на или по­лу­и­сти­на о не­ко­ме ко је од­су­тан, с на­ме­ром да се при­ка­же у ру­жном све­тлу. Ме­ђу­тим, пот­пу­ни­је и пре­ци­зни­је де­фи­ни­са­ње ого­ва­ра­ња под­ра­зу­ме­ва и до­дат­но опи­си­ва­ње од­ре­ђе­них праг­ма­тич­ких ко­ор­ди­на­та у окви­ру ко­јих се ого­ва­ра­ње и од­ви­ја, о ко­ји­ма аутор­ка по­дроб­ни­је го­во­ри у на­ред­ном по­гла­вљу.       У че­твр­том по­гла­вљу, на­сло­вље­ном са Од­ли­ке ого­ва­ра­ња, о овом фе­но­ме­ну се го­во­ри са ко­му­ни­ка­циј­ског, праг­ма­тич­ког, лек­сич­ко-гра­ма­тич­ког, се­ми­о­тич­ког и со­ци­јал­но-пси­хо­ло­шког аспек­та. Ти­ме је ого­ва­ра­ње све­о­бу­хват­но опи­са­но и де­фи­ни­са­но као је­зич­ки фе­но­мен и као по­себ­на вр­ста раз­го­во­ра. По­сма­тра­ју­ћи раз­ли­чи­те па­ра­ме­тре зна­чај­не за ко­му­ни­ка­ци­ју, као што су ме­ди­јум у ко­јем се ого­ва­ра­ње оства­ру­је, за­тим осо­ба ко­ја се ого­ва­ра, са­го­вор­ник у раз­го­во­ру, као и дис­курс­на и дру­штве­на функ­ци­ја ко­ју ого­ва­ра­ње мо­же има­ти, аутор­ка је у пе­том по­гла­вљу да­ла и мо­гу­ће по­де­ле ого­ва­ра­ња, на­ро­чи­то скре­ћу­ћи па­жњу на по­де­лу пре­ма жан­ров­ској фор­ми у ко­јој се ого­ва­ра­ње оства­ру­је. Бу­ду­ћи да су те по­ме­ну­те жан­ров­ске фор­ме те­ма ње­ног ис­тра­жи­ва­ња, аутор­ка се овој кла­си­фи­ка­ци­ји ого­ва­ра­ња по­себ­но по­све­ти­ла на од­го­ва­ра­ју­ћим ме­сти­ма у ра­ду.    У ше­стом по­гла­вљу – Ого­ва­ра­ње као го­вор­ни жа­нр, аутор­ка по­твр­ђу­је ра­ни­је ус­по­ста­вље­ну хи­по­те­зу да је ого­ва­ра­ње сво­је­вр­стан го­вор­ни жа­нр. То чи­ни та­ко што по­ка­зу­је да ого­ва­ра­ње као го­вор­ни са­др­жај има сми­са­о­но је­дин­ство тј. тек­сту­ал­ност, да има дис­курс­ну струк­ту­ру и да има од­ре­ђе­не по­јав­не фор­ме, тј. да се по­ја­вљу­је у ре­ла­тив­но ста­бил­ним је­зич­ким струк­ту­ра­ма, пре­по­зна­тљи­вим по тип­ским ис­ка­зи­ма. Из кор­пу­са усме­не ко­му­ни­ка­ци­је Б. Ми­ло­са­вље­вић је из­дво­ји­ла сле­де­ће жан­ров­ске фор­ме ого­ва­ра­ња: на­ра­тив­ну фор­му, де­скрип­тив­ну фор­му, анег­до­ту, ег­зем­плум, вест, из­ве­штај, упо­зо­ре­ње, пре­ко­ре­ва­ње, алу­зи­ју, ко­мен­тар. Из жу­те штам­пе из­дво­ји­ла је вест, из­ве­штај, ана­ли­тич­ки чла­нак и ин­тер­вју. Сед­мо и осмо по­гла­вље књи­ге, Ого­ва­ра­ње у усме­ној ко­му­ни­ка­ци­ји и Ого­ва­ра­ње у жу­тој штам­пи, са­др­же по­дроб­ну ана­ли­зу кор­пу­са. Ис­тра­жи­ва­ње за­сно­ва­но на ем­пи­риј­ском ма­те­ри­ја­лу узе­том из усме­не ко­му­ни­ка­ци­је и пи­са­не ко­му­ни­ка­ци­је (жу­та штам­па) об­у­хва­ти­ло је па­ра­лел­но опи­си­ва­ње дис­курс­не струк­ту­ре ого­ва­ра­ња у овим два­ма кор­пу­си­ма, за­тим пред­ста­вља­ње фор­ми у ко­ји­ма се оно и у јед­ном и у дру­гом кор­пу­су ис­ка­зу­је, као и ана­ли­зу ко­ре­ла­ци­је ме­ђу њи­ма, у оној ме­ри у ко­јој је то при­ро­да ис­тра­жи­ва­ња омо­гу­ћа­ва­ла.У За­кључ­ку су из­не­те за­вр­шне на­по­ме­не и син­те­зе, али се по­себ­но на­гла­ша­ва да су за­да­ци ис­тра­жи­ва­ња, фор­му­ли­са­ни на по­чет­ку ра­да, има­ли је­дан оп­шти циљ, а то је да се ого­ва­ра­ње опи­ше на се­ман­тич­ком и фор­мал­ном пла­ну, као и то да се до­не­кле пред­ста­ви и те­о­риј­ски мо­дел опи­са од­ре­ђе­ног ти­па дис­кур­са као што је ого­ва­ра­ње.       При­ку­пив­ши бо­гат и ре­пре­зен­та­ти­ван ма­те­ри­јал, аутор­ка је овом је­зич­ком фе­но­ме­ну при­шла сту­ди­о­зно и те­мељ­но, по­у­зда­но га ана­ли­зи­ра­ју­ћи не са­мо са лин­гви­стич­ког већ и са број­них дру­гих аспе­ка­та: ко­му­ни­ка­циј­ског, праг­ма­тич­ког, лек­сич­ко-гра­ма­тич­ког, се­ми­о­тич­ког и со­ци­јал­но-пси­хо­ло­шког. Утвр­див­ши пој­мов­но зна­че­ње ого­ва­ра­ња, од­ли­ке ого­ва­ра­ња као го­вор­ног жан­ра сва­ко­днев­не ко­му­ни­ка­ци­је, вр­сте ого­ва­ра­ња, је­зич­ка сред­ства ко­ји­ма се по­сти­же, окол­но­сти под ко­ји­ма се од­ви­ја, по­на­ша­ња го­вор­ни­ка и са­го­вор­ни­ка Бо­ја­на Ми­ло­са­вље­вић је у пот­пу­но­сти ис­пу­ни­ла ци­ље­ве ко­је је се­би по­ста­ви­ла. Ура­ди­ла је то ком­пе­тент­но и ва­ља­но, са­чи­нив­ши де­ло ко­је не­сум­њи­во пред­ста­вља вре­дан до­при­нос не са­мо лин­гви­сти­ци већ и дру­гим на­уч­ним ди­сци­пли­на­ма. На­да­мо се да ће ово де­ло у што ско­ри­је вре­ме би­ти штам­па­но и та­ко по­ста­ти до­ступ­но на­уч­ној а и ши­рој јав­но­сти. 

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa