Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 21

Марина Николић (Београд) 

Милош Ковачевић: ГРАМАТИЧКА ПИТАЊА СРПСКОГА ЈЕЗИКА. Јасен, Београд, 2011, 236 стр. 

 

Књи­га се са­сто­ји из три це­ли­не. Пр­ва (О стан­дар­ди­за­циј­ским и нор­ма­тив­ним пи­та­њи­ма срп­ско­га је­зи­ка) до­но­си че­ти­ри ра­да из обла­сти нор­ма­ти­ви­сти­ке, дру­га (О твор­бе­но-се­ман­тич­ким пи­та­њи­ма срп­ско­га је­зи­ка) да­је два ра­да чи­ји је пред­мет пре­фик­са­ци­ја као твор­бе­ни про­цес и ре­зул­та­ти тог про­це­са, док тре­ће и нај­о­бим­ни­је по­гла­вље (О син­так­си­чо-се­ман­тич­ким пи­та­њи­ма срп­ско­га је­зи­ка) са­др­жи шест ра­до­ва из обла­сти ко­ја је нај­за­сту­пље­ни­ја у на­уч­ном опу­су Ми­ло­ша Ко­ва­че­ви­ћа – син­так­се.Ова књи­га је на­ста­ла об­је­ди­ња­ва­њем об­ја­вље­них ра­до­ва. Ти су ра­до­ви у ве­ћи­ни штам­па­ни у збор­ни­ци­ма са ску­по­ва на ко­ји­ма су из­ло­же­ни као ре­фе­ра­ти.Пр­ви рад у књи­зи до­ка­зу­је зна­чај го­во­ра Ду­бров­ни­ка на про­цес Ву­ко­ве стан­дар­ди­за­ци­је срп­ског је­зи­ка, дру­ги ука­зу­је на број­ност но­ви­нар­ских гре­ша­ка у кон­гру­ен­ци­ји, тре­ћи ту­ма­чи нор­ма­тив­ност кон­струк­ци­ја но­си­ти со­бом и но­си­ти са со­бом и њи­хов ме­ђу­соб­ни, пре све­га, зна­чењ­ски од­нос. У по­след­њем ра­ду ове гру­пе Ко­ва­че­вић ана­ли­зи­ра ко­ор­ди­ни­ра­не син­таг­ме, па на осно­ву ана­ли­зе по­ка­зу­је ка­ко је твор­ба ко­ор­ди­ни­ра­них син­таг­ми у са­гла­сју са син­так­сич­ко-се­ман­тич­ким кри­те­ри­ју­ми­ма, док су кри­те­ри­ју­ми за нор­ма­тив­ност, од­но­сно не­нор­ма­тив­ност од­ре­ђе­них ти­по­ва ко­ор­ди­ни­ра­них син­таг­ми при­лич­но не­ја­сни и не­до­след­ни.Иако рад Пле­о­на­стич­ка упо­тре­ба пре­фик­са у срп­ско­ме је­зи­ку при­па­да дру­гој це­ли­ни књи­ге, због те­ме ко­ју об­ра­ђу­је (пле­о­на­зам) мо­же се увр­сти­ти и у прет­ход­ну гру­пу. На­и­ме, пле­о­на­зам је по­ја­ва ко­јом се ба­ве и нор­ма­ти­ви­сти. Она је не­до­зво­ље­на у до­број је­зич­кој прак­си, ме­ђу­тим, си­ту­а­ци­ја у ко­јој се на­ла­зе тво­ре­ни­це на­ста­ле ре­дун­дан­тим пре­фик­си­ма ни­је та­ко ја­сно раз­гра­ни­че­на. Иако Ко­ва­че­вић не ко­мен­та­ри­ше нор­ма­тив­ност ова­квих тво­ре­ни­ца, из при­ло­же­ног, пре­ци­зни­је, из из­ло­же­них број­них при­ме­ра из прак­се, за­тим због њи­хо­вог бе­ле­же­ња у реч­ни­ци­ма срп­ског је­зи­ка (ко­ји до­ду­ше ни­су нор­ма­тив­ни, али се не­ки од њих мо­гу та­ко по­сма­тра­ти, као јед­но­том­ни реч­ник Ма­ти­це срп­ске), фре­квен­ци­је, па, на кра­ју, и је­зич­ког осе­ћа­ња[1], њи­хо­ва се упо­тре­ба не тре­ба стро­го огра­ни­ча­ва­ти. Нор­ма­ти­ви­сти би тре­ба­ли да скре­ну па­жњу на пле­о­на­зме ти­па по­нов­но пре­у­зи­ма­ње, ко­је Ко­ва­че­вић име­ну­је као дво­стру­ку пле­о­на­стич­ност пре­фик­са. Иако на јед­ном ме­сту ис­ти­че зна­чај кон­тек­ста (стр. 94), Ко­ва­че­вић на не­ким ме­сти­ма тај зна­чај не ува­жа­ва до­вољ­но и ве­зу­је се са­мо за се­ман­ти­ку лек­се­ме, док на не­ким ме­сти­ма на­во­ди и при­ме­ре ко­ји би мо­гли би­ти ди­ску­та­бил­ни по­пут По­из­да­ле­ка, ши­ре­ћи ру­ке, Ја­ков из­го­во­ри (стр. 86)[2], Не­ко­ли­ко се­кун­ди ка­сни­је, ба­ка је за­ста­ла ис­пред књи­жа­ре „Ака­де­ми­ја“ (87), От­пла­ти­ли смо сво­је (87), Ако не упа­ли, пре­пу­сти да раз­го­вор во­ди наш ам­ба­са­дор (87), Че­сто за­ста­је­мо (91)[3], па и Про­блем је би­ла на­до­град­ња над ло­ка­ли­ма (98)[4].Циљ на­ред­ног ра­да дру­гог де­ла књи­ге (Пре­фик­сал­не тво­ре­ни­це са зна­че­њем по­но­вље­но­сти у са­вре­ме­ном срп­ском је­зи­ку) је­сте ис­пи­ти­ва­ње твор­бе­но­се­ман­тич­ког по­ља по­но­вље­но­сти. С об­зи­ром да о овој те­ми ни­је до­вољ­но пи­са­но, ана­ли­за и фор­ми­ра­ње се­ман­тич­ких и фор­мал­них кри­те­ри­ју­ма кла­си­фи­ка­ци­је, у од­но­су на при­ступ (оно­ма­си­о­ло­шки или се­ма­си­о­ло­шки), ко­је Ко­ва­че­вић до­но­си, зна­чај­на су за бу­ду­ћа ис­тра­жи­ва­ња ове вр­сте.Тре­ћа це­ли­на књи­ге за­по­чи­ње ра­дом о сло­же­ним ре­че­ни­ца­ма с за­ви­сном вре­мен­ском кла­у­зом у зна­че­њу по­сте­ри­ор­но­сти, а на­ста­вља се ис­тра­жи­ва­њем ти­па услов­них ре­че­ни­ца – они­ма с ве­зни­ком да. Овим ра­до­ви­ма Ко­ва­че­вић до­пу­њу­је до­са­да­шње кла­си­фи­ка­ци­је, слу­же­ћи се се­ма­си­о­ло­шким при­сту­пом. Дру­гим ре­чи­ма, по­ла­зе­ћи од ти­по­ва по­ме­ну­тих вр­ста за­ви­сних ре­че­ни­ца, по­ка­зу­је да оне има­ју још дру­гих зна­че­ња ко­ја ни­су опи­са­на у ра­до­ви­ма и по­сто­је­ћим гра­ма­ти­ка­ма срп­ског је­зи­ка.Ко­ва­че­вић се, по пра­ви­лу, сво­јим те­ма­ма вра­ћа, па та­ко у ра­ду О изо­морф­но­сти јед­ног ти­па вре­мен­ских ре­че­ни­ца и по­ред­бе­них ре­че­ни­ца за не­јед­на­кост вре­мен­ске ре­че­ни­це, тач­ни­је је­дан њи­хов тип, ана­ли­зи­ра у од­но­су на тип по­ред­бе­них ре­че­ни­ца за не­јед­на­кост. По­што су та два ти­па ре­че­ни­ца изо­морф­на, за­ни­мљи­ве су њи­хо­ве се­ман­тич­ке ре­ла­ци­је. На­и­ме, ре­че­ни­це с кон­струк­ци­јом пр(иј) не­го што мо­гу се ин­тер­пре­ти­ра­ти дво­стру­ко, али ме­ђу њи­ма има и оних ко­је су ис­кљу­чи­во по­ред­бе­не и оних ко­је су ис­кљу­чи­во вре­мен­ске. Раз­ли­ко­ва­ње зна­че­ња ре­стрик­тив­но­сти и гра­да­ци­је ре­стрик­то­ра са­мо те­ма је ра­да Ко­ли­зи­ја ре­стрик­тив­ног и гра­да­ци­о­ног «са­мо» у са­вре­ме­ном срп­ском је­зи­ку. Оба ра­да по­ка­зу­ју да ја­сна гра­ни­ца ме­ђу зна­че­њи­ма не по­сто­ји, да су нај­че­шће зна­че­ња кон­тек­сту­ал­но усло­вље­на, али и да на­ме­ра го­вор­ни­ка мо­же би­ти узрок би­се­мич­но­сти, тј. дво­знач­но­сти, па је у том сми­слу она че­сто стил­ски мар­ки­ра­на.У ра­ду О мо­дал­ном пре­зент­ском им­пер­фек­ту и фу­ту­ру пр­вом у са­вре­ме­ном срп­ском је­зи­ку Ми­лош Ко­ва­че­вић по­ка­зу­је ка­ко је по­мо­ћу по­ме­ну­та два гла­гол­ска вре­ме­на мо­гу­ће из­ра­зи­ти са­да­шњост (нпр. Ка­ко се бе­ше зо­ве тај пи­сац? или Он ће би­ти у пра­ву кад то ка­же), те да из­ра­жа­ва­ње са­да­шњо­сти ни­је са­мо од­ли­ка пре­зен­та не­свр­ше­ног ви­да, ка­ко је до­са­да у до­ма­ћој ли­те­ра­ту­ри пре­до­ча­ва­но.Књи­га се за­вр­ша­ва ра­дом о кон­струк­ци­ја­ма де­ик­тич­ке ци­тат­но­сти ко­је спа­да­ју у ред спе­ци­фич­них кон­струк­ци­ја у са­вре­ме­ном срп­ском је­зи­ку, ма­да су, ка­ко Ко­ва­че­вић по­ка­зу­је, вр­ло фре­квент­не, па је ко­ри­сна њи­хо­ва те­мељ­ни­ја ана­ли­за ко­ју нам аутор ну­ди.Као и до са­да, Ко­ва­че­вић до сво­јих за­кљу­ча­ка до­ла­зи на­кон си­сте­ма­тич­не ана­ли­зе ши­ро­ко раз­у­ђе­ног кор­пу­са, обим­ног и стил­ски ра­зно­вр­сног. Ње­го­ви су ра­до­ви, по­ред на­уч­не вред­но­сти ко­ју не­сум­њи­во по­се­ду­ју, до­бар мо­дел и узор, по­себ­но мла­ди­ма у на­у­ци, за то ка­ко тре­ба ода­бра­ти те­му и њој при­сту­па­ти. 

 



[1] До­брог је­зич­ког осе­ћа­ња ко­је апри­о­ри не од­ба­цу­је њи­хо­ву упо­тре­бу у стан­дард­ном је­зи­ку.

[2] По­из­да­ле­ка се не мо­же, без про­ме­не зна­че­ња (а оду­су­ство но­ве се­ман­тич­ке ком­по­нен­те у пре­фик­су у од­но­су на осно­ву био би услов за ње­го­ву ре­дун­дан­ци­ју, стр. 84) за­мен­ти­ти тво­ре­ни­цом из­да­ле­ка.

[3] За­ста­ти по зна­че­њу (па ни у кон­крет­ној ре­че­ни­ци) ни­је јед­на­ко лек­се­ми ста­ти, а у та­квој ре­ла­ци­ји су и от­пла­ти­ти и пла­ти­ти, пре­пу­сти­ти и пу­сти­ти.

[4] По­след­њом ре­че­ни­цом Ко­ва­че­вић пред­ста­вља по­ја­ву дво­стру­ке пле­о­на­стич­но­сти, но ми­шље­ња смо да тво­ре­ни­ца на­до­град­ња као лек­си­ка­ли­зо­ва­на, без ком­по­нен­те ди­на­мич­но­сти гла­го­ла ко­ју је не­ка­да по­се­до­ва­ла, ни­је јед­на­ка гл. име­ни­ци до­град­ња ко­је ту ди­на­мич­ност ни­је из­гу­би­ла. Уп. На­до­град­ња над ло­ка­ли­ма (= ‘про­стор из­над ло­ка­ла’) и До­град­ња ло­ка­ла (= ‘из­гра­ђи­ва­ње до­дат­них про­сто­ри­ја из­над ло­ка­ла’).

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa