Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Pregledni članci, Broj: 21

Марина Николић* (Београд)

 

ЈЕЗИЧКA КУЛТУРA

У НАУЦИ О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ II**

 

 

2.    Језички приручници и саветници

 

Реч­ник је­зич­ких не­до­у­ми­ца Ива­на Клај­на, пред­ста­вља при­руч­ник у фор­ми реч­ни­ка на­ме­њен прак­тич­ној упо­тре­би. Због сво­је ве­ли­ке по­пу­лар­но­сти ко­ја про­ис­ти­че из ко­ри­сно­сти и прак­тич­но­сти, до­жи­вео је  ве­ли­ки број из­да­ња.

У Стран­пу­ти­ца­ма сми­сла И. Клај­на са­бра­ни су нај­за­ни­мљи­ви­ји члан­ци из НИН-а (за ко­ји И. Клајн го­ди­на­ма пи­ше) ко­ји су по­де­ље­ни по те­ма­ти­ци, од­но­сно по је­зич­ким ни­во­и­ма: се­ман­ти­ка, лек­си­ка, сти­ли­сти­ка и др. Уз то су се на­мет­ну­ле и не­ке спе­ци­фич­не те­ме ко­је овај лин­гви­ста об­ра­ђу­је и у дру­гим при­руч­ни­ци­ма: ен­гле­ски је­зик (ан­гли­ци­зми и ло­ше и бу­квал­но пре­во­ђе­ње), хр­ват­ски и бо­шњач­ки је­зик.

            Књи­га Ива­на Клај­на Раз­го­во­ри о је­зи­ку на­пи­са­на је та­ко да пред­ста­вља „за­ни­мљи­ву лин­гви­сти­ку“. По­сто­ји про­блем у дру­штву ко­ји се са­сто­ји у то­ме што ве­ћи­на љу­ди сма­тра да има пра­во да твр­ди шта је ис­прав­но а шта не у свом ма­тер­њем је­зи­ку, а да при то­ме уоп­ште не про­ве­ра­ва сво­је тврд­ње, а ка­мо­ли да се кон­сул­ту­је са не­ким је­зич­ким струч­ња­ком. Због то­га, уоча­ва­ју­ћи про­блем на вре­ме, Клајн ства­ра је­зич­ке при­руч­ни­ке ова­кве вр­сте ко­ји су на­ме­ње­ни ши­ро­кој пу­бли­ци. Та­ко­ђе, Клајн упо­зо­ра­ва на по­сто­је­ћи јаз из­ме­ђу лин­гви­ста и јав­но­сти – са­ма лин­гви­сти­ка раз­ви­ја­ла се у прав­цу ко­ји уда­ља­ва од прак­тич­них про­бле­ма. Он ова­квим је­зич­ким са­вет­ни­ци­ма успе­ва да пре­мо­сти тај јаз. Књи­га је са­ста­вље­на од де­ли­мич­но пре­ра­ђе­них чла­на­ка ко­ји су из­ла­зи­ли у „Бор­би“, у ру­бри­ци „Раз­го­во­ри о је­зи­ку“. Нео­прав­да­но, ме­ђу срп­ским лин­гви­сти­ма пре­о­вла­да­ва ми­шље­ње да је­зич­ка кул­ту­ра као те­ма ни­је до­вољ­но на­уч­на, да је нео­спор­но ва­жна али и да је пр­вен­стве­но прак­тич­на струч­на ди­сци­пли­на, усме­ре­на не лин­гви­сти­ма већ „обич­ним“ ко­ри­сни­ци­ма је­зи­ка. Та­ко се оста­вља про­стор за ла­ич­ка ту­ма­че­ња нор­ма­тив­них про­бле­ма и за не­струч­на ре­ше­ња и пре­по­ру­ке ко­је нај­че­шће иду у крај­ност и ис­кљу­чи­вост. С дру­ге стра­не, за­не­ма­ри­ва­њем по­ља је­зич­ке кул­ту­ре, до­ла­зи до из­о­стан­ка фор­ми­ра­ња те­о­ри­је (или ви­ше те­о­ри­ја) ко­ја је нео­п­ход­на за си­сте­ма­тич­но ре­ша­ва­ње стан­дард­но­је­зич­ких про­бле­ма и, на­кон то­га, до­но­ше­ње нор­ма­тив­них пре­по­ру­ка. А без јед­ног та­квог си­сте­ма, не мо­же би­ти ни до­бре је­зич­ке по­ли­ти­ке.

Јед­но од цен­трал­них ме­ста у по­ме­ну­тој књи­зи за­у­зи­ма­ју стра­не ре­чи за­то што су при­ли­ке у јав­но­сти на­ме­та­ле ту те­му. На осно­ву че­стих жал­би и опо­ме­на у ме­ди­ји­ма (днев­ној и не­дељ­ној штам­пи) лин­гви­стич­ки не­ком­пе­тент­не јав­но­сти ко­ја мно­же­ње ту­ђи­ца при­ка­зу­је као нај­ве­ћу опа­сност ко­ја пре­ти са­вре­ме­ном је­зи­ку, Клајн ре­а­гу­је да­ју­ћи пре­по­ру­ке и ту­ма­че­ња та­квих при­ме­ра, и ком­про­ми­сна ре­ше­ња за­сно­ва­на на од­но­су из­ме­ђу кон­ти­ну­и­те­та у нор­ми и је­зич­ке ре­ал­но­сти, за­др­жа­ва­ју­ћи при том уме­ре­ност ко­ја му је свој­стве­на. У дру­гом де­лу књи­ге аутор ту­ма­чи ду­блет­не фор­ме, пра­во­пи­сне и фо­нет­ске гре­шке.

            При­че о ре­чи­ма Ми­ла­на Шип­ке пред­ста­вља­ју та­ко­ђе је­дан од прак­тич­них је­зич­ких при­руч­ни­ка. Од срод­них пу­бли­ка­ци­ја код нас и у све­ту она се раз­ли­ку­је по то­ме што је на по­пу­ла­ран на­чин пред­ста­ви­ла чи­тав је­дан лек­си­кон (од бли­зу хи­ља­ду ре­чи) с ко­јим се сре­ћу нај­мла­ђи чи­та­о­ци, иако ни­је на­ме­ње­на са­мо њи­ма.

            Књи­га је на­пи­са­на узор­ним је­зи­ком и сти­лом. На не­у­си­љен на­чин она чи­та­о­ца уво­ди у но­ве све­то­ве ре­чи, као сред­ства ме­ђу­соб­ног спо­ра­зу­ме­ва­ња и збли­жа­ва­ња љу­ди, ко­ји упра­во у лек­си­ци има­ју по­нај­ви­ше за­јед­нич­ког. А то је јед­на од зна­чај­ни­јих по­ру­ка овог де­ла.

            Исти аутор је у књи­зи За­што се ка­же об­ја­снио по­ре­кло и зна­че­ње ви­ше од сто­ти­ну уста­ље­них из­ра­за. Шип­ка је о то­ме пи­сао на на­чин ко­ји га свр­ста­ва ме­ђу ма­ло­број­не струч­ња­ке што о је­зич­ким пи­та­њи­ма пи­шу ја­сно и за­ни­мљи­во та­ко да чи­та­о­ци њи­хо­во шти­во до­жи­вља­ва­ју као пра­ву лин­гви­стич­ку бе­ле­три­сти­ку.[1]

Бри­га о пра­вил­но­сти из­ра­жа­ва­ња и о је­зич­кој кул­ту­ри уоп­ште основ­ни је мо­тив за по­ја­ву две књи­ге је­зич­ког по­уч­ни­ка Сло­во о је­зи­ку ко­је су на­пи­са­ли Д. Ћу­пић, Е. Фе­ке­те, Б. Тер­зић. С об­зи­ром на то да је ова пу­бли­ка­ци­ја на­ме­ње­на ши­рем кру­гу чи­та­ла­ца, ауто­ри су се тру­ди­ли да тек­сто­ви по на­чи­ну из­ла­га­ња бу­ду што јед­но­став­ни­ји, при­сту­пач­ни­ји, нео­п­те­ре­ће­ни стро­гим гра­ма­ти­зи­ра­њем и лин­гви­стич­ким те­о­ре­ти­са­њем и де­фи­ни­ци­ја­ма, али ипак да бу­ду из­ло­же­ни у ду­ху ва­же­ћих гра­ма­тич­ких, лек­сич­ких и пра­во­пи­сних пра­ви­ла, па ауто­ри у ни­зу тек­сто­ва упу­ћу­ју чи­та­о­ца на по­сто­је­ће је­зич­ке и пра­во­пи­сне при­руч­ни­ке, нео­п­ход­не сва­ком ко се на овај или онај на­чин ба­ви пи­са­ном или го­вор­ном реч­ју.

Из­бор те­ма дик­ти­ран је са­да­шњом је­зич­ком прак­сом, те су се ауто­ри ста­ра­ли да об­ја­сне она пи­та­ња у ко­ји­ма се у јав­ној упо­тре­би че­сто гре­ши. Сем то­га, низ чла­на­ка пи­сан је на осно­ву ин­те­ре­со­ва­ња јав­но­сти. Члан­ци су те­мат­ски гру­пи­са­ни у од­ре­ђе­не це­ли­не, чи­ме је до­би­је­на бо­ља пре­глед­ност. Па­жња је кон­цен­три­са­на на фо­нет­ска, пра­во­пи­сна и гра­ма­тич­ка пи­та­ња, на­ро­чи­то на пи­та­ња зна­че­ња и упо­тре­бе ре­чи – сло­вен­ских или ту­ђи­ца, са по­себ­ним освр­том на фо­нет­ско, мор­фо­ло­шко и твор­бе­но при­ла­го­ђа­ва­ње ових по­след­њих ду­ху на­шег је­зи­ка.

Ауто­ри су на­сто­ја­ли да књи­гу кон­ци­пи­ра­ју та­ко да се збир­ком тек­сто­ва о по­је­ди­ним пи­та­њи­ма оцр­та­ју оп­шти­је, си­стем­ске је­зич­ке по­ја­ве. То зна­чи да је по­сто­ја­ла на­ме­ра да, су­жа­ва­ју­ћи по­глед на је­дан про­блем, не из­о­ста­не ука­зи­ва­ње на ње­га као на  еле­ме­нат оп­штег устрој­ства је­зи­ка, јер ни­јед­на по­ја­ва, ма ка­ко из­гле­да­ла нео­бич­на и из­дво­је­на, не функ­ци­о­ни­ше ван си­сте­ма и оп­штих је­зич­ких за­ко­ни­то­сти, али мо­же – са ста­но­ви­шта књи­жев­но­је­зич­ког стан­дар­да – да бу­де (не)ре­гу­лар­на и (не)стан­дард­на, а по си­сте­му ана­ло­ги­је уоч­љи­ва и у дру­гим слу­ча­је­ви­ма.

У ли­те­ра­ту­ри о срп­ској го­вор­ној кул­ту­ри јед­на од нај­че­шће раз­ма­тра­них те­ма је­су стра­ни еле­мен­ти у срп­ском је­зи­ку, пи­та­ња сте­пе­на и об­ли­ка њи­хо­ве адап­та­ци­је као и пре­те­ри­ва­ња ко­ја се ту че­сто сре­ћу. Ди­на­ми­ка је­зич­ких про­ме­на стал­но до­но­си но­ву гра­ђу, што при­руч­ни­ци о кул­ту­ри го­во­ра од­ра­жа­ва­ју у ме­ри у ко­јој пра­те ту ди­на­ми­ку.

О стра­ним еле­мен­ти­ма у срп­ском је­зи­ку нај­но­ви­јег вре­ме­на по­дроб­но и до­ку­мен­то­ва­но оба­ве­шта­ва­ју обе књи­ге Сло­ва о је­зи­ку (1996, 2002), али и Срп­ски је­зич­ки са­вет­ник (2005, са­чи­њен је на осно­ву Сло­ва о је­зи­ку I и II) . Круг је­зи­ка из ко­јих по­ти­чу по­зајм­ље­ни­це ко­је се раз­ма­тра­ју у тим књи­га­ма вр­ло је ши­рок: бе­ло­ру­ски, бу­гар­ски, ен­гле­ски, јер­мен­ски, не­мач­ки, пољ­ски, ру­ски, тур­ски, укра­јин­ски, фран­цу­ски… Ко­ли­ко је до­бро што се раз­ма­тра­ју мно­го­број­не по­зајм­ље­ни­це из свет­ских је­зи­ка, по­себ­но из ен­гле­ског је­зи­ка и ру­ског је­зи­ка, јер је пр­вих нај­ви­ше, а дру­ге се сра­змер­но те­же пре­по­зна­ју, то­ли­ко је до­бро и то што ни­су за­бо­ра­вље­ни ни еле­мен­ти из оних је­зи­ка о ко­ји­ма се обич­но ма­ње пи­ше и у ве­зи с ко­ји­ма је ви­ше пра­во­пи­сних и дру­гих не­до­у­ми­ца. Та­кве ин­фор­ма­ци­је би­ће не­за­о­би­ла­зне у при­пре­ма­њу бу­ду­ћих из­да­ња срп­ског пра­во­пи­са, а и у про­у­ча­ва­њи­ма струк­ту­ре сло­га у срп­ском је­зи­ку.

Ло­ша је­зич­ка кул­ту­ра у је­зи­ку ме­ди­ја основ­на је те­ма при­руч­ни­ка Је­зич­ке до­у­ми­це  (I и II) Его­на Фе­ке­те. На­во­де се при­ме­ри ко­ји се у по­себ­ним по­гла­вљи­ма ана­ли­зи­ра­ју и да­ју се пра­вил­на и обра­зло­же­на ре­ше­ња. Аутор, као и кул­тур­на јав­ност уоп­ште, упра­во од ме­ди­ја оче­ку­је, тач­ни­је – зах­те­ва, од­го­во­ран од­нос пре­ма је­зи­ку, осо­би­то го­вор­ном, ко­ји би тре­ба­ло да слу­жи као при­мер узор­ног го­во­ре­ња и из­ра­жа­ва­ња, ако се већ узи­ма (с пра­вом) да је је­зик јед­на од нај­ва­жни­јих, ако не и нај­зна­чај­ни­јих на­ци­о­нал­них и кул­тур­них вред­но­сти на­ро­да.

Ми­ли­ја Ста­нић у књи­зи За кул­ту­ру је­зи­ка ба­ви се од­но­сом је­зи­ка и дру­штва кроз при­зму кул­ту­ре је­зи­ка. Ста­нић ис­ти­че зна­чај про­ме­на ко­је се де­ша­ва­ју у је­зи­ку и те про­ме­не по­ве­зу­је са ста­њем у са­мом дру­штву. Про­ме­не се не де­ша­ва­ју са­мо у лек­си­ци, већ и у син­так­си. Ако се раз­ви­ја дру­штво, раз­ви­ја се и ре­че­ни­ца. Је­зик, ма­ње или ви­ше, од­ра­жа­ва дру­штве­ну ствар­ност.

Ми­ло­рад Те­ле­бак, но­ви­нар, на ду­хо­вит на­чин при­ла­зи је­зич­ким про­бле­ми­ма. Књи­га Го­во­ри­мо срп­ски – С ла­ко­ћом до је­зич­ке кул­ту­ре са­ста­вље­на је од око 130 кра­ћих тек­сто­ва рас­по­ре­ђе­них у 8 по­гла­вља. Пи­са­на је пам­тљи­во и ду­хо­ви­то и до­но­си пре­глед ве­ћи­не про­бле­ма ко­ји иза­зи­ва­ју про­блем­ске ре­чи и из­ра­зи у сва­код­нов­ном из­ра­жа­ва­њу. При­ме­ре­на ду­хо­ви­тост, ка­кву ви­ди­мо у тој књи­зи, је­сте од­ли­ка по­пу­лар­не лин­гви­сти­ке. Ула­зи у пр­ви ред при­руч­ни­ка по­све­ће­них не­го­ва­њу срп­ског је­зи­ка, али без ве­ли­ких на­уч­них лин­гви­стич­ких пре­тен­зи­ја.

Кон­стант­на је по­тре­ба срп­ског је­зи­ка за ком­пе­тент­ним ауто­ри­ма на по­љу је­зич­ке кул­ту­ре као и по­тре­ба за но­вом и пре све­га ак­ту­ел­ном ли­те­ра­ту­ром. Је­дан од та­квих ауто­ра упра­во је Ра­да Сти­јо­вић, ду­го­го­ди­шњи са­рад­ник Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик СА­НУ, а ње­на књи­га Срп­ски је­зик – нор­ма и прак­са упра­во је јед­на од оних пре­ко по­треб­них раз­во­ју и кул­ту­ри срп­ског је­зи­ка. Књи­га пред­ста­вља кон­ти­ну­и­тет ис­тра­жи­ва­ња прак­тич­них про­бле­ма ко­ји се ја­вља­ју у срп­ском је­зи­ку, у ње­го­вој го­вор­ној и пи­са­ној фор­ми. На огром­ну ра­дост, јер смо смр­ћу ве­ли­ког лин­гви­сте Его­на Фе­ке­те из­гу­би­ли во­де­ћег у раз­ре­ша­ва­њу та­квих про­бле­ма. Де­ло­ва­ње Ра­де Сти­јо­вић, ка­ко члан­ци­ма у По­ли­ти­ци, у ру­бри­ци „Сло­во о је­зи­ку“, а та­ко и овом књи­гом на нај­бо­љи на­чин на­ста­вља ве­ли­ки и ни­ка­да ко­нач­ни по­сао ко­ји је још дав­но, уз ма­ли број ве­ли­ких лин­гви­ста, на се­бе пре­у­зео и Егон Фе­ке­те.

            Књи­га са­ста­вље­на од ни­за чла­на­ка ко­је је, као што је ре­че­но, аутор­ка об­ја­вљи­ва­ла од 2003. до 2009. го­ди­не у ру­бри­ци „Сло­во о је­зи­ку“ су­бот­њег Кул­тур­ног до­дат­ка днев­ног ли­ста По­ли­ти­ка. Тек­сто­ви пред­ста­вља­ју је­зич­ке по­у­ке у ко­ји­ма се да­ју ре­ше­ња на нај­че­шћа огре­ше­ња од књи­жев­но­је­зич­ке нор­ме и об­ја­шња­ва­ју не­ре­гу­лар­не по­ја­ве. Аутор­ка се тру­ди да за сва­ку гре­шку по­ну­ди ис­прав­но и не­дво­сми­сле­но ре­ше­ње ко­је је при том до­бро и уте­ме­ље­но на­уч­но ар­гу­мен­то­ва­но.

            У јед­ном бро­ју чла­на­ка аутор­ка при­ме­ћу­је низ по­ја­ва ко­је су ушле у је­зик за­хва­љу­ју­ћи кон­стант­ним про­ме­на­ма у је­зи­ку. То је дра­го­це­но јер мно­ге од њих још увек ни­су за­бе­ле­же­не у на­шим гра­ма­ти­ка­ма или реч­ни­ци­ма, а ве­о­ма су жи­ве у је­зич­кој прак­си. Ту су ре­ше­ња ма­ло ела­стич­ни­ја: у за­ви­сно­сти од то­га да ли је но­ви­на ре­ал­но мо­гу­ћа у срп­ском је­зи­ку, у том сми­слу да не уру­ша­ва ње­гов си­стем и пра­ви­ла функ­ци­о­ни­са­ња, до­пу­ште­но је ње­но ко­ри­шће­ње, у су­прот­ном пре­по­ру­чу­је се ње­но из­бе­га­ва­ње. То се нај­че­шће од­но­си на не­ке син­так­сич­ке кон­струк­ци­је (ти­па за­хва­ли­ти се и за­хва­ли­ти не­ко­ме на не­че­му у истом зна­че­њу) или нео­ло­ги­зме (ко­ва­ни­це ти­па др­во­ред, до­го­дов­шти­на и сл.).

            Не­ки од тек­сто­ва ба­ве се ар­ха­и­зми­ма и ре­чи­ма и кон­струк­ци­ја­ма ко­је су за­ста­ре­ле па се да­нас чак осе­ћа­ју као не­пра­вил­не. Аутор­ка се за­ла­же за њи­хо­ву да­љу упо­тре­бу, на­рав­но стил­ски оправ­да­ну, ко­ја би им про­ду­жи­ла „жи­вот“ у је­зи­ку и ти­ме омо­гу­ћи­ла кон­ти­ну­и­тет и ве­зу са бли­ском про­шло­шћу и тра­ди­ци­јом. То се од­но­си нај­че­шће на мор­фо­ло­шке об­ли­ке (нпр. кра­ће фор­ме при­де­ва или ду­жих об­ли­ка при­свој­них за­ме­ни­ца) и лек­си­ку.

            Стил­ска усло­вље­ност упо­тре­бе од­ре­ђе­них је­зич­ких сред­ста­ва пра­ви­ло је од ко­га, ба­ве­ћи се прак­тич­ним пи­та­њи­ма је­зич­ке кул­ту­ре, Ра­да Сти­јо­вић не од­сту­па. То је по­зи­ти­ван став има­ју­ћи у об­зир да је то на­че­ло јед­но од нај­ва­жни­јих у тој обла­сти у свим свет­ским је­зи­ци­ма ко­ји има­ју ви­сок сте­пен је­зич­ке кул­ту­ре.

            Не­ке од те­ма у књи­зи пот­пу­но су но­ве у срп­ској лин­гви­стич­кој ли­те­ра­ту­ри, док се о не­ки­ма и ра­ни­је пи­са­ло, али су још увек ак­ту­ел­не јер их го­вор­ни­ци још увек ни­су пот­пу­но (или у ве­ћи­ни) усво­ји­ли, те су та­кве гре­шке још увек ве­о­ма че­сте у го­во­ру и/или пи­са­њу.

Од­бор за стан­дар­ди­за­ци­ју срп­ског је­зи­ка на пред­лог Ко­ми­си­је за син­так­су по­ве­рио је у апри­лу 2007. Ма­ри­ни Ни­ко­лић из­ра­ду Свод­ног ре­ги­стра пи­та­ња из срп­ске го­вор­не кул­ту­ре пре­ма нај­ве­ћим је­зич­ким са­вет­ни­ци­ма. Ре­ги­стар је, уз из­ве­сно за­ка­шње­ње, об­ја­вљен 2010. го­ди­не у из­да­њу Бе­о­град­ске књи­ге.

Ма­ри­на Ни­ко­лић, ко­ја се ис­тра­жи­вач­ки ба­ви срп­ском лин­гво­кул­тур­ном про­бле­ма­ти­ком, са­бра­ла је на јед­но ме­сто по­дат­ке из пред­мет­них ре­ги­ста­ра не­ко­ли­ко по­зна­тих срп­ских је­зич­ких са­вет­ни­ка, а за не­ке ко­ји не­ма­ју ре­ги­стар са­ма је ура­ди­ла пред­мет­ни ре­ги­стар и укљу­чи­ла га у овај свод­ни ре­ги­стар (као ре­ги­стар ре­ги­ста­ра).

При­руч­ник је са­ста­вљен са ци­љем да се они­ма ко­ји же­ле да са­зна­ју да ли је не­ко пи­сао о од­ре­ђе­ном пи­та­њу срп­ске го­вор­не кул­ту­ре умно­го­ме уште­ди труд тра­же­ња од­го­во­ра на пи­та­ње ко је о то­ме пи­сао, од­но­сно где се о то­ме мо­же не­што про­чи­та­ти. Уви­дом у свод­ни ре­ги­стар ла­ко се мо­же се мо­же са­зна­ти у ко­јем се од по­зна­тих је­зич­ких са­вет­ни­ка мо­же на­ћи од­го­вор, чи­ји је аутор не­ко од по­зна­тих срп­ских лин­гви­ста са до­брим ис­тра­жи­вач­ким лин­гви­стич­ким ис­ку­ством, по­себ­но са ис­ку­ством ре­ша­ва­ња пи­та­ња из обла­сти срп­ске лин­гво­кул­тур­не и нор­ма­ти­ви­стич­ке про­бле­ма­ти­ке.

Књи­га пред­ста­вља је­дан по­ку­шај син­те­зе је­зич­ких пи­та­ња пре­ма по­сто­је­ћим са­вет­ни­ци­ма из срп­ске го­вор­не кул­ту­ре. Као пред­мет об­ра­ђи­ва­ња узе­ти су у об­зир сле­де­ћи је­зич­ки са­вет­ни­ци: Је­зич­ке до­у­ми­це I и II Его­на Фе­ке­те, Реч­ник је­зич­ких не­до­у­ми­ца Ива­на Клај­на, Срп­ски је­зич­ки при­руч­ник чи­ји су ауто­ри Па­вле Ивић, Иван Клајн, Ми­тар Пе­ши­кан и Бра­ни­слав Бр­бо­рић, Сло­во о је­зи­ку (је­зич­ки по­уч­ник) I и II и Срп­ски је­зич­ки са­вет­ник ко­је су на­пи­са­ли Дра­го Ћу­пић, Егон Фе­ке­те и Бог­дан Тер­зић. За при­руч­ни­ке у окви­ру ко­јих не по­сто­ји ре­ги­стар пој­мо­ва (нпр. Је­зич­ке до­у­ми­це Е. Фе­ке­те), ура­ђен је, на нај­оп­шти­јем ни­воу, ре­ги­стар је­зич­ких про­бле­ма ко­ји се у њи­ма об­ра­ђу­ју. Не­ки ре­ги­стри су вр­ло по­дроб­ни, а не­ки су оп­шти­ји, али та­мо где ре­ги­стри већ по­сто­је, они су са­мо об­је­ди­ње­ни, без про­ду­бљи­ва­ња. Раз­у­ме се, то се све од­но­си са­мо на ре­ги­стре (ин­дек­се) про­блем­ских ре­чи и из­ра­за а не на имен­ске или тер­ми­но­ло­шке ре­ги­стре. Тре­ба на­гла­си­ти да ни­су вр­ше­не ко­рек­ци­је по­сто­је­ћих ре­ги­ста­ра.

Kлајн је у књи­зи про­блем­ске ре­чи и из­ра­зе из­нео у фор­ми реч­ни­ка та­ко да је чи­тав овај реч­ник ушао у ре­ги­стар због вред­но­сти ко­ју има за го­вор­ну кул­ту­ру срп­ског је­зи­ка. Прет­ход­ни је­зич­ки са­вет­ни­ци Ива­на Клај­на ни­су об­ра­ђи­ва­ни у овом ре­ги­стру за­то што су про­бле­ми ко­је је он об­ра­ђи­вао при­ку­пље­ни и укљу­че­ни у Реч­ник.

По­ред на­бро­ја­них при­руч­ни­ка у ма­те­ри­јал за из­ра­ду Свод­ног ре­ги­стра ула­зи и Син­так­са са­вре­ме­но­га срп­ског је­зи­ка, Про­ста ре­че­ни­ца, ко­ја је­сте и опи­сна и нор­ма­тив­на са не­ко­ли­ко де­се­ти­на вр­ло екс­пли­цит­них и по­дроб­них нор­ма­тив­них пре­по­ру­ка. Ва­жно би би­ло да на­ша лин­гви­стич­ка јав­ност Син­так­су та­ко и схва­ти и ко­ри­сти, за шта би би­ло до­бро да се на њу упу­ћу­је из Свод­ног ре­ги­стра. Нор­ма­тив­не на­по­ме­не у Син­так­си штам­па­не су у по­себ­ним па­су­си­ма, сит­ни­јим сло­гом, с ме­ђу­на­сло­вом „На­по­ме­на“. По­ку­ша­но је по­бро­ја­ти све оне про­блем­ске ре­чи и из­ра­зе ко­ји су об­ја­шње­ни у Син­так­си (од­но­сно у на­по­ме­на­ма), иако то ни­је увек би­ло мо­гу­ће, пре­те­жно због то­га што се Син­так­са ба­ви син­так­сич­ким про­бле­ми­ма и про­у­ча­ва син­так­сич­ке кон­струк­ци­је, а у ма­њој ме­ри про­блем­ске ре­чи и из­ра­зе.

Из­во­ри­ма су до­да­те и од­лу­ке Од­бо­ра за стан­дар­ди­за­ци­ју срп­ског је­зи­ка ко­је су об­је­ди­ње­не и штам­па­не у књи­зи Срп­ски је­зик у нор­ма­тив­ном огле­да­лу. Од 50 од­лу­ка ко­је се на­ла­зе у овој књи­зи, за по­тре­бе Ре­ги­стра ко­ри­шће­не су са­мо оне нор­ма­тив­ног ка­рак­те­ра.

Кри­те­ри­јум за ода­бир ма­те­ри­ја­ла би­ла је са­ма ре­пре­зен­та­тив­ност при­руч­ни­ка овог ти­па. Њи­хо­ви ауто­ри да­ли су нај­ве­ћи до­при­нос очу­ва­њу и не­го­ва­њу срп­ске го­вор­не кул­ту­ре. У на­шој тра­ди­ци­ји би­ло је још са­вет­ни­ка ове вр­сте али они ни­су узи­ма­ни у об­зир де­лом због сво­је за­ста­ре­ло­сти, де­лом због ма­њег зна­ча­ја ко­ји да­нас има­ју у на­шој кул­ту­ри, а и пре­тен­зи­је са­мог ауто­ра ни­су би­ле да на­пра­ви ре­ги­стар свих је­зич­ких са­вет­ни­ка већ са­мо нај­ре­пре­зен­та­тив­ни­јих. Ре­ги­стар је на­стао из са­ме по­тре­бе да се, на јед­ном ме­сту, за­бе­ле­жи ве­ћи­на про­блем­ских ре­чи и из­ра­за из срп­ске го­вор­не кул­ту­ре.

Свр­ха и са­др­жај књи­ге Ми­ла­на Шип­ке Стан­дард­но­је­зич­ка пре­и­спи­ти­ва­ња 1 (Про­ме­теј, Но­ви Сад, 2008), је­сте ева­лу­а­ци­ја (вред­но­ва­ње) и ре­кон­струк­ци­ја (пре­пра­вља­ње) по­сто­је­ће стан­дард­но­је­зич­ке нор­ме. То­ком сво­је ду­ге и бо­га­те на­уч­не ка­ри­је­ре, про­фе­сор Шип­ка ба­вио се кри­тич­ком ана­ли­зом по­сто­је­ћих нор­ми, ну­де­ћи не­ка но­ва и/или бо­ља ре­ше­ња за њи­хо­во уса­вр­ша­ва­ње. Та­ква на­сто­ја­ња ова­пло­ти­ла су се у ра­до­ви­ма ко­ји су се на­шли об­је­ди­ње­ни у овој књи­зи. Те­жња ауто­ра из­ра­жа­ва се кроз ци­ље­ве ра­до­ва – по­тра­га за нор­ма­тив­ним кри­те­ри­ју­ми­ма ко­ји би би­ли објек­тив­ни и ег­закт­ни и ко­ји би пред­ста­вља­ли осно­ву за из­ра­ду на­уч­них осно­ва нор­ма­тив­не лин­гви­сти­ке (прак­тич­ни нор­ма­тив­ни при­руч­ни­ци: гра­ма­ти­ке, пра­во­пи­си, реч­ни­ци, је­зич­ки са­вет­ни­ци).

Ра­до­ви у овој књи­зи по­де­ље­ни су на осно­ву сво­је пред­мет­не обла­сти, па та­ко има­мо ску­пи­ну ра­до­ва под за­јед­нич­ким на­сло­вом Тер­ми­но­ло­шка пи­та­ња (лин­гви­стич­ка и пра­во­пи­сна тер­ми­но­ло­ги­ја), за­тим шест ра­до­ва у по­гла­вљу Пи­смо и пра­во­пис (гра­фи­ја и ор­то­гра­фи­ја), се­дам у по­гла­вљу Об­ли­ци и зна­че­ња ре­чи а у че­твр­том по­гла­вљу Име­на и стан­дард­но­је­зич­ка нор­ма на­ла­зе се два ра­да ко­ја ука­зу­ју на не­у­са­гла­ше­ност нор­ме и прак­се у стан­дард­ном је­зи­ку, те да­ју се пре­по­ру­ке за нор­ми­ра­ње вла­сти­тих име­на.

Не­се­бич­но, Шип­ка ну­ди сво­ју књи­гу као под­сти­цај бу­ду­ћим по­ле­ми­ка­ма и кри­ти­ка­ма, али и као под­сти­цај пре све­га мла­ђим лин­гви­стич­ким ге­не­ра­ци­ја­ма да се ба­ве про­бле­ми­ма нор­ме и је­зич­ке кул­ту­ре.

У ре­ла­тив­но крат­ком ро­ку, већ сле­де­ће 2009. го­ди­не из­ла­зи дру­га књи­га Стан­дард­но­је­зич­ких пре­и­спи­ти­ва­ња ко­ја има исти циљ као прет­ход­на, а то је вред­но­ва­ње и пре­пра­вља­ње нор­ме у скла­ду са дру­штве­ним и на­уч­ним (лин­гви­стич­ким, али и дру­гим) по­тре­ба­ма, из че­га про­ис­ти­че те­мељ­ни­ја ко­ди­фи­ка­ци­ја са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка. Дру­га књи­га, у од­но­су на пр­ву, ви­ше је по­све­ће­на пра­во­пи­су, ак­цен­ту­а­ци­ји, па и гра­ма­ти­ци срп­ског стан­дар­да, али до­но­си и исто­ри­јат раз­во­ја срп­ског пра­во­пи­са, од по­че­та­ка до да­нас.

Књи­га са­др­жи че­тр­на­ест рас­пра­ва, на осно­ву про­бле­ма­ти­ке ко­ја се у њи­ма из­но­си, гру­пи­са­них у сле­де­ћим по­гла­вљи­ма: Ак­це­нат­ска нор­ма и прак­са, Пи­смо и пра­во­пис и Об­ли­ци и зна­че­ња ре­чи. Нај­ве­ћи број ра­до­ва ба­ви се пра­во­пи­сна нор­мом, па би ова књи­га чи­ни­ла ко­ри­стан до­да­так и при­руч­ник за ко­ри­шће­ње Пра­во­пи­сног реч­ни­ка.[2]

Тре­ћом књи­гом Стан­дард­но­је­зич­ких пре­и­спи­ти­ва­ња на­ста­вља се Шип­ки­но кри­тич­ко пре­и­спи­ти­ва­ње по­сто­је­ће нор­ме срп­ског стан­дард­ног је­зи­ка. Књи­га је иза­шла 2011. го­ди­не не­по­сред­но по­сле об­ја­вљи­ва­ња дру­гог из­да­ња Пра­во­пи­са Ма­ти­це срп­ске, па за­хва­љу­ју­ћи ра­до­ви­ма ко­ји се ба­ве ак­цен­ту­а­ци­јом, до­би­ја функ­ци­ју сво­је­вр­сне до­пу­не то­ме Пра­во­пи­су, по­себ­но на спор­ним ме­сти­ма, та­мо где Пра­во­пис не­ма аде­кват­них ре­ше­ња. По­ред то­га при­руч­ник ну­ди и дру­га нор­ма­тив­на ре­ше­ња по­пут ор­то­еп­ских, ор­то­граф­ских али и ре­ше­ња ко­ја се ти­чу об­ли­ка и зна­че­ња ре­чи и нор­ми­ра­ња вла­сти­тих име­на.

Од истог ауто­ра 2010. го­ди­не иза­шао је ду­го на­ја­вљи­ва­ни Пра­во­пи­сни реч­ник срп­ског је­зи­ка (са пра­во­пи­сно-гра­ма­тич­ким са­вет­ни­ком). Иако се мо­же сма­тра­ти да пра­во­пи­сни реч­ник без пра­во­пи­са не­ма свр­хе, Шип­ка сма­тра да по­сто­је­ћи пра­во­пис (ми­сли се на онај из 1993. го­ди­не) ни­је до­вољ­но до­бар и да пред­ста­вља ви­ше рас­пра­ву о пра­во­пи­сној про­бле­ма­ти­ци не­го стан­дард­ни нор­ма­тив­ни при­руч­ник, да има мно­го не­раз­ја­шње­них пра­ви­ла, ду­бле­та, не­до­след­но­сти, али и да му не­до­ста­је нео­п­ход­на ак­цен­ту­а­ци­ја у реч­нич­ком де­лу. Реч­ник у Пра­во­пи­су ни­је до­бро по­ве­зан са гра­ма­тич­ким пра­ви­ли­ма срп­ског је­зи­ка, за­ста­рео је и не­пот­пун, али и об­ја­вљи­ва­њем (оче­ки­ва­ног) но­вог до­пу­ње­ног и пре­ра­ђе­ног из­да­ња пра­во­пи­са, не­мо­гу­ће је про­ши­ри­ти и до­пу­ни­ти пра­во­пи­сни реч­ник у тој ме­ри ко­ли­ко је то мо­гу­ће ка­да он пред­ста­вља по­себ­но из­да­ње.

Осим реч­нич­ког де­ла, Пра­во­пи­сни реч­ник Ми­ла­на Шип­ке об­у­хва­та и Пре­глед пра­ви­ла ко­ја пре­ста­вља­ју крат­ка об­ја­шње­ња пра­во­пи­сних, фо­нет­ских и мор­фо­ло­шких по­ја­ва за­рад лак­ше упо­тре­бе реч­ни­ка. По ре­чи­ма ауто­ра, по­сто­је­ћи Пра­во­пис и Пра­во­пи­сни реч­ник ни­су су­прот­ста­вље­ни, шта­ви­ше они су ком­пле­мен­тар­ни и до­пу­њу­ју се.

Пра­во­пи­сни реч­ник има и функ­ци­ју је­зич­ког са­вет­ни­ка, о че­му су­ге­ри­ше и под­на­слов, те та­ко он по­ма­же ко­ри­сни­ци­ма при пи­са­њу али и за уса­вр­ша­ва­ње стан­дард­ног срп­ског је­зи­ка и је­зич­ке кул­ту­ре. Шип­ка уз од­ред­ни­це да­је ту­ма­че­ње што на­во­ђе­њем и пра­вил­них и не­пра­вил­них фор­ми, што пре­но­ше­њем од­го­ва­ра­ју­ћих са­ве­та из ак­ту­ел­них и зна­чај­них по­сто­је­ћих је­зич­ких са­вет­ни­ка. По­што се мо­же сма­тра­ти и ак­це­нат­ским реч­ни­ком, овај при­руч­ник по­ма­же и ши­ре­њу ор­то­еп­ске (го­вор­не) кул­ту­ре. На­ве­де­но мо­же пру­жи­ти ве­ли­ку по­моћ и они­ма ко­ји срп­ски је­зик уче, ко­ји­ма срп­ски ни­је ма­тер­њи је­зик.

По­след­ња књи­га ко­ја је иза­шла а да за циљ има по­ди­за­ње сте­пе­на је­зич­ке кул­ту­ре у срп­ском дру­штву пред­ста­вља књи­га Ива­на Клај­на Бу­ше­ње је­зи­ка (Про­ме­теј, Но­ви Сад, 2012.). Она је са­ста­вље­на од ви­ше од осам­де­сет чла­на­ка ко­ји су об­ја­вљи­ва­ни у  НИН-овој ру­бри­ци „Је­зик“ у пе­ри­о­ду од 2006. до 2011. го­ди­не. Као и у прет­ход­ним пу­бли­ка­ци­ја­ма овог ти­па, Клајн на за­ни­мљив и ду­хо­вит на­чин об­ја­шња­ва нај­ра­зли­чи­ти­је про­бле­ме с ко­ји­ма се сре­ће­мо у ко­му­ни­ка­ци­ји. Иако ра­зно­вр­сни, тек­сто­ви су те­мат­ски гру­пи­са­ни, те та­ко има­мо оне у ко­ји­ма је об­ра­ђе­на про­бле­ма­ти­ка ко­ре­ла­ци­ја из­ме­ђу БКС је­зи­ка (бо­шњач­ког, хр­ват­ског и срп­ског у по­гла­вљу „Го­во­ри­те ли бе-ка-ес?), за­тим гру­пу тек­сто­ва ко­ји се ба­ве зна­че­њем ре­чи и гра­ма­тич­ким кон­струк­ци­ја­ма (дру­го и тре­ће по­гла­вље), у че­твр­том по­гла­вљу реч је о, за мно­ге, нај­ак­ту­ел­ни­јим про­бле­ми­ма у срп­ском је­зи­ку – на­го­ми­ла­ва­њу ан­гли­ци­за­ма, док се у по­след­њем де­лу Клајн ба­ви ра­зно­вр­сним при­ме­ри­ма јав­ног је­зи­ка.

По­след­њих го­ди­на, на оп­ште за­до­вољ­ство, по­ве­ћа­ва се про­дук­ци­ја је­зич­ких са­вет­ни­ка, но, на­жа­лост, не­ко­ли­ко нај­зна­чај­ни­јих лин­гив­ста у по­љу је­зич­ке кул­ту­ре ви­ше ни­је ме­ђу на­ма (Д. Ћу­пић, Е. Фе­ке­те, М. Шип­ка). По­тре­ба је да се што ве­ћи број лин­гви­ста укљу­чи у рад на нор­ми­ра­њу и стан­дар­ди­за­ци­ји срп­ског је­зи­ка и да ак­тив­но де­лу­је на кул­ту­ру срп­ског је­зи­ка.

 

 

 

 

3.    Ра­до­ви ко­ји се ба­ве про­бле­ми­ма из срод­них лин­гви­стич­ких ди­сци­пли­на

 

Мо­но­гра­фи­ја Бран­ка То­шо­ви­ћа Функ­ци­о­нал­ни сти­ло­ви пред­ста­вља ва­жан рад из обла­сти сти­ли­сти­ке на срп­ском је­зи­ку. Пред­мет књи­ге је сти­ли­стич­ка ди­фе­рен­ци­ја­ци­ја срп­ског је­зи­ка, од­но­сно ра­сло­ја­ва­ње на­шег је­зи­ка на функ­ци­о­нал­не сти­ло­ве и њи­хо­ве под­сти­ло­ве. По­што се сва­ка го­вор­на ре­а­ли­за­ци­ја мо­же свр­ста­ти у од­ре­ђе­ни стил а и сви сти­ло­ви су ба­зи­ра­ни на стан­дард­ном је­зи­ку, ја­сно је да је­зич­ка кул­ту­ра и сти­ли­сти­ка има­ју за­јед­нич­ки пред­мет ис­тра­жи­ва­ња са­мо су при­ступ и ци­ље­ви дру­га­чи­ји. Оно што је ва­жно за на­ше ис­тра­жи­ва­ње, а то је је­зич­ка кул­ту­ра у функ­ци­о­нал­ним сти­ло­ви­ма, на­жа­лост, ни­је пред­мет ове књи­ге, али оно што се мо­же про­чи­та­ти је­сте од­нос сти­ла и нор­ме[3] (а нор­ма је основ је­зич­ке кул­ту­ре) као и од­нос сти­ла и кли­шеа, ко­ји пред­ста­вља не­га­тив­ну осо­би­ну го­во­ра.[4]

Књи­га Је­ле­не Јо­ва­но­вић Лин­гви­сти­ка и сти­ли­сти­ка но­вин­ског уме­ћа ба­ви се пу­бли­ци­стич­ким функ­ци­о­нал­ним сти­лом, а пред­мет ис­тра­жи­ва­ња чи­не ве­ћи­ном но­вин­ски тек­сто­ви. Ана­ли­зе је­зич­ке кул­ту­ре у срп­ској лин­гви­сти­ци углав­ном по­чи­њу и за­вр­ша­ва­ју се на је­зич­ком ма­те­ри­ја­лу из ме­ди­ја, па је до­бро има­ти на јед­ном ме­сту син­те­зу тог функ­ци­о­нал­ног сти­ла. По­ред по­гла­вља о исто­ри­ја­ту но­ви­нар­ства, но­ви­нар­ству као ин­те­лек­ту­ал­ној и ко­му­ни­ка­тив­ној де­лат­но­сти, Је­ле­на Јо­ва­но­вић да­је пре­глед је­зич­ких и стил­ских ка­рак­те­ри­сти­ка но­вин­ских тек­сто­ва. Ва­жна по­гла­вља у ко­ји­ма су пред­мет еле­мен­ти је­зич­ке кул­ту­ре је­су осмо по­гла­вље, Уста­ље­ни (кли­ше­и­зи­ра­ни) из­ра­зи у но­вин­ским тек­сто­ви­ма и де­ве­то, Функ­ци­о­нал­но-стил­ска по­ли­ва­лент­ност но­вин­ских тек­сто­ва. И Је­ле­на Јо­ва­но­вић го­во­ри о си­ро­ма­ше­њу је­зич­ког из­ра­за, чак и код оних ко­ји­ма је је­зик сред­ство за рад, као што је но­ви­на­ри­ма. Ра­зно­вр­сна су огре­ше­ња, или ка­ко Јо­ва­но­ви­ће­ва на јед­ном ме­сту ка­же „зло­у­по­тре­бе“ у је­зи­ку но­ви­на: кли­ше­и­за­ци­ја, би­ро­кра­ти­за­ци­ја, ко­ло­кви­ја­ли­за­ци­ја, пре­те­ра­на ин­тер­на­ци­о­на­ли­за­ци­ја. С дру­ге стра­не, оно што се у књи­зи (по на­шем ми­шље­њу ису­ви­ше) че­сто ис­ти­че, је­сте об­ма­њи­ва­ње јав­но­сти, је­зич­ка ма­ни­пу­ла­ци­ја ко­ја се вр­ши по­мо­ћу за­му­ћи­ва­ња ја­сно­сти и пре­ци­зно­сти је­зи­ка. Кроз број­не при­ме­ре по­ка­за­но је да но­ви­на­ри (или мо­жда по­ли­ти­ча­ри, по­сред­но пре­ко но­ви­на­ра?) за­ма­гљи­ва­њем по­ру­ке и из­о­ста­вља­њем пра­ве ин­фор­ма­ци­је, су­шти­не, ша­бло­ни­зо­ва­ним је­зич­ким мо­де­ли­ма успе­ва­ју да ути­чу на ши­ру дру­штве­ну свест, а у скла­ду с во­љом по­ли­тич­ке вр­ху­шке (стр. 265). 

Је­ли­ца Јо­ка­но­вић Ми­хај­лов у књи­зи Ак­це­нат и ин­то­на­ци­ја го­во­ра на ра­ди­ју и те­ле­ви­зи­ји, по­ред ана­ли­зе и опи­са го­во­ра ра­диј­ских и те­ле­ви­зиј­ских но­ви­на­ра, да­је и кри­тич­ки осврт на огре­ше­ња ко­ја се у њи­ма ја­вља­ју. Та огре­ше­ња се огле­да­ју у кр­ше­њу ак­це­нат­ске нор­ме са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка,[5] али и дру­гих фо­нет­ских пра­ви­ла срп­ског је­зи­ка.

Со­ци­о­лин­гви­сти­ка Ми­ло­ра­да Ра­до­ва­но­ви­ћа мо­же би­ти ви­ше­стру­ко ко­ри­сна за про­у­ча­ва­о­це је­зич­ке кул­ту­ре иако се ди­рект­но не ба­ви је­зич­ком кул­ту­ром. Оно што је за ту област ва­жно је­сте пој­мов­но де­фи­ни­са­ње нор­ме и стан­дард­ног је­зи­ка јер нор­ми­ра­ни, стан­дард­ни је­зик пред­ста­вља по­ла­зну осно­ву за про­у­ча­ва­ња је­зич­ке кул­ту­ре.

По­ред оста­лих, по­гла­вље под на­зи­вом „Гра­ма­ти­ка“ дру­штве­ног ста­ту­са ва­жно је за је­зич­ку кул­ту­ру јер тај рад пред­ста­вља по­че­так про­у­ча­ва­ња ети­ке­ци­је и ње­ног ис­по­ља­ва­ња у срп­ском је­зи­ку.[6]

Ја­сно је да су ове обла­сти део јед­не ши­ре ди­сци­пли­не – со­ци­о­лин­гви­сти­ке, али су исто та­ко и део је­зич­ке кул­ту­ре. Ре­зул­та­ти со­ци­о­лин­гви­сти­ке ди­рект­но су укљу­че­ни и при­мен­љи­ви у је­зич­кој кул­ту­ри.

            Ми­ло­рад Ра­до­ва­но­вић у још јед­ној књи­зи да­је до­при­нос у из­у­ча­ва­њу је­зич­ке кул­ту­ре. У Спи­си­ма из кон­тек­сту­ал­не лин­гви­сти­ке Ра­до­ва­но­вић се и да­ље ба­ви стан­дар­ди­за­ци­јом и је­зич­ком по­ли­ти­ком, али оно што је још ва­жни­је за на­ша ис­тра­жи­ва­ња, уво­ди ре­то­ри­ку у мо­дер­ну лин­гви­сти­ку, од­но­сно ме­ђу пр­ви­ма код нас (а мо­жда је још увек и је­ди­ни у то­ме) за­ла­же се за ства­ра­ње јед­не но­ве ре­то­ри­ке. Ра­до­ва­но­вић сма­тра да би сва­ка област чо­ве­ко­вог жи­во­та и ра­да мо­гла има­ти не­ку вр­сту сво­је ре­то­ри­ке, па би се та­ко, на при­мер, мо­гла из­дво­ји­ти ре­то­ри­ка пи­са­не ре­чи пре­ма ре­то­ри­ци усме­не ре­чи, ре­то­ри­ка јав­не ре­чи пре­ма ре­то­ри­ци при­ват­не ре­чи, итд., а за­тим кон­крет­ни­је: пе­да­го­шка, на­уч­на, по­ли­тич­ка, иде­о­ло­шка, ре­ли­гиј­ска, прав­на, но­ви­нар­ска, те­ле­ви­зиј­ска, ра­диј­ска, спорт­ска, вој­на, ад­ми­ни­стра­тив­на, про­па­ганд­на, по­зо­ри­шна, естрад­на и по­слов­на ре­то­ри­ка.[7]

            Оно што Ра­до­ва­но­вић ис­ти­че као ва­жно за срп­ски је­зич­ки стан­дард (а са­мим тим и је­зич­ку кул­ту­ру) је­сте: да­ље ши­ре­ње стандарднoг је­зи­ка, и хoризoнталнo и вертикалнo, тј. усва ди­ја­ле­кат­ска пручја, иу све дру­штве­не слoјеве (првенственo крoз шку и масoвне ме­ди­је), за­тим негoвање стандарднoг је­зи­ка усвим његoвим функ­ци­ја­ма и упoтребама и на целoм гoвoрнoм пручју равнoмернo, на кра­ју, пре­пра­вља­ње стандарднoјезичке нoрме, на свим нивoима је­зич­ког си­сте­ма, и у свим његoвим функ­ци­ја­ма и упoтребама – са ци­љем пoвећавања кoмуникацијске ис­тва­ра­лач­ке ефикаснoсти. Круг прoјаних пoступака на oвај на­чин би се затвoриo у ктинуирани прoцес је­зич­ког пла­ни­ра­ња.

Бра­ни­слав Бр­бо­рић у Со­ци­о­лин­гви­стич­ким огле­ди­ма до­ти­че се по­ља је­зич­ке кул­ту­ре, нај­ви­ше ба­ве­ћи се је­зич­ком по­ли­ти­ком и је­зич­ким пла­ни­ра­њем. Да би се ни­зак ни­во је­зич­ке кул­ту­ре срп­ског дру­штва по­пра­вио, мо­ра се пр­во уве­сти ред и пра­ви­ло у обра­зо­ва­њу и јав­ној упо­тре­би је­зи­ка.

Ран­ко Бу­гар­ски дао је ве­ли­ки до­при­нос те­о­ри­ји срп­ске је­зич­ке кул­ту­ре. У не­ко­ли­ко на­вра­та, у две­ма књи­га­ма, Ли­ца је­зи­ка и Је­зик у кон­тек­сту, Бу­гар­ски се ба­ви пи­та­њи­ма је­зич­ке кул­ту­ре. У не­ко­ли­ко по­гла­вља по­ме­ну­тих књи­га (Ли­ца је­зи­ка: „Од кул­ту­ре го­во­ра до је­зич­ке кул­ту­ре“, Је­зик у кон­тек­сту: „Кул­ту­ра у је­зи­ку и је­зич­ка кул­ту­ра“, „Лин­гви­сти­ка и је­зич­ка кул­ту­ра“) ну­ди је­дан ши­ри при­ступ тој ди­сци­пли­ни по­ку­ша­ва­ју­ћи да про­ши­ри тра­ди­ци­о­нал­но схва­та­ње је­зич­ке кул­ту­ре где се она схва­та као по­зна­ва­ње и по­што­ва­ње нор­ми стан­дард­ног об­ли­ка ма­тер­њег је­зи­ка у из­го­во­ру, пра­во­пи­су и гра­ма­ти­ци, као и оп­штих пре­по­ру­ка ко­је се ти­чу лек­си­ке, фра­зе­о­ло­ги­је и сти­ла. Бу­гар­ски ну­ди је­дан кон­цепт у ко­ме је је­зич­ка кул­ту­ра вр­ло ши­рок по­јам, где као је­згро мо­же­мо по­сма­тра­ти го­вор­ну кул­ту­ру а око по­ме­ну­тог је­згра тре­ба­ло би си­сте­мат­ски из­гра­ђи­ва­ти је­дан сло­је­ви­ти омо­тач ко­ји би омо­гу­ћио пре­лаз од уског нор­ма­ти­ви­стич­ког по­и­ма­ња кул­ту­ре го­во­ра ка јед­ном ши­рем со­ци­о­лин­гви­стич­ком схва­та­њу је­зич­ке кул­ту­ре­као об­у­хват­ни­јег и над­ре­ђе­ног кон­цеп­та. Са те­жи­штем на ства­ра­лач­кој упо­тре­би је­зи­ка, на свр­сис­ход­ном вер­бал­ном оп­ште­њу, на ак­тив­ном раз­ви­ја­њу је­зич­ке и ко­му­ни­ка­тив­не спо­соб­но­сти, је­зич­ка кул­ту­ра би на са­вре­мен на­чин упу­ћи­ва­ла ка оно­ме што се у је­зи­ку и са је­зи­ком мо­же.

Ова­ко схва­ће­на је­зич­ка кул­ту­ра об­у­хва­та и кул­ту­ру вер­бал­ног ко­му­ни­ци­ра­ња, у чи­јим би се окви­ри­ма на­ро­чи­та па­жња по­све­ћи­ва­ла прин­ци­пи­ма праг­ма­ти­ке и ре­то­ри­ке. Је­зич­ка кул­ту­ра по­ве­за­на је са кул­ту­ром дру­штве­ног по­на­ша­ња на јед­ној стра­ни и кул­ту­ром ми­шље­ња на дру­гој: при­клад­но је­зич­ко по­на­ша­ње ва­жан је са­сто­јак од­го­ва­ра­ју­ћег дру­штве­ног по­на­ша­ња, а из то­га ка­ко не­ко го­во­ри ла­ко се на­слу­ћу­је и ка­ко ми­сли. Круг се, да­ље, бит­но про­ши­ру­је укљу­чи­ва­њем кул­ту­ре слу­ша­ња – и то не са­мо ту­ђег го­во­ра не­го и дру­гог ми­шље­ња. Ти­ме се из­ла­зи из гра­ни­ца стан­дард­ног ва­ри­је­те­та ма­тер­њег је­зи­ка и ула­зи у ши­ри, со­ци­о­лин­гви­стич­ки кон­текст.

По­ред по­тре­бе за по­зна­ва­њем свет­ских је­зи­ка ко­ју на­ме­ће са­вре­ме­на ци­ви­ли­за­ци­ја, тре­ба не­го­ва­ти ис­прав­не ста­во­ве пре­ма дру­гим је­зи­ци­ма и пре­ма њи­хо­вим го­вор­ни­ци­ма, јер се иза ка­рак­те­ри­стич­но не­га­тив­них ис­ка­за о дру­гим об­ли­ци­ма го­во­ра ти­пич­но кри­је од­бој­ност пре­ма њи­хо­вим но­си­о­ци­ма. Тим пу­тем мо­же се де­ло­ва­ти на су­зби­ја­њу дру­штве­но штет­них по­ја­ва ка­кве су лин­гво­цен­три­зам и ет­но­цен­три­зам. И ту је реч о при­хва­та­њу дру­гог­као основ­ном са­стој­ку је­зич­ке и оп­ште кул­ту­ре.

Је­зич­ка кул­ту­ра не мо­же се за­ми­сли­ти без нео­п­ход­не ме­ре лин­гви­стич­ке кул­ту­ре – те­мељ­них чи­ње­нич­них зна­ња о при­ро­ди, струк­ту­ри и функ­ци­ја­ма је­зи­ка, те о је­зи­ци­ма све­та, јер ов­де, као и дру­где, про­ве­ре­но зна­ње пред­ста­вља нај­по­у­зда­ни­ју бра­ну про­тив ра­ши­ре­них сте­ре­о­ти­па и пред­ра­су­да свих вр­ста. Тре­ба те­жи­ти јед­ном це­ло­ви­ти­јем кон­цеп­ту је­зич­ког обра­зо­ва­ња ко­је, ту­ма­че­ћи чо­ве­ка и дру­штво кроз је­зик, ши­ри дру­штве­ну свест о је­зи­ку и кре­а­тив­ним је­зич­ким мо­гућ­но­сти­ма. Зах­те­ви мо­дер­ног жи­во­та на днев­ни ред по­ста­вља­ју јед­ну од­го­ва­ра­ју­ћу кон­цеп­ци­ју је­зич­ке кул­ту­ре ко­ју би да­нас мо­ра­ли фор­ми­ра­ти тра­ди­ци­о­нал­ни по­сле­ни­ци на овом под­руч­ју – је­зич­ки струч­ња­ци, пе­да­го­зи, пи­сци на­став­них про­гра­ма, уџ­бе­ни­ка и при­руч­ни­ка, лек­то­ри, но­ви­на­ри, пре­во­ди­о­ци и сви дру­ги.  Та­ква је­зич­ка кул­ту­ра ука­зу­је нам се као вре­дан циљ обра­зов­не и је­зич­ке по­ли­ти­ке, али и оп­ште кул­тур­не и дру­штве­не по­ли­ти­ке.

Још јед­на књи­га ко­ја при­па­да со­ци­о­лин­гви­стич­кој ли­те­ра­ту­ри мо­же ко­ри­сти­ти­о­ни­ма ко­ји се ба­ве је­зич­ком кул­ту­ром. То је књи­га Ми­ла­на Шип­ке Је­зик и по­ли­ти­ка. Оно што је за нас бит­но а у ве­зи је са је­зич­ком по­ли­ти­ком је­су две ства­ри: по­ве­за­ност је­зи­ка и по­ли­ти­ке, од­но­сно ка­ко по­ли­ти­ка ути­че на је­зич­ку кул­ту­ру (да ли јој до­при­но­си или пак од­ма­же) као и то ка­кав је „по­ли­тич­ки је­зик“ или дру­га­чи­је ре­че­но – је­зик по­ли­ти­ча­ра, и ка­ко њи­хо­ва је­зич­ка кул­ту­ра ути­че на је­зич­ку и оп­шту кул­ту­ру јед­ног на­ро­да.

Пе­драг Пи­пер је још је­дан ме­ђу лин­гви­сти­ма ко­ји се ба­ви про­бле­ми­ма је­зич­ке и го­вор­не кул­ту­ре, али је по­себ­но ва­жно то што је он је­дан од рет­ких ко­ји се ти­ме ба­ви са те­о­риј­ског аспек­та. У сво­јој књи­зи Срп­ски из­ме­ђу ве­ли­ких и ма­лих је­зи­ка, у ра­ду „О срп­ској го­вор­ној кул­ту­ри да­нас“, да­је ре­ал­ни опис ста­ња срп­ске је­зич­ке кул­ту­ре и те­ме­љан спи­сак свих оних пи­та­ња ко­ји­ма би се у што бли­жој бу­дућ­но­сти тре­ба­ло по­за­ба­ви­ти. Не­ка од њих на­во­ди­мо: срп­ска го­вор­на кул­ту­ра и срп­ски је­зич­ки стан­дард; дру­штве­ни и лин­гви­стич­ки ста­тус срп­ске го­вор­не кул­ту­ре; естет­ско и функ­ци­о­нал­но у го­вор­ној кул­ту­ри; го­вор­на кул­ту­ра по­сма­тра­на на раз­ли­чи­тим је­зич­ким ни­во­и­ма, го­вор­на кул­ту­ра и пра­во­пис, го­вор­на кул­ту­ра и функ­ци­о­нал­на ра­сло­је­ност срп­ског је­зи­ка, го­вор­на кул­ту­ра у раз­ли­чи­тим го­вор­ним си­ту­а­ци­ја­ма, од­но­сно у раз­ли­чи­тим дис­кур­си­ма, го­вор­на кул­ту­ра у ре­клам­ном дис­кур­су, го­вор­на кул­ту­ра у на­став­ном дис­кур­су, по­себ­но у уџ­бе­ни­ци­ма; го­вор­на кул­ту­ра у раз­ли­чи­тим ме­ди­ју­ми­ма – слич­но­сти и раз­ли­ке; го­вор­на кул­ту­ра код Ср­ба и код дру­гих на­ро­да; ста­во­ви пре­ма кул­ту­ри го­во­ра (код ра­зних на­ро­да, у раз­ли­чи­тим со­ци­јал­ним гру­па­ма, про­фе­си­ја­ма итд.); го­вор­на кул­ту­ра и је­зич­ка еко­ло­ги­ја; го­вор­на кул­ту­ра и кул­ту­ра ди­ја­ло­га, је­зич­ка то­ле­ран­ци­ја, го­вор­на кул­ту­ра и го­вор­на ети­ке­ци­ја, го­вор­на кул­ту­ра и бе­сед­ни­штво и др.; срп­ска го­вор­на кул­ту­ра по­сма­тра­на у исто­риј­ској пер­спек­ти­ви; па­то­ло­ги­ја го­во­ра и па­то­ло­ги­ја кул­ту­ре го­во­ра итд.[8]

За срп­ски је­зик нај­ва­жни­је је уста­но­вља­ва­ње јед­не оп­ште стра­те­ги­је не­го­ва­ња срп­ске го­вор­не кул­ту­ре, ко­ја се мо­ра ин­сти­ту­ци­о­нал­но по­ди­ћи на ни­во на­ци­о­нал­ног ин­те­ре­са, што она у су­шти­ни и је­сте. Ор­га­ни­зо­ва­на бри­га за го­вор­ну кул­ту­ру мо­ра­ла би би­ти усме­ре­на на че­ти­ри глав­на сту­ба го­вор­не кул­ту­ре јед­ног ци­ви­ли­зо­ва­ног дру­штва, а то су по­ро­ди­ца, шко­ла, углед­ни по­је­дин­ци и лек­тор­ска слу­жба у из­да­вач­ким и ме­диј­ским ку­ћа­ма.

Али, да би не­го­ва­ње кул­ту­ре го­во­ра има­ло из­гле­да на успех, у дру­штву тре­ба ство­ри­ти и стал­но си­сте­мат­ски одр­жа­ва­ти свест о зна­ча­ју кул­ту­ре го­во­ра као са­став­ном де­лу оп­ште кул­ту­ре, усло­ву за све пре­сти­жне про­фе­си­је, усло­ву за раз­вој што склад­ни­јих ме­ђу­људ­ских и ме­ђу­на­ци­о­нал­них од­но­са, где је по­себ­но ва­жна етич­ка стра­на је­зич­ке кул­ту­ре и еко­ло­ги­ја је­зи­ка.

Да за­кљу­чи­мо: ис­тра­жи­ва­ње је по­ка­за­ло да, иако су нај­број­ни­ји ра­до­ви на­ме­ње­ни прак­тич­ној упо­тре­би, има и та­квих ко­ји се ба­ве је­зич­ком и го­вор­ном кул­ту­ром са те­о­риј­ског аспек­та. Та­кви су ра­до­ви П. Иви­ћа, И. Клај­на, М. Пе­ши­ка­на, Б. Бр­бо­ри­ћа, Р. Бу­гар­ског, П. Пи­пе­ра, М. Шип­ке, С. Ва­сић, Ж. Ру­жи­ћа, Ђ. Ко­сти­ћа, М. Ни­ко­лић…

            Дру­га гру­па ра­до­ва ко­ја је ушла у по­ље ис­тра­жи­ва­ња би­ли су прак­тич­ни при­руч­ни­ци. Ве­ћи­на прак­тич­них при­руч­ни­ка по­се­ду­је, у ма­њем или ве­ћем сте­пе­ну, им­пли­цит­ну те­о­ри­ју на чи­јим те­ме­љи­ма су да­ва­не пре­по­ру­ке за кон­крет­не про­блем­ске ре­чи и из­ра­зе. Нај­ва­жни­ји при­руч­ни­ци на срп­ском је­зи­ку про­из­и­шли су из пе­ра И. Клај­на, М. Шип­ке, Е. Фе­ке­теа, Д. Ћу­пи­ћа, Б. Тер­зи­ћа, Р. Сти­јо­вић…

            Тре­ћа гру­па ис­пи­та­них ра­до­ва на срп­ском је­зи­ку ни­је се ди­рект­но ба­ви­ла пи­та­њи­ма је­зич­ке и го­вор­не кул­ту­ре, али ши­ри­на пред­ме­та је­зич­ке кул­ту­ре је та­ква да до­во­ди до то­га да у мно­гим лин­гви­стич­ким ра­до­ви­ма на­ла­зи­мо ње­не еле­мен­те. Та­кве ра­до­ве пи­са­ли су М. Ра­до­ва­но­вић, Р. Бу­гар­ски, Б. Бр­бо­рић, П. Пи­пер, и мно­ги дру­ги.

            Про­бле­ми је­зич­ке кул­ту­ре број­ни су и озбиљ­ни, и о то­ме смо већ пи­са­ли (Ни­ко­лић 2010), па би­смо се окре­ну­ли не­ким по­тен­ци­јал­ним ци­ље­ви­ма за срп­ске лин­гви­сте и лин­гви­сти­ку. Као пр­во, је­зич­ка кул­ту­ра тре­ба има­ти зна­чај­ни­је ме­сто у на­у­ци о срп­ском је­зи­ку. Још је­дан од раз­ло­га за­што ни­је та­ко ле­жи и у по­пу­лар­но­сти од­ре­ђе­не ди­сци­пли­не у не­ком вре­ме­ну. Злат­но до­ба је­зич­ке кул­ту­ре и те­о­ри­је стан­дард­ног је­зи­ка је­сте пр­ва по­ло­ви­на XX ве­ка, док су у са­вре­ме­ној лин­гви­сти­ци мо­дер­не (без ика­квог ни­по­до­шта­ва­ња) не­ке дру­ге те­о­ри­је и ди­сци­пли­не (по­пут нпр. ког­ни­тив­не лин­гви­сти­ке), и то ни­је ла­ко про­ме­ни­ти. Је­зич­ку кул­ту­ру тре­ба оса­вре­ме­ни­ти у сми­слу ко­ри­шће­ња са­вре­ме­них на­уч­них ре­зул­та­та, те­о­ри­ја, ме­то­да и тех­ни­ка. По­треб­но је мо­ти­ви­са­ти мла­ђи ис­тра­жи­вач­ки ка­дар да се ба­ви огре­ше­њи­ма о нор­му и је­зич­ку кул­ту­ру оба ви­да стан­дард­ног је­зи­ка, усме­ног и пи­сме­ног, да при­ку­пља, бе­ле­жи, ре­ги­стру­је при­ме­ре та­квих по­гре­шних упо­тре­ба. Ко­ми­си­је Од­бо­ра за стан­дар­ди­за­ци­ју тре­ба­ју би­ти агил­ни­је, че­шће се са­ста­ја­ти и оства­ри­ва­ти ре­зул­та­те за­да­те про­гра­мом Од­бо­ра. У том сми­слу по­треб­но је на ни­воу Од­бо­ра до­не­ти ак­ци­о­не (го­ди­шње) пла­но­ве и стра­те­ги­је (ви­ше­го­ди­шње пла­но­ве). Струч­на јав­ност тре­ба пре­у­зе­ти од­го­вор­ност за ак­ту­ел­но ста­ње у стан­дард­ном је­зи­ку. Ин­сти­ту­ци­о­на­ли­зо­ва­ност та­квих про­бле­ма је­сте по­треб­на, чак нео­п­ход­на, но, че­сто смо све­до­ци да се ин­ди­ви­ду­а­лан (па и ко­лек­ти­ван) не­рад оправ­да­ва не­по­сто­ја­њем аде­кват­них кров­них ин­сти­ту­ци­ја или, уко­ли­ко оне по­сто­је (нпр. ми­ни­стар­ства за про­све­ту, на­у­ку, кул­ту­ру…, од­бо­ри, ко­ми­си­је и сл.), њи­хо­вим сла­бим ан­га­жо­ва­њем и су­де­ло­ва­њем, што би би­ло пре­ба­ци­ва­ње од­го­вор­но­сти. Све је ма­њи број по­је­ди­на­ца ме­ђу на­ма ко­ји но­се це­ло­ку­пан те­рет по­ди­за­ња кул­ту­ре срп­ског је­зи­ка и опи­сме­ња­ва­ња ње­го­вих го­вор­ни­ка, па тре­ба де­ло­ва­ти, и лич­но и ко­лек­тив­но, да се та­кво ста­ње про­ме­ни. О про­бле­ми­ма пред­ме­та и по­је­ди­нач­них еле­мен­та­та је­зич­ке кул­ту­ре (по­пут пи­та­ња је­зич­ких и го­вор­них узо­ра, пи­та­ња нор­ма­тив­но­сти го­вор­ног функ­ци­о­нал­ног сти­ла, али и дру­гих сти­ло­ва стан­дард­ног је­зи­ка, по­пут књи­жев­но­у­мет­нич­ког, пи­та­ња сте­пе­на нор­ма­тив­но­сти ис­ка­за и др.) због ко­јих се ова област оста­вља из­ван ду­бљег те­о­риј­ског про­у­ча­ва­ња, би­ће ре­чи у не­ком на­ред­ном ра­ду.

 

Ли­те­ра­ту­ра:

 

·      Ак­ту­ел­на пи­та­ња на­ше је­зич­ке кул­ту­ре, Про­свет­ни пре­глед, Бе­о­град, 1982.

·         Бр­бо­рић (2000): Б. Бр­бо­рић, О је­зич­ком рас­ко­лу (со­ци­о­лин­гви­стич­ки огле­ди I), ЦПЛ – Бе­о­град, Про­ме­теј – Но­ви Сад, 2000.

·         Бр­бо­рић (2001): Б. Бр­бо­рић, С је­зи­ка на је­зик (со­ци­о­лин­гви­стич­ки огле­ди II), ЦПЛ – Бе­о­град, Про­ме­теј – Но­ви Сад, 2001.

·         Бр­бо­рић и др. (2006): Б. Бр­бо­рић, Ј. Вук­са­но­вић, Р. Га­че­вић (при­ре­ђи­ва­чи), Срп­ски је­зик у нор­ма­тив­ном огле­да­лу (50 од­лу­ка Oдбора за стан­дар­ди­за­ци­ју срп­ског је­зи­ка), Бе­о­град­ска књи­га, Бе­о­град, 2006.

·         Бу­гар­ски (1997): Р. Бу­гар­ски, Је­зик у кон­тек­сту, Чи­го­ја штам­па, Бе­о­град, 1997.

·         Бу­гар­ски (2001): Р. Бу­гар­ски, Ли­ца је­зи­ка: со­ци­о­лин­гви­стич­ке те­ме, Би­бли­о­те­ка XX век, Бе­о­град, 2001.

·         Ва­сић (1990): S. Va­sić, Kul­tu­ra go­vor­ne ko­mu­ni­ka­ci­je, In­sti­tut za pe­da­go­ška is­tra­ži­va­nja – Pro­sve­ta, Be­o­grad, 1990.

·         Ивић и др. (2004): П. Ивић, И. Клајн, М. Пе­ши­кан, Б. Бр­бо­рић, Срп­ски је­зич­ки при­руч­ник,Бе­о­град­ска књи­га, Бе­о­град, 2004.

·         Јо­ва­но­вић (2009): Ј. Јо­ва­но­вић Лин­гви­сти­ка и сти­ли­сти­ка но­вин­ског уме­ћа: је­зич­ке и стил­ске осо­би­не но­ви­нар­ства, Ја­сен, Бе­о­град, 2010.

·         Јо­ка­но­вић Ми­хај­лов (2007): Ј. Јо­ка­но­вић Ми­хај­лов Ак­це­нат и ин­то­на­ци­ја го­во­ра на ра­ди­ју и те­ле­ви­зи­ји, Дру­штво за срп­ски је­зик, Бе­о­град, 2007.

·         Клајн (1978): I. Klajn, Raz­go­vo­ri o je­zi­ku, Vuk Ka­ra­džić, Be­o­grad,1978.

·         Клајн (2006): I. Klajn, Reč­nik je­zič­kih ne­do­u­mi­ca, Či­go­ja štam­pa,Be­o­grad, 2002.

·         Клајн (2012): И. Клајн, Бу­ше­ње је­зи­ка, Про­ме­теј, Но­ви Сад, 2012.

·         Koстић [1979]: Đ. Ko­stić, O kul­tu­ri go­vo­ra, RTV, Be­o­grad, [1979].

·         Ми­ло­са­вље­вић (2007): Б. Ми­ло­са­вље­вић, Фор­ме уч­ти­во­сти у срп­ском је­зи­ку, Учи­тељ­ски фа­кул­тет, Бе­о­град, 2007.

·         Мр­ше­вић Ра­до­вић (2002): Д. Мр­ше­вић Ра­до­вић, „Ми­ха­и­ло Сте­ва­но­вић и не­го­ва­ње је­зи­ка срп­ског“, По­се­бан оти­сак из Збор­ни­ка са на­уч­ног ску­па Жи­вот и дје­ло ака­де­ми­ка Ми­ха­и­ла Сте­ва­но­ви­ћа, На­уч­ни ску­по­ви, књ. 59; Одје­ље­ње умјет­но­сти, књ. 21, Под­го­ри­ца, 2002, 275283.

·         Мр­ше­вић Ра­до­вић (2004): Д. Мр­ше­вић Ра­до­вић, „Је­зич­ка кул­ту­ра и чи­сто­та је­зи­ка (I)“, На­уч­ни са­ста­нак сла­ви­ста у Ву­ко­ве да­не 33/3, Бе­о­град, 2004, 207–213.

·         Мр­ше­вић Ра­до­вић (2005): Д. Мр­ше­вић Ра­до­вић, „Је­зич­ка кул­ту­ра и чи­сто­та је­зи­ка (II)“, На­уч­ни са­ста­нак сла­ви­ста у Ву­ко­ве да­не 34/3, Бе­о­град, 2005, 263–278.

·         Ни­ко­лић (2010а): М. Ни­ко­лић, Те­о­ри­ја је­зич­ке кул­ту­ре у на­у­ци о срп­ском је­зи­ку и сла­ви­сти­ци, Ин­сти­тут за срп­ски је­зик СА­НУ, Бе­о­град, 2010.

·         Ни­ко­лић (2010б): М. Ни­ко­лић, Свод­ни ре­ги­стар пи­та­ња из срп­ске го­вор­не кул­ту­ре, Бе­о­град­ска књи­га, Бе­о­град, 2010.

·         Пе­ши­кан и др. (2010): М. Пе­ши­кан, Ј. Јер­ко­вић, М. Пи­жу­ри­ца, Пра­во­пис срп­ско­га је­зи­ка, Ма­ти­ца срп­ска – Но­ви Сад, За­вод за уџ­бе­ни­ке и на­став­на сред­ства – Бе­о­град, 2002.

·         Пи­пер (2004): П. Пи­пер, Срп­ски из­ме­ђу ве­ли­ких и ма­лих је­зи­ка, Бе­о­град­ска књи­га, Бе­о­град, 2004.

·         Ра­до­ва­но­вић (1997): М. Ra­do­va­no­vić, Spi­si iz kon­tek­stu­al­ne lin­gvi­sti­ke, Iz­da­vač­ka knji­žar­ni­ca Zo­ra­na Sto­ja­no­vi­ća, Srem­ski Kar­lov­ci – No­vi Sad, 1997.

·         Ра­до­ва­но­вић (2003): M. Ra­do­va­no­vić, So­ci­o­lin­gvi­sti­ka, Iz­da­vač­ka knji­žar­ni­ca Zo­ra­na Sto­ja­no­vi­ća, Srem­ski Kar­lov­ci – No­vi Sad, 2003.

·         Ру­жић (1981): Ž. Ru­žić, Osno­vi kul­tu­re go­vo­ra, Pe­da­go­ška aka­de­mi­ja za­o­bra­zo­va­nje vas­pi­ta­ča pred­škol­skih usta­no­va, Be­o­grad, 1981.

·         Ста­нић (1973): М. Ста­нић, За кул­ту­ру је­зи­ка, За­вод за из­да­ва­ње уџ­бе­ни­ка, Бе­о­град, 1973.

·         Сти­јо­вић (2009): Р. Сти­јо­вић, Срп­ски је­зик – нор­ма и прак­са, Чи­го­ја штам­па, Бе­о­град, 2009.

·         Те­ле­бак (1998): М. Те­ле­бак, Го­во­ри­мо срп­ски – С ла­ко­ћом до је­зич­ке кул­ту­ре, ИП Но­ви глас, Ба­ња Лу­ка, На­род­на уни­вер­зи­тет­ска би­бли­о­те­ка, При­шти­на, 1998.

·         То­шо­вић (2002): Б. То­шо­вић, Функ­ци­о­нал­ни сти­ло­ви, Бе­о­град­ска књи­га, Бе­о­град, 2002.

·         Ћу­пић и др. (1996): Д. Ћу­пић, Е. Фе­ке­те, Б. Тер­зић, Сло­во о је­зи­ку: је­зич­ки по­уч­ник, Пар­те­нон, Бе­о­град, 1996.

·         Ћу­пић и др. (2002): Д. Ћу­пић, Е. Фе­ке­те, Б. Тер­зић, Сло­во о је­зи­ку II: је­зич­ки по­уч­ник, Пар­те­нон, Бе­о­град, 2002.

·         Ћу­пић и др. (2005): Д. Ћу­пић, Е. Фе­ке­те, Б. Тер­зић, Срп­ски је­зич­ки са­вет­ник, Слу­жбе­ни лист СЦГ, Срп­ска школ­ска књи­га, Бе­о­град, 2005.

·         Фе­ке­те (2006): Е. Фе­ке­те, Је­зич­ке до­у­ми­це, Бе­о­град­ска књи­га, Бе­о­град, 2006.

·         Фе­ке­те (2008): Е. Фе­ке­те, Је­зич­ке до­у­ми­це (књи­га дру­га), Бе­о­град­ска књи­га, Бе­о­град, 2008.

·         Шип­ка (1998а): М. Шип­ка, За­што се ка­же, ЦПЛ – Бе­о­град, Про­ме­теј – Но­ви Сад, 1998.

·         Шип­ка (1998б): М. Шип­ка, При­че о ре­чи­ма, ЦПЛ – Бе­о­град, Про­ме­теј – Но­ви Сад, 1998.

·         Шип­ка (2005): M. Šip­ka, Kul­tu­ra go­vo­ra, In­sti­tut za je­zik u Sa­ra­je­vu, Sa­ra­je­vo, 2005.

·         Шип­ка (2006): М. Шип­ка, Је­зик и по­ли­ти­ка, Бе­о­град­ска књи­га, Бе­о­град, 2006.

·         Шип­ка (2008): М. Шип­ка, Стан­дард­но­је­зич­ка пре­и­спи­ти­ва­ња 1, Про­ме­теј, Но­ви Сад, 2008.

·         Шип­ка (2009): М. Шип­ка, Стан­дард­но­је­зич­ка пре­и­спи­ти­ва­ња 2, Про­ме­теј, Но­ви Сад, 2009.

·         Шип­ка (2010): М. Шип­ка, Пра­во­пи­сни реч­ник (са пра­во­пи­сно-гра­ма­тич­ким са­вет­ни­ком), Про­ме­теј, Но­ви Сад, 2010.

·         Шип­ка (2011): М. Шип­ка, Стан­дард­но­је­зич­ка пре­и­спи­ти­ва­ња 3, Про­ме­теј, Но­ви Сад, 2011.

 



* marina.nikolic@isj.sanu.ac.rs

** Овај чланак је резултат рада на пројекту 178021Опис и стандардизација савременог српског језика“ који у целини финансира Министарство просвете и науке Републике Србије.

[1] У по­след­ње вре­ме, за­хва­љу­ју­ћи ауто­ри­ма и из­да­ва­чу (Про­ме­теј, Но­ви Сад), ко­ји је осе­тио по­тре­бу за та­квим књи­га­ма на тр­жи­шту, у књи­жа­ра­ма се ла­ко мо­гу на­ћи но­ва из­да­ња је­зич­ких са­вет­ни­ка М. Шип­ке и И. Клај­на, ко­ји спа­да­ју у тзв. „за­ни­мљи­ву“ лин­гви­сти­ку и има­ју ве­ли­ку по­пу­лар­ност. Та из­да­ња до­ступ­на су по­је­ди­нач­но али и у ком­пле­ту под за­јед­нич­ким на­зи­вом „По­пу­лар­на лин­гви­сти­ка“.

[2] В. ни­же.

[3] О од­но­су из­ме­ђу функ­ци­о­нал­них сти­ло­ва и стан­дард­ног је­зи­ка в. То­шо­вић 2002: 107, 140, 383, 393.

[4] Н. д. стр. 140–141.

[5] Ко­ја се на­жа­лост ни­је ре­фор­ми­са­ла од Ву­ко­вих вре­ме­на. Ак­це­нат­ска нор­ма у срп­ском је­зи­ку још увек је та­ко­зва­на Вук–Да­ни­чи­ће­ва ак­цен­ту­а­ци­ја, ко­је се при­др­жа­ва вр­ло ма­ли број го­вор­ни­ка.

[6] 2007. у из­да­њу Учи­тељ­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду штам­пан је ма­ги­стар­ски рад Бо­ја­не Ми­ло­са­вље­вић Фор­ме уч­ти­во­сти у срп­ском је­зи­ку. Та­ко­ђе, Је­ле­на Јо­ва­но­вић у сво­јој књи­зи о је­зи­ку но­ви­на у по­гла­вљу 4.3. Апо­стро­фич­ност – об­ли­ци и функ­ци­је осло­вља­ва­ња у но­ви­на­ма, го­во­ри о осло­вља­ва­њу у но­вин­ском је­зи­ку (Јо­ва­но­вић 2009).

[7] Ра­до­ва­но­вић 2002: 108–128.

[8] Н. д. стр. 85–86.

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa