Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 22

­Ј­елена П­авл­ов­ић (Ниш)

­

СА­ВРЕ­МЕ­НА ПРО­У­ЧА­ВА­ЊА ЈЕ­ЗИ­КА И КЊИ­ЖЕВ­НО­СТИ: ЗБОР­НИК РА­ДО­ВА СА IV СКУ­ПА МЛА­ДИХ ФИ­ЛО­ЛО­ГА

СР­БИ­ЈЕ ОДР­ЖА­НОГ 17. МАР­ТА 2012. НА ФИ­ЛО­ЛО­ШКО-УМЕТ­НИЧ­КОМ ФА­КУЛ­ТЕ­ТУ У КРА­ГУ­ЈЕВ­ЦУ. КЊИ­ГА 1. Kрагујевац, 2013, 723 стр.

 

 

Би­ти млад и по­чет­ник у не­кој на­уч­ној обла­сти, па и у лин­гви­сти­ци, под­ра­зу­ме­ва лу­та­ња и са­пли­та­ња, скре­та­ња и вра­ћа­ња на пра­ви пут. Пр­ви ко­ра­ци у на­у­ци су „ве­ли­ка ствар“ за мла­дог чо­ве­ка ко­ји же­ли да про­ши­ри сво­је хо­ри­зон­те, да ру­ши до­тад утвр­ђе­не на­уч­не исти­не и да ства­ра но­ве. Ме­ђу­тим, би­ло да мла­ди на­уч­ник же­ли да хо­да ута­ба­ним ста­за­ма ве­ли­ка­на на­ше лин­гви­сти­ке као што су Алек­сан­дар Бе­лић или Па­вле Ивић, би­ло да же­ли да кр­чи но­ве ста­зе по вр­ле­ти­ма до­сад нео­т­кри­ве­них „лин­гви­стич­ких пре­де­ла“, за ње­га је нај­ва­жни­је да се ње­гов глас чу­је. Фи­ло­ло­шко-умет­нич­ки фа­кул­тет у Кра­гу­јев­цу већ пет го­ди­на да­је при­ли­ку мла­дим фи­ло­ло­зи­ма да „по­ка­жу шта зна­ју“ на ску­пу мла­дих фи­ло­ло­га Ср­би­је „Са­вре­ме­на про­у­ча­ва­ња је­зи­ка“.

Пред на­ма је Збор­ник ра­до­ва са IV на­уч­ног ску­па мла­дих фи­ло­ло­га Ср­би­је. Са­вре­ме­на про­у­ча­ва­ња је­зи­ка. Че­твр­ти по ре­ду скуп мла­дих фи­ло­ло­га одр­жан је на Фи­ло­ло­шко-умет­нич­ком фа­кул­те­ту у Кра­гу­јев­цу 17. мар­та 2012. го­ди­не. Иде­ја за скуп про­те­кла је од Док­тор­ских сту­ди­ја фи­ло­ло­ги­је (је­зик и књи­жев­ност), ко­је од 2008. го­ди­не по­сто­је на овом фа­кул­те­ту. Скуп мла­дих фи­ло­ло­га се те­мат­ски са­сто­ји из два де­ла: лин­гви­стич­ког и књи­жев­ног. Лин­гви­стич­ки део чи­ни­ло је 87 ре­фе­ра­та и са­оп­ште­ња, а по­сле ре­цен­зи­је у Збро­ни­ку се на­шло 65 ре­фе­ра­та.

У Збор­ни­ку се на­ла­зе два пред­го­во­ра. Пр­ви пред­ста­вља „Обра­ћа­ње про­де­ка­на за на­у­ку Фи­ло­ло­шко-умет­нич­ког фа­кул­те­та у Кра­гу­јев­цу проф. др Дра­га­на Бо­шко­ви­ћа уче­сни­ци­ма IV на­уч­ног ску­па мла­дих фи­ло­ло­га Ср­би­је“ (5–6). Про­фе­сор Дра­ган Бо­шко­вић је у ње­му по­ру­чио мла­дим фи­ло­ло­зи­ма да „под ака­дем­ским и на­уч­но­и­стра­жи­вач­ким сун­цем увек тра­же ме­сто за сум­њу, игру и жи­вот“. Дру­ги пред­го­вор је текст про­фе­со­ра Ми­ло­ша Ко­ва­че­ви­ћа „О пр­вој књи­зи Збор­ни­ка“ (7–8). У ње­му се го­во­ри о то­ме ко­ји је био кри­те­ри­јум при из­бо­ру ра­до­ва за Збор­ник, о то­ме ко­је ра­до­ве са­др­жи, као и о то­ме ко­јом лин­гви­стич­ком ме­то­до­ло­ги­јом су се ко­ри­сти­ли ауто­ри.

Збор­ник је по­де­љен на пет де­ло­ва. Пр­ви део чи­не исто­риј­ско-је­зич­ка и ди­ја­лек­то­ло­шка про­у­ча­ва­ња (8 ра­до­ва), дру­ги мор­фо­ло­шка и твор­бе­на про­у­ча­ва­ња (5 ра­до­ва), тре­ћи лек­си­ко­ло­шка про­у­ча­ва­ња (13 ра­до­ва), че­твр­ти син­так­сич­ка и сти­ли­стич­ка про­у­ча­ва­ња (19 ра­до­ва) и пе­ти при­ме­ње­на лин­гви­сти­ка (16 ра­до­ва).

У пр­вом де­лу Збор­ни­ка ја­вља­ју се нај­ра­зли­чи­ти­ји ра­до­ви. Рад Дан­ке Уро­ше­вић и Ива­не Чан­чар „О гла­го­ли­ма vъzrьĕti и ouzьrъĕti у ста­ро­сло­вен­ском је­зи­ку (с освр­том на ста­ње у грч­ком је­зи­ку)“ (19–32) ба­ви се ис­пи­ти­ва­њем се­ман­тич­ко-син­так­сич­ких ка­рак­те­ри­сти­ка два­ју ста­ро­сло­вен­ских гла­го­ла ви­зу­ел­не пер­цеп­ци­је. Ко­а­у­тор­ски рад Све­тла­не Сли­јеп­че­вић и Ане Си­вач­ки „О раз­во­ју тер­ми­на мај­ка, отац, син и кћи у ин­до­е­вроп­ским је­зи­ци­ма (с по­себ­ним освр­том на срп­ски и ал­бан­ски)“ (33–42) да­је пре­глед и ком­па­ра­тив­ну ана­ли­зу за че­ти­ри тер­ми­на нај­у­жег срод­ства. Оно што је за­јед­нич­ко ве­ћи­ни ра­до­ва у пр­вом де­лу Збор­ни­ка је ин­си­сти­ра­ње на кон­так­ту ме­ђу раз­ли­чи­тим је­зи­ци­ма на Бал­ка­ну. Ана­ли­ти­зам као од­ли­ка бал­кан­ског је­зич­ког са­ве­за очи­та­ва се и у по­сто­ја­њу оп­штег па­де­жа у го­во­ри­ма при­зрен­ско-ти­моч­ке зо­не, а то је пред­мет ра­да Ане Са­вић Гру­јић „Оп­шти па­деж у го­во­ри­ма при­зрен­ско-ти­моч­ке ди­ја­ле­кат­ске обла­сти“ (55–64). На ва­жност по­ве­зи­ва­ња ди­ја­лек­то­ло­ги­је и кон­такт­не лин­гви­сти­ке ука­за­ла је Та­ња Ми­ло­са­вље­вић у ра­ду „На­зи­ви за сви­ра­лу у све­тлу је­зич­ке ин­тер­фе­рен­ци­је“ (65–76). Она на­во­ди да се на цен­трал­ном де­лу срп­ског је­зич­ког под­руч­ја ко­ри­сти тер­мин сви­ра­ла и ње­го­ви ва­ри­ја­те­ти (сви­ра­ја, сви­ра­ља, сви­раљ­ка, свир­ка, сви­рал­че итд.), док се на пе­ри­фе­ри­ји ко­ри­сте по­зајм­ље­ни­це из дру­гих је­зи­ка: на се­ве­ру фру­ла (из ма­ђар­ског), у при­зрен­ско-ти­моч­ком ди­ја­лек­ту ре­чи по­ре­клом из тур­ског и ма­ке­дон­ског (ду­ду­че, ду­дук, шу­пел­ка, ка­вал, зур­ле), док се у зет­ско-сје­нич­ком осе­ћа ути­цај тур­ског, ал­бан­ског и ро­ман­ског (ка­вал, ди­пле, ћур­лик). Рас­про­стра­ње­но­шћу оп­ште­сло­вен­ских лек­се­ма је­тр­ва и све­кр­ва ба­ви се рад Дра­га­не Ра­до­ва­но­вић „Је­тр­ва, све­кр­ва у срп­ским ди­ја­лек­ти­ма“ (43–54). Жељ­ко Сте­па­но­вић је из­вр­шио лек­сич­ко-се­ман­тич­ку, твор­бе­ну и ети­мо­ло­шку ана­ли­зу на­зи­ва обје­ка­та за сме­штај жи­во­ти­ња у ра­ду „На­зи­ви обје­ка­та за сме­штај жи­во­ти­ња у Реч­ни­ку срп­ских го­во­ра Вој­во­ди­не“ (77–89). Ана Те­шић је ана­ли­зи­ра­ла се­дам на­зи­ва ми­то­ло­шких би­ћа по­све­до­че­них у го­во­ри­ма Ја­дран­ског при­мор­ја (штри­гла, штри­гун, штро­ли­га, фур­ле­то, лор­ко, ма­цу­ро/ма­цић, тин­ти­лин) („Ана­ли­за на­зи­ва ми­то­ло­шких би­ћа ро­ман­ског по­ре­кла у го­во­ри­ма Ја­дран­ског при­мор­ја“, 91–101). Пр­ви део се за­вр­ша­ва јед­ним ма­лим фи­ло­зоф­ским трак­та­том где се ин­до­е­вроп­ској фи­ло­ло­ги­ји при­ла­зи са ста­но­ви­шта фи­ло­зо­фи­је на­у­ке. Вла­ди­мир Ву­ко­ма­но­вић от­кри­ва игра­лач­ку при­ро­ду ин­до­е­вроп­ске фи­ло­ло­ги­је, као и лин­гви­сти­ке уоп­ште („Ин­до­е­вроп­ска фи­ло­ло­ги­ја и естет­ска фор­ма игре“, 103–112).

Оде­љак Збор­ни­ка ко­ји се ба­ви мор­фо­ло­шким и твор­бе­ним про­у­ча­ва­њи­ма отва­ра рад Да­ни­ла Алек­си­ћа „Про­блем ди­стинк­ци­је асп­тракт­но-кон­крет­но и кла­си­фи­ка­ци­ја име­ни­ца“ (115–126). Рад је пр­вен­стве­но те­о­риј­ски и ба­ви се пре­и­спи­ти­ва­њем и до­пу­ња­ва­њем гра­ма­тич­ког кри­те­ри­ју­ма ап­стракт­но : кон­крет­но. Про­дук­тив­ним мо­де­ли­ма у твор­би ре­чи ба­ве се ра­до­ви Да­ни­це Је­ро­ти­је­вић („Но­ве тен­ден­ци­је твор­бе ре­чи у са­вре­ме­ном ен­гле­ском је­зи­ку“, 127–138) и Са­ње Ра­дић („Стра­на пре­по­зи­тив­на ком­по­нен­та е- у са­вре­ме­ном срп­ском је­зи­ку“, 139–145). Гла­гол­ски вид у срп­ском и ен­гле­ском је­зи­ку у цен­тру је па­жње два ра­да: Ти­ја­не Би­бер­џић („Тре­нут­ни гла­го­ли у ен­гле­ском и срп­ском је­зи­ку“, 147–158) и Ки­ме­те Хр­њак Ха­ми­до­вић („Им­пер­фек­ти­за­ци­ја гла­го­ла у срп­ском је­зи­ку и њи­хо­ви пре­вод­ни екви­ва­лен­ти у ен­гле­ском је­зи­ку“, 159–167).

Део Збор­ни­ка ко­ји се ба­ви лек­си­ко­ло­шким про­у­ча­ва­њи­ма од­ли­ку­је ве­ли­ка те­мат­ска и ме­то­до­ло­шка ра­зно­вр­сност. Јо­ван­ка Ми­ло­ше­вић ко­ри­сти ком­по­нен­ци­јал­ну ана­ли­зу и те­о­ри­ју се­ман­тич­ких уло­га при ана­ли­зи гла­го­ла са зна­че­њем уда­ра­ња („Још о гла­го­ли­ма са зна­че­њем уда­ра­ња у са­вре­ме­ном срп­ском је­зи­ку (лек­сич­ко-се­ман­тич­ка ана­ли­за) 2“, 241–248). Ин­те­ре­сан­тан је рад Ива­не Сма­и­ла­гић, ко­ји се ба­ви ис­пи­ти­ва­њем се­ман­тич­ког по­тен­ци­ја­ла бо­ја („Се­ман­тич­ка ана­ли­за основ­них на­зи­ва за бо­је у швед­ском и срп­ском је­зи­ку“, 181–193). Она се ко­ри­сти­ла па­ра­ме­три­ма ко­ји су ус­по­ста­ви­ли Бер­лин и Кеј (Ber­lin&Kay, Ba­sic Co­lor Terms, 1969). Ка­та­ри­на Ак­сић и На­та­ли­ја Жив­ко­вић у ра­ду „Од­нос лек­се­ма и мен­тал­них кон­це­па­та из пер­спек­ти­ве те­о­ри­је ре­ле­ван­ци­је“ (261–266) до­шле су до за­кључ­ка да по­сто­ји ве­ћи број кон­це­па­та у од­но­су на број лек­се­ма. Ана­ли­зом кон­цеп­та лаж ба­ви­ла се Оља Бла­же­вић у ра­ду „Лаж у је­зич­кој све­сти го­вор­ни­ка ру­ског и срп­ског је­зи­ка“ (277–284). Она је у ра­ду ко­ри­сти­ла се­ман­тич­ко-ког­ни­тив­ну ана­ли­зу. Ани­ца Ра­до­са­вље­вић ба­ви­ла се ана­ли­зом ко­ло­ка­циј­ске ме­то­де и ње­ном при­ме­ном („При­каз ко­ло­ка­циј­ске ме­то­де илу­стро­ван при­де­вом evi­dent“, 285–291). Ана­ли­зом по­себ­них лек­сич­ких сло­је­ва ба­ви се ви­ше ра­до­ва: рад Ане Ран­ђе­ло­вић „Ар­ха­и­зми и исто­ри­зми у реч­ни­ку срп­ског је­зи­ка“ (171–179), рад Је­ле­не Чан­чар „Ин­тер­на­ци­о­на­ли­зми у пу­бли­ци­стич­ком сти­лу“ (221–228), рад Ва­лен­ти­не Бу­дин­чић „О но­ви­јим ан­гли­ци­зми­ма у спорт­ском тер­ми­но­си­сте­му“ (229–240). Лек­си­ко­граф­ска об­ра­да је­зич­ких је­ди­ни­ца пред­мет је ра­да Је­ле­не Јан­ко­вић „Лек­си­ко­граф­ска об­ра­да фра­зе­о­ло­шких је­ди­ни­ца са лек­се­мом је­зик/јęzyk у де­скрип­тив­ним и фра­зе­о­ло­шким реч­ни­ци­ма срп­ског и пољ­ског је­зи­ка“ (195–213).

У че­твр­том де­лу Збор­ни­ка за­сту­пље­на су на истом ме­сту син­так­сич­ка и сти­ли­стич­ка про­у­ча­ва­ња. Нај­ве­ћи број ра­до­ва при­па­да обла­сти сти­ло­син­так­се. Три ра­да се ба­ве про­у­ча­ва­њем је­зи­ка књи­жев­но­у­мет­нич­ког сти­ла: рад Ти­ја­не Бо­жо­вић „Им­пер­со­нал­ност и пер­со­нал­ност у ро­ма­ну Кад су цве­та­ле ти­кве Дра­го­сла­ва Ми­ха­и­ло­ви­ћа“ (309–316), рад Је­ле­не Љ. Си­мић „Фи­гу­ре по­на­вља­ња у пе­сми Са све­тлим по­љуп­цем на усна­ма“ (317–330) и рад Со­ње Ми­ло­ва­но­вић „Струк­тур­не и се­ман­тич­ке од­ли­ке и осо­бе­но­сти пе­сме Ок­це, ок­це зло Но­ви­це Та­ди­ћа“ (389–401). До­бар део ра­до­ва по­све­ћен је се­ман­тич­кој, син­так­сич­кој, па и праг­ма­тич­кој ана­ли­зи ме­диј­ског дис­кур­са: рад Са­ше М. Ђу­ки­ћа „Син­так­сич­ки об­ли­ци ли­да (увод­не ре­че­ни­це) у аген­циј­ској ве­сти“ (335–345), рад Сте­фа­на То­до­ро­ви­ћа „Ме­ђу­од­нос пе­ри­фра­зе и ан­то­но­ма­зи­је у спорт­ским ру­бри­ка­ма днев­не штам­пе (на при­ме­ру име­но­ва­ња по­је­ди­на­ца спор­ти­ста)“ (347–340), рад То­ми­сла­ва Ма­ти­ћа „При­мер праг­ма­тич­ке ана­ли­зе по­ли­тич­ких сло­га­на“ (361–367), рад Та­тја­не Ло­вре „На­зи­ви ге­о­граф­ских пој­мо­ва у ме­то­ни­миј­ском аген­су у ме­диј­ском дис­кур­су“ (369–379), рад Бар­ба­ре Јо­ва­но­вић „Је­зик ре­кла­ма – ка­рак­те­ри­стич­не стра­те­ги­је и тех­ни­ке упо­тре­бе је­зи­ка у ре­кла­ма­ма“ (381–388) и рад Ти­не По­штић и Сла­ђа­не Па­вло­вић „Ин­тер­ак­ци­ја је­зи­ка и дру­штва у је­зи­ку ре­кла­ма“ (401–414). Че­ти­ри ра­да ба­ве се син­так­сом гла­го­ла ко­ри­сте­ћи Рај­хен­ба­хо­ве тем­по­рал­не ко­ор­ди­на­те: рад Дра­га­не Вељ­ко­вић „Свр­ше­ни гла­гол­ски вид и ре­фе­рен­ци­јал­но вре­ме у срп­ском је­зи­ку“ (295–307), рад Ми­ла­не До­диг „Си­сте­ми про­шлих гла­гол­ских вре­ме­на у срп­ском и фран­цу­ском је­зи­ку“ (415–427) и рад Ма­ри­је Гли­шић и Ми­ли­це Ми­ла­ши­но­вић „Си­стем про­шлих вре­ме­на у срп­ском и фран­цу­ском је­зи­ку“ (429–441) и рад Јо­ва­не То­мић „По­ре­ђе­ње про­шлих вре­ме­на у Мо­ри­ја­ко­вом ро­ма­ну Те­ре­за Де­скре­ју“ (443–449). Ге­не­ра­ти­ви­стич­ки при­ступ за­сту­пљен је у ра­ду Ање Ша­рић „Flo­a­ting Qu­an­ti­fi­ers in Con­trol Cla­u­ses“ (451–463), док се ме­то­да­ма ког­ни­тив­не лин­гви­сти­ке ко­ри­сти На­та­ли­ја Стој­ко­вић у ра­ду „Упо­тре­ба ме­та­фо­ра у кон­цеп­ту­а­ли­за­ци­ји смр­ти у срп­ском и ен­гле­ском је­зи­ку“ (465–475). Кри­сти­на Дра­го­вић раз­ма­тра­ла је фе­но­мен псе­у­до­ре­ци­про­ци­те­та у срп­ском и не­мач­ком је­зи­ку („Кон­тра­стив­на ана­ли­за псе­у­до­ре­ци­про­ци­те­та у срп­ском и не­мач­ком је­зи­ку“, 485–496).

У де­лу Збор­ни­ка ко­ји се ба­ви про­у­ча­ва­њи­ма из раз­ли­чи­тих обла­сти при­ме­ње­не лин­гви­сти­ке мо­гу се из­дво­ји­ти две глав­не те­мат­ске це­ли­не: ме­то­до­ло­ги­ја уче­ња стра­них је­зи­ка и про­у­ча­ва­ње је­зи­ка „род­не рав­но­прав­но­сти“. Ме­то­до­ло­ги­јом из­у­ча­ва­ња стра­них је­зи­ка ба­ве се ра­до­ви: Да­ни­је­ла Жив­ко­ви­ћа „Ана­ли­за је­зич­ких по­тре­ба сту­де­на­та и њи­хо­ва при­ме­на у ди­дак­ти­ци стра­них је­зи­ка за по­себ­не на­ме­не“ (509–515), Дан­ке Си­на­ди­но­вић „Ме­ђу­је­зик – од те­о­ри­је до је­зич­ке учи­о­ни­це“ (519–529), Алек­сан­дре Б. Шу­ва­ко­вић „Школ­ске гра­ма­ти­ке ита­ли­јан­ског је­зи­ка“ (579–589), Сне­жа­не Зе­че­вић „Кре­а­тив­но пи­са­ње за по­чет­ни­ке ен­гле­ског је­зи­ка (уз­раст 9–10 го­ди­на)“ (591–602), Ми­ља­не К. Стој­ко­вић „Зна­чај и мо­гућ­ност уво­ђе­ња дру­штве­них мре­жа у уче­њу стра­ног је­зи­ка“ (603–609) и Ми­ле­та Сај­чи­ћа „Стра­те­ги­је уче­ња стра­ног је­зи­ка“ (641–649). „Род­ном рав­но­прав­но­шћу“ у је­зи­ку ба­ви­ле су се: Је­ле­на Јо­си­је­вић и Не­да Ви­да­но­вић у ра­ду „За­не­ма­ри­ва­ње кон­тек­су­тал­них ва­ри­ја­бли у со­ци­о­лин­гви­стич­ким ис­тра­жи­ва­њи­ма о пре­ки­да­њу са­го­вор­ни­ка и род­ној до­ми­на­ци­ји“ (531–537), Ти­на По­штић „Ста­во­ви и пре­фе­рен­ци­је уче­ни­ка и уче­ни­ца сред­ње шко­ле пре­ма гра­ма­тич­ком ро­ду и род­ној не­јед­на­ко­сти“ (611–620), Сла­ђа­на Лу­ко­вић „Ста­во­ви сту­де­на­та и сту­дент­ки­ња пре­ма при­ме­ни род­но осе­тљи­вог је­зи­ка“ (631–640) и Ма­ше Пе­тро­вић „Упо­тре­ба род­но сен­зи­тив­ног је­зи­ка у ме­ди­ји­ма“ (651–659). Праг­ма­тич­ка функ­ци­ја осло­вља­ва­ња је цен­тар ин­те­ре­со­ва­ња Ка­та­лин Озер у ра­ду „Функ­ци­је је­зи­ка и осло­вља­ва­ње: емо­тив­на функ­ци­ја про­ме­не мо­ду­са“ (539–546). Кра­так исто­риј­ски пре­глед раз­во­ја по­је­ди­них је­зи­ка из со­ци­о­лин­гви­стич­ког угла да­ли су Ана Пе­тро­вић у ра­ду „Ки­не­ско-ен­гле­ски кон­так­ти: ки­не­ски пи­џин и со­ци­о­лин­гви­стич­ка си­ту­а­ци­ја у Хонг­кон­гу“ (547–554) и Мар­тин Хен­цел­ман „Раз­вој ру­син­ског је­зи­ка од 1945 до да­нас“ (669–676). Стра­ним је­зи­ком у спе­ци­јал­ној упо­тре­би бавилa се Ма­ја Ста­но­је­вић Те­шић у ра­ду „О пре­во­ђе­њу прав­не тер­ми­но­ло­ги­је“ (555–567).

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa