Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 22

Св­етл­ана­ М­. Спаји­ћ­ (Лозниц­а­)

 

Ра­д­а­ Стијо­в­ић: СРПСКИ ЈЕЗИК – НОРМА И­ ПРАКСА.­

Чиго­ј­а, Бе­­огр­а­д, ­2­009­, 203.­ ­с­тр.

­

 

Са­став књи­ге чи­не тек­сто­ви је­зич­ких по­у­ка об­ја­вљи­ва­ни од 2003. до 2009. у ру­бри­ци „Сло­во о је­зи­ку“ су­бот­њег „Кул­тур­ног до­дат­ка“ днев­ног ли­ста „По­ли­ти­ка“. Они се ба­ве ре­ша­ва­њем ак­ту­ел­них пра­во­пи­сних и је­зич­ких не­до­у­ми­ца и про­бле­ма.

Осим ука­зи­ва­ња на не­пра­вил­но­сти и од­сту­па­ња од је­зич­ке нор­ме, чи­та­о­ци­ма се пре­до­ча­ва­ју ис­прав­ни је­зич­ки об­ли­ци. Па­жња се фо­ку­си­ра и на про­ме­не ко­је се у прак­си ја­вља­ју, а ко­је су за­не­ма­ре­не од стра­не тра­ди­ци­о­нал­них гра­ма­ти­ка на­шег је­зи­ка.

Ка­ко се на­во­ди у ре­цен­зи­ји, оно што је нај­ва­жни­ја од­ли­ка ове књи­ге је­сте ак­ту­ел­ност у из­бо­ру те­ма и чврст осло­нац на по­сто­је­ћу је­зич­ку гра­ђу.

Аутор ин­си­сти­ра на очу­ва­њу ар­ха­ич­них об­ли­ка ко­ји су до те ме­ре за­бо­ра­вље­ни да се вр­ло че­сто до­жи­вља­ва­ју као не­пра­вил­ност; сма­тра се да је не­го­ва­ње ових је­зич­ких об­ли­ка нео­п­ход­но ра­ди „одр­жа­ња кон­ти­ну­и­те­та и ве­зе са бли­ском про­шло­шћу“ (стр. 6).

Глав­ну но­ви­ну у књи­зи пред­ста­вља­ју од­ре­ђе­не те­ме на ко­је се ра­ни­је ни­је пи­са­ло.

Кроз по­гла­вља, об­ра­ђе­не су раз­ли­чи­та је­зич­ка пи­та­ња и не­до­у­ми­це: по­ло­жај ен­кли­ти­ке у ре­че­ни­ци, пра­ви­ла кон­гру­ен­ци­је, ви­ше­знач­ност ре­чи, пред­ло­зи, раз­ли­чи­те је­зич­ке кон­струк­ци­је, итд.

Књи­га за­по­чи­ње рас­пра­вом о пра­во­пи­су, о спо­је­ном и одво­је­ном пи­са­њу ре­чи јер је, пре­ма мно­гим је­зич­ким струч­ња­ци­ма, је­зич­ка нор­ма нај­стро­жа упра­во у ор­то­гра­фи­ји. По­себ­на па­жња у овом по­гла­вљу по­све­ће­на је пи­са­њу од­реч­не реч­це не и по­гре­шка­ма ко­је се у том сми­слу че­сто ја­вља­ју, чак и код ви­со­ко­шко­ло­ва­них љу­ди.

Да­ље, аутор раз­ма­тра по­ја­ву ко­ја, ка­ко сам на­во­ди, „ни­је но­ва, али пред­ста­вља про­блем“ (стр. 13), а то су скра­ће­ни­це ко­је ства­ра­ју по­те­шко­ће чи­та­о­ци­ма и го­вор­ни­ци­ма, по­ку­ша­ва­ју­ћи да де­фи­ни­ше основ­на пра­ви­ла за њи­хо­во пи­са­ње, од­но­сно из­го­ва­ра­ње. Оно на шта се ука­зу­је као на нај­ве­ћи про­блем ка­да су ове ре­чи у пи­та­њу, је­сте чи­ње­ни­ца да оне вр­ло бр­зо на­ста­ју, и исто та­ко бр­зо не­ста­ју из је­зи­ка, због че­га ни­је мо­гу­ће утвр­ди­ти уни­вер­зал­на пра­ви­ла њи­хо­вог пи­са­ња и из­го­во­ра. У том сми­слу, књи­га ну­ди оквир­на пра­ви­ла.

Ве­о­ма оп­шир­но по­гла­вље под на­зи­вом „(Не)при­хва­тљи­во упро­шћа­ва­ње“ фо­ку­си­ра се на од­су­ство јед­на­че­ња и упро­шћа­ва­ња су­гла­сни­ка у срп­ском је­зи­ку. Оно се ба­ви по­ја­ва­ма по­пут ду­пли­ра­ња су­гла­сни­ка (под­ди­ја­лект, нај­ја­чи, нуз­за­ра­да), од­сту­па­ња од јед­на­че­ња по звуч­но­сти (под­ста­нар, пред­так­ми­че­ње, суд­ство), се­ман­тич­ке раз­ли­ке ко­ја се ис­по­ља­ва у ре­чи­ма с пу­ним и окр­ње­ним су­фик­сом, и сл.

Аутор се, кроз два одво­је­на по­гла­вља, ба­ви пре­у­зи­ма­њем грч­ких – гре­ци­зи­ра­них ре­чи и име­на у срп­ски је­зик, као и пре­у­зи­ма­њем име­на из стра­них жи­вих је­зи­ка. Раз­ма­тра се про­блем адап­та­ци­је ре­чи из грч­ке ци­ви­ли­за­ци­је сло­вен­ском гра­ма­тич­ком си­сте­му. Да­нас по­сто­је „уста­ље­ни обра­сци“ (стр. 36) по ко­ји­ма се да­те ре­чи укла­па­ју у наш је­зич­ки си­стем. Оби­чај да се об­лик ре­чи из­ме­ни та­ко да би био при­бли­жни­ји оном из­вор­ном, ов­де се на­во­ди као не­по­же­љан, јер уно­си за­бу­ну и ква­ри је­зик. Што се жи­вих стра­них је­зи­ка ти­че, па­жња се по­кла­ња пре све­га лич­ним име­ни­ма и пра­ви­ли­ма тран­скрип­ци­је, и на­по­ми­ње се да, по­ред 18 је­зи­ка за ко­је су у на­шем је­зи­ку про­пи­са­на пра­ви­ла тран­скрип­ци­је, скан­ди­нав­ска име­на код нас још ни­су до­би­ла уста­ље­ну фор­му.

Не за­не­ма­ру­је се ни бор­ба ко­ја се већ одав­но во­ди око пра­вил­ног из­ра­жа­ва­ња у бе­ле­три­сти­ци и сред­стви­ма јав­ног ин­фор­ми­са­ња. Ре­че­ни­це по­пут „То је за не ве­ро­ва­ти“, „кла­ри­нет за по­не­ти“ и сл. на­во­де се као при­ме­ри гре­ша­ка у из­ра­жа­ва­њу ко­је се у овом до­ме­ну упор­но пра­ве и са ко­ји­ма се је­зич­ки струч­ња­ци ни­шта ма­ње упор­но бо­ре. Ова­кве кон­струк­ци­је ко­је се струч­но на­зи­ва­ју „мо­дал­ним ана­ли­тич­ким кон­струк­ци­ја­ма с пред­ло­гом за и ин­фи­ни­ти­вом“ на­ста­ле су у на­шем је­зи­ку под ути­ца­јем стра­них је­зи­ка (пре све­га не­мач­ког) и, упр­кос еко­но­мич­но­сти и еск­пре­сив­но­сти ко­ја се не оспо­ра­ва, на­во­ди се да су оне не­по­жељ­не у је­зи­ку и да вре­ме­ном би­ва­ју све ви­ше из­ви­то­пе­ре­не, што за крај­њи ре­зул­тат мо­же има­ти ква­ре­ње је­зи­ка и кр­ше­ње је­зич­ких нор­ми.

Кроз по­гла­вље „Ко­ји или ко­га“ го­во­ри се о пра­ви­лу јед­на­ко­сти аку­за­ти­ва и ге­ни­ти­ва, од­но­сно аку­за­ти­ва и но­ми­на­ти­ва, за­ви­сно од ка­те­го­ри­је жи­во/не­жи­во, и о при­ме­ни овог пра­ви­ла на од­но­сне за­ме­ни­це. Ка­ко се ово пра­ви­ло че­сто кр­ши у мо­дер­ном срп­ском је­зи­ку, аутор је де­таљ­но об­ја­снио ње­го­во функ­ци­о­ни­са­ње и зна­чај, на­во­де­ћи при­том ве­ли­ки број при­ме­ра.

Иако је у књи­зи и ра­ни­је би­ло го­во­ра о је­зи­ку ме­ди­ја, још јед­но по­гла­вље – „Под­сет­ник“ – ба­ви се овом про­бле­ма­ти­ком, ука­зу­ју­ћи на низ гре­ша­ка ко­је се мо­гу чу­ти на те­ле­ви­зи­ји или про­чи­та­ти у днев­ној и не­дељ­ној штам­пи. Иако се по­ка­зу­је раз­у­ме­ва­ње за по­тре­бу за еко­но­мич­но­шћу и екс­пре­сив­но­шћу ова­квог је­зи­ка, ипак се ис­ти­че да кр­ше­ња је­зич­ке нор­ме на овај на­чин ни­су до­пу­ште­на.

Рас­пра­ва о ин­сту­мен­та­лу с пред­ло­гом с и без ње­га од­ви­ја се кроз два по­гла­вља, због мно­го­број­них про­бле­ма ко­је је по­треб­но ре­ши­ти. Мно­ге је­зич­ке не­до­у­ми­це упра­во се ти­чу ове је­зич­ке нор­ме. Пра­вил­на упо­тре­ба ин­стру­мен­та­ла и пред­ло­га с об­ја­шње­на је кроз ве­ли­ки број при­ме­ра, и де­фи­ни­са­на су пра­ви­ла ко­ја чи­та­о­цу мо­гу по­мо­ћи да у бу­дућ­но­сти не чи­ни гре­шке.

Не­ки од при­ло­га не го­во­ре о је­зич­ким нор­ма­ма, већ о срп­ском је­зи­ку као „све­до­чан­ству про­шло­сти“ (стр.6) – о су­сре­ти­ма с дру­гим на­ро­ди­ма, за­ни­ма­њи­ма ко­ји­ма се наш на­род ба­вио у про­шло­сти, о те­ри­то­ри­ја­ма ко­је смо за­у­зи­ма­ли, итд. Та­ко­ђе се го­во­ри о је­зи­ку уџ­бе­ни­ка – ве­ли­ком реч­ни­ку Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти, срп­ским име­ни­ма, итд.

Аутор је од­лу­чио да књи­гу за­вр­ши ела­бо­ра­том о пи­са­ној ко­му­ни­ка­ци­ји. Ту је пре­до­чен текст о на­чи­ну пи­са­ња пи­са­ма и го­во­ри се о раз­во­ју ад­ми­ни­стра­тив­ног сти­ла. Срп­ска ко­ре­спо­ден­ци­ја но­ви­јег вре­ме­на при­ка­за­на је хро­но­ло­шки, као са­став­ни део раз­ли­чи­тих исто­риј­ских до­га­ђа­ја, те се го­во­ри о пи­са­ној ко­му­ни­ка­ци­ји у до­ба на­ста­ја­ња мо­дер­не срп­ске др­жа­ве то­ком Пр­вог срп­ског устан­ка. Пре­ла­зе­ћи на мо­дер­ну пи­са­ну ко­му­ни­ка­ци­ју, го­во­ри се о са­вре­ме­ној по­слов­ној пре­пи­сци и раз­ли­чи­тим сег­мен­ти­ма ко­ји чи­не струк­ту­ру пра­вил­но са­ста­вље­ног по­слов­ног пи­сма.

Књи­га мо­же би­ти од ве­ли­ке кор­си­ти и сту­ден­ти­ма и про­фе­со­ри­ма ко­ји же­ле да до­пу­не или об­но­ве сво­ја зна­ња, али и сва­ком чи­та­о­цу ко­ји се ба­ви је­зи­ком и ње­го­вим раз­во­јем.

Сви при­ло­зи у књи­зи има­ју за циљ „не­го­ва­ње ле­по­те на­шег је­зи­ка, ње­го­вог скла­да и уса­вр­ша­ва­ње је­зич­ке кул­ту­ре на­шег на­ро­да“ (стр. 7).

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa