Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 22

­­Све­тл­ана­­ ­М.­­­ С­паји­ћ­ (Ло­­зница)

­

Егон ­Ф­­­екете: ЈЕЗИЧКЕ ДОУМИЦЕ. Бе­оградска­ к­њи­г­а,

Бе­огра­д,­ ­2­0­08, 1­50 с­тр.

­

 

Књи­га је на­ме­ње­на свим чи­та­о­ци­ма ко­ји се ин­те­ре­су­ју за раз­вој срп­ског је­зи­ка. У њој се, кроз ко­мен­та­ре и об­ја­шње­ња (до­у­ми­це) об­ра­ђу­ју је­зич­ке не­по­зна­ни­це, и од­го­ва­ра се на пи­та­ња ко­ја се ја­вља­ју у је­зич­кој прак­си као „но­ва, не­до­вољ­но ап­сол­ви­ра­на“ (стр. 7), а на ко­ја још увек ни­је дат пра­ви од­го­вор. Осим што пру­жа ин­фор­ма­ци­је и ре­ше­ња од­ре­ђе­них је­зич­ких за­го­нет­ки, аутор се тру­ди да чи­та­о­ца под­у­чи ка­ко да сам из­на­ђе ре­ше­ња он­да ка­да је то по­треб­но.

У књи­зи се по­ла­зи од лин­гви­стич­ког по­ступ­ка ко­ји има три фа­зе: уоча­ва­ње је­зич­ке по­ја­ве или про­бле­ма, за­тим под­вр­га­ва­ње исте лин­гви­стич­кој ана­ли­зи и на кра­ју на­сту­па пре­скрип­тив­но од­ре­ђе­ње.

Ка­ко ни­су све ва­ри­ја­ци­је на стан­дард­ни је­зик ауто­мат­ски и не­пра­вил­не, у књи­зи се пру­жа­ју кри­те­ри­ју­ми по ко­ји­ма се мо­же од­ре­ди­ти ко­је то по­ја­ве на­ру­ша­ва­ју је­зик, а ко­је га, са дру­ге стра­не, чи­не бо­га­ти­јим, уна­пре­ђу­ју­ћи књи­жев­но­је­зич­ки мо­дел.

У јед­ном од по­гла­вља сво­је књи­ге („Са­мо­бит­ност срп­ског на­ци­о­нал­ног је­зи­ка“) аутор се ба­ви про­бле­мом је­дин­стве­но­сти је­зи­ка ко­јим го­во­ре Ср­би, Хр­ва­ти, Бо­шња­ци, Бо­сан­ци и Цр­но­гор­ци. Ра­ди­је не­го име­но­ва­њем са­мог је­зи­ка, књи­га се ба­ви ге­нет­ско-ти­по­ло­шком ра­зно­ли­ко­шћу је­зич­ког си­сте­ма, уни­вер­зал­ним обе­леж­ји­ма ко­је чи­не гра­ма­тич­ко-мор­фо­ло­шка струк­ту­ра, мор­фо­ло­шко-твор­бе­ни мо­де­ли, син­так­сич­ка пра­ви­ла ис­ка­за, итд.

Аутор из­но­си став пре­ма ко­јем је си­ту­а­ци­ја у ко­јој се на­ла­зи срп­ски је­зик алар­мант­на, за­бри­ња­ва­ју­ћа, и по­ста­вља и се­би и чи­та­о­цу пи­та­ње: ка­ко спа­си­ти срп­ски је­зик? По­себ­ну па­жњу усме­ра­ва ка но­ви­на­ри­ма и спи­ке­ри­ма, на­по­ми­њу­ћи при­том да би јав­на реч тре­ба­ло да пред­ста­вља мо­дел пра­вил­ног из­ра­жа­ва­ња, а у ствар­но­сти не­рет­ко ни­по­да­шта­ва је­зич­ку пра­вил­ност и чи­сто­ту. Оно што се уоча­ва као кр­ше­ње лин­гви­стич­ких нор­ми је­су, пре све­га, ак­це­нат­ске де­ви­ја­ци­је, или оно што се у књи­зи де­фи­ни­ше као „ак­це­нат­ски ха­ос“ (стр. 13), по­том, ома­шке у упо­тре­би при­де­ва и при­ло­га, не­пра­вил­но фор­му­ли­са­ни на­сло­ви пре­сти­жних не­дељ­них ма­га­зи­на и др.

Ко­ли­ко се у овој књи­ги ин­си­сти­ра на очу­ва­њу пра­вил­ног је­зи­ка, мо­жда се нај­бо­ље ви­ди у по­гла­вљу „Тре­ба ли нам је­зич­ка нор­ма“ где се рас­пра­вља о ле­по­ти и чи­сто­ти је­зи­ка, и на­во­ди да је пра­вил­ност је­зи­ка – „не­при­ко­сно­ве­ни за­кон“ (стр. 19).

По­себ­на па­жња по­све­ће­на је акро­ни­ми­ма и њи­хо­вом укла­па­њу у пра­во­пи­сно-гра­ма­тич­ку нор­му срп­ског је­зи­ка („(Не)оче­ки­ва­не лек­сич­ке тво­ре­ви­не“). Као про­блем у по­гле­ду скра­ће­ни­ца, ис­ти­че се то што пра­во­пи­сно-гра­ма­тич­ка нор­ма не ре­гу­ли­ше евен­ту­ал­ну твор­бу но­вих ре­чи из­во­ђе­њем од скра­ће­ни­ца, да­кле, ства­ра­ње из­ве­де­них при­де­ва, гла­го­ла и дру­гих вр­ста ре­чи. По­но­во се део „кри­ви­це“ пре­ба­цу­је на но­ви­нар­ску прак­су, ко­ја по­тен­ци­ра је­дан не­стан­дар­дан, ко­ло­кви­ја­лан је­зик. Као при­мер ова­квих из­ве­де­ни­ца, на­во­ди се име­ни­ца „ју­ло­вац“ на­ста­ла од скра­ће­ни­це ко­ја озна­ча­ва по­ли­тич­ку стран­ку „ЈУЛ“. Иако по­де­сна за бр­зо и не­по­сред­но но­ви­нар­ско из­ра­жа­ва­ње, ова­ква и њој слич­не из­ве­де­ни­це ни­су од­ли­ка стан­дар­ди­зо­ва­ног и пра­вил­ног је­зи­ка, те не­ма­ју ве­ли­ку је­зич­ку вред­ност. Као ма­на ова­квог је­зич­ког по­ступ­ка на­во­ди се и то што он ни­је уни­вер­за­лан, да­кле, ни­је га мо­гу­ће при­ме­ни­ти на сва­кој скра­ће­ни­ци на­шег је­зи­ка.

Јед­на о од лин­гви­стич­ких те­ма ко­јом се аутор књи­ге ба­ви је­сте не­пре­кид­но ме­ња­ње и до­пу­ња­ва­ње је­зи­ка но­вим ре­чи­ма, ко­је се по­не­кад ја­вља­ју из чи­сте по­тре­бе за име­но­ва­њем но­во­на­ста­лих пој­мо­ва. Про­бле­мом ових но­вих је­зич­ких тво­ре­ви­на у срп­ском је­зи­ку ба­ви се по­гла­вље кроз „(Не)при­хва­тљи­ве но­во­тво­ре­ви­не у срп­ском је­зи­ку“, и то пре све­га про­бле­мом „је­зич­ке еко­но­ми­је“, од­но­сно по­ја­вом да се пој­мо­ви име­ну­ју што јед­но­став­ни­је, где се че­сто при­сту­па „по­зајм­љи­ва­њу“ ре­чи из дру­гих го­во­ра. Иако се не оспо­ра­ва зна­чај ства­ра­ња но­вих је­зич­ких об­ли­ка, у сми­слу бо­га­ће­ња је­зи­ка, ис­ти­че се да је ефе­кат ова­квог про­це­са по­не­кад и не­га­ти­ван, од­но­сно, да ова­кве тво­ре­ви­не мо­гу на­ру­ши­ти ква­ли­тет и пре­ци­зност стан­дар­ди­зо­ва­ног је­зи­ка. Аутор не из­но­си увек де­фи­ни­ти­ван став: он оста­вља ме­ста да­љим рас­пра­ва­ма, отва­ра­ју­ћи пи­та­ња на ко­ја тек тре­ба од­го­во­ри­ти. Та­ко, на при­мер, он из­но­си ам­би­ва­лен­тан став пре­ма су­фик­су „–(и)ја­да“, ко­ји у да­на­шње вре­ме има че­сту при­ме­ну у име­но­ва­њу раз­ли­чи­тих вр­ста ма­ни­фе­ста­ци­ја: „ро­шти­љи­ја­да“, „ку­пу­си­ја­да“, „бу­би­ја­да“ (смо­тра ауто­мо­би­ла ти­па фол­ксва­ге­но­вих „бу­ба“). Са јед­не стра­не, го­во­ри се о зло­у­по­тре­би овог су­фик­са, и то­ме да ре­чи из­ве­де­не по­мо­ћу ње­га че­сто иза­зи­ва­ју чак и под­смех; са дру­ге стра­не, не оспо­ра­ва се да је ово ве­о­ма „еко­но­мич­но је­зич­ко ре­ше­ње“ (стр. 29) ко­је ве­о­ма ла­ко про­из­во­ди на­зи­ве за раз­ли­чи­те вр­ста так­ми­че­ња, ма­ни­фе­ста­ци­ја и др.

Јед­на од, чи­ни се, ин­те­ре­сант­ни­јих те­ма у књи­зи је­сте те­ма име­но­ва­ња за­ни­ма­ња и ти­ту­ла жен­ских осо­ба. Ово је ве­о­ма ак­ту­ел­но, го­ру­ће пи­та­ње, не са­мо код нас, већ у чи­та­вом све­ту, ко­је је иза­шло из је­зич­ких окви­ра и по­ка­зу­је се већ као со­ци­јал­но, па чак и по­ли­тич­ко. Сто­га, ов­де се те­ма по­сма­тра са ви­ше раз­ли­чи­тих аспе­ка­та, да­кле, и гра­ма­тич­ки, чи­сто је­зич­ки, али и у дру­штве­но-со­ци­јал­ном кон­тек­сту ко­ји очи­то зах­те­ва јед­но ова­кво „раз­ли­ко­ва­ње и име­но­ва­ње“ (стр. 43). Аутор не за­не­ма­ру­је зна­чај је­зич­ке прак­се, те сма­тра да је по­треб­но до­пу­сти­ти да се ре­чи спон­та­но ства­ра­ју и из­гра­ђу­ју, а тек он­да их нор­ми­ра­ти и про­це­њи­ва­ти да ли као та­кве тре­ба да по­ста­ну део је­зич­ке нор­ме. Оно што се ис­ти­че као нај­бит­ни­је, је­сте да овом пи­та­њу тре­ба при­сту­пи­ти ве­о­ма опре­зно и са пу­но стр­пље­ња, ка­ко не би до­шло до не­че­га што би се мо­гло де­фи­ни­сти као „на­си­ље над је­зи­ком“ (стр. 48).

Кроз по­гла­вље „Тран­зи­ци­ја ре­чи“ са­зна­је­мо ви­ше, или се по пр­ви пут сре­ће­мо са пој­мом ко­ји се обич­но на­во­ди у ве­зи са по­ли­ти­ком, али овај пут озна­ча­ва лин­гви­стич­ку по­ја­ву, у сми­слу раз­вој­них про­ме­на у окви­ру је­зи­ка. Као при­мер на ко­ме се по­ка­зу­је на­чин про­ме­не ре­чи и ње­ног зна­че­ња кроз вре­ме, на­во­ди се при­дев при­зе­ман ко­ји, као та­кав не по­сто­ји у Ву­ко­вом Рјеч­ни­ку (већ се у том сми­слу на­во­ди реч при­зе­мљаст). Раз­во­јем се­ман­тич­ког по­тен­ци­ја­ла ре­чи ни­зак, вре­ме­ном су на­ста­ла и фи­гу­ра­тив­на зна­че­ња, те се овај при­дев не упо­тре­бља­ва ви­ше са­мо да озна­чи фи­зич­ке, већ и ду­хов­не осо­би­не, па та­ко ни­зак мо­же зна­чи­ти и „не­мо­ра­лан“, „рђав“, „ба­на­лан“. Као та­кав, при­дев је ушао у је­зич­ку нор­му, што по­ка­зу­је да не мо­ра сва­ка но­во­на­ста­ла реч не­ми­нов­но би­ти и не­по­доб­на, већ на­про­тив – она мо­же обо­га­ти­ти и уса­вр­ши­ти је­зик.

Ор­то­граф­ским пра­ви­ли­ма ба­ви се по­гла­вље „Одво­је­но или спо­је­но“ где се упра­во ова лин­гви­стич­ка про­бле­ма­ти­ка – да ли се две су­сед­не ре­чи пи­шу одво­је­но или спо­је­но, апо­стро­фи­ра као по­ја­ва ко­ја иза­зи­ва нај­ве­ћу не­си­гур­ност у пи­са­њу срп­ског је­зи­ка. Ов­де су об­ра­ђе­не и по­зајм­ље­ни­це и срп­ске ре­чи, и на­ве­де­но је ви­ше пра­ви­ла у по­ку­ша­ју да се олак­ша пра­вил­но пи­са­ње на­шег је­зи­ка.

Осим го­ре на­ве­де­них рас­пра­ва, у књи­зи се мо­гу на­ћи и оне о је­зи­ку ко­ји се упо­тре­бља­ва у по­ли­ти­ци, ор­то­граф­ским пра­ви­ли­ма, ду­бле­ти­ма, гла­гол­ским вре­ме­ни­ма, и мно­гим дру­гим те­ма­ма ко­је чи­не део ак­ту­ел­не лин­гви­стич­ке ствар­но­сти срп­ског је­зи­ка.

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa