Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 22

Др­аган­а Ратко­в­ић (­Бео­град­)          

­

Н­.­ В.­ С­упрунч­у­к:­ С­Е­­РБС­КОЕ ­СУ­­Б­СТ­­АНТИВ­НОЕ

СЛО­ВОИ­З­М­ЕНЕНИЕ. Белорусский государствен­ны­й

­­ун­иверси­тет, Ми­нс­­к,­ 20­12­,­ 191 стр.

 

­

Мор­фо­ло­ги­ја срп­ског је­зи­ка до­би­ла је још је­дан зна­ча­јан при­лог, и то у ви­ду књи­ге Серб­ское суб­стан­тив­ное сло­во­и­зме­не­ние Ни­ки­те Су­прун­чу­ка, пре­да­ва­ча срп­ског је­зи­ка на Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту Бе­ло­ру­ског др­жав­ног уни­вер­зи­тет у Мин­ску и ак­ту­ел­ног лек­то­ра бе­ло­ру­ског је­зи­ка на Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду. Књи­га пред­ста­вља пре­ра­ђе­ну и до­пу­ње­ну кан­ди­дат­ску ди­сер­та­ци­ју, од­бра­ње­ну 2005. г. на ма­тич­ном фа­кул­те­ту у Мин­ску.

Си­сте­мат­ски при­каз про­бле­ма­ти­ке мор­фо­ло­ги­је срп­ског име­нич­ког ин­вен­та­ра пред­ста­вљен је у сле­де­ћим одељ­ци­ма: Опыт из­у­че­ния серб­ской мор­фо­ло­гии (в кон­тек­сте сла­вян­ской грам­ма­ти­ки) (9–34), По­ли­ва­ри­ант­но­сть по­стъ­ю­го­слав­ско­го язы­ко­во­го про­стран­ства (35–42), Грам­ма­ти­че­ские ка­те­го­рии серб­ско­го име­ни (43–106) и Осно­вы син­те­за суб­стан­тив­ных сло­во­форм (107–144). Књи­га је уокви­ре­на пред­го­во­ром (3–4), уво­дом (5–8) и за­кључ­ком (145–147), а са­др­жи још и при­лог име­ни­ца ка­те­го­ри­је plu­ra­lia tan­tum (148–151) и име­ни­ца са не­стан­дард­ним по­ка­за­те­љи­ма ро­да (152–153) као и ре­ги­стар ре­чи (154–164), спи­сак ли­те­ра­ту­ре (165–185), и ре­зи­ме на ен­гле­ском (186–187) и срп­ском (188–189), а обо­га­ће­на је и та­бе­ла­ма и гра­фи­ко­ни­ма.

Про­бле­ма­ти­ку срп­ске име­нич­ке де­кли­на­ци­је Н. Су­прун­чук по­сма­тра на те­о­риј­ско‑ме­то­до­ло­шким по­став­ка­ма функ­ци­о­нал­не мор­фо­ло­ги­је и то осла­ња­ју­ћи се на иде­је: Ф. Фор­ту­на­то­ва, Б. де Кур­те­неа, А. За­ли­зња­ка, И. Мељ­чу­ка, П. Иви­ћа, В. Гут­ко­ва и Б. Нор­ма­на. Исто­ри­ја пи­та­ња о про­бле­ма­ти­ци је све­о­бу­хват­на (аутор у ана­ли­зу укљу­чу­је ис­тра­жи­ва­ња од Ву­ка, Да­ни­чи­ћа до са­вре­ме­них про­у­ча­ва­ла­ца) и има кри­тич­ки и ком­па­ра­тив­но‑исто­риј­ски ка­рак­тер (аутор са­гле­да­ва ста­ње и у дру­гим сло­вен­ским је­зи­ци­ма). У овој ја­сној, чи­тљи­вој и чвр­сто ком­по­но­ва­ној књи­зи Су­прун­чук се у пре­ци­зној ана­ли­зи осла­ња на обим­ну и ре­ле­вант­ну, пр­вен­стве­но сло­вен­ску (ру­си­стич­ку и ср­би­стич­ку) али и ан­гло­сак­сон­ску ли­те­ра­ту­ру, што ње­го­ве сме­ле за­кључ­ке чи­ни ве­о­ма убе­дљи­вим.

Циљ овог ис­тра­жи­ва­ња је да по­ну­ди фор­мал­ни мо­дел про­ме­не срп­ских име­ни­ца. По­ла­зе­ћи од то­га да се срп­ски је­зик фор­ми­рао у сло­же­ним је­зич­ким, ет­нич­ким и по­ли­тич­ким усло­ви­ма на Бал­ка­ну, аутор кон­ста­ту­је ва­ри­јан­те и спор­не об­ли­ке чи­ји су усло­ви упо­тре­бе не­ја­сни и ко­ди­фи­ко­ва­ни на раз­не на­чи­не и на ни­воу мор­фло­ги­је, ко­ји обич­но ва­жи за тран­спа­рен­тан и строг. У на­сто­ја­њу да сам по­ну­ди аде­кват­на ре­ше­ња, Су­прун­чук пра­ви стра­те­ги­ју. Нај­пре пред­ла­же уво­ђе­ње че­ти­ри аспек­та ва­ри­јант­но­сти: со­ци­о­лин­гви­стич­ки аспе­кат (чи­ме би се из­дво­ји­ли срп­ски, хр­ват­ски, бо­шњач­ки и цр­но­гор­ски као по­себ­ни је­зи­ци или ва­ри­јан­те), стро­го лин­гви­стич­ки (ко­јим се по­сти­же из­два­ја­ње ва­ри­јант­них об­ли­ка ре­чи), ме­та­лин­гви­стич­ки (ко­ји би омо­гу­ћио ва­ри­јант­на ту­ма­че­ња је­зич­ких чи­ње­ни­ца) и екс­тра­лин­гви­стич­ки (ко­јим би се ство­ри­ли ва­ри­јант­ни на­зи­ви је­зи­ка у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни као и ва­ри­јант­ни на­зи­ви јед­ног за­јед­нич­ког је­зи­ка, у слу­ча­ју да се он као та­кав при­зна). Ти­ме би се по­сти­гла пре­ци­зност је­зич­ког опи­си­ва­ња. Ре­ше­ње у по­сти­за­њу нај­ве­ће кон­зи­стент­но­сти мо­де­ла, ка­да го­во­ри­мо о опи­су ова­квих ва­ри­јант­но­сти, мо­же се оства­ри­ти син­те­тич­ким при­сту­пом, чи­ме би се по­сти­гла из­град­ња „гра­ма­ти­ке го­вор­ни­ка”.

Аутор у овом ра­ду ис­ти­че зна­чај гра­ма­тич­ке се­ман­ти­ке. Ње­но про­у­ча­ва­ње омо­гу­ћа­ва из­два­ја­ње не са­мо гра­ма­тич­ких већ и лек­сич­ких гру­па. Ис­тра­жи­ва­ње по­ка­зу­је да је за чла­но­ве мно­гих лек­сич­ко‑се­ман­тич­ких гру­па ка­рак­те­ри­стич­на ко­ре­ла­ци­ја флек­тив­них и син­таг­мат­ских по­ка­за­те­ља, док је ком­плекс гра­ме­ма не­ке ре­чи ујед­но и знак ње­не при­пад­но­сти од­ре­ђе­ној лек­сич­ко-се­ман­тич­кој гру­пи. Лек­сич­ка и гра­ма­тич­ка зна­че­ња ни­су ап­со­лут­но одво­је­на, већ се пре­кла­па­ју, ути­чу јед­ни на дру­ге (нпр. зна­че­ње „суп­стан­ца“ огра­ни­ча­ва мо­гућ­ност гра­ђе­ња мно­жи­не од­го­ва­ра­ју­ћих ре­чи, тј. ре­зул­ти­ра де­фект­ном па­ра­диг­мом). Су­прун­чук твр­ди да про­у­ча­ва­ју­ћи си­стем пр­вих до­ла­зи­мо до про­бле­ма дру­гих, и обр­ну­то. Гра­ма­тич­ке ка­те­го­ри­је су фор­ми­ра­не у ин­тер­ак­ци­ји ви­ше гра­ма­ти­ка­ли­зо­ва­них и ма­ње гра­ма­ти­ка­ли­зо­ва­них еле­ме­на­та је­зич­ког си­сте­ма (нпр. па­деж и ка­те­го­ри­ја ани­мат­но­сти или аген­тив­но­сти).

Пре­ци­зни­је опи­си­ва­ње ка­те­го­ри­ја срп­ског је­зи­ка по­сти­гло би се си­сте­мат­ским син­те­тич­ким при­сту­пом и ко­ри­шће­њем ме­то­да је­зич­ке ти­по­ло­ги­је. У том сми­слу Су­прун­чук пред­ла­же ве­о­ма сме­ла ре­ше­ња за ср­би­сти­ку, као нпр. да се из ин­вен­та­ра срп­ских па­де­жа ис­кљу­чи да­тив и вас­по­ста­ви об­је­ди­ње­ни да­тив‑ло­ка­тив. Об­ли­ке као што су ова (три) срећ­на мом­ка ко­ри­сно је раз­ма­тра­ти као по­се­бан па­деж јед­ни­не, за ко­ји он пред­ла­же тер­мин „број­ни па­деж”. Да ли во­ка­тив при­па­да па­ра­диг­ми, из функ­ци­о­нал­ног аспек­та је, по на­шем ауто­ру, спор­но, али он ми­сли да га тре­ба узе­ти у об­зир ка­да се опи­су­је про­ме­на ре­чи.

Го­во­ре­ћи о ка­те­го­ри­ји бро­ја, Су­прун­чук за­кљу­чу­је да је ме­ђу­од­нос гра­ме­ма јед­ни­не и мно­жи­не, с јед­не стра­не и ствар­но­сти, с дру­ге, у не­ким слу­ча­је­ви­ма сло­жен и аси­ме­три­чан, на­ро­чи­то у слу­ча­ју име­ни­ца ко­је при­па­да­ју ка­те­го­ри­ја­ма plu­ra­lia tan­tum и sin­gu­la­ria tan­tum, ис­ти­чу­ћи да је те­шко раз­у­ме­ти и опи­са­ти зна­че­ње и упо­тре­бу име­ни­ца ко­ја при­па­да­ју тим две­ма ка­те­го­ри­ја­ма – нпр. код име­ни­ца са ал­тер­на­ци­јом -е/-ет- (де­те, дуг­ме) и не­ких дру­гих уоча­ва се тран­сфор­ма­ци­ја па­ра­диг­ме због про­ме­не опо­зи­ци­је „јед­ни­на/мно­жи­на” кроз ус­по­ста­вља­ње број­ча­не ко­ре­ла­ци­је са ко­лек­тив­ним или збир­ним име­ни­ца­ма (де­ца, дуг­мад).

Фун­да­мен­тал­на опо­зи­ци­ја син­таг­ма­ти­ке и па­ра­диг­ма­ти­ке про­жи­ма це­лу гра­ма­ти­ку. По Су­прун­чу­ку, она на­ро­чи­то до­ла­зи до из­ра­жа­ја при­ли­ком раз­би­ја­ња ка­те­го­ри­је „род” на две ка­те­го­ри­је – „мор­фо­ло­шки род” и „кон­гру­ен­циј­ска кла­са”, што омо­гу­ћа­ва да се опис по­јед­но­ста­ви, учи­ни „тран­спа­рент­ни­јим” и ма­ње кон­тро­верз­ним. За­сту­пље­на је нпр. код име­ни­ца му­шког ро­да на ‑а (слу­га, вој­во­да). С дру­ге стра­не, еви­ден­ти­ра­ње син­таг­ми с раз­ли­чи­тим ди­јаг­но­стич­ким кон­тек­сти­ма омо­гу­ћа­ва да се до­би­ју све сит­ни­је и сит­ни­је гру­пе. Са сма­ње­њем бро­ја чла­но­ва тих гру­па уло­га гра­ма­тич­ког зна­че­ња као об­је­ди­њу­ју­ћег фак­то­ра опа­да, а уло­га лек­сич­ког зна­че­ња ра­сте.

По овом лин­гви­сти, ап­со­лут­на ве­ћи­на срп­ских име­ни­ца мо­же се на осно­ву јед­но­став­них пра­ви­ла по­де­ли­ти на ро­до­ве пре­ма на­став­ци­ма. Исти по­сту­пак мо­же се при­ме­ни­ти на све име­ни­це уз из­ве­сно усло­жња­ва­ње пра­ви­ла – уз по­моћ фор­мал­них или лек­сич­ко-се­ман­тич­ких спи­ско­ва (нпр. тре­ба на­ве­сти спи­сак име­ни­ца сред­њег ро­да ко­је гра­де мно­жи­ну са -ићи од­но­сно са ‑ета). Род је не­про­мен­љи­и­во обе­леж­је јед­не ре­чи, па ипак, Су­прун­чук из­два­ја не­ке име­ни­це код ко­јих се род (или ма­кар тип про­ме­не) ме­ња у окви­ру па­ра­диг­ме (нпр. тор­пе­до, до­ку­ме­нат, еру­ди­та).

То­ком свог исто­риј­ског раз­во­ја срп­ски је­зик је ак­тив­но при­мао по­зајм­ље­ни­це из дру­гих је­зи­ка и укљу­чи­вао их у сво­је мор­фо­ло­шке и твор­бе­не про­це­се. Ауто­ро­ва ана­ли­за по­ка­зу­је да се у овој сфе­ри да­нас ја­вља све ве­ћа не­ста­бил­ност, и то као по­сле­ди­ца опо­зи­ци­је из­ме­ђу струк­ту­ре по­зајм­ље­ни­ца и гра­ма­ти­ке срп­ског је­зи­ка. На­ро­чи­то су не­ста­бил­не по­зајм­ље­ни­це на крат­ко и ‑е (нпр. фла­мин­го, фи­на­ле, ре­зи­ме), и то у ро­ду, бро­ју и па­де­жу.

 Аутор уоча­ва да ка­те­го­ри­ја „ани­мат­но” у срп­ском је­зи­ку не од­го­ва­ра пот­пу­но пој­му „жи­во” у ствар­но­сти, а сло­же­на је и због не­ких лин­гво­спе­ци­фич­них обе­леж­ја, као што је нпр. кван­ти­фи­ка­ци­ја име­ни­ца с не­рав­но­сло­жном осно­вом (нпр. дуг­ме, бу­ре). Ана­ли­за по­ка­зу­је да свој­ство ани­мат­но­сти ка­рак­те­ри­ше све име­ни­ца му­шког ро­да и не­ке име­ни­це сред­њег ро­да – нпр. на­зи­ве за мла­дун­чад (ждре­бе, те­ле, ја­ре).

По­зна­те су кла­си­фи­ка­ци­је срп­ских име­ни­ца у два, три, че­ти­ри ти­па или, чак, пет ти­по­ва де­кли­на­ци­ја. Свр­ста­ва­ње у је­дан или дру­ги тип де­тер­ми­ни­са­но је ро­дом, вр­стом осно­ве, од­го­ва­ра­ју­ћим ал­тер­на­ци­ја­ма у осно­ви итд. Су­прун­чук пред­ла­же дру­ги си­стем – из­бор ма­њих гру­па, ал­тер­на­циј­ских кла­са од­но­сно че­ти­ри вр­сте де­кли­на­ци­ја: две суп­стан­тив­не (нпр. отац, мај­ка), при­дев­ску (пред­вој­нич­ка, слат­ко) и нул­ту (ле­ди, фра, ни­шко­ри­сти). Ова, још јед­на си­стем­ска но­ви­на, омо­гу­ћи­ла би пот­пун а еко­но­ми­чан опис срп­ске име­нич­ке про­ме­не.

Про­ме­ну име­ни­ца у срп­ском је­зи­ку ка­рак­те­ри­шу ал­тер­на­ци­је. Оне су усло­вље­не по­ре­клом, фо­нет­ским окру­же­њем, гра­ма­тич­ком по­зи­ци­јом, при­пад­но­шћу од­ре­ђе­ној лек­сич­кој гру­пи, ак­тив­ном или па­сив­ном реч­ни­ку итд. Ин­тер­ак­ци­ја ових фак­то­ра је сло­же­на, а у не­ким слу­ча­је­ви­ма те­шко је да­ти пре­ци­зан и исто­вре­ме­но јед­но­ста­ван опис ал­тер­на­ци­ја, и то због њи­хо­вих не­ре­гу­лар­но­сти, ко­је се огле­да­ју у упо­тре­би ин­фик­са ‑ов-/‑ев- (шу­то­ви/шу­те­ви, ку­то­ви/ку­те­ви), ал­тер­на­ци­ја­ма у во­ка­ти­ву итд. Аутор сма­тра да је у та­квим слу­ча­је­ви­ма нео­п­ход­но на­во­ди­ти де­таљ­не спи­ско­ве ре­чи са од­го­ва­ра­ју­ћим ал­тер­на­ци­ја­ма.

По­чет­ни об­лик ре­чи, спи­сак ал­тер­на­ци­ја, си­стем на­ста­ва­ка пре­ма де­кли­на­ци­ја­ма, при­пад­ност ре­чи ка­те­го­ри­ји жи­во/не­жи­во од­но­сно при­пад­ност ре­чи гру­пи sin­gu­la­ria/plu­ra­lia tan­tum, по овом ауто­ру, пред­ста­вља­ју по­тре­бан и до­во­љан услов за од­ре­ђи­ва­ње суп­стан­тив­ног об­ли­ка ре­чи у срп­ском је­зи­ку.

Мо­но­гра­фи­ја Ни­ки­те Су­прун­чу­ка Серб­ское суб­стан­тив­ное сло­во­и­зме­не­ние пред­ста­вља ве­ли­ки до­при­нос срп­ској мор­фо­ло­ги­ји. Озбиљ­на у ана­ли­зи, а сме­ла и убе­дљи­ва у ре­ше­њи­ма ко­ја пред­ла­же, тре­ба­ло би да на­ве­де лин­гви­сте на си­стем­ска пре­и­спи­ти­ва­ња срп­ског гра­ма­тич­ког си­сте­ма.

 

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa