Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 22

Данко Шипка (Аризона, САД)

 

Patrick Hanks: LEXICAL ANALYSIS. NORMS AND EXPLOITATIONS. MIT Press, Cambridge, 2013, 462 стр.

 

 

Аутор ове сту­ди­је бри­тан­ски је лек­си­ко­граф са ви­ше­го­ди­шњим ис­ку­ством ра­да на нај­зна­чај­ни­јим јед­но­је­зич­ким реч­ни­ци­ма ен­гле­ског је­зи­ка, али и раз­ли­чи­тим дру­гим лек­си­ко­граф­ским и кор­пу­сно­лин­гви­стич­ким про­јек­ти­ма у Не­мач­кој, Че­шкој и Сло­вач­кој. (Ви­ше ин­фор­ма­ци­ја о ауто­ру, укљу­чу­ју­ћи и пу­не вер­зи­је ње­го­вих ра­до­ва, мо­же се на­ћи на: ht­tp­:/­/wwwpa­trick­hanks.co­m. У ве­ли­ком бро­ју слу­ча­је­ва ра­до­ви ко­ји се мо­гу на­ћи на по­ме­ну­тој пре­зен­та­ци­ји за­пра­во су би­ли осно­ва за иде­је раз­ма­тра­не у по­је­ди­ним по­гла­вљи­ма сту­ди­је.) Сто­га не тре­ба да чу­ди ин­те­рес за лек­си­ко­ло­шке про­бле­ме и по­ред то­га што аутор до­ла­зи из ен­гле­ско­је­зич­ке сре­ди­не тра­ди­ци­о­нал­но ма­ло за­ин­те­ре­со­ва­не за лек­си­ко­ло­шке про­бле­ме. Слич­но то­ме, и ауто­ров, ка­ко ће се ви­де­ти, лек­си­ко­граф­ски при­ступ ре­че­ним лек­си­ко­ло­шким про­бле­ми­ма ди­рект­на је по­сле­ди­ца ње­го­вог про­фе­си­о­нал­ног жи­во­то­пи­са.

Књи­га је ор­га­ни­зо­ва­на у 13 по­гла­вља а опре­мље­на је на­по­ме­на­ма, спи­ском ли­те­ра­ту­ре и ин­дек­сом. На кра­ју сва­ког по­гла­вља да­ју се, у крат­ким те­за­ма, основ­не из­не­се­не иде­је. Не­ка по­гла­вља има­ју и до­дат­ке са оп­шир­ни­јим при­ме­ри­ма. Ар­хи­тек­ту­ра књи­ге кон­си­стент­на је и функ­ци­о­нал­на ка­ко у по­гле­ду сле­да по­гла­вља та­ко и у сми­слу уну­тра­шње ор­га­ни­за­ци­је сва­ког од њих. У сва­ком од по­гла­вља аутор раз­ма­тра не­ки од тра­ди­ци­о­нал­них лек­си­ко­ло­шких про­бле­ма, упра­во про­бле­ма лек­сич­ке ана­ли­зе, с тим да ка­ко ар­гу­мен­та­ци­о­ни ма­те­ри­јал та­ко и ре­ше­ња про­из­ла­зе из лек­си­ко­граф­ске прак­се.

У пр­вом по­гла­вљу (Words and Me­a­nings, Ре­чи и зна­че­ња, стр. 1-24) аутор ус­по­ста­вља те­мељ­ну иде­ју књи­ге, на­и­ме да по­сто­ји лек­сич­ка нор­ма ко­ја об­ли­ку­је лек­сич­ко по­на­ша­ње, али да исто­вре­ме­но по­сто­ји ње­но ис­ко­ри­шта­ва­ње (и у сми­слу од­сту­па­ња, раз­вла­че­ња, про­ши­ри­ва­ња, итд. – пи­та­ње је ко­ли­ко је срет­но иза­бран овај тер­мин). Лек­сич­ка ана­ли­за, по ауто­ру, тре­ба да об­у­хва­ти оба ова аспек­та. Ова­кав основ­ни став с јед­не стра­не је по­сле­ди­ца гло­бал­них лин­гви­стич­ких де­ша­ва­ња – још пре че­тврт ве­ка ро­до­на­чел­ни­ци ког­ни­тив­не лин­гви­сти­ке по­че­ли су да ука­зу­ју на кре­а­тив­ност је­зи­ка у од­сту­па­њу од нор­ме, а с дру­ге стра­не овај став про­из­ла­зи из лек­си­ко­граф­ске прак­се – у ствар­но­жи­вот­ном окру­же­њу на­и­ла­зи се и на оно што се мо­же об­у­хва­ти­ти нор­мом и на од­сту­па­ња од ње.

Дру­го по­гла­вље (What is a Word, Шта је реч, стр. 25-64)  пре све­га ука­зу­је на до­бро по­зна­ту чи­ње­ни­цу да је тер­мин реч из­ра­зи­то ви­ше­зна­чан. Аутор пред­ла­же ње­го­ву за­ме­ну ше­сто­ри­ма тер­ми­ни­ма ко­ји од­го­ва­ра­ју ви­ше­стру­ким зна­че­њи­ма пој­ма реч, и то: по­јав­ни­ца, раз­лич­ни­ца, ле­ма, лек­се­ма, фра­зе­ма и лек­сич­ка је­ди­ни­ца. Де­фи­ни­ци­је ових пој­мо­ва, ка­ко их пред­ла­же аутор, углав­ном се по­кла­па­ју са њи­хо­вом упо­тре­бом у кла­сич­ној европ­ској лек­си­ко­ло­ги­ји, укљу­чу­ју­ћи ту и на­шу лек­си­ко­ло­ги­ју.

Основ­на иде­ја тре­ћег по­гла­вља (Do Word Me­a­nings Exist, Да ли по­сто­је зна­че­ња ре­чи, стр. 65-83, ка­ко се ви­ди, опет се раз­ма­тра кла­сич­ни лек­си­ко­ло­шки про­блем) је­сте да ре­чи има­ју зна­чењ­ски по­тен­ци­јал а да је зна­че­ње за­пра­во до­га­ђај, ре­а­ли­зо­ва­ње тог по­тен­ци­ја­ла у кон­тек­сту. Не­ке ре­чи има­ју не­ком­па­ти­бил­не по­тен­ци­ја­ле, што је, из­ме­ђу оста­лог, осно­ва за игре ре­чи­ма – ов­де већ ис­ко­ри­шта­ва­ње нор­ме, те­о­риј­ски об­ра­ђе­но у пр­вом по­гла­вљу, до­би­ја кон­кре­тан об­лик.

У че­твр­том по­гла­вљу, Pro­totypes and Norms (Про­то­ти­пи и нор­ме, стр. 84-112) аутор у осно­ви раз­ви­ја иде­ју да се ко­му­ни­ка­ци­ја од­ви­ја на осно­ву ве­ро­ва­ња о кон­вен­ци­ја­ма упо­тре­бе лек­се­ма и фра­за ко­је де­ле го­вор­ни­ци да­не за­јед­ни­це. Ово зна­ње се мо­же ис­ко­ри­шта­ва­ти да се ство­ре но­ва зна­че­ња.

Сле­де­ће по­гла­вље (Con­tex­tu­al De­pen­dency and Le­xi­cal Norms, Кон­тек­сту­ал­на за­ви­сност и лек­сич­ке нор­ме, стр. 113-144) пред­ла­же апа­рат за ана­ли­зу кон­тек­сту­ал­не за­ви­сно­сти гла­го­ла и име­ни­ца. Ка­ко гла­го­ли у ти­пич­ном слу­ча­ју озна­ча­ва­ју до­га­ђа­је а име­ни­це ен­ти­те­те, он­да им се и мре­жа пре­фе­ри­ра­них ком­би­на­то­рич­ких еле­ме­на­та раз­ли­ку­је. Ана­ли­за, из­ме­ђу оста­лог, тре­ба да по­ве­де ра­чу­на о ди­на­ми­ци из­ме­ђу уну­тар­њих осо­би­на лек­се­ма и мре­же пре­фе­ри­ра­них ко­ло­ци­ра­них еле­ме­на­та.

Ше­сто по­гла­вље, на­сло­вље­но Norms Chan­ge over Ti­me (Нор­ме се вре­ме­ном ме­ња­ју, стр. 145-172) ука­зу­је на не­ста­бил­ност зна­че­ња у ви­ду про­ме­на у вре­ме­ну. Зна­че­ња се ме­ња­ју а с тим про­ме­на­ма ме­ња­ју се и њи­хо­ви фра­зе­о­ло­шки обра­сци те ко­ло­ка­циј­ске пре­фе­рен­ци­је. Слич­но је и са ко­но­та­циј­ским вред­но­сти­ма.

У на­ред­ном по­гла­вљу (Three Types of Al­ter­na­ti­ons, Три ти­па ал­тер­на­ци­ја, стр. 172-210) иден­ти­фи­ку­је три ти­па ал­тер­на­ци­ја: лек­сич­ке, се­ман­тич­ког ти­па и син­так­сич­ке. Мо­гућ­ност ал­тер­ни­ра­ња (нпр. из­ме­ђу лек­се­ме и фра­зе у истом зна­че­њу) по­ма­же го­вор­ни­ци­ма да се усред­сре­де на од­ре­ђе­не еле­мен­те лек­се­ме или зна­че­ња.

Осмо по­гла­вље (Ex­plo­i­ta­ti­ons, Ис­ко­ри­шта­ва­ња, стр. 211-250) раз­ма­тра ис­ко­ри­шта­ва­ња, ко­ја аутор де­фи­ни­ше као: „на­мер­но од­сту­па­ње од усто­ли­че­ног обра­сца нор­мал­не упо­тре­бе ре­чи, би­ло да би се го­во­ри­ло о не­чем не­у­о­би­ча­је­ном или да би се ста­ри са­др­жај ре­као на но­ви, за­ни­мљив или не­у­о­би­ча­јен на­чин“ (стр. 250). При­ме­ри ис­ко­ри­шта­ва­ња су елип­се, ано­мал­не ко­ло­ка­ци­је, на­ме­та­ње се­ман­тич­ког ти­па, ме­та­фо­ре и по­ре­ђе­ња. Ис­ко­ри­шта­ва­њу су под­ло­жна и гра­ма­тич­ка обе­леж­ја. Не­ке лек­се­ме ви­ше су под­ло­жне ис­ко­ри­шта­ва­њу од дру­гих. Бит­но је раз­ли­ко­ва­ти ис­ко­ри­шта­ва­ња од обич­них гре­ша­ка.

Де­ве­то по­гла­вље (In­ter­tex­tu­a­lity: Li­te­ra­tu­re and the Ex­plo­i­ta­ti­on of Norms, Ин­тер­тек­сту­ал­ност: књи­жев­ност и ис­ко­ри­шта­ва­ње нор­ми, стр. 251-282) по­ка­зу­је ауто­ров ин­тер­ди­сци­пли­нар­ни, фи­ло­ло­шки при­ступ. И ово је од­сту­па­ње од фор­мал­но­лин­гви­стич­ке прак­се до­ми­нант­не на ен­гле­ском го­вор­ном под­руч­ју (до­ду­ше знат­но ви­ше у Аме­ри­ци не­го на бри­тан­ском остр­вљу). Сва­ка прет­ход­на ге­не­ра­ци­ја на­сле­ђу­је од прет­ход­не фра­зе­о­ло­шке и се­ман­тич­ке нор­ме. Не­ке нор­ме иду ду­бо­ко у про­шлост, нпр. фра­зе­о­ло­ги­зми из Езо­по­вих ба­сни. Сва­ка но­ва ге­не­ра­ци­ја ауто­ра (и ту аутор убра­ја не са­мо књи­жев­ност ви­со­ке кул­ту­ре не­го и ла­ке пи­сце) упу­ћу­је на те нор­ме, што има ко­хе­зив­ну уло­гу за да­ну кул­ту­ру. Исто­вре­ме­но, ин­тен­зив­но ис­ко­ри­шта­ва­ње нор­ми ја­вља се на­ро­чи­то у по­е­зи­ји. Та­ко је, на при­мер, мо­дер­ни ен­гле­ски бит­но об­ли­ко­ван по­ет­ским ис­ко­ри­шта­ва­њем Чо­се­ра, Шек­спи­ра  и Би­бли­је кра­ља Џеј­мса.

Сле­де­ће по­гла­вље, Word and Pat­tern Me­a­ning: A Com­plex Lin­gu­i­stic Ge­stalt (Ре­чи и зна­чењ­ски обра­сци: ком­плек­сни је­зич­ки ге­шталт, стр. 283-303) пред­ста­вља иде­ју да су ис­пре­пле­те­ни обра­сци нор­мал­ног зна­че­ња и упо­тре­бе ре­чи ма­ње или ви­ше ком­плек­сан је­зич­ки или лек­сич­ки ге­шталт. Овај је ге­шталт код не­ких ре­чи из­у­зет­но јед­но­ста­ван а код дру­гих вр­ло ком­плек­сан.

Је­да­на­е­сто по­гла­вље (Me­a­ning, Phi­lo­sophy of Lan­gu­a­ge, and Anthro­po­logy, Зна­че­ње, фи­ло­зо­фи­ја је­зи­ка и ан­тро­по­ло­ги­ја, стр. 304-346) аутор по­чи­ње од раз­ма­тра­ња про­све­ти­тељ­ских про­ми­шља­ња не­пре­ци­зно­сти је­зи­ка да би по­ка­зао ка­ко је упра­во не­пре­ци­зност и ва­ри­ра­ње основ­ни ме­ха­ни­зам по­сто­ја­ња и функ­ци­о­ни­са­ња је­зи­ка и лек­си­ке у ње­му. Те­о­ри­ја про­то­ти­па по ауто­ру ну­ди ва­ља­но опи­сно ору­ђе за не­ја­сност. И ово по­гла­вље је про­же­то ин­тер­ди­сци­пли­нар­ним при­сту­пом.

На­ред­но по­гла­вље (The Ro­le of the Le­xi­con in Lin­gu­i­stic The­ory, Уло­га лек­си­ко­на у те­о­ри­ји је­зи­ка, стр. 347-408) аутор ус­твр­ђу­је да те­о­ри­ја је­зи­ка ко­ја би би­ла ко­ри­сна за лек­сич­ку ана­ли­зу тре­ба да узме у об­зир: лек­сич­ке ре­ла­ци­је, уло­гу лек­се­ма у ког­ни­ци­ји, уло­гу лек­се­ма у омо­гу­ћа­ва­њу дру­штве­не ко­о­пе­ра­ци­је, син­так­су (по­себ­но ва­лент­ност и за­ви­сност), те при­ро­ду је­зич­ке кре­а­тив­но­сти. На осно­ву то­га аутор ана­ли­зи­ра че­тр­на­ест лин­гви­стич­ких при­сту­па, ве­о­ма ши­ро­ко, од струк­ту­ра­ли­зма до прин­ци­па про­ји­ци­ра­ња. Из ана­ли­зе се ја­сно ви­ди да огром­на ве­ћи­на при­сту­па не узи­ма у об­зир све ове па­ра­ме­тре, а до­дат­но, ве­ћи­на при­сту­па ни­је за­сно­ва­на на ана­ли­зи ем­пи­риј­ског ма­те­ри­ја­ла.

За­вр­шно, три­на­е­сто по­гла­вље (The Bro­a­der Pic­tu­re, Ши­ри хо­ри­зон­ти, стр. 409-429) до­но­си ауто­ро­ве пре­по­ру­ке за да­љи раз­вој лек­сич­ке ана­ли­зе и при­сту­па је­зи­ку уоп­ште. Је­дан од за­кљу­ча­ка је овај: „Тре­ба се на­да­ти да ће нај­ве­ћи део ис­тра­жи­ва­ње је­зи­ка би­ти од­о­здо на­го­ре, на­па­јан ем­пи­риј­ском ана­ли­зом лек­си­ке, син­хро­ном, ди­ја­хро­ном, оп­штом и спе­ци­фич­ном за од­ре­ђе­ни до­мен и да ће се усред­сре­ђи­ва­ти на ис­тра­жи­ва­ње при­ро­де је­зич­ких кон­вен­ци­ја, кре­а­тив­но­сти и ал­тер­ни­ра­ју­ћих ве­ро­ват­но­ћа. На тај на­чин мо­же­мо се на­да­ти да ће­мо до­би­ти но­ви увид у при­ро­ду по­на­ша­ња људ­ске вр­сте“ (стр. 429).

На кра­ју се мо­же ре­ћи да је, прем­да са­ме иде­је из­ло­же­не у овом при­руч­ни­ку ни­су спек­та­ку­лар­не па ни но­ве, ова сту­ди­ја из­у­зет­но бит­на из ви­ше по­ве­за­них раз­ло­га. Пр­ви је ин­си­сти­ра­ње на ем­пи­риј­ској уте­ме­ље­но­сти те­о­риј­ских про­ми­шља­ња, дру­ги – здра­во­ра­зум­ски при­ступ те­о­ри­ја­ма, где је пи­та­ње шта ре­ша­ва про­блем а не из ко­је те­о­ри­је до­ла­зи, тре­ћи – у из­ра­зи­то лек­си­ко­граф­ској ин­тер­пре­та­ци­ји тра­ди­ци­о­нал­них лек­си­ко­ло­шких про­бле­ма, че­твр­ти – у ин­тер­ди­сци­пли­нар­но­сти ко­ја укљу­чу­је и то­ком ду­гог ни­за го­ди­на про­скри­бо­ва­ну фи­ло­ло­ги­ју, а пе­ти – у јед­на­ком ин­си­сти­ра­њу на нор­ми и на од­сту­па­њи­ма од ње.

Овим сво­јим осо­би­на­ма раз­ма­тра­на сту­ди­ја укла­па се у тзв. пост­ме­то­до­ло­шки тренд, нај­и­зра­зи­ти­је при­су­тан у те­о­ри­ји пре­да­ва­ња и усва­ја­ња стра­них је­зи­ка, на­и­ме уве­ре­ње да се при­хва­та оно ре­ше­ње ко­је је при­клад­но за да­ни про­блем без об­зи­ра на те­о­риј­ску про­ве­ни­јен­ци­ју тог ре­ше­ња. С дру­ге стра­не, ова сту­ди­ја на­ста­вља исти та­кав при­ступ ко­ји је го­ди­на­ма за­пра­во и био при­су­тан у лек­си­ко­гра­фи­ји, гдје је бит­но да се на­ђе прак­тич­на фор­му­ла, а ода­кле она до­ла­зи, пот­пу­но је не­бит­но.

 

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa