Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Hronika, Broj: 23

Биљана Сикимић (Београд)

 

СЛАВЯНСКАЯ ДУХОВНАЯ КУЛЬТУРА: ЭТНОЛИНГВИСТИЧЕСКИЕ И ФИЛОЛОГИЧЕСКИЕ ИССЛЕДОВАНИЯ (К 90-ЛЕТИЮ Н. И. ТОЛСТОГО). SLAWISCHE GEISTESKULTUR: ETHNOLINGUISTISCHE UND PHILOLOGISCHE FORSCHUNG (ZUM 90. GEBURTSTAG VON N. I. TOLSTOJ). Institut für Slawistik, Wien 11–13.12.2013.

 

 

То­ком це­ле 2013. го­ди­не у Ру­си­ји, Ср­би­ји и Аустри­ји ни­зом на­уч­них и при­год­них ску­по­ва обе­ле­же­на је де­ве­де­се­та го­ди­шњи­ца ро­ђе­ња Ни­ки­те Иљи­ча Тол­сто­ја (1923–1996). Истим по­во­дом углед­на мо­сков­ска из­да­вач­ка ку­ћа об­ја­ви­ла је мо­но­гра­фи­ју – збор­ник ра­до­ва „Et­hno­lin­gu­i­sti­ca Sla­vi­ca. К 90-ле­тию Ни­ки­ты Иль­и­ча Тол­сто­го“ са при­ло­зи­ма уче­ни­ка Н. И. Тол­сто­ја ко­ји да­нас пред­ста­вља­ју „Мо­сков­ску ет­но­лин­гви­стич­ку шко­лу“. У збор­ник су укљу­че­ни и ода­бра­ни тран­скрип­ти Тол­сто­је­вих те­рен­ских за­пи­са из По­ле­сја и ње­го­ва пре­пи­ска са углед­ним сла­ви­сти­ма (ме­ђу ко­ји­ма су и два пи­сма Па­вла Иви­ћа из 1969. го­ди­не).

Тро­днев­ни скуп одр­жан по­чет­ком де­цем­бра у Ин­сти­ту­ту за сла­ви­сти­ку Уни­вер­зи­те­та у Бе­чу, имао је за циљ да из раз­ли­чи­тих угло­ва осве­тли ис­тра­жи­ва­ња у ши­ро­ком ди­сци­пли­нар­ном ра­спо­ну од фи­ло­ло­ги­је, лин­гви­сти­ке и фол­кло­ри­сти­ке ко­ји­ма се ба­вио Ни­ки­та Иљич Тол­стој. Та­ко су се, за­хва­љу­ју­ћи од­лич­ној ор­га­ни­за­ци­ји ску­па, на оку­пу на­шли ис­тра­жи­ва­чи ко­ји се ба­ве исто­ри­јом сло­вен­ских књи­жев­них је­зи­ка, сло­вен­ском ди­ја­лек­то­ло­ги­јом, ста­ро­сло­вен­ским је­зи­ком, цр­кве­но­сло­вен­ским је­зи­ком, сло­вен­ском ети­мо­ло­ги­јом, ет­но­лин­гви­сти­ком и ет­но­лин­гви­стич­ком ге­о­гра­фи­јом. Ра­до­ви су би­ли пре­зен­ти­ра­ни углав­ном на ру­ском, али и на срп­ском, хр­ват­ском и не­мач­ком је­зи­ку.

Ве­ли­ка гру­па ра­до­ва осла­ња­ла се на ис­тра­жи­ва­ња Ни­ки­те Тол­сто­ја у до­ме­ну ста­ро­сло­вен­ског и дру­гих сло­вен­ских књи­жев­них је­зи­ка из ста­ри­је епо­хе. У овој на­уч­ној па­ра­диг­ми тре­ба бар по­ме­ну­ти из­ла­га­ња Ане Креч­мер „Sla­via Ort­ho­do­xa et/ ver­sus Sla­via La­ti­na (Ro­ma­na)“, за­тим А. П. Ма­јо­ро­ва „Ти­по­ви аутох­то­них по­зајм­ље­ни­ца у за­бај­кал­ском ре­ги­о­лек­ту ру­ског је­зи­ка 18. ве­ка“ (Ти­пы ав­тох­тон­ных за­им­ство­ва­ний в за­ба­й­ка­ль­ском ре­ги­о­лек­те рус­ско­го язы­ка XVI­II ве­ка), А.А. Ко­жи­но­ве „Бе­ло­ру­ски пре­во­ди књи­ге про­ро­ка Да­ни­ла 16. ве­ка“ (Бе­ло­рус­ские пе­ре­во­ды кни­ги про­ро­ка Да­ни­и­ла XVI ве­ка), Гер­хар­да Не­ве­клов­ског „Ру­ски ле­то­пи­си као из­вор ус­по­ста­вља­ња хро­но­ло­ги­је фо­нет­ских про­ме­на“ (Рус­ские ле­то­пи­си как ис­точ­ник уста­но­вле­ния хро­но­ло­гии фо­не­ти­че­ских из­ме­не­ний), О. А. Аки­мо­ве „Из­во­ри пред­ста­ва о је­дин­ству сло­вен­ског све­та: о не­ким хр­ват­ско-гла­гољ­ским ми­то­ло­ге­ма­ма“ (У ис­то­ков пред­ста­вле­ний о един­стве сла­вян­ско­го ми­ра: о не­ко­то­рых хор­ват­ско-гла­го­ли­че­ских ми­фо­ло­ге­мах), Ђор­ђа Ци­фе­ра „На­ста­нак ста­ро­сло­вен­ског је­зи­ка и сред­ње­ве­ков­на ви­ше­је­зич­ност“ (Во­зник­но­ве­ние ста­ро­сла­вян­ско­го язы­ка и сре­дне­ве­ко­вое мно­го­я­зы­чие), В. То­ме­ле­ри­ја „Цр­кве­но­сло­вен­ска укр­шта­ња. Кли­мент Охрид­ски на до­ди­ру за­пад­ног и ис­точ­ног сло­вен­ства“ (Цер­ков­но­сла­вян­ские пе­ре­крест­ки. Кли­мент Охрид­ский на сты­ке за­пад­но­го и во­сточ­но­го сла­вян­ства). У на­став­ку сво­јих тек­сто­ло­шких ис­тра­жи­ва­ња сло­вен­ске Би­бли­је А. А. Алек­се­ев је у при­ло­гу „Из исто­ри­је ста­ро­ру­ске ег­зе­ге­зе“ (Из ис­то­рии древ­не­рус­ской эк­зе­ге­зы) пред­ста­вио ана­ли­зу не­ко­ли­ко апо­криф­них тек­сто­ва.

У свом при­ло­гу „Раз­ли­чи­те Сла­ви­је: ко­ег­зи­стент­не, кон­се­ку­тив­не, ку­му­ла­тив­не“ (Die ver­schi­e­de­nen Sla­vi­ae: ko­e­xi­stent, kon­se­ku­tiv, ku­mu­la­tiv) Ро­ланд Мар­ти је раз­ма­трао тер­ми­но­ло­шка пи­та­ња но­ми­на­ци­је сло­вен­ског све­та ко­је ви­ди као би­нар­на (Sla­via ot­ho­do­xa / byzan­ti­na / gre­a­ca / ori­en­ta­lis vs. ro­ma­na / la­ti­na / cat­ho­li­ca / oc­ci­den­ta­lis), тран­свер­зал­на (Sla­via cyril­lo-met­ho­di­a­na, Sla­via chri­sti­a­na) и до­пун­ска (Sla­via islаmica, Sla­via he­bra­i­ca) у све­тлу те­о­риј­ских по­став­ки Ни­ки­те Тол­сто­ја, Сан­те Гра­чо­ти­ја и Ри­кар­да Пи­ки­ја.

Низ из­ла­га­ња на ску­пу ба­вио се ети­мо­ло­ги­јом и ре­кон­струк­ци­јом сло­вен­ске кул­ту­ре. Та­ко је Н. И. Ан­тро­пов у при­ло­гу „У ка­квој су ве­зи за­пад­но­по­ле­ско-бе­ло­ру­ски об­ред­ни Куст и но­ми­на­ци­ја ко­у­сть (ки­сть/ко­сть) у Ипа­ти­јев­ском ле­то­пи­су?“ (Со­от­но­си­мы ли за­пад­но­по­лес­ско-бе­ло­рус­ский об­ря­до­вый Куст и но­ми­на­ция ко­у­сть (ки­сть/ко­сть) Ипа­ть­ев­ской ле­то­пи­си?) ана­ли­зи­рао по­ре­кло оби­ча­ја куст и из­нео мо­гу­ћу ве­зу са не­ким та­тар­ским оби­ча­ји­ма из 13. ве­ка (про­вла­че­ње из­ме­ђу две ва­тре). А. Г. Кра­вец­кий је у при­ло­гу „Ко­ба­си­ца ста­ро­ру­ских крм­чи­ја“ (Кол­ба­са древ­не­рус­ских кор­мчих) дао свој при­лог ди­ску­си­ји о ети­мо­ло­ги­ји сло­вен­ске лек­се­ме ко­ба­си­ца, а Кри­сти­јан Ха­ник у при­ло­гу „Так­ти­кон Ни­ко­на из Швар­цен­бер­га као из­вор за име­но­ва­ње је­ла и оде­ће и сло­вен­ском сред­њем ве­ку“ (Das Tak­ti­kon des Ni­kon vom Schwar­zen Ber­ge als Qu­el­le für Spe­i­sen- und Kle­i­der- be­ze­ic­hnun­gen im sla­vischen Mit­te­lal­ter) – ети­мо­ло­ги­ју и исто­ри­ју сло­вен­ске лек­се­ме сла­ну­ток ’ле­бле­би­је’. Ја­сми­на Гр­ко­вић Меј­џор на­ста­вља сво­ја ис­тра­жи­ва­ња ре­кон­струк­ци­је сло­вен­ског тек­ста из до­ме­на је­зи­ка пра­ва, а на гра­ђи из по­ве­ља („Фор­му­ле са име­ни­цом ве­ра у ста­ро­срп­ском је­зи­ку“).

А. М. Мол­до­ван је пред­ста­вио рад Ин­сти­ту­та за ру­ски је­зик РАН на „На­ци­о­нал­ном кор­пу­су ру­ског је­зи­ка“ (www.ruscorpora.ru), као и друге постојеће словенске електронске корпусе (староукрајински корпус, норвешко-бугарски корпус, електронске базе у Фрајбургу, Хелсинкију) у веома актуелном прилогу „Проблеми и задаци корпусног проучавања словенске писмености“ (Проблемы и задачи корпусного изучения славянской письменности).

На је­дан зна­ча­јан али не­пра­вед­но за­по­ста­вљен ис­тра­жи­вач­ки рад Ни­ки­те Тол­сто­ја ука­зао је А. Д. Ду­ли­чен­ко у из­ла­га­њу под на­сло­вом „Ака­де­мик Н. И Тол­стој и про­бле­ми књи­жев­ног ре­зиј­ског“ (Ака­де­мик Н. И. Тол­стой и про­бле­мы ли­те­ра­тур­ной ре­зь­я­нщ­и­ны). Ду­ли­чен­ко је из­нео исто­ри­јат лин­гви­стич­ких и ет­но­ло­шких ис­тра­жи­ва­ња ре­зиј­ских на­се­ља у Ита­ли­ји, по­чев­ши од Сре­зњев­ског (чи­ји ма­те­ри­ја­ли још увек сто­је нео­бра­ђе­ни у ру­ским ар­хи­ви­ма), пре­ко Бо­ду­е­на де Кур­те­не, Ста­ни­сла­ва (Ан­то­на) Шкра­бе­ца, Ни­ки­те Тол­сто­ја, за­тим пре­ко Мил­ка Ма­ти­че­то­ва и са­мог ауто­ра при­ло­га, Алек­сан­дра Ду­ли­чен­ка. Реч­ник ре­зиј­ског го­во­ра (ко­ји је у Ар­хи­ву у Санкт Пе­тер­бур­гу про­на­шао Ни­ки­та Тол­стој) при­пре­мљен је за штам­пу и већ ду­ги низ го­ди­на сто­ји у Сло­ве­нач­кој ака­де­ми­ји на­у­ка. Ме­ђу но­ви­јим ин­те­ре­со­ва­ња за ре­зиј­ски је­зик сва­ка­ко тре­ба по­ме­ну­ти хо­ланд­ског лин­гви­сту Хан­са Стен­вај­ка (Hans Ste­en­wijk).

Пи­та­њи­ма исто­ри­је сла­ве­но­срп­ског је­зи­ка ба­ви­ли су се ис­тра­жи­ва­чи из Ср­би­је и Хр­ват­ске: ко­а­у­тор­ски рад Иси­до­ре Бје­ла­ко­вић и Алек­сан­дра Ми­ла­но­ви­ћа „Тол­сто­је­ва пе­ри­о­ди­за­ци­ја и пи­та­ње жан­ра“ по­ка­зао је раз­вој но­вин­ских жан­ро­ва у „Но­ви­на­ма срб­ским“ са по­себ­ним ак­цен­том на ана­ли­зи сти­ла не­кро­ло­га, за­тим М. Ку­ре­ше­вић „Ка де­фи­ни­са­њу цр­кве­но­сло­вен­ског је­зи­ка ни­жег сти­ла (на при­ме­ру ис­ка­зи­ва­ња се­ман­тич­ке суб­ор­ди­на­ци­је)“, В. Кар­лић „О при­дјев­ском ви­ду у сла­ве­но­срп­ском је­зи­ку“, Бо­жо Ћо­рић „Не­ка пи­та­ња твор­бе ре­чи у сла­ве­но­срп­ском је­зи­ку“ и Д. Бо­гу­то­вац „О Ви­на­ве­ро­вим по­гле­ди­ма на срп­ски књи­жев­ни је­зик и пи­са­ну пје­снич­ку тра­ди­ци­ју“.

Гор­да­на Шта­сни је у при­ло­гу „Се­ман­тич­ке тран­сфор­ма­ци­је у по­ср­бље­ним ме­ди­цин­ским реч­ни­ци­ма“ при­ме­ни­ла ин­тер­ди­сци­пли­нар­ни при­ступ ана­ли­зи лек­сич­ког са­ста­ва ми­кро­по­ља у сре­ње­ве­ков­ној ме­ди­цин­ској тер­ми­но­ло­ги­ји и у пред­ву­ков­ској епо­хи. Њен при­каз ди­ја­хро­ног раз­во­ја тер­ми­на за од­ре­ђе­не бо­ле­сти и на­зи­ве те­ле­сних ор­га­на по­ка­зао је аутор­ки­но исто­вре­ме­но од­лич­но по­зна­ва­ње тра­ди­ци­о­нал­не ме­ди­ци­не. Овај при­лог сто­ји на гра­ни­ци са ни­зом ет­но­лин­гви­стич­ких сту­ди­ја ко­ји пред­ста­вља­ју тре­ћу зна­чај­ну це­ли­ну ра­до­ва из­ло­же­них на ску­пу.

Ре­пре­зен­та­ти­ван ет­но­лин­гви­стич­ки до­при­нос да­ла је Све­тла­на М. Тол­ста­ја у сту­ди­ји „За­кле­тва и кле­тва у је­зи­ку и кул­ту­ри“ (Кля­тва и про­кля­тие в язы­ке и ку­ль­ту­ре). Она за­кле­тву са­гла­да­ва на три ни­воа: је­зич­ком, фол­клор­ном и ри­ту­ал­ном. Као жан­ро­ви сло­вен­ске за­кле­тве из­дво­је­ни су за­кле­тва – ауто­про­клет­ство (при­зи­ва­ње зла са­мом се­би) и за­кле­тва бо­гом (рус. бо­жба) (апе­ла­ци­ја ви­шем ауто­ри­те­ту, са­крал­ном сим­бо­лу или мо­рал­ној вред­но­сти); а као вр­сте кле­тве из­дво­је­не су кле­тва обе­ћа­ње / оба­ве­за (у бу­ду­ћем вре­ме­ну) и кле­тва уве­ре­ње (у про­шлом и са­да­шњем вре­ме­ну). Ри­ту­а­ли за­кле­тве илу­стро­ва­ни су при­ме­ри­ма из спо­ро­ва око ме­ђе (но­ше­ње зе­мље, је­де­ње зе­мље) и ри­ту­ал­ном функ­ци­јом ка­ме­на при­ли­ком за­кли­ња­ња.

У ет­но­лин­гви­стич­кој гру­пи ра­до­ва за­па­же­на су би­ла из­ла­га­ња Љу­бин­ка Ра­ден­ко­ви­ћа: „Хо­да­ју­ћи“ по­кој­ник у ду­хов­ној кул­ту­ри Сло­ве­на („Хо­дя­чий“ по­ко­й­ник в ду­хов­ной ку­ль­ту­ре сла­вян) и А. Л. То­пор­ко­ва: „Тек­сто­ви ба­ја­ња ру­ских ри­бо­ло­ва­ца: из­ме­ђу ма­ги­је и ре­ли­ги­је“ (За­го­вор­ные тек­сты рус­ских ры­бо­ло­вов: ме­жду ма­ги­ей и ре­ли­ги­ей), у ко­јем овај аутор на­ста­вља сво­ја ис­тра­жи­ва­ња ма­гиј­ских тек­сто­ва по­во­дом ло­ва и ри­бо­ло­ва, као и мо­ли­тве за успе­шан ри­бо­лов са­чу­ва­не у треб­ни­ци­ма.

Еле­на Л. Бе­ре­зо­вич пред­ста­ви­ла је сво­ја но­ви­ја те­рен­ска ис­тра­жи­ва­ња фра­зе­о­ло­ги­је: скла­па­ње бра­ка „пре свог вре­ме­на“, свад­бе­ну сим­бо­ли­ку сан­ки и ко­ри­та у при­ло­гу „Ет­но­кул­тур­ни кон­текст ру­ске фра­зе­о­ло­ги­је. Мар­ги­на­ли­је уз те­рен­ске за­пи­се по­след­њих го­ди­на“ (Эт­но­ку­ль­тур­ный кон­текст рус­ской фра­зе­о­ло­гии. Мар­ги­на­лии к по­ле­вым за­пи­сям по­след­них лет).

Ра­ди­кал­не де­мо­граф­ске про­ме­не ко­је су за­де­си­ле изо­ло­ва­не ру­рал­не за­јед­ни­це (у овом слу­ча­ју Бал­ка­на и Ру­си­је) усло­ви­ле су и про­ме­не у фо­ку­су и при­ме­ње­ној ме­то­до­ло­ги­ји ет­но­лин­гви­стич­ких те­рен­ских ис­тра­жи­ва­ња. Упра­во су ову зна­чај­ну со­ци­јал­ну про­ме­ну од­ра­зи­ли ра­до­ви кон­ци­пи­ра­ни у окви­ру ет­но­лин­гви­стич­ке ге­о­гра­фи­је и пре­зен­та­ци­је лич­них ре­зул­та­та те­рен­ских ис­тра­жи­ва­ња. Та­ко је Мар­фа Н. Тол­ста­ја у при­ло­гу „Ет­но­лин­гви­стич­ка гра­ђа лин­гви­стич­ких екс­пе­ди­ци­ја Ин­сти­ту­та сла­ви­сти­ке“ (Эт­но­лин­гви­сти­че­ские ма­те­ри­а­лы лин­гви­сти­че­ских эк­спе­ди­ций Ин­сти­ту­та сла­вя­но­ве­де­ния) пред­ста­ви­ла тим­ска ис­тра­жи­ва­ња оба­вља­на то­ком 15 го­ди­на у Укра­ји­ни, па­ра­лел­но са ра­дом на Кар­пат­ском ди­ја­ле­кат­ском атла­су (ОК­ДА). Дру­ги круг тим­ских те­рен­ских ис­тра­жи­ва­ња об­у­хва­тио је сред­њу Ру­си­ју, ова ис­тра­жи­ва­ња би­ла су ве­о­ма сло­же­на због ма­сов­них пре­се­ља­ва­ња ста­нов­ни­штва па се ра­ди­ло на ре­кон­струк­ци­ји не­ка­да­шњих ми­кро­ди­ја­ле­ка­та. Ег­зем­плар­но су при­ка­за­на и те­рен­ска ис­тра­жи­ва­ња у Твер­ској обла­сти (углав­ном на при­ме­ри­ма из тар­ди­циј­ског ка­лен­да­ра).

Ана А. Плот­ни­ко­ва је пред­ста­ви­ла ре­зул­та­те сво­јих но­вих те­рен­ских ис­тра­жи­ва­ња Бо­шња­ка у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни (на­се­ља на пла­ни­на­ма Бје­ла­шни­ца и Тре­ска­ви­ца као и у око­ли­ни Ви­со­ког) из до­ме­на де­мо­но­ло­ги­је, оби­ча­ја око ро­ђе­ња де­те­та и не­ких ка­лен­дар­ских оби­ча­ја (те­фе­рич, Али­ђун) у при­ло­гу „Ар­ха­ич­ни еле­мен­ти у на­род­ној тра­ди­ци­ји Бо­сне: је­зик и кул­ту­ра“ (Ар­ха­и­че­ские эле­мен­ты в на­род­ной тра­ди­ции Бо­снии: язык и ку­ль­ту­ра).

Ол­га В. Бе­ло­ва је та­ко­ђе пред­ста­ви­ла сво­је но­ви­је те­рен­ске за­пи­се (2009–2012) из за­пад­не Бе­ло­ру­си­је у при­ло­гу „’Сво­ја’ и ’ту­ђа’ ве­ра у на­род­ној сли­ци све­та (ет­но­лин­гви­стич­ки аспект)“ („Своя“ и „чу­жая“ ве­ра в на­род­ной кар­ти­не ми­ра. Эт­но­лин­гви­сти­че­ский аспект), ко­ји се у ме­то­до­ло­шком по­гле­ду мо­гу ло­ци­ра­ти на гра­ни­ци кла­сич­не ет­но­лин­гви­сти­ке и ан­тро­по­ло­ги­је ре­ли­ги­је: по­себ­но су би­ли ин­те­ре­сант­ни стaвови са­го­вор­ни­ка о ста­ро­вер­ци­ма и бап­ти­сти­ма.

И. В. Бе­гунц је по­ка­за­ла ак­ту­ел­ну ме­то­до­ло­ги­ју тим­ског те­рен­ског ра­да са сту­ден­ти­ма ру­ског је­зи­ка као и до­са­да­шње про­ме­не у ме­то­до­ло­ги­ји ра­да на при­ку­пља­њу и об­ра­ди гра­ђе за ди­ја­ле­кат­ски реч­ник Ар­хан­гел­ске обла­сти и по­себ­но рад на елек­трон­ској кар­то­те­ци. По­себ­ну па­жњу пу­бли­ке иза­зва­ли су кон­крет­ни ре­цент­ни про­бле­ми ра­да на те­ре­ну: те­шко­ће са ко­му­ни­ка­ци­јом, из­бо­ром пунк­то­ва и ра­дом са са­го­вор­ни­ци­ма (у ис­тра­жи­ва­ној ре­ги­ји да­нас по­сто­ји ста­ра ге­не­ра­ци­ја, сред­ња ре­ђе, а мла­дих прак­тич­но и не­ма). Кон­крет­ни ре­зул­та­ти те­рен­ског ра­да би­ли су по­ка­за­ни на тер­ми­но­ло­ги­ји де­чи­јих ига­ра („Се­вер­но­ру­ска ди­ја­ле­кат­ска лек­си­ка ве­за­на уз де­чи­је игре. На те­рен­ској гра­ђи се­ла Та­врењ­га у Ко­но­шком ре­јо­ну Ар­хан­гел­ске обла­сти“ (Се­вер­но­рус­ская ди­а­лект­ная лек­си­ка, свя­зан­ная с дет­ски­ми игра­ми. На ма­те­ри­а­ле за­пи­сей из д. Та­вре­нь­га Ко­нош­ско­го р-на Ар­хан­ге­ль­ской обл.).

На­жа­лост, на слу­пу ни­су би­ли пред­ста­вље­ни ет­но­лин­гви­стич­ки ра­до­ви Г. А. Ка­ба­ко­ве, и дво­је ва­жних пред­став­ни­ка пољ­ске ет­но­лин­гви­стич­ке шко­ле – Ста­ни­сла­ве и Јер­жи­ја Барт­мињ­ских, али они ће се, на­да­мо се, на­ћи у пла­ни­ра­на два то­ма збор­ни­ка ра­до­ва са овог ску­па.

По­след­њи дан ра­да ску­па био је по­све­ћен се­ћа­њу на Ни­ки­ту Тол­сто­ја ка­да су о сво­јим лич­ним успо­ме­на­ма го­во­ри­ли Све­тла­на Тол­стој и Ан­дреј Та­ра­сјев, а исто­ри­о­граф­ске при­ло­ге о жи­во­ту и ра­ду Бе­лих Ру­са у еми­гра­ци­ји из­не­ли А. Ар­се­њев и Б. Да­ни­лен­ко. У овој за­вр­шној сек­ци­ји ука­за­но је на град Беч као јед­но од ва­жних ме­ста у би­о­гра­фи­ји Ни­ки­те Тол­сто­ја, али и на ве­зу са углед­ним беч­ким сла­ви­сти­ма (Ха­мом и Ма­ре­шом) са ко­ји­ма је Ни­ки­та Тол­стој био у ре­дов­ном кон­так­ту. Да­нас ве­зу са беч­ком сла­ви­сти­ком и ру­ском ет­но­лин­гви­стич­ком шко­лом са ве­ли­ким ен­ту­зи­ја­змом пре­у­зи­ма Ана Креч­мер, уче­ни­ца Ни­ки­те Тол­сто­ја и ор­га­ни­за­тор­ка овог зна­чај­ног на­уч­ног ску­па.

 

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa