Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Hronika, Broj: 23

Срето Танасић (Београд)

 

В. П. Гудков: ГРАМАТИЧЕСКИЕ ОЧЕРКИ – ГРАМАТИЧКИ ОГЛЕДИ, Славистичка библиотека, Књига X, Славистичко друштво, Београд, 2013.[1]

 

Пре­да­ју­ћи чи­та­о­ци­ма књи­гу Гра­ма­тич­ки огле­ди Вла­ди­ми­ра Па­вло­ви­ча Гут­ко­ва, ду­жни смо не­што ре­ћи о ње­ном ауто­ру, што ће ма­ње оба­ве­ште­ним чи­та­о­ци­ма по­мо­ћи да стек­ну из­ве­стан увид у то о ка­квом за­слу­жном фи­ло­ло­гу је реч. Вла­ди­мир П. Гут­ков (1934) пре­ко по­ла ве­ка је пре­да­вао срп­ски (срп­ско­хр­ват­ски) је­зик сту­ден­ти­ма Мо­сков­ског др­жав­ног уни­вер­зи­те­та и исто то­ли­ко го­ди­на је при­су­тан у на­уч­ној јав­но­сти у Ру­си­ји и Ср­би­ји, од­но­сно бив­шим др­жа­ва­ма Со­вјет­ском Са­ве­зу и Ју­го­сла­ви­ји. Био је ду­ги низ го­ди­на шеф Ка­те­дре за сло­вен­ску фи­ло­ло­ги­ју и про­де­кан Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Мо­сков­ског др­жав­ног уни­вер­зи­те­та „Ло­мо­но­сов“. Пред­ста­вља нај­зна­чај­ни­јег ср­би­сту да­нас у Ру­си­ји, а нај­по­зва­ни­ји срп­ски лин­гви­ста дру­ге по­ло­ви­не два­де­се­тог ве­ка ака­де­мик Па­вле Ивић за ње­га је ре­као да је нај­бо­љи по­зна­ва­лац срп­ског је­зи­ка из­ван срп­ске на­ци­о­нал­не лин­гви­сти­ке. Они ко­ји су по­зна­ва­ли про­фе­со­ра Иви­ћа зна­ју да он ни­је че­сто из­го­ва­рао ја­ке ре­чи, ни кад је кри­ти­ко­вао ни кад је не­ко­га хва­лио. Ове по­хвал­не ре­чи за про­фе­со­ра Гут­ко­ва тре­ба раз­у­ме­ти упра­во има­ју­ћи у ви­ду да по­ти­чу и од не­сва­ки­да­шњег ауто­ри­те­та, за ко­га је још у ње­го­вим мла­дим да­ни­ма Са­му­ил Б. Берн­штајн за­пи­сао: не­за­у­ряд­ная лич­но­сть, и од чо­ве­ка ко­ји се ни­је раз­ба­ци­вао ре­чи­ма, ко­ји је та­кве атри­бу­те упо­тре­био све­га не­ко­ли­ко пу­та у свом на­уч­ном ве­ку.

 Ши­рок је спек­тар за­ни­ма­ња Вла­ди­ми­ра П. Гут­ко­ва у ње­го­вом на­уч­ном ра­ду. Исто та­ко, он је на Ка­те­дри за сла­ви­сти­ку пре­да­вао ве­ћи број кур­се­ва. По­ред Уво­да у сло­вен­ску фи­ло­ло­ги­ју, ов­де же­ли­мо да на­гла­си­мо: др­жао је и кур­се­ве из гра­ма­ти­ке са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка, исто­ри­је и ди­ја­лек­то­ло­ги­је срп­ског је­зи­ка, исто­ри­је срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка, лек­си­ко­ло­ги­је и лек­си­ко­гра­фи­је – мо­же се ре­ћи ком­пле­тан сту­диј срп­ског је­зи­ка. Био је мен­тор ве­ћег бро­ја кан­ди­дат­ских ди­сер­та­ци­ја.

У на­у­ци се В. П. Гут­ков ја­вио са­да већ да­ле­ке 1957. го­ди­не, а пред срп­ском на­уч­ном јав­но­сти по­ја­вио се пре пе­де­сет го­ди­на, сво­јим при­ло­гом у ча­со­пи­су Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти Наш је­зик (1962). Ота­да је он при­су­тан у на­шем на­уч­ном жи­во­ту – об­ја­вљу­ју­ћи сво­је ра­до­ве у свим нај­зна­чај­ни­јим срп­ским пу­бли­ка­ци­ја­ма (са­мо у по­ме­ну­том ча­со­пи­су за срп­ски књи­жев­ни је­зик и је­зич­ку кул­ту­ру Наш је­зик об­ја­вио је је­да­на­ест при­ло­га). Та­ко­ђе, уче­ство­вао је на на­уч­ним кон­фе­рен­ци­ја­ма, го­сто­вао у Ин­сти­ту­ту за срп­ски је­зик мно­го пу­та ди­ску­ту­ју­ћи о раз­ли­чи­тим пи­та­њи­ма срп­ског је­зи­ка са нај­и­стак­ну­ти­јим срп­ским лин­гви­сти­ма. У би­бли­о­гра­фи­ји В. П. Гут­ко­ва вид­но ме­сто при­па­да ра­до­ви­ма ко­ји се ти­чу срп­ско­га (и срп­ско­хр­ват­ско­га) је­зи­ка. На пла­ну син­хро­ни­је нај­ви­ше је пи­сао о пи­та­њи­ма из мор­фо­ло­ги­је и син­так­се, али се успе­шно ба­вио и фо­нет­ско-фо­но­ло­шким пи­та­њи­ма. На пла­ну ди­ја­хро­ни­је зна­ча­јан до­при­нос дао је исто­ри­ји срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка у XVI­II и XIX ве­ку, у окви­ру, у на­шој на­у­ци ина­че дефицитарнe, историјe лек­си­ко­гра­фи­је. Та­ко­ђе, за нас је зна­чај­но за­ни­ма­ње В. П. Гут­ко­ва за исто­ри­ју из­у­ча­ва­ња срп­ског је­зи­ка у ру­ској фи­ло­ло­ги­ји у XVI­II и XIX ве­ку, за ру­ско-срп­ске на­уч­не ве­зе и дру­го. Да овом при­ли­ком по­ме­не­мо са­мо ње­гов рад Две­ста го­ди­на из­у­ча­ва­ња срп­ског је­зи­ка у Ру­си­ји и на Мо­сков­ском уни­вер­зи­те­ту (на рус. јез.) у бе­о­град­ском ча­со­пи­су Сла­ви­сти­ка. Уз то, он је та­ко­ђе при­ло­жник и исто­ри­ји но­ви­је сла­ви­сти­ке, да по­ме­не­мо опет са­мо ра­до­ве: Алек­сан­дар Бе­лић – по­ча­сни про­фе­сор Мо­сков­ско­га уни­вер­зи­те­та, об­ја­вље­но у књи­зи Сла­ви­сти­ка – Ср­би­сти­ка, и Алек­сан­дар Бе­лић и Па­вле Ивић на Мо­сков­ском уни­вер­зи­те­ту (на рус. јез.), об­ја­вље­но у Ју­жно­сло­вен­ском фи­ло­ло­гу 65 за 2009. год.

Бо­ра­ве­ћи у на­шој сре­ди­ни, Вла­ди­мир Па­вло­вич Гут­ков је сте­као ве­ли­ки број бли­ских са­рад­ни­ка и ис­кре­них при­ја­те­ља ме­ђу срп­ским лин­гви­сти­ма. На­ши нај­зна­чај­ни­ји лин­гви­сти ве­о­ма су це­ни­ли по­све­ће­ност ово­га ис­так­ну­тог сла­ви­сте на­у­ци о срп­ском је­зи­ку, као и озбиљ­ност с ко­јом при­сту­па у сво­јим ис­тра­жи­ва­њи­ма. Он је то при­ја­тељ­ство искре­но при­хва­тио и истом ме­ром уз­вра­ћао. Бо­рав­ци Вла­ди­ми­ра Па­вло­ви­ча Гут­ко­ва у Бе­о­гра­ду пре­тва­ра­ли су се у сво­је­вр­сне „сла­ви­стич­ке да­не“. Под­ра­зу­ме­ва­ло се да се с њи­ме срет­ну у то вре­ме сви зна­чај­ни­ји срп­ски лин­гви­сти – ср­би­сти и ру­си­сти. Пра­вљен је рас­по­ред: где ће се ко­ји дан ор­га­ни­зо­ва­ти су­срет, ко­је те­ме ће би­ти на днев­ном ре­ду. Као ди­рек­тор Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик СА­НУ с по­но­сом ис­ти­чем да се В. П. Гут­ков из­у­зет­но ле­по осе­ћао у на­шем Ин­сти­ту­ту, ме­ђу са­рад­ни­ци­ма Ин­сти­ту­та и оним срп­ским лин­гви­сти­ма ко­ји су на би­ло ко­ји на­чин би­ли у ве­зи с Ин­сти­ту­том. Рет­ки су слу­ча­је­ви да је је­дан стра­ни сла­ви­ста по­све­тио не­ко сво­је де­ло не­ком срп­ском сла­ви­сти. Вла­ди­мир Па­вло­вич Гут­ков сво­ју зна­чај­ну књи­гу Сла­ви­сти­ка – ср­би­сти­ка об­ја­вље­ну у Мо­скви 1999. го­ди­не по­све­тио је ака­де­ми­ку Па­влу Иви­ћу, ко­ји је пре­ми­нуо у тој го­ди­ни. Дру­гу сво­ју књи­гу Ис­сле­до­ва­ние част­ных во­про­сов ис­то­рии сла­вян­ских язы­ков (Мо­сква 2007) по­све­тио је успо­ме­ни на ака­де­ми­ка Ми­тра Пе­ши­ка­на, сво­га ду­го­го­ди­шњег при­ја­те­ља и са­го­вор­ни­ка у Ин­сти­ту­ту. Ка­да смо 2007. го­ди­не обе­ле­жа­ва­ли ше­зде­сет го­ди­на од осни­ва­ња Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик СА­НУ, од­лу­чи­ли смо да то бу­де ма­ње све­чар­ски а ви­ше рад­но, да се на­пра­ви је­дан сим­по­зи­јум у скла­ду с еко­ном­ским при­ли­ка­ма, без по­зи­ва­ња свих сла­ви­ста ко­ји су кроз го­ди­не по­сто­ја­ња Ин­сти­ту­та с њи­ме са­ра­ђи­ва­ли, об­ја­вљи­ва­ли ра­до­ве у ње­го­вим пу­бли­ка­ци­ја­ма и то­ме слич­но. Ме­ђу­тим, ни­смо мо­гли за­о­би­ћи Вла­ди­ми­ра П. Гут­ко­ва. Раз­у­ме се, он се ода­звао на­шем по­зи­ву, по­ма­ло се жа­ле­ћи на здра­вље, али и сам је знао да му је и том при­ли­ком ме­сто са на­ма.

За до­при­нос ко­ји је то­ком свог ду­го­го­ди­шњег на­уч­ног ра­да дао сла­ви­стич­кој на­у­ци, по­себ­но за до­при­нос ко­ји је дао ср­би­сти­ци, Вла­ди­мир П. Гут­ков је, из­ме­ђу оста­лог, по­стао пр­ви до­бит­ник нај­ве­ћег при­зна­ња ко­је се код нас до­де­љу­је за до­при­нос у на­у­ци о је­зи­ку, углед­не на­гра­де „Па­вле Ивић“ за књи­гу Сла­ви­сти­ка – ср­би­сти­ка, ко­ја је по­том об­ја­вље­на и на срп­ском је­зи­ку (Бе­о­град – Но­ви Сад, 2005).

И књи­га Гра­ма­тич­ки огле­ди на нај­бо­љи на­чин све­до­чи о на­уч­ним вр­ли­на­ма В. П. Гут­ко­ва. Узор­на акри­бич­ност, из­у­зет­на од­го­вор­ност пре­ма је­зич­ким фак­ти­ма, не­ве­ро­ват­но оби­ље по­да­та­ка на ко­ји­ма за­сни­ва сво­ја ис­тра­жи­ва­ња и ар­гу­мен­ту­је сво­је за­кључ­ке де­лу­ју по­ма­ло и опо­ми­њу­ће у да­на­шње вре­ме, кад се по­че­сто у на­уч­ни рад иде без со­лид­ни­је вла­сти­те гра­ђе, кад се тра­жи лак­ши на­чин да се до­ђе до не­ких је­зич­ких по­да­та­ка – лак­ши, али за­то и мно­го не­си­гур­ни­ји, ка­ко нам из­но­си свој од­нос пре­ма је­зич­ком по­дат­ку и сам аутор на по­чет­ку ове књи­ге.

Књи­га Сла­ви­сти­ка – ср­би­сти­ка до­но­си из­бор ра­до­ва В. П. Гут­ко­ва по­све­ће­них не­ким пи­та­њи­ма из исто­ри­је сла­ви­сти­ке, у окви­ру њих и из исто­ри­је ср­би­сти­ке и исто­ри­је на­шег књи­жев­ног је­зи­ка. Књи­га Гра­ма­тич­ки огле­ди ба­ви се пи­та­њи­ма са­вре­ме­ног срп­ског (срп­ско­хр­ват­ског) је­зи­ка. Ти ра­до­ви су прет­ход­но об­ја­вљи­ва­ни у Ср­би­ји и Ру­си­ји и, да та­ко ка­жем, из­др­жа­ли про­ве­ру код на­уч­не јав­но­сти. На овај на­чин, ка­да су ра­до­ви оку­пље­ни на јед­ном ме­сту – у ко­ри­ца­ма ове књи­ге, срп­ској и дру­гој сла­ви­стич­кој струч­ној јав­но­сти се пру­жа мо­гућ­ност да стек­не пот­пу­ни­ји увид и у до­при­нос В. П. Гут­ко­ва из­у­ча­ва­њу син­хро­ни­је срп­ског је­зи­ка. На дру­гој стра­ни, књи­га ће би­ти не­за­о­би­ла­зно шти­во ка­да се у про­це­њи­ва­њу, вред­но­ва­њу и ко­ри­го­ва­њу срп­ске гра­ма­тич­ке нор­ме бу­ду раз­ма­тра­ла пи­та­ња ко­ји­ма се аутор у њој ба­ви.

Ка­ко се ова књи­га по­ја­вљу­је на кра­ју 2013. и на пра­гу 2014. го­ди­не, она пред­ста­вља и скро­ман до­при­нос срп­ских сла­ви­ста обе­ле­жа­ва­њу осам­де­се­тог ро­ђен­да­на ве­ли­ког сла­ви­сте и ср­би­сте Вла­ди­ми­ра П. Гут­ко­ва, ко­ји је мно­го­стру­ко за­ду­жио срп­ску на­у­ку о је­зи­ку и срп­ску кул­ту­ру.

 



[1] Прочитано 28. новембра 2013. на Филолошком факултету Московског државног универзитета „Ломоносов“.

Bez komentara »

No comments yet.

RSS feed for comments on this post. TrackBack URL

Leave a comment

You must be logged in to post a comment.

Napravljeno pomoćuWordPressa