Lingvističke aktuelnosti

Upisano u kategoriju: Prikazi, Broj: 23

­Јелена ­Павловић­ (Ниш)

 

ВР­ЕМ­Е И П­РО­СТРАНСТ­ВО В КУЛ­ТУ­РАТ­А НА ­БЪЛ­ГАРИ И С­ЪР­БИ (ВР­ЕМ­Е И П­РО­СТОР У КУЛТУРИ­ БУГАРА И­ СРБА): ДВОЈЕЗИЧНИ ТЕМАТ­СКИ ЗБОРН­ИЦИ­ „ВЕЛ­ИК­О ТРНОВ­О – НИ­Ш“, КЊ­ИГА 9.­ Варна, 2013, ­400 ст­р.

 

­

До­бро је по­зна­та из­ре­ка: „Ни­је зна­ње зна­ње зна­ти, већ је зна­ње зна­ње да­ти“. Не јед­ном сам чу­ла од сво­јих про­фе­со­ра на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Ни­шу да зна­ње не вре­ди  ако је „од­ло­же­но у пра­шња­вим ла­ди­ца­ма и ко­мо­да­ма“, већ вре­ди је­ди­но ако се по­ка­же и по­де­ли са дру­ги­ма. У скла­ду са ти­ме, из Ни­ша се већ не­ко вре­ме ши­ре „по­зи­тив­на фи­ло­ло­шка зра­че­ња“ ка уни­вер­зи­те­ти­ма у Ве­ли­ком Тр­но­ву, Со­фи­ји и Те­ми­шва­ру.

Да је зна­ња и до­стиг­ну­ћа у на­у­ци и кул­ту­ри по­треб­но раз­ме­њи­ва­ти и де­ли­ти, а не љу­бо­мор­но чу­ва­ти за се­бе сим­бо­лич­но го­во­ри и на­зив по­след­њег те­мат­ског збор­ни­ка: Вре­ме и про­стран­ство в кул­ту­ра­та на Блъ­га­ри и Сър­би (Вре­ме и про­стор у кул­ту­ри Бу­га­ра и Ср­ба). Сам на­зив збор­ни­ка асо­ци­ра на две вр­сте по­ве­за­но­сти: по­ве­за­ност кроз вре­ме и по­ве­за­ност кроз про­стор. Та­ко се збир на­уч­них и кул­тур­них до­ба­ра пре­но­си вер­ти­кал­но, из го­ди­не у го­ди­ну, из де­це­ни­је у де­це­ни­ју, из епо­хе у епо­ху. Зна­ње и кул­ту­ра се пре­пли­ћу и на хо­ри­зон­тал­ном, про­стор­ном пла­ну пре­пли­та­њем раз­ли­чи­тих кул­ту­ра, а на ака­дем­ском ни­воу раз­ме­ном зна­ња и до­стиг­ну­ћа из­ме­ђу раз­ли­чи­тих уни­вер­зи­тет­ских цен­та­ра на Бал­ка­ну.

Са­рад­ња из­ме­ђу Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Ни­шу и Уни­вер­зи­те­та „Све­ти Ћи­ри­ло и Ме­то­ди­је“ у Ве­ли­ком Тр­но­ву за­по­че­ла је 1989. го­ди­не[1]. У Ниш као чла­но­ви бу­гар­ске де­ле­га­ци­је до­ла­зе доц. др Јор­дан­ка Ма­ри­но­ва са Ка­те­дре за бу­гар­ски је­зик и аси­стент Цен­ка Ива­но­ва, а не­што ка­сни­је проф. Не­дељ­ко Бог­да­но­вић од­ла­зи у Ве­ли­ко Тр­но­во. По­том Цен­ка Ива­но­ва из Ве­ли­ког Тр­но­ва и др Ли­ли Ла­шко­ва из Со­фи­је до­ла­зе на на­уч­ни скуп о Сте­ва­ну Срем­цу, а ор­га­ни­за­тор ску­па, проф. др Ми­ро­љуб Сто­ја­но­вић од­ла­зи по по­зи­ву на на­уч­ни скуп у Ве­ли­ком Тр­но­ву.

Сту­ди­је срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка отва­ра­ју се у Ве­ли­ком Тр­но­ву школ­ске 1996/97. го­ди­не, а пр­ви  лек­тор  ко­ји од­ла­зи у Ве­ли­ко Тр­но­во је Бо­бан Ар­се­ни­је­вић (1997/98. и 1998/99). Од та­да је у Ве­ли­ком Тр­но­ву бо­ра­ви­ло не­ко­ли­ко лек­то­ра из Ни­ша (Ма­ја Ву­кић, Ире­на Цвет­ко­вић, Ана Роч­ко­ма­но­вић, Де­јан Ми­лу­ти­но­вић, Ва­лен­ти­на Ве­љић,  Бра­ни­мир Стан­ко­вић, Ми­ле­на Ран­ђе­ло­вић, Би­ља­на Злат­ко­вић, Би­ља­на Ћи­рић, Кри­сти­на Пе­тро­вић). Као по­сле­ди­ца те са­рад­ње до­шло је до име­но­ва­ња Би­ља­не Ва­сић за лек­то­ра у Со­фи­ји 2008/2009. го­ди­не.

Лек­то­рат за бу­гар­ски је­зик отво­рен је у Ни­шу. Из Ве­ли­ког Тр­но­ва је школ­ске 2001/2002. го­ди­не до­шла др Цен­ка Ива­но­ва. По­сле ње је на овом ме­сту био др Хри­сто Бонд­жо­лов (од 2005/2006. до 2009/2010), а тре­нут­но се на овој по­зи­ци­ји на­ла­зи др Ва­лен­ти­на Бонд­жо­ло­ва (од 2010/2011. го­ди­не).

На пла­ну на­у­ке са­рад­ња се огле­да­ла у штам­па­њу за­јед­нич­ког збор­ни­ка са уна­пред при­пре­мље­ном те­мом. Пр­ва те­ма је до­го­во­ре­на на ша­љив на­чин – по­што су се, за вре­ме за­јед­нич­ког руч­ка, обе стра­не сло­жи­ле да је тр­пе­за оно што их спа­ја. Ус­по­ста­вљен је прин­цип да те­му пред­ла­же та­да­шњи гост, а бу­ду­ћи до­ма­ћин на­уч­ног ску­па. До ове го­ди­не иза­шло је осам та­квих те­мат­ских збор­ни­ка: Тра­пе­за­та в кул­ту­ра­та на блъ­га­ри и сър­би (Тр­пе­за у кул­ту­ри Бу­га­ра и Ср­ба, Ве­ли­ко Тр­но­во, 2004);  Ко­мич­но­то в кул­ту­ра­та на сър­би и блъ­га­ри (Ко­мич­но у кул­ту­ри Ср­ба и Бу­га­ра, Ниш, 2005); Свое и чу­ждо в кул­ту­ра­та на блъ­га­ри и сър­би (Ту­ђе и сво­је у кул­ту­ри Ср­ба и Бу­га­ра, Ве­ли­ко Тр­но­во, 2006); Еро­тич­но­то в кул­ту­ра­та на сър­би и блъ­га­ри (Ерот­ско у кул­ту­ри Ср­ба и Бу­га­ра, Ниш, 2007); Игра­та в кул­ту­ра­та на блъ­га­ри и сър­би (Игра у кул­ту­ри Бу­га­ра и Ср­ба, Ве­ли­ко Тр­но­во, 2008); Тя­ло и дре­хи в кул­ту­ра­та на сър­би и блъ­га­ри (Те­ло и оде­ло у кул­ту­ри Ср­ба и Бу­га­ра, Ниш, 2009); Се­ло­то и гра­дот в кул­ту­ра­та на блъ­га­ри и сър­би (Се­ло и град у кул­ту­ри Бу­га­ра и Ср­ба, Ниш, 2010) и Име­то в кул­ту­ра­та на сър­би и блъ­га­ри (Име у кул­ту­ри Ср­ба и Бу­га­ра, Ниш, 2011). Те­ма на­уч­ног ску­па за 2013. го­ди­ну би­ла је Ствар­ност и фик­ци­ја у кул­ту­ри Ср­ба и Бу­га­ра.

Пред на­ма се на­ла­зи по­след­њи те­мат­ски збор­ник из­дат 2013. го­ди­не под на­зи­вом Вре­ме и про­стран­ство в кул­ту­ра­та на бъл­га­ри и сър­би (Вре­ме и про­стор у кул­ту­ри Ср­ба и Бу­га­ра). У збор­ни­ку су за­сту­пље­на 22 ауто­ра из Ср­би­је и Бу­гар­ске. Ра­до­ви су из обла­сти на­у­ке о је­зи­ку и из обла­сти на­у­ке о књи­жев­но­сти. Пи­са­ни су на срп­ском и на бу­гар­ском је­зи­ку. Сва­ки од ра­до­ва има по два ре­зи­меа: на срп­ском, бу­гар­ском и(ли) на ен­гле­ском је­зи­ку што знат­но олак­ша­ва „кре­та­ње“ кроз збор­ник чи­та­о­цу ко­ји ни­је упо­знат са јед­ним од је­зи­ка на ко­ји­ма је штам­пан. Збор­ник се са­сто­ји и од пред­го­во­ра (11–12) и од по­да­та­ка о ауто­ри­ма (395–399). Као мо­то збор­ни­ка у пред­го­во­ру је ци­ти­ран део из ра­да Јор­да­не С. Мар­ко­вић: „Ме­ђу­тим, ако је про­шлост би­ла са­да­шњост, а бу­дућ­ност ће би­ти са­да­шњост, то би мо­гло зна­чи­ти да је вре­ме са­да­шњост у се­ри­ји. Са­да­шњост је са­мо трен, део из­ме­ђу про­шло­сти и бу­дућ­но­сти. Про­шлост и бу­дућ­ност су­про­ста­вље­ни су са­мо у са­да­шњо­сти“ (11, 122).

Збор­ник отва­ра­ју ра­до­ви че­ти­ри ауто­ра из Бу­гар­ске. Пр­ви је рад Ра­до­сла­ва А. Ра­де­ва „Хро­но­топ­на­та функ­ци­я на ме­сто­и­ме­ни­е­то `наш` за из­ра­зя­а­ва­не на по­ли­ти­че­ска, ре­ги­о­нал­на и на­род­ност­на при­на­дле­жност“ („Хро­но­топ­на функ­ци­ја за­ме­ни­це `наш`за из­ра­жа­ва­ње по­ли­тич­ке, ре­ги­о­нал­не и на­ци­о­нал­не при­пад­но­сти“, 13–30). Аутор у ра­ду да­је при­каз ко­но­та­тив­не вред­но­сти за­ме­ни­це „наш“ у раз­ли­чи­тим исто­риј­ским и кул­тур­ним кон­тек­сти­ма. Та­ко се ње­на вред­ност у сред­њем ве­ку ве­зу­је за ре­ли­гиј­ску, у де­вет­на­е­стом за на­ци­о­нал­ну, а у вре­ме по­сле Дру­гог свет­ског ра­та за по­ли­тич­ку при­пад­ност. За­ме­ни­ца „наш“ мо­же има­ти и по­зи­тив­ну вред­ност („наш“ : „туђ“, „бу­гар­ски“ : „ма­ке­дон­ски“), али и не­га­тив­ну вред­ност (код не­ких пи­са­ца са­ти­ре слу­жи да озна­чи ма­не у бу­гар­ском дру­штву). Дру­ги је рад Ма­ри­не Вл. Јор­да­но­ве и Ста­ни­сла­ва В. Ла­за­ро­ва „Си­мо­ни­да – сло­ве­сни и ви­зу­ел­ни про­ек­ции“ („Си­мо­ни­да – вер­бал­не и ви­зу­ел­не про­јек­ци­је“, 31–49). Рад се са­сто­ји из три де­ла. Пр­ви део ба­ви се исто­риј­ском лич­но­шћу кра­љи­це Си­мо­ни­де Не­ма­њић, дру­ги ње­ном ли­те­рар­ном ре­а­ли­за­ци­јом у пе­сми Ми­ла­на Ра­ки­ћа, а тре­ћи ту­ма­че­њем ње­не фре­ске у ма­на­сти­ру Гра­ча­ни­ца. Јед­ним де­лом рад се ба­ви и аде­кват­но­шћу пре­во­да Ра­ки­ће­ве пе­сме на бу­гар­ски је­зик на шта се ди­рект­но на­до­ве­зу­је и рад Ва­лен­ти­не Г. Се­деф­че­ве „Епо­ха­та в ори­ги­нал­ния текст спря­мо аде­кват­ност­та на пре­во­да (въ­ху ма­те­ри­ал от ро­ма­на „Пре­се­ле­ния. Вто­ра кни­га“ от Ми­лош Цър­нян­ски)“ („Епо­ха/вре­ме у ори­ги­нал­ном тек­сту у од­но­су на аде­кват­ност пре­во­да (на ма­те­ри­ја­лу ро­ма­на „Дру­га књи­га. Се­о­бе“ од Ми­ло­ша Цр­њан­ског)“, 50–67). Рад се ба­ви по­те­шко­ћа­ма у пре­во­ђе­њу са два бли­ска ју­жно­сло­вен­ска је­зи­ка и то на спе­ци­фич­ном је­зич­ком ма­те­ри­ја­лу. Лек­се­ме у књи­зи „Се­о­бе“ Ми­ло­ша Цр­њан­ског че­сто су стил­ски мар­ки­ра­не и оне су обе­леж­је јед­ног пе­ри­о­да у срп­ској исто­ри­ји и кул­ту­ри. Аутор по­ка­зу­је да је­зич­ка бли­скост ни­је увек пред­ност при пре­во­ду и да се че­сто стил­ска мар­ки­ра­ност по­је­ди­них ре­чи гу­би.

Два ра­да ба­ве се је­зич­ким ма­те­ри­ја­лом из ста­ри­јих епо­ха. Пр­ви је рад На­де­жде Д. Јо­вић „Ме­те­о­ро­ло­шка лек­си­ка у хи­лан­дар­ском ме­ди­цин­ском ко­дек­су (XVI век)“ („Ме­те­ро­ло­гич­на­та лек­си­ка в Хи­лан­дар­ския ме­ди­цин­ски ко­декс (XVI век)“, 68–83). Утвр­ђе­но је да овај лек­сич­ки слој ни­је бо­гат, али да је до­во­ља­н да се утвр­ди оп­ште ста­ње у ње­му. На­зи­ви ме­те­о­ро­ло­шких по­ја­ва бе­ле­же се уз раз­ли­чи­те бо­ле­сти јер је сма­тра­но да про­ме­на вре­ме­на ути­че на по­ја­ву не­ких обо­ље­ња (ко­ле­рич­них ог­њи­ца, ку­ге). За­кљу­че­но је да се и да­нас ко­ри­сте углав­ном исти на­зи­ви за ме­те­о­ро­ло­шке по­ја­ве (вре­ме, про­ле­ће, ле­то, ве­тар), а да ма­њи део спа­да у ар­ха­и­зме (обла­чи­на, лу­на). Дру­ги је рад Цен­ке Н. Ива­но­ве „Бал­ка­ни­сти­ка­та, Ко­пи­тар и „Серб­ский ле­то­пис“ от 1830 го­ди­на (ал­бан­ски, вла­шки, бъл­гар­ски и сърб­ски ези­ков­ни сра­ве­ния)“ („Бал­ка­ни­сти­ка, Ко­пи­тар и „Серб­ский ле­то­пис“ из 1830. го­ди­не“, 84–103). Рад се ба­ви по­чет­ком бал­ка­но­ло­шких је­зич­ких ис­тра­жи­ва­ња, за­по­че­тих пре­во­дом са не­мач­ког на срп­ски је­зик сту­ди­је Јер­не­ја Ко­пи­та­ра (1829), ко­ја упо­ре­ђу­је струк­ту­ру ал­бан­ског, вла­шког и бу­гар­ског је­зи­ка. Аутор срп­ског пре­во­да из 1830. го­ди­не је Ми­лош Све­тић (Јо­ван Ха­џић), уред­ник ли­ста Серб­ский ле­то­пис. У ра­ду је ста­вљен по­се­бан на­гла­сак на до­при­нос Јер­не­ја Ко­пи­та­ра кроз по­др­шку ко­ју је пру­жио Ву­ку Ка­ра­џи­ћу у бор­би за је­зик на на­род­ној осно­ви, као и у ра­ду на До­дат­ку.

Рад Алек­сан­дре А. Ја­њић „Мо­дал­ни гла­го­ли мо­ра­ти, тре­ба­ти и тряб­ва и мо­гу­ћи све­то­ви“ („Мо­дал­ни­те гла­го­ли мо­ра­ти, тре­ба­ти, тра­бя­ва и въз­мно­жи­те све­то­ве“, 104–119) да­је син­так­сич­ку и се­ман­тич­ку ана­ли­зу гла­го­ла ко­ји озна­ча­ва­ју нео­п­ход­ност у срп­ском и бу­гар­ском је­зи­ку. Про­бле­ма­ти­ци у ра­ду се при­сту­па са ста­но­ви­шта ге­не­ра­тив­не син­так­се. Јор­да­на С. Мар­ко­вић у ра­ду „По­јам вре­ме­на ис­ка­зан при­ло­шки“ („По­ня­ти­е­то вре­ме, ис­ка­за­но чрез на­ре­чия“, 121–143) на осно­ву ин­вен­та­ра при­ло­га за вре­ме у при­зрен­ско-ти­моч­ком ди­ја­лек­ту ана­ли­зи­ра пој­мо­ве за вре­ме у го­во­ру јед­ног кра­ја. Оп­шти за­кљу­чак ра­да је да је лек­си­ка овог ти­па оп­ште­сло­вен­ског по­ре­кла, а на­ро­чи­та па­жња је по­све­ће­на об­ли­ци­ма за­ме­нич­ких при­ло­га ко­ји од­сту­па­ју од стан­дард­ног је­зи­ка. Не­стан­дард­ни об­ли­ци са­др­же не­ке од осо­би­на при­зрен­ско-ти­моч­ких го­во­ра (чу­ва­ње по­лу­гла­сни­ка, чу­ва­ње гла­са s, суп­сти­ту­ци­је гла­со­ва, пар­ти­ку­ле) или су на­ста­ли у про­це­су ино­ва­ци­ја ко­је ка­рак­те­ри­шу ове го­во­ре (по­пр­ве, по­по­сле, нај­пр­ве). Слич­ном те­ма­ти­ком ба­ви­ла се и Та­тја­на Трај­ко­вић у ра­ду „При­ло­зи спа­ци­јал­ног зна­че­ња у при­зрен­ско-ти­моч­ким го­во­ри­ма“ („На­ре­чия за про­стран­стве­ни от­но­ше­ния в при­зрен­ско-ти­мо­шки­те го­во­ри“, 144–169). Она да­је ин­вен­тар про­стор­них при­ло­га при­зрен­ско-ти­моч­ких го­во­ра. Па­жња се по­све­ћу­је ди­ја­ле­кат­ској ди­стинк­тив­но­сти у од­но­су на об­ли­ке стан­дард­ног је­зи­ка: упо­тре­бу пар­ти­ку­ла уз спа­ци­јал­не при­ло­ге (ту­ја, ту­на, ту­ва, ту­де­ва); скло­ност спа­ци­јал­них при­ло­га да но­се вре­мен­ско зна­че­ње (одан­де, до­тле, до­клен); ана­ли­ти­зам бал­ка­ни­стич­ког ти­па ви­дљив је у ком­па­ра­ци­ји при­ло­га (по­до­ле).

Ва­лен­ти­на Цв. Бонд­жо­ло­ва у ра­ду „Сло­во­съ­че­та­ния със зна­че­ние за мно­го крат­ки вре­ме­ви ин­тер­ва­ли“ („Фра­зе са зна­че­њем ве­о­ма крат­ких вре­мен­ских ин­тер­ва­ла“, 170–183) ба­ви­ла се кон­струк­ци­ја­ма са пред­ло­гом за, ко­је су на гра­ни­ци лек­си­ке и гра­ма­ти­ке, па би се мо­гле и фра­зе­о­ло­ги­зи­ра­ти. По­себ­но је за­ни­мљи­ва ана­ли­за фразâ са ока­зи­о­на­ли­змом ми­ли­мун­да (од ре­чи ми­ли­ме­тар и се­кун­да), као и фразâ за ну­ла вре­ме и за отри­ца­тел­но вре­ме, ко­је се ко­ри­сте у слен­гу.

У ра­ду Бра­ни­ми­ра В. Стан­ко­ви­ћа „Пре­кар­ди­нал­ни и пост­кар­ди­нал­ни вре­мен­ски и про­стор­ни при­де­ви у срп­ском и бу­гар­ском је­зи­ку“ („Пре­кар­ди­нал­ни и пост­кар­ди­нал­ни при­ла­га­тел­ни, из­ра­зя­ва­щ­ти вре­ме и про­стран­ство в сръб­ски и блъ­гар­ски“, 185–206) аутор је до­шао до за­кључ­ка да у срп­ском је­зи­ку про­стор­ни и вре­мен­ски при­де­ви на пре­кар­ди­нал­ној по­зи­ци­ји мар­ки­ра­ју је­дин­стве­ност ску­па де­то­ни­ра­них ре­фе­ре­на­та па­у­ка­ла (су­тра­шњих пет пре­зен­та­ци­ја),  док у пост­кар­ди­нал­ној по­зи­ци­ји пре­су­по­ни­ра­ју и по­сто­ја­ње дру­гих ре­фе­ре­на­та (пет су­тра­шњих пре­зен­та­ци­ја). У бу­гар­ском ова ди­стинк­ци­ја се бе­ле­жи пост­по­зи­тив­ним чла­ном.

Вла­ди­слав Вл. Ма­ри­нов у ра­ду „Осо­бе­но­сти на то­по­ни­мич­на­та си­сте­ма в кра­й­ния блъ­гар­ски се­ве­ро­за­пад (от ма­те­ри­а­ли от. гр. Бре­го­во, Ви­дин­ско)“ („Ка­рак­те­ри­сти­ке то­по­ни­миј­ског си­сте­ма на крај­њем се­ве­ро­за­па­ду Бу­гар­ске“, 207–218) из­но­си за­кључ­ке да је, као ре­зул­тат исто­риј­ских и ми­гра­ци­о­них про­це­са, је­зич­ка си­ту­а­ци­ја на крај­њем се­ве­ро­за­па­ду Бу­гар­ске би­лин­гвал­на и да се то од­ра­жа­ва и у то­по­ни­ми­ји (вла­шки и сло­вен­ски слој). 

Сле­де ра­до­ви из обла­сти на­у­ке о књи­жев­но­сти. Са­ва Ј. Ва­си­лев у ра­ду „Кра­е­ве­ков­ни­те бит­ки на бъл­гар­ско­то за хра­ма и ха­на – усво­я­а­ва­не на лоб­но­жи­ви­тел­ни­те про­стран­ства“ („Бор­бе бу­гар­ског ду­ха на раз­ме­ђу ве­ко­ва кроз сим­бо­ли­ку хра­ма и пре­но­ћи­шта – са­вла­да­ва­ња про­сто­ра смр­ти и жи­во­та“, 219–234) раз­ма­тра два кључ­на то­по­са бу­гар­ске књи­жев­но­сти ко­ја има­ју сво­је па­ра­ле­ле у бал­кан­ским и европ­ским књи­жев­но­сти­ма. Раз­ма­тра­ју се си­ту­а­ци­је ка­да ме­сто за пре­но­ћи­ште, хан, пре­у­зи­ма не­ти­пич­не функ­ци­је и по­ста­је ме­сто спа­са, уто­чи­ште и од­брам­бе­на по­зи­ци­ја. Хри­сто Ил. Бонд­жо­лов у ра­ду „Ho­mo bal­ca­ni­cus – по вре­ме на кри­за и на гра­ни­ца­та с бе­лия свят (спо­ред Ра­дое До­ма­но­вич и Бра­ни­слав Ну­шич“ („Ho­mo bal­ca­ni­cus – у вре­ме кри­зе и на гра­ни­ци са бе­лим све­том“, 236–245) ба­ви се са­ти­рич­ном сли­ком све­та у ства­ра­ла­штву Ра­до­ја До­ма­но­ви­ћа и Бра­ни­сла­ва Ну­ши­ћа, где се у пр­ви план из­но­се кри­за и си­ро­ма­штво као основ­не ка­рак­те­ри­сти­ке бал­кан­ске сре­ди­не. Ђо­ко Здра­ве­ски у ра­ду „Вре­ме као мо­ре и вре­ме као ре­ка“ (Ана­ли­за ро­ма­на Дер­виш и смрт Ме­ше Се­ли­мо­ви­ћа)“ („Вре­ме­то ка­то мо­ре и вре­ме­то ка­то ре­ка (Ана­лиз на ро­ма­на Дер­ви­шът и смър­та­та на Ме­ша Се­ли­мо­вич“, 246–257) ба­ви се кон­цеп­ти­ма ци­клич­ног (мит­ског) и ли­не­ар­ног (исто­риј­ског) вре­ме­на у ро­ма­ну Дер­виш и смрт пре­ко тран­сфор­ма­ци­ја на­ра­то­ра Ах­ме­да Ну­ру­ди­на. 

По­ла­зе­ћи од те­зе о укр­шта­њу вре­ме­на при­по­ве­да­ња и при­по­ве­да­ног вре­ме­на, као и од прет­по­став­ке о гра­ни­ци и пе­ри­фе­ри­ји као иде­о­ло­шким кон­струк­ци­ја­ма, Би­ља­на Ч. Ћи­рић у ра­ду „Трав­нич­ка хро­ни­ка Иве Ан­дри­ћа као ме­сто су­сре­та са­да­шњо­сти и про­шло­сти“ („Трав­ни­шка хро­ни­ка на Иво Ан­дрич ка­то мя­сто за сре­ща на съ­вре­мен­ност­та и ми­на­ло­то“, 258––276) ис­пи­ту­је спе­ци­фич­но­сти хро­но­то­па ро­ма­на Трав­нич­ка хро­ни­ка. Про­бле­мом тем­по­рал­них фи­гу­ра за­сно­ва­них на од­но­су вре­ме­на при­че и при­по­ве­да­ња, а на осно­ву раз­ми­мо­и­ла­же­ња на пла­ну ре­до­сле­да, бр­зи­не и уче­ста­ло­сти, ба­ви­ла се Је­ле­на В. Јо­ва­но­вић у ра­ду „Дво­стру­ка тем­по­рал­ност при­по­вед­ног тек­ста – „игра“ вре­ме­на при­че и вре­ме­на при­по­ве­да­ња“ („Дво­й­на тем­по­рал­ност на про­за­ич­ния текст – „игра“ с вре­ме­то в раз­ка­за и с вре­ме­то на раз­ка­зва­не­то“, 277–289).

Сне­жа­на М. Ми­ло­са­вље­вић Ми­лић у ра­ду „Хро­но­топ гра­да у ро­ма­ну срп­ске мо­дер­не“ („Хро­но­то­път на гра­да в ро­ма­на на сръб­ска­та «мо­дер­на»“, 290–308) ба­ви се ана­ли­зом про­сто­ра Бе­о­гра­да у ро­ма­ну До­шља­ци Ми­лу­ти­на Уско­ко­ви­ћа. Слич­ном те­ма­ти­ком се ба­вио и Пе­тър Ст. Пе­тров у ра­ду „Хро­но­топ и сми­вол в ро­ма­ни­те „Злат­но сър­це“ на Ка­ли­на Ма­ли­на и „Ян Би­би­ян“ на Елин Пе­лин“ („Хро­но­топ и сим­бол у ро­ма­ни­ма „Злат­но ср­це“ Ка­ли­не Ма­ли­не и „Јан Би­би­јан“ Ели­на Пе­ли­на“, 309–325). Аутор пра­ви по­ре­ђе­ње из­ме­ђу два бу­гар­ска ро­ма­на за де­цу и ти­неј­џе­ре ко­ја се сма­тра­ју кла­си­ци­ма овог жан­ра. Тре­ћи рад ко­ји се ба­ви пој­мом хро­но­то­па је рад Де­ја­на Д. Ми­лу­ти­но­ви­ћа „Хро­но­топ за­кљу­ча­не со­бе“ („Хро­но­топ на за­клю­че­на­та стая“, 340–341).

По­е­ти­ком про­сто­ра на фил­му ба­ви­ла се На­та­лия Д. Ня­го­ло­ва у ра­ду „По­е­ти­ка на про­стран­ство­то във фил­ма „Бе­се­й­нът“ (1977)“ („По­е­ти­ка про­сто­ра у фил­му „Ба­зен“ (1977)“, 342–362). Аутор от­кри­ва основ­не се­ман­тич­ке еле­мен­те умет­нич­ког про­сто­ра и њи­хо­ва зна­че­ња у се­ми­о­тич­кој стра­те­ги­ји ауто­ра фил­ма. Еле­на В. Нал­бан­то­ва у ра­ду „Дра­ма­тич­но­то в те­ма­та за род­на­та (на­бю­де­ния вър­ху бъл­гар­ски­та по­е­зия от Бе­сар­бия и Та­врия)“ („Дра­ма­тич­но у ве­зи са те­мом отаџ­би­не (са­гле­да­ва­ње бу­гар­ске по­е­зи­је Бе­сар­би­је и Та­ври­је“, 363–381) има за циљ да ана­ли­зи­ра осе­ћај из­гу­бље­но­сти у све­ту, ко­ји про­жи­вља­ва­ју бу­гар­ски еми­гран­ти у Бе­са­бри­ји. По­след­њи рад у збор­ни­ку је рад Де­си­сла­ве П. Ве­лич­ко­ве „Тем­по­рал­ни за­ви­си­мо­сти и пре­ход­ност на ези­ка на пре­во­да“ („Хро­но­ло­шке за­ви­сно­сти и пре­ла­зност је­зи­ка пре­во­да“, 382–393). Рад је по­све­ђен ва­жном те­о­риј­ском аспек­ту те­о­ри­је пре­во­ђе­ња – „ста­ре­њу пре­во­да“. Пре­во­ди на­ста­ли у вре­ме ства­ра­ња ори­ги­на­ла ве­зу­ју се за оп­ште­по­зна­те ауто­ре или за бест­се­ле­ре, а пре­во­ди кла­сич­них тек­сто­ва од­ли­ку­ју се осет­ном вре­мен­ском дис­тан­цом пре­ма ори­ги­нал­ном тек­сту.

На осно­ву пре­гле­да ра­до­ва за­сту­пље­них у збор­ни­ку, мо­же­мо за­кљу­чи­ти да је пред на­ма вред­на „збир­ка“ ра­до­ва из обла­сти на­у­ке о је­зи­ку и на­у­ке о књи­жев­но­сти, ко­ја је зна­чај­на не са­мо због нај­ра­зли­чи­ти­јих те­ма и при­сту­па, већ пре све­га због то­га што пред­ста­вља за­јед­нич­ки по­ду­хват два­ју уни­вер­зи­тет­ских цен­та­ра, па за­то је нај­бо­љи до­каз вред­но­сти раз­ме­не зна­ња.

 



[1] По­да­ци о са­рад­њи из­ме­ђу Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Ни­шу и Уни­вер­зи­те­та у Ве­ли­ком Тр­но­ву пре­у­зе­ти су из ра­да проф. др Јор­да­не Мар­ко­вић „Са­рад­ња Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Ни­шу и Уни­вер­зи­те­та у Ве­ли­ком Тр­но­ву“, ко­ји је об­ја­вљен у збор­ни­ку На­уч­ни ди­а­ло­зи (сбор­ник по­све­тен на 10-го­ди­шни­на­та от на­уч­но­то парт­нь­ор­ство ме­жду Фи­ло­ло­ги­че­ския и Фи­ло­зоф­ския фа­кул­тет на Уни­вер­си­те­ти­те във Ве­ли­ко Тър­но­во и Ниш, Ве­ли­ко Тр­но­во 2012, 11–18). Овом при­ли­ком се за­хва­љу­јем проф. др Јор­да­ни Мар­ко­вић, ко­ја ми је ус­ту­пи­ла овај рад и пру­жи­ла по­дат­ке о са­рад­њи два­ју уни­вер­зи­те­та.

5577 komentara »